Beograd

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 14 Феб 2008, 17:48

Beogradska odlikovanja

Većina Beograđana verovatno ne zna da je grad u kojem žive nosilac mnogih domaćih i stranih odlikovanja i priznanja. Duga, pre svega ratovima prebogata gradska istorija, stvorila je više povoda da se gradu i njegovim stanovnicima odaju visoka priznanja za postupanje u trenucima teških iskušenja.

Jedno od najpoznatijih odlikovanja u svetu, francuska Legija časti, je dodeljena srpskoj prestonici decembra 1920. godine. Bilo je to priznanje žiteljima za junačko držanje tokom Prvog svetskog rata. Najviše francusko odlikovanje, Napoleonov orden, gradskim ocima glavnog grada Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, je uručio ratni saborac, počasni vojvoda srpske vojske, francuski maršal Franš D Epere. Na neki način Beograd se odužio maršalu, imenujući jednu od svojih ulica, danas autoput njegovim imenom. U blizini je postavljen i spomenik ovom velikom poštovaocu srpskog naroda.

Pet godina kasnije, čehoslovačka privremena vlada sa sedištem u Parizu, odlučila je da najviše ratno odlikovanje koje njena država može da podari strancima - dodeli našoj prestonici. Reč je o odlikovanju za smelost i junačka dela u borbi za nezavisnost u Prvom svetskom ratu.

Beograd su odlikovale i dve države kojima je on bio prestonica. Najpre je na Spasovdan 1939. godine, armijski general Milan Nedić, u ime kralja Petra Prvog Karađorđevića, uručio najviše srpsko ratno odličje - Karađorđevu zvezdu sa mačevima. General je odlikovanje predao tadašnjem predsedniku Beogradske opštine Vladi Iliću. U đerdanu beogradskog ordenja, Voždovo znamenje ima poseban sjaj.

U toj niski najviših priznanja, poslednje odličje je orden Narodnog heroja, koji je dodeljen gradu na godišnjicu oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu. Bilo je to 20. oktobra 1974. godine. Idejno rešenje ordena Narodnog heroja, je dao Đorđe Andrejević Kun, a plastično slavni vajar Anton Augustinčić.

Đorđe Andrejević Kun je i autor grba srpske prestonice. NJegovo idejno rešenje pobedilo je na konkursu koji je 1931. godine raspisao Milan Nešić, tadašnji predsednik beogradske opštine. Grb je u formi štita na kojem je plavo nebo simbol nade i vere u bolju budućnost, zidine i kule gradske varoši obeležja su "belog grada", a otvorene gradske dveri znače slobodnu trgovinu. Rimski trirem na savskoj vodi, simbolizuje trajanje i starinu Beograda; reke su izraz snage grada, a zemljište pod zidinama crveno je, od vekovima prolivane krvi, za očuvanje prestonice Srbije.

Inače prvi srpski grb Beograda, na kojem su takođe bile gradske kule, uspostavio je despot Stefan Lazarević, pre šest vekova. Tada je grad prvi put postao prestonica Srbije, ali nažalost, o tom grbu se malo zna.

Zanimljivo je da ne postoji gradska zastava, a nije je nikada ni bilo u dvomilenijumskoj gradskoj istoriji. Na gradskim kulama samo su isticane zastave vladara utvrđenja na ušću Save. Doduše, u novijim vremenima, ulogu zastave, ali samo kada se slavi gradska slava Spasovdan, preuzima barjak Uprave grada Beograda. Barjak okružen ikonama Vaznesenja Gospodnjeg i Svete Petke, učesnici litije tada pronose simboličnim krugom od Vaznesenske do Saborne crkve i natrag.

U modernoj Srbiji srpski barjak zavijorio se najpre na najvišem bedemu beogradske tvrđave, tek kada su Turci predali gradske ključeve knezu Mihailu i napustili Beograd. Bila je to trobojka sa grbom kneževine Srbije, na kojem su dominirala četiri ocila. Malo poznati Jovan Dragašević, koji bi u istoriji našao mesto kao srpski naučnik, pesnik i oficir, urednik beogradskih vojnih listova "Vojina" (1864) i "Ratnik" (1879-1888), ušao je u istoriju kao autor jedne od najpoznatijih kovanica u srpskom jeziku i srpskom biću uopšte. NJegova kovanica je "ušla" u narod, postala narodna poslovica i ideja vodilja mnogim kasnijim pokolenjima. Naime, Jovan Dragašević je prvi protumačio ocila na srpskom grbu i tadašnjoj zastavi rečenicom - "Samo sloga Srbina spasava"!
Autor:
Jovan Nikolić
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 14 Феб 2008, 17:49

„Važna“ 1867. godina



Sredinom devetnaestog veka nakon definitivnog odlaska Turaka, u Beogradu se smestila pozorišna trupa Karla Remaja. Iako je nemačka pozorišna družina svaku drugu predstavu igrala na srpskom jeziku, poseta Šopovićevom kupatilu, gde su predstave održavane, bila je slaba. Kada je Remai u novinama najavio da namerava da osnuje „srpsko pozorište“, mnogi Beograđani su to shvatili kao moralni šamar. Potom, 17. septembra 1867. godine, u srpskoj prestonici se pojavilo Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada sa predstavama održavanim kod „Engleske kraljice“. Remaji se povukao. Novosadske glumce predvodio je Jovan Đorđević. „Engleska kraljica“ bila je lokal u pop-Sušićevoj kući, u današnjoj Kosmajskoj ulici. Za pravu pozorišnu zgradu, kamen temeljac postavljen je 18. avgusta 1868. godine.

Tadašnje posetioce i stanovnike Šićan mahale (kasnije Skadarlije), te godine je zaintrigiralo otvaranje kafane „Dva jelena“, kafedžije Joakima, u prostoru nekadašnje Avramove pekare. Brzo se pročula po dobroj hrani i muzici, a taj „imidž“ će kafani ostati narednih 150 godina. Inače, u Skadarliji nema kafane „mlađe“ od 100 godina. Postale su mesto okupljanja beogradskih boema, glumaca, pisaca i veseljaka.

