Rusija

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2736
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Sabor kneza Vladimira

Порукаод Viktorija Vi » 18 Сеп 2007, 23:24

Сабор кнеза Владимира

Икону Богородице владимирске нисам видела, али сам, након што је прелепа копија постала моје власништво, ушла у Сабор кнеза Владимира.

Иако се појава хришћанства у Русији везује за мисију светог апостола Андрије Првозваног, тек је свети кнез Владимир кијевски покрстио руски народ, и то 988. године на Дњепру.

Кнез Владимир (980-1015) у почетку је био многобожац и присиљавао је своје поданике да се клањају идолима (старим словенским божанставима), али је прекретница наступила 968. године, када су у његову кнежевину дошли проповедници различитих вера (јудаизма, ислама, западног и источног хришћанства), због чега је и послао своје изасланике у различите делове света не би ли утврдили која је вера најисправнија (Сад ми је јасно одакле Павићу инспирација за Хазарски речник!)

На једном сајту сам пронашла овакво објашњење исхода: “ Предање каже да међу немачким калуђерима није нашао славе, а муслимани су му се згадили због јаких мириса. Јеврејске рабине је најурио јер њихову државу Бог није благословио слободом, а у Цариграду посланици нису знали да ли су на небу или на земљи, засењени лепотом богослужења у Светој Софији и известили су свог кнеза да не знају ништа друго, осим да тамо пребива Бог.“

Због тога је и сам кнез, после успешног похода на Херсон, покрштен, а хришћанство је проглашено државном религијом.По његовом наређењу митрополит Михаило (988-992) обишао је руску земљу проповедајући хришћанство.Владимировом сину, Јарославу, преостало је само да настави очевим стопама.

Спољашњост Сабора кнеза Владимира је у бојама злата и чистоте, жуто-бела.
Крстови Сабора кнеза Владимира дело су чувеног италијанског архитекте Антонија Риналдија, за кога кажу да је с ретким мајсторством сачинио предиван склад звона, крстова и самог здања.
Ту величанствену цркву памтићу по бојама које и сад „горе младошћу у мојој крви“, како би то рекао Попа, јер су ми у сећању остале златна и црвена, које доминирају иконама виђеним у овом храму.
Иако је свод куполе, као и још неки сводови, оне предивне, голубије плаве боје комбиноване са белим детаљима и стубовима ( као у црквици на Смоленском гробљу), црвена и златна чине мој „последњи прстен видика“.

Савремени изглед интеријера Сабор је попримио 1951. године, када су бочно од главног олтара установљени делови изграђени од малахита за две чудотворне иконе Богородице: Казанску и Скоропослушницу.Оне су од овог храма створиле споменик победе у биткама за Лењинград у Великом отаџбинском рату, јер су народу који је био под опсадом уливале веру у божју помоћ.

У главном олтару Кнез-владимирског сабора чува се јеванђеље које је штампано 1759. године за време императорке Јелизавете Петровне. У Сабору је постојало једно старије јеванђеље, из 1689. године, „берлинско“, које је 1922. године нестало.Оба су имала сребрне рамове и украсе, што је, очигледно, привукло пажњу бољшевика.Јелизаветино јеванђеље, димензија 76x53 цм, сачувано је зато што његов прелепи оквир ипак није био сачињен од племенитог метала. На средини насловне стране Јеванђеља насликано је Вакрсење Христово, а на угловима четворица јеванђелиста. Метални делови су украшени и каменчићима, на последњој страни су три светитеља: Николај Чудотворац, Александар Невски и кнез Владимир.Ово јеванђеље се само једном годишње користи, и то у ноћи Христовог васкрсења.

Блокадни антиминс- четвороугаона плаштаница на којој је представљено полагање тела Господа Исуса Христа у гроб, као и ликови четворице јеванђелиста у угловима. У њу су ушивене су честице моштију светитеља. Ова плаштаница била је освештана не прелазу из 19. у 20. век, а 4. јула 1942. године, на 239. дан блокаде Лењинграда, митрополит лењинградски Алексеј својом руком је исписао да се овај антиминс предаје Кнез – владимирском сабору за богослужења.У време литургије, на њему се освећују свети дарови.
Иконостас је веома леп, раскошан.Део њега чине и стара царска врата.

Са десне стране царских врата налази се икона Христа Сведржитеља, која има једну особеност: Спаситељ држи у руци јеванђеље које је отворено на страни на којој пише „ Не бој се, малено стадо...“То се на иконама веома ретко среће.