U leto 1867. godine, izgrađen je najčudniji hotel u Beogradu. Toma Leko, jedan od rodonačelnika poznate cincarske porodice, koja je Beogradu dala pet doktora i sedam profesora univerziteta, podigao je jednospratnicu na uglu današnjih ulica Zmaj Jovine i Vasine. Nazvana je Kutulin han, ali je odomaćen bio naziv „Zlatan anđeo“, za kafanu i hotel od samo jedne sobe! Naravno, hotel je propao, porodica Leko je tu neko vreme stanovala a zatim, 1894. godine, kuću izdala nekom Moši Avramu, koji je na spratu iznad „Zlatnog anđela“ (danas „Stari grad“), otvorio „Prvu kraljevsku srpsku povlašćenu fabriku suncobrana i kišobrana“. Nišlija Moša, sklapao je amrele od uvoznih delova i uskoro postao cenjeni beogradski trgovac. Kasnije je sam pravio amrele i to „svadbene“ (sa belom čipkom), za seljake (sa jakom, debelom drškom), za dame, dok su Mošini „amrelski specijaliteti“ bili kišobrani za puniju gospodu (?) i popove (?).

U jesen 1867. godine, na početku Knez Mihailove ulice, izgrađen je hotel „Srpska kruna“, tada najmoderniji u prestonici, iako je bio koncipiran poput nekadašnjih turskih hanova (četvorougaone osnove oko unutrašnjeg dvorišta). Vek i dvadeset godina kasnije, „Srpska kruna“ postala je sedište Biblioteke grada Beograda.

Inženjer Emilijan Josimović je predstavio prvi regulacioni plan grada 1867. godine, a u Delijskoj ulici (Knez Mihailova 46), izgrađena je prva zgrada dvojne namene: u prizemlju dućani, a na spratu stanovi. Nije prošlo ni mesec dana a nasuprot kneževog dvora, Tatomir Milovuk, ćuprijski prota, otvorio je prvo dečije zabavište „Moralna škola“, namenjeno deci od dve do sedam godina. Drugo svešteno lice, paroh Sušić, koji je na uglu današnjih Kosmajske i ulice Pop Luke, podigao kafanu „Engleska kraljica“, odlučio je te 1867. godine, da je ustupi pozorišnim trupama koje su prestale da daju predstave u Kneževoj pivari i kasnije Srpskoj kruni. Hroničari su zapisali da je 1867. godine, na prostoru od Dvora prema Stambol kapiji, bilo samo nekoliko solidnih kuća, dok su ostalo bile jednospratnice od čerpića, blata i ćeramide. Dućani su patosani ciglom, a mengele su bile u sred radnje. Vasina ulica bila je poznata po dućanima turskog tipa, u kojima su se smestili sarači, nožari, papudžije, kasapi, bozadžije i kafedžije. Na Velikoj pijaci još je stajalo tursko groblje sa kamenim čalmama. Tu i tamo oko Terazija noću su žmirkali usamljeni fenjeri.

Te godine, knez Mihailo je posetio Istanbul, a potom ispratio poslednje Turke iz Beograda.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 14 Феб 2008, 17:52

Iz beogradskog studentskog života

Tradicija Beogradskog univerziteta seže do prvih decenija 19. veka. Međutim, o pravom studentskom životu, nalik na onaj koji poznajemo danas, može da se govori tek od okončanja Prvog svetskog rata. Po oslobođenju su se okupili profesori Beogradskog univerziteta, studenti kojima je ratni vihor omeo naukovanje, a na vrata hrama nauke zakucale su i ratne generacije. Nalaženje pristojnog "kvartira", studentima je bilo gotovo teže od učenja. Ne zato što ga nije bilo, već zato što je bio skup. Roditelji studenata iz unutrašnjosti, morali su da računaju na po jedno tele mesečno, da bi naslednik imao krevet u nekom skromnom sopčetu.

Prvi studentski dom, visokoškolci su morali da čekaju do 1926. godine, kada je u parku Ćirila i Metodija izgrađen Dom Aleksandra Karađorđevića, koji i danas ima istu funkciju. Projektovali su ga Đorđe Kovaljski i Viktor Lukomski. (Sredinom prošlog veka tu su stanovali i strani studenti naših fakulteta). Na sreću, poratni Beograd je bio prepun čokadžinica, prčvarnica, aščinica, jeftinih kafanica i narodnih kuhinja. Daleke 1919. godine, najviše ih je bilo oko Železničke stanice i u čuvenoj zanatlijskoj Balkanskoj ulici, ali i u Dečanskoj, Skopljanskoj i naravno, oko Zelenog venca.

Studenti su se dovijali kako su znali u umeli. Grupa preduzimljivih studenata "iz preka", je osnovala "Vojvođansku studentsku trpezu" (1925), a zatim i "Vojvođansko studentsko udruženje". Najsiromašniji studenti "kost" su delimično plaćali radom - kao kelneri, perači sudova i čistači. U sali "Vojvođanske trpeze" je bio neki stari klavir, pa je 1927. godine, impresivnim sviranjem i pevanjem, kost plaćao student Žarko Cvejić. Samo sedam godina kasnije, Cvejić, koji je u međuvremenu postao najčuveniji bas beogradske opere, na sceni svoje umetničke kuće je zapevao sa Fjodorom Šaljapinom, najvećim basom sveta!

Grupa beogradskih "Lala", 1927. godine je osnovala tamburaški orkestar, koji je ubrzo postao redovni gost Radio Beograda. "Vokalni solista" Đoka Šijakov, nije bio student, već policijski pisar u Novom Sadu, ali mu nije bilo teško da svake subote i nedelje provodi večeri u studiju Radio Beograda, jer je svirano i pevano "uživo". Iste godine, u Vojvođansku trpezu, u Ulici braće Jugović, zalazio je mladi pesnik Radojko Jovanović, kasnije poznatiji pod umetničkim imenom Rade Drainac!

Svih proteklih decenija, osnovna studentska briga je bila kao preživeti skupoću višegodišnjeg boravka u prestonici. Ništa se nije promenilo ni posle Drugog svetskog rata. Oni koji su tek kretali putevima nauke, naročito siromašniji, snalazili su se u naraslom velegradu raznoseći mleko u ranim jutarnjim satima. Budući naučnik, sabajle bi gurao ili vukao kolica sa staklenim flašama mleka i po spisku ih ostavljao ispred kućnih vrata. Akademac je odgovarao za robu, ali to je bilo neko drugačije vreme - nikome nije padalo na pamet da boce ukrade!

Negde 1958. godine, pojavio se tetrapak, pa je beogradska mlekara asortiman dostavne robe proširila na jogurt i kiselo mleko. Doduše, nije raznošeno po kućama, već su gajbe ostavljane pred neotvorenim prodavnicama oko 4 sata ujutru. Bio je to raj za "noćnike", koji su nakon ispijanja piva i "žestokih stvari", kupovali jutarnji burek, a "služili" se svežim jogurtom ili kiselim mlekom. Ali i prodavci su se "modernizovali" žičanim, zaključanim kavezima u koje je ostavljana roba. To idilično vreme je davna prošlost, ali je ondašnju "studentsku rabotu" ovekovečila "Pesma raznosača mleka", hit pevača Đorđa Marjanovića.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 14 Феб 2008, 17:53

Poziv na kraljevski ručak i državni udar

U istoriji Beograda je bilo bezbroj nasilnih promena vlasti, osvajanjem grada, svrgavanjem vladara, državnim udarima, atentatima... Po originalnosti izdvaja se jedan takav slučaj sa kraja 19. veka.
Nakon silaska sa kraljevskog trona 22. februara 1889. godine, Milan Obrenović je odredio sinu i nasledniku krune, Aleksandru, za namesnike Jovana Ristića, Jovana Belimarkovića i Kostu Protića da mu pomognu da kao vladar dočeka punoletstvo 1895. godine i preuzme sve kraljevske prerogative.

Budući vladar Srbije očito je mislio drugačije. Prvog aprila 1893. godine, maloletni kralj Aleksandar Obrenović je pozvao namesnike i kompletnu vladu na gozbu u kraljevskom dvoru u današnjoj Ulici kralja Milana. Gosti su primljeni u svečanoj sali danas nepostojećeg centralnog dela koji je spajao Novi i Stari dvor. Aperitiv je ispijen uz uobičajeno neobavezno ćaskanje, a onda su zvanice pozvane za sto. Pošto su pojeli supu i glavno jelo i opušteno počeli gustiranje probranih vina, sedamnaestogodišnji Aleksandar (imao je tada 16 godina i osam meseci) je ustao i kucnuo nožem u kristalnu vinsku čašu da bi privukao pažnju i umirio žagor za stolom. Svi su se „načuljili“ očekujući kurtoaznu zdravicu mladog suverena.

Bez nećkanja i nelagode, kralj Aleksandar Obrenović je čvrstim glasom saopštio prisutnima da od tog trenutka preuzima svu vlast u državi. Zvanice su zabezeknuto buljile u suverena. Kralj je potom pozvao spremnu dvorsku stražu da premijera, ministre i namesnike otprati u aps! Zatim je naložio Lazaru Dokiću, predsedniku Državnog saveta, da iz džepa izvadi spisak nove vlade, koju je Aleksandar, uzimajući ulogu mandatara, sam odabrao! Ozbiljnost njegovih reči su „potvrdili“ prisutni odlučni mladi oficiri i čelnici komande Beogradskog garnizona.

U gradu koji je svašta preturio preko glave u dva milenijuma postojanja, ovakav državni udar bio je nešto nedoživljeno. Evropa je bila zapanjena lukavstvom njoj nepoznatog, golobradog vladara. Vesti iz Beograda su primane sa nevericom, ne zbog dinastičke promene, već zbog ekvilibristike koju je maloletni kralj primenio. Ovakva promena na srpskom tronu primljena je na stranim dvorovima sa simpatijama, jer je kralja Milana i njegovih ekscesa strancima bilo preko glave.

U zemlji, kojoj je takođe bilo dosta „ludorija“ Milana Obrenovića, poštujući izreku „kralj je umro, živeo kralj“, narod je oberučke prihvatio Aleksandra Obrenovića za novog, punopravnog, doduše maloletnog vladara! Podrška je najpre stigla iz vojnih krugova, potom od „širokih narodnih masa“, a zatim i od političara. Iz unutrašnjosti su se slivale deputacije sa pozdravima novom vladaru.

Nakon smene vlade i preuzimanja kraljevskih funkcija, Aleksandar Obrenović je poveo zemlju relativno mirnim putem koji je, tu i tamo, remetio njegov otac dolascima u Srbiju ili skandalima koje je pravio po evropskim mondenskim mestima. Srbija i Beograd su ubrzano napredovali, izgledalo je da dolaze berićetna vremena. Međutim, i mladi kralj, sada već punoletan, počeo je sa „bubicama“ rasnog autokrate. Svima u inat, oženio je Dragu Lunjevicu - Mašin, koja je odmah počela da se meša u državne poslove. Nakon skandala sa lažnom trudnoćom kraljice, kralj Aleksandar je ponovo doživeo državni udar, ali svoje vojske koja ga je i ubila 1903. godine. Time je sa pozornice sišao poslednji Obrenović, koji je polagao pravo na krunu.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 17 Феб 2008, 14:16

Voljeni moj grade TI znas, a to je vazno... :srce
(uskoro) :mah
Слика

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20457
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 18 Феб 2008, 09:36

Gde mogu da nađem tačan datum rođenja i smrti ovih ličnosti?
Prevrnuh ceo Internet, ali su podaci šturi.


MustraBecka пише:Зорка Тодосић
Зорка Тодосић, кћи даровитих глумаца Димитрија и Љубице Коларовић, рођена је у Новом Саду 1864. године. Умрла је заборављена и препуштена свом лудилу, у Београду 1936. године.
Зорка Тодосић започиње своју каријеру у седмој години глумећи Борћа у комаду "Бодин" Ј. Суботића. Након тога, вртоглавом брзином хрли ка највишем уметничком домету. Већ 1878. године ангажована је и почиње да игра у Народном позоришту. Привремено га напушта 1880. због удаје која ће бити фатална по њено здравље, уметничку каријеру и живот.
Враћа се 1886. године после мужевљеве смрти. Пензионисана је 1913, превремено због тешког душевног стања. Од тада стално тоне у све болније халуцинације и заборав.
Зорка Тодосић, уз Велу Нигринову и Милку Гргурову и млађу од ње Цоцу Ђорђевић представља, несумњиво, највећи уметнички домет и најлепше вредности београдске сцене.
Она у позоришној критици крајем деветнаестог и почетком двадесетог века живи као велика драмска, карактерна, комична глумица и водвиљско-оперетска певачица. Један од њених савременика за њу је написао: "Зорка Тодосић је била глумица и жена о којој се у патријархалном Београду много говорило и шапутало и за којом се још више уздисало и лудовало".
Њене глумачке креације у комадима "Зла жена", "Удбражен болесник", "Тартиф", "Господин Алфонс", "Мадам Сан-Жен" као и певачке у "Мамзел Нитуш", "Поштар", "Лепа Јелена", "Кавалерија рустикана" и "Коштана" само су део репертоара оствареног на сцени Народног позоришта у Београду.