Са леве стране налази се икона Мајке Божије названа „ Страсна“, која датира с краја 17. и почетка 18. века. Ка њој слећу два анђела који у рукама носе крст. Младенац, чији је поглед упрт у њих, обема рукама држи десну руку своје мајке.И овакав лик Богородице ретко се може видети на иконама.

Када је затворена Смоленска црква, у августу 1940. године, чудотворна икона Богородице казанске била је смештена у Кнез-владимирски сабор, где је остало до јула 2001. године, када је враћена под родни свод Казанског сабора.

Икона Пресвете Богородице названа „ Скоропослушница“ донета је са Атона 1880, године и била смештена у часовњи у Рождественој улици. Иако је била осликана на картону, неоштећена је изашла из пожара који је захватио ту цркву. „ Младо, чудесно девичанско лице испуњено снагом; проницљиве очи гледају у дубину људског срца. И пламена вера у Мајку Божју, у снагу њене молитве, захвата свакога про погледу на њен лик“. Чудотворна икона „ Скоропослушница“ налазила се у Кнез – владимирском сабору од 1938 – 1958. године. Тада је, по одлуци Светог Синода од 27. децембра 1957, пренета у Троицки сабор Александро- Невске лавре,а за Кнез – владимирски сабор је направљена копија.

Икона Мајке Божије „Знамење“ донета је у Петроград из Новгорода. Прославила се у Новгороду 1170. године, у време опсаде града, када је, како се верује, даровала Русима победу над непријатељем.Овај сабор садржи копију из 18. века. На копији се, као и на оригиналу, налазе четворица светитеља:у врху су великомученик Геогије и мученик Јаков, а испод њих свети Онофрије и Макарије.Ову икону, иако је копија, уникатном чине тропари и кондаци иконе „ Знаменије“ исписани у горњем и доњем делу иконе и уоквирени златном бојом и украсима.Веома је необична, никад нисам видела неку сличну њој.

Овде се налази и копија „ Нерукотвореног лика Спаситеља“ . У све походе Петар Велики је носио са собом Нерукотворени Спас (са трновим венцем на глави), а после његове смрти тој икони су могли да се поклоне сви који су то желели. Године 1872. ова икона је била украшена златном ризом која уоквирује Христов лик, као и драгоценим рамом. Све бљешти, а дубоке и топле Христове очи које вас посматрају из средишта слике прате вас свуда након тога.
Икона преподобног Серафима Саровског „у житијима“ донета је у Сабор кнеза Владимира 19О3. године, када је и освештана.Иконописао ју је А.И. Резцов, следећи најбоље обрасце древноруских „житијских“ икона.Лик светог окужен је сценама из његовог живота: то су најупечатљивије сцене из његовог живота, њих девет (једна од њих представља преподобног који се моли у Саровској шуми, а уз њу је приложена и честица камена на коме је хиљаду дана клечао овај подвижник), а на десетој је лик Богородице. Икона преподобног Серафима постављена је на место на коме је више векова била икона Богоматере „ Свих жалосних радост“, која је пренесена на северну страну храма, и за коју је такође саграђен посебан оквир.

Икона Богоматере „Свих жалосних радост“ приказује како на најразличитије начине Богородица помаже људима. Интересантно је да ова икона није рађена ни по једном познатом иконографском канону. У средини је, дакле, Богородица, а са њене десне и леве стране налазе се људи којима она указује небеску помоћ. Доминира божанствена црвена боја, а одежда Богородице, као и већине хришћана којима се помоћ указује, јесте зелене боје. (Ово би могао бити први доказ који сам ја нашла, а који иде у прилог томе да је боја хришћанства у почетку била зелена..О, како предивно зелена!) На њеној глави је круна, а око главе ореол. У десној руци је развијени и исписани свитак, а у левој скиптар . Лице јој је мало нагнуто напред: она се приклања молбама страдалника који је окружују, и жури да им помогне.Овој икони нема равне по изразу лица који је сав у материнској бризи за људе, и у очигледном стремљењу да свакога утеши.

(Драгоцену грађу за овај пост пронашла сам у већ поменутој "плавој књизи" оца Александра Галкина " Кнез- владимирски сабор" објављеној 2005. године у Петрограду)
Последње учитавање од Viktorija Vi дана 18 Сеп 2007, 23:34, учитано 1 пут укупно.

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2736
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Viktorija Vi » 18 Сеп 2007, 23:29

Света Ксенија Петроградска

То је велика руска светитељка“ – рекли су ми пре него што смо стигли на Смоленско гробље на коме се налази гроб и капелица једне од најомиљенијих руских светитељки, преподобне Ксеније Петроградске. У очима присутних видела сам велико поштовање, јер су о овој светитељки и њеним чудима читали, за разлику од мене, која сам кренула грлом у јагоде на нека од ових места.