Десанка Ђорђевић
Десанка Ђорђевић рођена је у Београду 1879. године у угледној београдској породици. Умрла је 1946. године. Живела је у Бечу где јој је муж М. Барјактаревић био дипломатски представник.
Због љубави према позоришту напустила је Беч.
Гостовала је на сцени Народног позоришта у сезони 1903/1904. и у 1910. години. Њен тријумфални наступ у Београду 1903. године у оперети "Птичар" побудио је огромно интересовање публике и штампе. Играла је у комадима с певањем, оперетама и операма. Приладала је групи глумаца-певача која је започела еру озбиљне оперске музике у Београду.
На крају сезоне 1904. године враћа се у Беч где наставља да пева и бурно живи, а 1910. године враћа се у Београд, пева у "Опери на Булевару" Жарка Савића и гостује у Народном позоришту.
Тумачила је са великим успехом главне роле у операма "На уранку", "Мамзел Нитуш", "Севиљском берберину", "Барону Тренку" и др.
Каријеру је завршила у глумачким путујућим трупама.

Софија Цоца Ђорђевић
Софија Цоца Ђорђевић рођена је 1880. године у Београду. Кћерка глумаца Веље и Јелисавете Савке Миљковић дебитовала је још као дете 1890. године на сцени Српског народног позоришта у Новом Саду.
Своју праву глумачку каријеру започиње ступајући на сцену Народног позоришта 1897. године. Стални члан ансамбла Народног позоришта постаје 1905. године.
У свом кратком веку (умрла је 1908) показала је изузетну даровитост. Била је једна од најблиставијих и најљупкијих глумица тог времена, а Матош открива у њеној игри још 1898. године "праву поезију, лепоту и богатство природе и свесрдну преданост позиву". Креације у "Шумској ружи", "Гаврани", "Егмонду", "Драгани" "Чардашком животу", "Арлезијанки" и "Дубровачкој трилогији" мали су део у њеном богатом репертоару.

Зора Златковић
Зора Златковић рођена је у Београду. Кћи је београдских глумаца Лепосаве и Саве Тодоровића.
После завршене Више женске школе, што се сматрало високим образовањем за глумицу у то време, ступа у ансамбл Народног позоришта. Дебитовала је 1910. године у комаду "Поп Коста".
Зора Златковић је била виртуозни тумач карактерних и комичних ликова.

Радојка Ројка Бајаловић
Радојка Ројка је кћи Љубомира Бајаловића, личног ађутанта краљице Наталије.
Завршила је Вишу женску школу. Већ у школи, као и њене другарице, предвођене својом наставницом Катарином Ст. Павловић играла је са успехом на јавним приредбама и концертима.
И после завршене школе бавила се глумом. За Ројку Бајаловић се може рећи да је прва глумица аматер.
Играла је у комадима "Тако је то дете моје", "Мали лорд", "Миш" и др.
Наступала је и у чувеном Орфеуму Бране Цветковића.
Удала се за Андру Андрејевића, сина првог сценографа Народног позоришта у Београду Сплићанина Доменика д'Андреа.

Сара Анастасијевић
Сара Анастасијевић, најмлађа од пет кћери капетан Мише Анастасијевића, школовала се од најранијег детињства у Паризу. Изузетно образована, говорила је француски и немачки, свирала клавир и виолину, била изванредна плесачица, јахала је и добро владала пушком у лову.
Сара Анастасијевић сматрана је најзанимљивијом и најнесрећнијом женом деветнаестог века.
Њен отац, капетан Миша, у жељи да му кћи постане принцеза, удао ју је за Ђорђа Карађорђевића, руског официра и Карађорђевог унука, а палата коју је подигао да буде њихова резиденција, после неуспеха да Ђорђа доведе на чело Србије постаје "Капетан Мишино здање". После удаје, Сара се страствено мешала у политику и династичке борбе за престо.
Имала је доста несрећан породични живот.
Умрла је у стотој години у Паризу, уочи Другог светског рата.

Корисников грб
koen
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2657
Придружен: 11 Сеп 2005, 21:51
Место: more tišine

Порукаод koen » 18 Феб 2008, 13:49

Ponosan sam na sebe što, zbog vremena u kome živim, nisam postao gnjida.

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20457
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 18 Феб 2008, 14:45

Nešto ovde nije u redu:

ROĐENJE 24 Feb 1803.
SMRT 27 Jan 1885.


U samom tekstu o Sari Anastasijević piše da je umrla u stotoj godini uoči drugog svetskog rata.

Na prvi pogled se vidi da je imala 82 godine i da je umrla 60 godina pre drugog svetskog rata.

U svakom slučaju, hvala na pokušaju.
Ako neko nešto nađe iz ovog popisa - neka napiše.
HVALA !!!

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 01 Мај 2008, 12:22

Izvini... :sad:
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 02 Мај 2008, 22:57

Први београдски двобој
Маршал против новинара

Због текста у листу „Опозиција” управитељ двора краља Петра Првог тражио је задовољење од одговорног уредника. Све се одиграло муњевито и у најстрожој тајности...