Прво што сам приметила, на самом улазу у гробље, била је спомен-плоча на којој је писало да је ту сахрањена Арина Родиовна, дадиља А. С. Пушкина.Код нас би такво нешто било сасвим чудно и необично, али у руском народу дадиље нису само жене које чувају нечију децу, већ и жене које воле и које се воле, оне којима се поверавају велике тајне и оне које увек умеју да нађу речи утехе.О томе сведоче и два Пушкинова стиха: „Падруга дњеи маих сурових, галубка дрјахлаја маја“

Смоленско гробље је велико. На неким гробовима су још увек социјалистички симболи, а са неких гробница су припадници тог покрета однели све што се могло однети. Но, ово је место о коме се води рачуна, можда и због тога што ту почива светитељка која је утешила многе и који једино ту налазе спокој.

На надгробној плочи уклесане су речи : „ У име Оца и Сина и Светога Духа.На овом месту је положено тело рабе Божије Ксеније Григорјевне, жене дворскога појца, по чину пуковника, Андреја Теодоровича.Остала је без мужа у двадесет шестој години, странствовала 45 година и укупно живела 71 годину.Звала се именом Андреја Теодоровича. Ко је мене знао, да помене душу моју ради спасења душе своје. Амин“.

Тај натпис је, очигледно, ту да би нас подсетио на моћ молитве и помоћ уснулих праведника онима који су верујући.
О земном животу свете Ксеније не зна се много, али се зна да се, кад је постала удовица,у њој десио велики преокрет, јер је открила колико је људска срећа пролазна.Материјално богатство које је остало иза мужа поделила је сиротињи а кућу оставила драгој пријатељици. Обукла је пуковничку униформу свог мужа и отишла незнано куда.

После осам година вратила се у Петроград и свима почела да говори како није умро њен муж, већ она сама, и одазивала се само на име свог упокојеног мужа.Да би окајавала своје и мужевљеве грехе, постала је Христа ради јуродива и своју мудрост огрнула плаштом лудости.Необично и бедно обучена, често босонога, без сталног пребивалишта, изазивала је чуђење, а често и подозрење и подсмевање. Често је одлазила у поље и тамо се до изласка сунца молила Богу. Даром прозорљивости упозоравале је често, у алегоријама, људе шта треба да чине, да ли их чека велика срећа или болна искушења.

Много је примера за то у житијима преподобне Ксеније, али ја ћу изабрати један из књиге коју је приредио епископ бачки Иринеј:
„Најавила је блажена Ксенија и изненадну смрт царице Јелисавете Петровне (сестре Петра Великог). У навечерје рођења Христовог, 1761.године, трчала је завејаним улицама Петрограда вичући:
- Пеците палачинке! Пеците палачинке! Ускоро ће читава Русија пећи палачинке!
Иако су сви знали за древни обичај православних Руса да се за покој душе пеку заупокојене палачинке (као што се код нас припрема кољиво), ипак забринутост и узнемиреност блажене Ксеније нико није могао да докучи нити да одгонетне на кога се односе њене речи. Тек када је на сам Божић Петроградом и целом Русијом прострујала вест о изненадној смрти царице Јелисавете Петровне, још једном су појмили прозорљивост Христа ради јуродиве Ксеније“.(Житије свете Ксеније Петроградске, Хриса ради јуродиве, Беседа, Нови Сад, 1998.)
Након упокојења народ је почео да долази на њен гроб и да молитвено тражи помоћ.Захвални поштоваоци уредили су 1902. године капелицу са мраморним иконостасом и надгробним спомеником. На западној страни су гвоздена врата са натписом: „ Раба божија Ксенија“.Сада се у тој капелици свакодневно служи помен блаженој Ксенији.

Због њене љубави према ближњима, смирења, трпљења, кроткости, руска црква ју је канонизовала у светитељку, најпре на сабору у Њујорку, 1978. године, а десет година касније, на сабору Руске православне цркве посвећеном хиљадугодишњици крштења Русије, у Троицко-Сергијевој лаври, канонизована је и у својој отаџбини.

И тога 9. јула, кад смо ми дошли, било је много људи у капели. Непрестано су се смењивали у жељи да одају почаст блаженој и купе нешто од освештаних ствари које се ту продају.
Миропомазани смо уљем из кандила, а онда су, нам, на излазу, даровали руже: за свакога од нас по једну. Верује се да цвет поклоњен на овом месту има лековита својства, те се препоручује да се те латице користе приликом спремања јела или у току болести.