Слика
Прохладно недељно рано поподне 13. марта 1905. године натерало је многе Београђане да уобичајени породични обед варе дремуцкајући поред пећи. На улицама су били само они који су морали. Међу њима и двојица која су хитала низ Бранкову улицу, озбиљног и одлучног корака. Један је био у униформи коњичког мајора, други у грађанском оделу уобичајеном за владине службенике.
Ни за тренутак нису оклевали испред броја 18, већ су готово умарширали унутра, право на врата с натписом „Опозиција”, независно гласило. Дежурном новинару су се кратко и одсечно наклонили и рекли да траже господина Милана Павловића. Одговорни уредник је, завршивши број, малопре отишао, гласио је одговор. Придошлице су се на тренутак згледале и онда замолиле дежурног да им да хартију и оловку, за писмо које ће оставити за господина Павловића.
Непун сат доцније господину Павловићу курир је донео писмо из редакције:

„Господине!
Г. Бошко Чолак-Антић овластио нас је да, у његово име, тражимо сатисфакцију од вас, као одговорног уредника „Опозиције”, за напис који је штампан у данашњем броју „Опозиције” под насловом „Мало унапређење” и у коме г. Чолак-Антић налази увреду и клевету за његовог оца пок. Илију Чолак-Антића и част и образ његове породице.
Пошто ми нисмо имали част да вас данас по подне нађемо у редакцији вашег листа, молимо вас да изволите одредити своја два сведока, који ће са нами ову ствар уредити по правилима и обичајима о части. Ваш одговор изволите што пре саопштити првопотписаном, који станује на Теразијама бр. 53 (до кварта теразијског).
Примите, господине, уверење нашега поштовања
Бранко Јовановић
коњички мајор
Жив. М. Протић
Инспектор Мин. Нар. Привреде”

Овако је, званично, почела прича о првом београдском двобоју. Било је то време кад је реч имала посебну тежину, нарочито она јавно изречена.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 15 Мај 2008, 13:35

Ovaj put nema te sile koja ce spreciti. Jos samo malo voljeni grade :yee ::love:
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 23 Јул 2008, 20:58

Београд - град пун тајни

У свим великим градовима једна књига је најтраженија - по правилу, то је туристички водич. Београд је пре две године добио, без сумнје, најбољу књигу те врсте, из пера Љубице Ћоровић (42), магистра југословенске и опште књижевности и библиотекара саветника у Библиотеци града Београда. Цео њен професионални век посвећен је Београду, а поред овог изузетног туристичког водича (на српском и енглеском језику) аутор је и книге Београд од Деспота Стефана до Доситеја, где је сакупила сва књижевна помињања Београда од 15. до 19. века. Потписала је и велики број релевантних научних радова. Посебно је важан уреднички допринос ове жене приликом објављивања монографије ''Улице и тргови Београда''.

Занимљив је података којим почиње ''Бодич кроз Београд'':

''При копању темеља за Бајлонијеву пијацу у Цетињској улици је 1892. године откопана једна лобања, вероватно човека неандерталске расе, за коју се претпоставља да се могла датирати у ранији палеолит. Нажалост, овај налаз др Ђоке Јовановића, професора Велике школе, пропао је за време Првог светског рата.''

Толико о старости Београда, илити византијског Сингидунума чије се словенско име први пут помиње 878. године у писму Папе Јована VIII бугарском кнезу Борису Михајлу. А Београђанка Љубица Ћоровић о Београду сведочи:

''Највише ми смета она непрестано понављана прича мрзовољних, да у Београду нема шта да се види, и да је Београд познат само по кафанама. Пошто радим у одељењу књига о Београду, била сам у прилици да мало зароним у његову историју и да на други начин погледам те улице којима свакодневно пролазимо. Довољно је само да из улице Кнеза Михајла скренете у неке пролазе, хаусторе, па да видите скулптире, портрете, и бројне доказе некадашњег сјаја којим је потребно мало обнове и рестаурације па да Београд личи на велику културну европску метрополу.''

Београд се, како нам саопштава наша саговорница, налази на рту, 40 т изнад ушћа Саве у Дунав и пун је подземних вода. Постоји језеро испод биоскопа Јадран, па затим на Славији... Некада је био опасан шанцем који је сасвим нестао. Нико није тачно пребројао колико је пута у историји бомбардован, али још има живих који сведоче да су само у 20. веку четири пута на њега падале бомбе.

У сваком граду постоје тајне које буде нашу радозналост, има података који су слабије познати, и када их сазнамо питамо се како је могуће да ту живимо, а да толико тога не знамо. И стога тражимо да нам наша саговорница открије неке тајне о Београду, као што је она о чувеним београдским подземним каналима, лагумима, на пример:

''Када су занимљивости у питању, увек волим а поновим податак да је кнез Михајло сахрањен у Саборној цркви, јел то зна мали број Београђана. Лагуми, иначе, никада нису били тајна за познаваоце Београда. Они прављени у склопу војних операција у време аустријске окупације, у 18. веку, а и касније. Највећи број лагума крије београдска тврђава и чувена је прича да је у Првом светском рату нестао цео одред аустријске војске. То значи да су имали нацрте Тврђаве и да су изашли кроз један од тих пролаза у Карађорђеву улицу. А познато је да су лагуме користили многи у Карађорђевој улици, као и у Земуну, за складиштење робе, посебно вина, јер су били увек хладни. Данас будући да су планови Београдске тврђаве нестали, о лагумима се испредају приче, не зна се да ли су зазидани, шта се догађало после аустријске окупације.

И најстарија кућа у Београду, која се налази у Душановој улици 10, на Дорћолу, где се данас налази Стаклопан, такође у подруму има пролаз за који, чини ми се, нико није утврдио куда води. Та кућа је, иначе, касније одредила грађевинску линију Душанове улице. Подземни Београд у сваком случају тражи своје истраживаче.''

На питање који је најстарији јавни споменик у Београду, добијамо следећи одговор:

''Тај споменик се налази на устаничком гробљу у доњем делу Карађорђевог парка. Реч је устаницима који су се борили за Београд 1806. године и ту су сахранили своје мртве. Касније им је династија Карађорђевић подигла скроман споменик, да би га потом обновила друга династија, Обреновићи. И то је једини споменик који је помирио две српске династије, где су присутни Карађорђевићи и Обреновићи.

Калемегданска тврђава је најстарији објекат у Београду. Постоји један зид на којем могу да се виде остаци из римског периода, али карактеристично је да је сваки нови владар Београда рушио Тврђаву и правећи је поново, у њене зидине је уграђивао материјал из ранијег периода, тако да је тешко разазнати чисте слојеве који би доказивли када је која цивилизација владала Београдом. У сваком случају, на њој су сачувани и неки делови Београда деспота Стефана, који су на жалост касније уништени, затим делови турских утврђења, а највише трга на њој је осавила аустријска власт у Београду.''