Такође је обичај да свако напише једну жељу, ону чије би га испуњење усрећило, на папирић који ће оставити на месту предвиђеном за то: око прозора или дуж црквице где се то може углавити.Света Ксеније помаже верујућима, свакоме по вери коју има.
Запрепастио ме је број голубова који су се налазили око капеле и на околном дрвећу. Било их је свуда и били су тако питоми. Готово надреалистички прозор! Нису се склањали ни од људи ни од фотоапарата.

Сама црква посвећена светој Ксенији сва је у плавој боји. Таква је била и зграда у којој живим док је један младии надобудни бизнисмен није офарбао у елегантнију, беж боју, тврдећи да је та плава била ружна, а он зна шта је естетика. И њега, антихриста, сам се сетила док су ми очи урањале у то плаветнило.Требало би да се неко и за њега помоли.

Испред те цркве налази се споменик руском поети Тарасу Шевченку (недалеко од њега приметила сам и крст са именом Александра Блока), а унутрашњост је такође прелепа. Памтим, поред осталог, да је све мирисало на орхидеје. Раскошни велики бели цвет стајао је поред иконе Богородице, чији је део одежде био урађен у злату, у облику новчића. Неко је и то злато хтео да скине са иконе (и скинуо део), али кажу да се ти новчићи сами од себе обнављају. Недалеко од ње била је још једна икона Свих жалосних радост, као и неке иконе са честицама светитеља.

За тај дан нам је још остао свети Јован Кронштатски.Кад ми је Добросав рекао: „ То је њихов велики светац“, иако сам у његовим очима видела велико поштовање, помислила сам: „Још један!“ У тој помисли било је и мало скепсе, мало стрепње и чудног предосећања: скепсе, зато што Руси заиста имају много светитеља, па сам помислила да ће посета тој цркви, после оволико виђених лепота у току једног дана, више личити на рутинску посету (грешна ми душа!), а стрепње и предосећања- зато што гајим нарочито поштовања према светитељима са тим именом.

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2736
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

I potrese se dusa hriscanska

Порукаод Viktorija Vi » 21 Сеп 2007, 10:22

И потресе се душа хришћанска

„...За смирену душу руског човека, измучену радом и јадом и, што је најглавније, вечитом неправдом и свагдашњим грехом, како својим, тако и светским, за душу простог Руса нема јаче потребе и утехе него наићи на светињу или на светитеља, пасти пред њега и поклонити му се...“ (ф.М. Достојевски)

И ја сам то схватила када сам се нашла у спомен-цркви Јована Кронштатског.

Спољашњи изглед зграде више ме је подсећао на музеј него на цркву, и да није било крстова, као и на осталим објектима које смо до тада обилазили, имала бих утисак да сам у музеју јер је у одајама у које смо ушли те вечери било много ствари које је отац Јован Кронштатски користио и које су биле значајне за његов живот и живот пастве која му је долазила.

Дана 19. октобра 1829. године у Сури, недалеко од Белог мора, родио се Иљи Сергијевом син. Био је толико слабашан, те је исте ноћи позван свештеник да би га крстио, а у спомен на светог Јована Рилског родитељи му дадоше име Јован.Његови преци су преко триста година у тој области служили као свештеници, те је свом душом веома рано заволео богослужење и молитву.Дечак је био веома марљив и саосећајан, али је имао велике потешкоће при учењу. Једва је разумевао шта учитељ говори, и тешко је памтио и једноставне податке...Све до једне ноћи:

„ Паднем крај своје постеље на колена и почнем најусрдије да се молим. Не знам колико је то дуго трајало . Наједном се моја унутрашњост потресе...и учини ми се као да неки застор паде са мојих очију и као да ми се ум отвори.Учитељ, његово предавање, све што је говорио – наједном је сад јасно стајало преда мном. Ведрина и радост испунише моју душу. После те молитве заспао сам мирно, као никад раније. Ујутру сам скочио са постеље, узео књигу и – о среће!Могао сам да читам много боље, све да разумем и да чак и другом пренесем. Кад нам је учитељ тог дана у разреду дао један рачунски задатак, ја сам могао одмах да га решим и добих похвалу. Од тог времена мој напредак у школи је био за све очигледан. На крају године, као један од најбољих ђака, био сам упућен у богословију.“

Тих година, када је похађао богословију у Архангелску, имао је и један пророчки сан: „ У сну је видео унутрашњост једне велике цркве са иконостасом од злата, и себе у њој како улази кроз царске двери у олтар и излази као што приличи свештенику.“
Године 1855.рукоположен је у Петрограду за свештеника, а затим је прешао у Кронштат где је требало да помаже свом тасту, свештенику, у Саборном храму светог Андреје.

Кад је први пут ступио у ову цркву остао је запањен: „ Видео сам нешто познато. То је била унутрашњост цркве са иконостасом који сам неколико година раније видео у сну. Тај сан остао је у мојој души и сад је у мени изазвао надземаљску радост. Био је то од Бога дат знак да овде будем свештеник.“

Кронштат је у то доба био место у коме се живело у крајњем сиромаштву, прљавштини, пороцима, чему је допринео и велики број оних који су ту прогнани зато што су били пијанице, разбојници или луталице.

Од првог дана службе отац Јован је ступио у блиски однос са својом паством, негујући заједницу љубави.Након литургије, сваког јутра, разговарао је са невољницима, који су долазили са различитим потребама.Он је свакоме прилазио чистог срца, пажљиво га слушао и испуњавао молбе према могућностима. Говорио је да нама и онако не припада ништа, да све што имамо припада Богу: „ Наша је само тежња срца. Дарови онога ко даје нерадо, са жаљењем и без пажње према особи којој је потребно, остају без вредности.Реч милосрђе казује да се ради о делу срца, о саосећању за потребе невољнога. Право доброчинство показује само онај ко га указује у љубави и искреној пажњи.“

У браку је живео целомудрено, одлучивши да девствено служи Богу. Његова жена се у почетку са тим није слагала, али касније је прихватила да и сама служи Богу на исти начин као он, самопрегорно му помажући у узвишеној дужности и жељи да се посвети свима којима је потребна помоћ.

Из Кронштата је путовао у разне делове Русије јер су га свуда тражили. Безброј је примера исцељења од најразличитијих болести, након посете оца Јована: исцељење ослепелог, исцељења од туберкулозе,од запаљења мозга, од ендогене депресије, од падавице, дифтерије,гангрене,шарлаха, чак и исцељење иноверних или ђавоиманих: „ Отац Јован долази, моли се и подстиче на исповест и причест, или се моли тихо, на удаљености, за неког болесног или несрећног и шаље вест. Многи осете олакшање истог тренутка у време њихове молитве, чак и пуно исцељење од тешких, дуготрајних страдања. Те чињенице, безброј пута лекарски потврђене- остале су неоспорне“.

„ Отац Јован је за руски народ постао живи сведок стварности и снаге Православља, мисионар вере и апостол праве Божије љубави.Међу носиоцима духа свог времена, отац Јован чини највишу тачку духовног стремљења и прикључује се старцу Серафиму Саровском и митрополиту Филарету Московском.“(В. Розанов)

Нисам знала све ово кад сам ушла у просторију у коју се налази ћивот са његовим нетрулежним моштима. Само сам, пре него што сам тамо доспела, видевши собу у којој се налазе неки предмети који су донети из манастира Јована Рилског (а била сам и тамо, у Софији, пре неколико година, и тамо први пут осетила свепрожимајућу силу, стојећи пред собицом у којој се и сада чувају неки предмети који су припадали Светом Сави, и која, кад дођу Срби, раскриљује двери и прима их у своје окриље), опет осетила да се са мном нешто чудно дешава.

У витринама сам видела слике сурових предела руског севера, његову родну кућу, браћу, сестре, родитеље, цркве у којима је службовао, а на једном великом зиду била су осликана митарства. Десно од њих - света водица.

...И признајем, чудила сам се том целомудреном, девственом животу ја, која сматрам да је изванредно то што је женидба за наше свештенике услов да буду рукоположени, јер је сасвим исправно да они који се баве људским душама имају и своје биолошке потомке, да део своје духовности пренесу на њих.Наноси световног су у мени били очигледно превише велики!

А онда, кад сам пришла ћивоту, осетила сам како ми колена клецају и – лагано, као да сам су то одувек радила, почела су да се савијају. Пала сам ничице и поклонила се три пута, онако како сам видела да су на неким местима (па и овде) чинили неки присутни паломњици.Приљубивши лице и усне уз ковчег и не одвајајући се неколико секунди или минута од њега, осетила сам како ми се крв сјурила у лице.
Као да је време
стало, а неки чудни топли талас одједном је почео да ми се разлива по целом телу.Испод очних капака –топла светлост, чије треперење као да је из моје главе извлачило и односило неки терет...или га је поништавало...