Данашњем становнику главног града тешко је да замисли како је Београд изгледао само пре два века, тачније као је драстичне промене преживео и како су неки делови града некада били веома важни, а данас су на маргини живота и интересовања грађана. Љубица Ћоровић о томе занимљиво сведочи:

'' Сав живот Београда, се практично, до Првог светског рата одвијао на Сави. Ту је била чувена Ђумрукана, односно Царина, речни саобраћај је био јако развијен, ту је била српска варош, што значи да се у турско доба у том делу града, на Савској падини, од Саборне цркве ка Сави, населило преостало српско становништво. То је било језгро Београда, а већи део становништва је по казни био пресељен у цариград и они су тамо основали тзв. Белиград махалу, и старали се о цариградском водоводу. И данас када одете у Истамбул, видећете тај део града који је малтене центар и зове се исто као некада.

И кнез Милош је желео ту да направи административни центар Србије, али Савамалци нису хтели да се помере одатле па је морао силом, малтене батинама, да их отера на далеке Теразије. Отићи са Савске падина на Теразије, у то је време била најдрастичнија казнена мера. Јер, крај града је био код Стамбола капије, а она се налазила на месту данашњег Народног позоришта.

А онда су, први пут у историји ратовања, употребљне ракете које су са воде испаљиване на град Тако је Београд бомбардован практично са реке, и тада је побегао са обала на тај свој рт. Становништво је тада побегло да се више никада не врати на њих.

Посевна је занимљивост да је у Београду, два пута у његовој историји, остајао само по један становник. Што би рекао Лаза Лазаревић, биле су то с ума сишавше особе. Први пут то је било када су после пропасти Првог српског устанка устаници напустили град, а у њему је остао само луди Настас да сачека Турке. Данас ми говоримо о лудој Насти, а и у ствари реч је о аутентичној личности, мушкарцу, који је заједно са псима лутлилцама био једина луда у граду. Други пут је то било почетком 18. века кад су Аустријанци потписали уговор са Турском на основу којег ће се повући из Београда - у граду је остала само једна жена.''

Доказ живота на Сави јесу и неке од најлепших зграда у Београду које се налазе у Карађорђевој улици, као што је она у којој се налази Геозавод, или хотел Бристол. Међутим, мање је познато оно што нам открива наш хроничар, Љубица Ћоровић:

''Карађорђева улица је насипана читав један век, јер је ту практично била бара, са неким острвцима. Звали су је Царска бара, касније Бара Венеција, и простирала се од хотела Бристол па све до ушћа Топчидерске реке. У временима када би Сава надошла, ту се ишло чамцима. Место на којем се данас налази железничка станица, насипано је земљом из села поред Београда које се од тада назива Прокоп. А сада се гради железничка станица у прокопу. Сав грађевински материјал од огромног зида, шанца, који се ту налазио, насут је у Карађорђеву улицу да би изгледала онако како је данас гледамо. У једном периоду успона Београда, од средине 19. до средине 20.века, направљене су те велике палате које и данас постоје у овој улици. Примера ради, хотел Бристол је рађен према стандардима који су важили за све хотеле у свету који су носили то име, и енглески краљ је само у њему могао да одседне. Кад би се уложило у њега, овај хотел би данас представљао фантастичну лепоту и вредност. Наравно, за ту врсту инвестиције потребно је да Београд сиђе на своје реке, да се његов живот врати у тај део града.''

Често можете чути да се за некога каже како припада старој београдској породици. Шта то заправо значи, питамо Љубицу Ћоровић:

''Недавно су у Годишњаку града Београда почеле да излазе успомене породице Леко, за коју се каже да је најстарија у Београду. Цитираћу вам један део који пише Марко Леко и који каже: ''Важно је истаћи да ми нисмо најстаија београдска породица чији потомци данас живе у Београду. Колико је мени познато, најстарија београдска породица је породица Калеф. Они у Београду обитавају непрекидно 300 година. Данас у Београду живи потомак те породице, госпођа Бреда Калеф, примадона Опере београдског Народног позоришта.'' То је једно аутентично сведочанство. Дакла, најстарије београдске породице су цинцарског порекла. Иначе, Београд је специфичан за овај простор Балкана јер су у њему живеле све нације и он је био веома важно трговачко седиште. Имали сте јеврејске, јерменске, српске и немачке радње све у истој улици. Београд никада није био варошица или чаршија, већ је увек био прави град. Никада није било оштрих националних резова осим почетком 18. века када су Аустријакци декретом одредили где ће живети католици, а где православци и остали. Тако је падина кад Дунаву, била католичка, немачка. Али, то није дуго трајало, само од 1717. до 1739. Ви данас немате ниједан град на Балкану са толико нација, као што имате у Београду. И ваљда је тако створен тај јединствен и непоновљив дух Београда.''
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 25 Јул 2008, 22:20

Beograd je brend

"Veoma je moderno imati brend kao preporuku, ili postati brend, ili biti izložen brendu, jer to znači nekakav prosperitet na tržištu, bilo kakvom, to pretpostavlja uspešno pozicioniranje na svetskoj pijaci ili bar u neposrednom okruženju. Brend je poruka za svet, za okruženje, preko koje treba biti zapamćen i prepoznat. Došlo je dotle da neposedovanje brenda potvrđuje nepostojanje uopšte, i svi se, da bi vredeli možda i više nego što vrede, trude da ga po svaku cenu izmisle, da identifikuju svoj sopstveni brend; ovde se naravno radi o beogradskom.

Brend je prema rečniku: zaštitni znak, pečat, žig za žigosanje stoke, fabrička (tvornička) marka, vrsta, kvalitet, ali znači, takođe, i pokazivanje i žigosanje. U savremenom marketinškom jeziku brend je sve to zajedno i služi da predstavlja i promoviše, da sažeto prezentuje (grad), po čemu se ovaj prepoznaje, pa kad se kaže, na primer, Ajfelov toranj ili Monparnas zna se da je u pitanju Pariz. Tako je sa većinom gradova kojima se desio brend sam od sebe, ali je kasnije postalo pravilo, zadatak, da gradovi izmišljaju svoj znak prepoznatljivosti kako ne bi ostali neprepoznati na mapi sveta. Pa tako se, eto, i Beograd trudi...