Желела сам да се помолим, да уобличим мисао или молитву, али као да се та молитва, сама од себе, стварала на неком немуштом језику, као да су се моје мисли претварале у једва чујни звук, који само ја чујем, и то једва, звук смирујући, део неке мени непознате мелодије која продире до сржи...Грешна сам, о свети, моли за мене грешну...Господе Исусе Христе, помилуј ме грешну...То сам хтела да уобличим, бар у глави, ако већ нисам могла уснама, свесна да моје усне не би могле да изусте ни словце, јер сам у исто време била и тако крхка, сићушна и јака, укрепљена овим сусретом.

„...Громко се разлеже (звук звона) кроз тиху ноћ, и потресе се душа хришћанска. И као талас сухо грање, тако њихов звук односи бољу и печал, кида узе таштине, а скрушена душа разговара с небом...“

Нико није чуо звона Лазаревићеве цркве у Н, осим мене. Дечак Миша је, слушајући их, први пут отишао с оцем на јутрење, а ја сам те вечери, девете јулске по реду, лета господњег 2007, клечала пред светим, знајући да сам трун и трен, али да за мене још има наде, чим сам се нашла ту, пред њим...

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2736
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Plovi barka preko Neve

Порукаод Viktorija Vi » 29 Сеп 2007, 11:09

ПЛОВИ БАРКА ПРЕКО НЕВЕ

Јутро које је започело причешћем и наставило се походима светињама - морало се завршити блаженством.
Истина, то блаженство могло се десити и онима чији је дан и почео и протицао сасвим обично, онима који уживају свим чулима у најједноставнијим и најприземнијим овоземаљким задовољствима, а разлику можда нико не би ни приметио, осим оних који су се налазили тог дана у бродићу који је око девет сати увече запловио Невом.

Овако како се ја сада осећам
мора да се осећао Бог,
када је овим раскошним пловкама,
које с потомством пливају по Неви,
овако вешто сложио та златна,
тиркизна, црна и зелена пера.“

( Љ. Симовић: Просветљење)

Не умем да преведем ону лепоту и силину ни у стих ни у прозу.

Знам само да сам се осећала као заточеник лепоте која је овога пута била очигледнија и силовитија него икада и игде, да су се небо и земља,на чијој међи је стајала та река оивичена прекрасним здањима изграђеним у време Петра Великог или након тога, удружили са воденом стихијом у намери да ме потпуно залуде и потисну све што су моје очи икада виделе и срце осетило.

Никада нисам била удаљенија од највољенијег града на свету, од Белог града, и никада нисам осетила толику блискост и стапање са даљинама.Без обзира да ли сам гледала ка висинама небеским или сам упирала поглед у дубине Неве, осећала сам се као код куће.
Аранђел Исакович над одром вољене жене „ помишљао је, још увек, да је осим разврата и страсти, добро знаних, могао наићи на нешто што је непролазно, и што уздиже над животом, у неко вечно плаветнило“ .

Тај бескрајни плави круг који су видели неки литерарни јунаци личи на велико огледало у коме се свако огледа у одсудним тренуцима,али то огледало не задржава ничији одраз и остаје чисто и неприсвојиво. Такав је случај и са реком и са небом.

Међутим, постоје тренуци у којима поверујемо да није тако, да то плаветнило није само декор нашег живота, већ је део нас самих, као што смо и ми део њега.

Толстој на једном месту у „Рату и миру“ каже: „ Пјер погледа небо, пучину звезда што нестају...И све је то моје, и све сам то ја“ – каже он.“

Тако сам и ја имала утисак да је све то моје, и да сам све то ја.
Пред мојим очима смењивале су се палате, дворци, здања којима не знам имена ни сврхе. Смењивали су се и мостови, и људи који су мирно шетали или стајали на мостовима, терасама, улицама, и понекад махали бродићима који пролазе.

На једној од зграда видела сам и двоје младих који су нам махали.Понео ме је тај призор јер је висина зграде одговарала висини наше Београђанке,а они су баш ту побегли од света, и са те висине посматрали шта се дешава на земљи.

Један мост подсетио ме је на венецијански Мост уздаха. Да сам имала мало боље батерије и мало другачији угао за сликање, моје слике би указале на очигледну и невероватну сличност.

Онај мост о коме сам маштала полако се подизао док смо се ми удаљавали од њега. Овековечила сам и то, мада невешто.

Неки врани бронзани коњи пропињали су се на мостовима чија имена такође не знам, али сам сигурна да их никада нећу заборавити.

Сунце више није имало куд, те је полако залазило. Била сам усхићена тим покретним празником за очи, тим достојанственим заласком, јер се већ приближавала поноћ, а ноћ је још увек била прилично бледа и малокрвна, како и приличи некоме ко је плаве крви.

У један сат, кад смо напуштали Петроград, ноћ је ипак личила на ноћ, али је царски град и даље бљештао. Таквог ћу га и памтити....

...И таквог...И свакаквог...

Дајем себи право да, иако у њему нисам провела ни тридесет сати, кажем да сам га видела и да га познајем јер, сасвим сам сигурна у то, у противном га не бих могла волети оволико колико га волим.

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2736
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Viktorija Vi » 29 Сеп 2007, 11:10

НЕВА

Нева – то није река, већ нека непојмљива сила,
тајна што сваког човека обујми и чврсто стисне
те му одузме дах, а потом разгали срце,
те не зна да ли да плаче ил` да од радости свисне.

О, све се у њој стекло: питомост села руских,
пространих степа ширина и и жагор улица царских,
па кад запловиш- не пловиш, већ лебдиш и руке шириш
да обгрлиш бескрај тихи тих ноћи девичанских.

И плавет чудесне реке и белина јулске ноћи -
све се одједном стапа у тајну чији си део,
пред којом клечи земља док небо јој се клања,
јер то је свемоћна лепота коју би човек хтео

на длан да стави нежни и гледа је дуго, дуго,
а онда да склопи руке у молитву тиху и смерну,
да свуд је са собом носи и другима дарује радо
не би ли срећом им тугу блажио неизмерну.

О, човек сам нишчи, ал срећан, сред овог раја хујног,
Радост ми опрости, Боже,и помилуј ме,Пречиста Дево,
Дланови су ми празни, ал срце ми је пуно
док клањам ти се смерно, Лепото, Животе, Нево...!

(В.М.28. септембар 2007)

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2736
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Svir: Vreme cuda i vreme iskusenja

Порукаод Viktorija Vi » 21 Окт 2007, 00:06

Свир: време чуда и време искушења

( Дан шести )

После оне предивне беле ноћи и утисака који су ме освојили и ушушкали у сан, спавала сам неколико сати сном праведне...

Сећам се, наравно, да је и тада, након поласка, Дарко, који је седео на месту једног од сувозача, читао акатист, овога пута посвећен светој Ксенији петроградској, док је Зоран, јуначки,уз оно мало светла што је допирало са предњег седишта, у стојећем ставу пратио и слушао Дарков смирујући глас, уз који сам и ја тонула у блаженство. Вожња на таласима допринела је, очигледно, да и остали осете јаку потребу за сном, те је само Андреј, управљајући зеленком, будан јездио кроз остатак беле ноћи ка Свирској области.

Добросав нам је, са посебним поштовањем, наговестио са каквим ћемо се чудом срести, јер је нетрулежно тело Александра Свирског и данас загонетка за научнике, будући да је температура тог тела иста као температура живог човека.Нисам могла ни да замислим како је то могуће!

Знам само да сам чула нечији глас који нас је обавештавао да смо стигли до Александра Свирског. Памтим ону краткотрајну језу која је струјала мојим телом док сам се, из топлог гнездашца у задњем делу буса, сусретала са хладним и магловитим свирским јутром.

Прво што смо учинили – умили смо се на једном источнику при звонику који ме је, онако витак и бео, подсетио на Криви торањ, те сам, онако за себе, и ово поље прогласила Пољем чуда, аналогно ономе које сам пре две и по године видела. Само, овдашње чудо било је од друге "феле"...

Александар Свирски рођен је као Амос у новгородској губернији. Веома рано је схватио да жели свој живот да посвети Богу и, одушевљен причама валаамских монаха, које је имао прилике да упозна, у својој двадесет шестој години отишао је на Валаамска острва и замонашио се, узевши име Александар. Но, пре него што је стигао тамо, дошавши у Свирску област, изнад Рошћинског језера, чуо је тајанствени глас који му је рекао да ће ту основати манастир и монашку обитељ.Године 1485, поново је зачуо тај глас који му је поручио да напусти острво Свјатоје, на коме је провео десет година у монашком постригу, и да крене на југоисток, ка Свиру. Тада је дошао до ових лепих борових шума : „ Место је било шумовито, језеро бистро и лепо одасвуда, и никада нико тамо није живео.“

Преподобни је најпре ту саградио себи келију. Затим му се придружио Андреј Засвалишин, а касније и други људи жељни да живот посвете Господу.Након двадесет и три године откако се настанио у том мирном крају, објавила му се Света Тројица: „ ...и он је видео три мужа где му прилазе. Били су одевени у светле одежде и у славу небесну и јаче од сунца су сијали. Из њихових уста чуо је: Возљубљени, сада гледаш у Онога који у Три Лица говори са тобом. Сазидај цркву у име Оца и Сина и Светога Духа, јединосушне Тројица...А сада ти мир мој остављам и мир мој дајем ти.“

На месту јављања свете Тројице саграђена је капела.О том догађају сведочи и икона која је постављена на зид изнад лековите влажне земље јаког мириса коју верници могу да понесу са собом. Верује се да та земља помаже уколико се стави на болна места. Такође штити дом верника.