Do sada je bilo mnogo pokušaja: beogradski vrabac koji se najduže održao, Pobednik na Kalemegdanu, splavovi, Avala sa tornjem ili bez njega, noćni život i opuštena atmosfera, zatim sami Beograđani, a o gibanici, Skadarliji i da ne govorimo. Ipak je sve to ostalo kao lokalno radovanje bez potencijala da bude poslano kao poruka u svet i da Beograd po nečemu bude trajno prepoznat. Kasnije se probalo sa Bitefom, pa sa Bemusom, Belefom, ne bi li se kulturni život grada plasirao kao brend i to je donekle uspelo, ali nedovoljno, od prilike do prilike, sezonski. Zapravo, ono što se nama dopada i za šta mi mislimo da je prava stvar koja nas preporučuje, ne mora ostalima da bude tako važna; to je kao tržište: pamti se samo ono što je kupcu drago, jer nikakve koristi od samodopadljivosti i uživanja prodavca u lepoti sopstvene robe.

U traganju za čarobnom formulom prepoznatljivosti, u naporu da se izmisli nešto što treba da predstavlja grad, nekako se zaboravilo na sam Beograd. Traženo je nešto u njemu, neki artefakt, pojam, misao ili predmet koji bi poslužio za pokazivanje i to je trebalo da odigra ulogu brenda i da Beograd nametne svetu. A Beograd jeste brend sam po sebi, jer ima sasvim posebnu likovnost geografije grada, arhitekturu pejsaža, ušće Save u Dunav, Ratno ostrvo, Kalemegdan, beogradski greben, mešavinu arhitektosnkih artefakata iz raznih vremena i kultura, i mesto, od Boga dato, na susretu Istoka i Zapada, i sve to zajedno, kao slika, jeste osnova za kreiranje brenda. Iz te slike se promocija i prezentacija Beograda može učiniti prepoznatljivom na pozitivan način, grad učiniti privlačnim za turiste, investitore pa i za same Beograđane.

Možda je iz prevelike želje da Beograd bude svet (a to podrazumeva i da ima ili da bude brend), učinjena greška, pa akcenat u stvaranju brenda nije bio, pre svega, na vlastitom identitetu. Energija je trošena u traženju inspiracije na primerima koji su drugi stekli ili uradili, to je delovalo provereno i sigurno, i mogao se steći utisak: eto, i mi smo kao oni! Dobro, ako smo kao oni, onda nismo mi, jer izbegavanje svoje vlastite kreativne odgovornosti i priklanjanje lakšem putu, što su ga drugi osvojili, dovodi na ivicu klizanja u podanički mentalitet i mišljenje, što svakako neće afirmisati Beograd i pokazati ga na svetskoj pijaci kao poseban i neponovljiv entitet, niti mu omogućiti da ravnopravno učestvuje u utakmici lepote i prestiža. I opet o slici pejzaža Beograda u koju je upisana njegova posebnost i neponovljivost: u njoj je sadržano biće grada i tu sliku treba uramiti i pokazivati je, a posle će ona sama da uradi sve što je potrebno da grad bude upisan u memoriju ljudi, upravo ono što se od brenda i očekuje."
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 27 Јул 2008, 20:18

DOBRO DOŠLI U BEOGRAD

Слика

Kao i drugi evropski gradovi, tako i Beograd ima svoje staro i novo lice, svoje spomenike prošlosti i radost mladosti. Naš grad je uz Atinu jedan od najstarijih evropskih gradova, a Vinčanska kultura je jedna od najstarijih kultura našeg kontinenta.

Beogradska tvrdjava je nulta tačka svih zbivanja tokom postojanja grada - istorijskog, političkog, društvenog, kulturnog... Danas je to omiljeno šetalište i odredište ljubitelja umetnosti. U neposrednoj blizini Beogradske tvrdjave je Ulica kneza Mihaila, beogradska žila kucavica. Prolaznici, ulični sviraći i pevači ili prijateljice koje sa očiglednim planom zaviruju u izloge, tek su deo njene svakodnevnice. Prvi put kao ulica spomenuta je pre više vekova i rasla je zajedno sa Beogradom. Iz nje ćete stići na Trg Republike, mesto na kome je smešten najčuveniji spomenik u našem gradu, spomenik knezu Mihailu. Po rubovima Trga smeštene su i najznačajnije kulturne institucije našeg grada – Narodni muzej i Narodno pozorište.

Samo kojih stotinak metara od središnjeg gradskog trga sva njegova dinamika i užurbanost nestaju. Želite li upoznati opušteno lice Beograda, najbolje je doći u Skadarliju, boemsku četvrt našeg grada, ulicu kafana, restorana, poznato okupljalište Beogradjana i njihovih gostiju. Vreme je ovde zaustavljeno, žurba svakodnevnice pretače se u opuštenost i stari duh grada, koji u ambijentu starih kuća živi svoj drugi život. U Skadarliji se oseća atmosfera bez koje nećete zaista spoznati pravu dušu grada i njegovih stanovnika. Prema prilici i ukusu, u skladu sa raspolaženjem i dobom dana, biraćete ambijent i jelovnik u mnogobrojnim restoranima Skadarlije. Jedno će uvek ostati isto: prepoznatljiv domaći ukus.

A kada poželite odlazak iz gradske vreve, to neće biti daleko. Na samo 4 km od centra grada nalazi se Ada Ciganlija, najomiljenije izletište Beogradjana i njihovih gostiju. Ogromne zelene površine sa jezerom u sredini upotpunjuju popis onoga što grad po meri čoveka mora imati.

Ali lepota našeg grada se najviše ogleda u osmehu ljudi i njihovoj neposrednosti i srdačnosti, prijateljski ispruženoj ruci i u najiskrenijem pozivu –Dodjite nam opet! I kada spremite kofere i najavite rastanak , nikada nećete zapravo otići, jer ima ljudi, gradova i mesta kojima kada kažete ZBOGOM, ustvari kažete - DOVIDJENJA.

Saznajte više o Beogradu na:
www.beograd.org.yu - oficijelni gradski sajt
www.tob.co.yu - Turistička organizacija Beograda
www.belef.org - Beogradski letnji festival
www.fest.org.yu - Međunarodni filmski festival - FEST
www.bitef.co.yu - Beogradski internacionalni teatarski festival – BITEF
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 27 Јул 2008, 20:54

Слика

Prvobitno građena kao jugoslovenska ulaznica u krug domaćina velikih svetskih spotskih događaja, Beogradska arena danas je i sinonim za nezaboravne koncerte velikih svetskih izvođača (kao što su 50 Cent, Chemical Brothers, Kaiser Chiefs, Bryan Adams, Gipsy Kings) i druge velike događaje, kao što je nastup Dejvida Koperfilda u njoj. Za dobar provod i fantastičnu atmosferu koju su posetioci ovih dešavanja doživeli, umnogome je zaslužna baš Beogradska arena. To impozantno novobeogradsko zdanje svojim tehnološkim standardima apsolutno nadmašuje konkurenciju u regionu i, uz Prašku arenu, predstavlja jednu od najsavremenijih hala u Evropi.

Izgradnja Arene prati burnu i neizvesnu priču o Srbiji devedesetih. Taman kada se mislilo da ogromni sivi betonski zidovi nikada neće ostvariti svoju pravu namenu, i pored novih peripetija, izgradnja je napokon, posle gotovo petnaest godina, dovršena.

Povodom izbora Beograda za domaćina Svetskog šampionata u košarci 1994. godine, uz uslov da grad sazida potpuno novu sportsku halu, Gradske vlasti pokreću konkurs za najbolje rešenje sportske arene kapaciteta 20.000 gledalaca. Arhitekta Vlado Slavica pobeđuje na konkursu. Izgradnja Beogradske arene počinje 1992. godine. Međutim, zbog ratnih dešavanja na prostoru bivše Jugoslavije, raspada istoimene države, a zatim i uvođenja sankcija SR Jugoslaviji od strane UN, radovi se znatno usporavaju, a zatim se i Beogradu oduzima pravo domaćina Svetskog šampionata 1994. Godine 1995. izgradnja se potpuno obustavlja.

Naredne tri godine ovo ogromno nedovršeno zdanje stoji napušteno. 1998. godine radovi se konačno nastavljaju, a grad biva izabran za domaćina svetskog prvenstva u stonom tenisu 1999. Te godine SR Jugoslavija biva bombardovana od strane NATO pakta i Beograd ponovo gubi pravo da bude domaćin. Nakon promene režima i vlasti u Srbiji oktobra 2000. godine, radovi se inteziviraju i izgradnja Arene 2004. godine konačno biva privedena kraju. Beogradska arena je napokon otvorena 31. jula 2004. godine, kada je u njoj održan predolimpijski košarkaški turnir Diamond Ball Tournament. Nakon toga Beograd konačno dobija šansu da se u njemu održi veliko takmičenje i Arena postaje domaćin Evropskog prvenstva u košarci 2005. godine.

Kompleks 'Beogradske arene' obuhvata tri objekta: veliku dvoranu, odnosno arenu, malu salu i parking. Velika dvorana ima površinu 48.000 kvadratnih metara, raspoređenih u šest etaža, kapaciteta 20.000 posetilaca. U dvorani se nalazi 68 najluksuznije opremljenih loža sa 768 mesta, kao i VIP salon sa 38 mesta.

Pres centar može da ugosti 250 akreditovanih novinara, a parking oko dvorane je kapaciteta 4.800 vozila, ali se planira njegovo proširenje, jer se pokazao nedovoljan kod većih događaja.

Ulazi u Arenu su vidno označeni, kao i putokazi za lakše snalaženje u hali. Prijatnu atmosferu omogućavaju i klima uređaji, koji održavaju temperaturu na oko 23 stepena, a pored ventilacije postavljeni su i uređaji za kontrolu i podešavanje vlažnosti vazduha u sali.

Hala je multifunkcionalna: pored mogućnosti održavanja najrazličitijih sportskih događaja (odbojka, košarka, tenis, borilački sportovi, boks, rukomet, mali fudbal, umetničko klizanje, atletika, gimnastika, čak i konjički sportovi). pruža mogućnost za održavanje koncerata, cirkuskih predstava, sajmova i kongresa.

Od 2004. godine u Beogradskoj areni su održana brojna velika svetska takmičenja:

- Odbojkaški turnir, završnica svetske lige 2005, četvoroboj

- Evropsko prvenstvo u odbojci 2005. godine (zajednički domaćini Beograd i Rim)

- Eurobasket 2005, Evropsko prvenstvo u košarci 2005. (u Areni su bile utakmice četvrtfinala, polufinala i finale)

- Evropsko prvenstvo u stonom tenisu 2007.

- Noć skokova 2007. (svetsko prvenstvo u ekstremnoj vožnji motocikala)

Pored već pomenutih stranih gostiju, i mnogi domaći izvođači su se opredelili za spektakl u Areni: Zdravko Čolić, Bajaga i instruktori, Riblja čorba, Van Gogh, Željko Samardžić, Željko Joksimović...

2008. godine u Beogradskoj areni biće održana 53. Pesma Evrovizije (Eurovision Song Contest).

Autobuske linije gradskog prevoza kojima se može stići do Beogradske arene su: 17, 18, 67, 74, 88 i 601.

Linije koje su dovoljno blizu da se može kraćim hodom doći do arene: 16, 65, 68, 71, 75, 94 i 95.

Tramvajske linije koje imaju stajališta relativno blizu arene: 7, 9 i 11.

U blizini Beogradske arene je novobeogradska stanica Beovoza (prigradske železnice).

Hotel Hajat Ridžensi Beograd (Hyatt Regency Belgrade), hotel Sava Beograd (nekadašnji Interkontinental) i hotel IN su u neposrednoj okolini Arene.

Pored Arene prolazi autoput E-70/E-75, koji na sever vodi ka Novom Sadu, odnosno na zapad ka Zagrebu, i na jug ka Nišu i Atini.

Aerodrom "Nikola Tesla" je na svega 15-ak minuta vožnje od Arene, a iz centra grada se do Arene stiže za od 10 do 30 minuta, zavisno od doba dana i saobraćajne gužve.
Слика