Кад смо ушли у цркву, литургија је била у току.Није било много људи унутра, али су пристизали један за другим. Мислим да је и та литургија трајала бар три сата.Било је тренутака у којима су неки од нас осећали умор, што је било разумљиво, пошто смо већ две ноћи провели у бусу, али је и та литургија била баш лепа и другачија од претходних.

Отац Бенедикт је исповедио нас троје, који то нисмо обавили раније, и само једном ходочаснику, на наше запрепашћење, није дао благослов за причест. Било је и Руса који су му прилазили да би се исповедили. Он би им пребацио епитрахиљ преко главе, саслушао их, поставио неколико питања и – они су са блаженим осмехом заузимали своје место у реду за причест.

Нетрулежно тело светог Александра Свирског било је на неколико места откривено за целивање...Ноге, рука, глава...Пришла сам и, без задржавања, целивала најпре стопала, а онда, надносећи се над положеним телом, и руку и главу ...
Страхопоштовање, помешано са блаженством и топлотом која се ширила по телу, обузело ме је сасвим.Миомирис светог тела улазио ми је у ноздрве.Чудно сам се осећала – прилично је неодређена дефиниција мог тадашњег стања, али не налазим другачије речи.Веровала сам да сам ту, да ми се то дешава, да пред собом имам цело нетрулежно тело свеца који се упокојио веома давно, 30. августа 1533. године, али је све то превазилазило дотадашња искуства...

Памтим М-ин израз лица, када се приближила откривеним стопалима светог и, на тренутак, очигледно савладана оним што осећа, преплављена верским заносом, устукнула, због чега је свештеник нашао за сходно да је охрабри, да јој каже да се не плаши, да слободно целива мошти, што је она затим и обавила. Очи су јој биле као звезде од усхићења.

Лево од олтара налазила се једна просторија у којој смо видели фототипски снимак чувене Туринске плаштанице,велике православне светиње, која се данас налази у италијанскомг граду Торину, у Катедралном сабору светог Јована Крститеља, који је и заштитник тог града.
Снимак Плаштанице у цркви био је, очигледно, у природној величини, и налазио се на зиду.Ту су биле још неке реликвије у витринама, али сам ја већ била прилично дирнута оним што сам претходно видела.

Након причешћа и целивања моштију кренули смо ка другој цркви, удаљеној двестотинак метара од ове. Млади монах који нас је повео ка тој црквици рекао нам је да су се у њој, на волшебан начин, након што су је стаљинисти запалили и покушали да униште њене фреске, оне саме од себе обнављале.

Од свих црквица које сам до тада видела, ова ме је, ваљда зато што није била нова, највише подсећала на наше цркве. Имала сам утисак да сам у Србији и да ме окружују познате фреске.Истина, не сећам се да сам у некој нашој цркви видела приказ Страшног суда, који се налазио лево од врата, али је све друго, па и лик Господа Исуса Христа на таваници, било тако блиско, топло и лепо.

Требало је да, после свега тога, обедујемо у оближњем омањем ресторану, а онда да кренемо ка Ростову и Јарославу. Обедовали смо, али у Ростов и Јарослав нисмо ушли.

После времена чуда, на које ме је асоцирала прича о иконама које су се саме од себе обнављале, уследило је време искушења и преокрета, које ће нас одвести најпре у Твер, а затим, након најнеобичнијег путовања возом у нашим досадашњим животима, у Москву.

Ходочашће се, бар на један дан, претворило у - авантуру!И то се може, кад се људи (не) сложе!

********

***О Туринској плаштаници претходно нам је говорио и Дарко, искушеник, наш сапутник, који је свуда са собом носио њену минијатурну копију (заправо, на тој копији је само отисак лика Христовог).
Реч је о плаштаници (платну) у коју је положено тело Господа Исуса Христа након што га је скинуо с крста Јосиф из Ариматеје.То је ланена плаштаница, дуга 442 цм и пирока 113 цм, први пут поменута 554. године. Најпре је чувана у Константинопољу, а износила се пред вернике у знак сећања на Христово распеће. На њој је видљив одраз тела Христовог.

Занимљив је пут који је Плаштаница прешла док се нашла у Торину, али су је у Европу донели крсташи 1204. године, најпре у Француску,а затим у Италију, 1578. године.Од 1694. године Плаштаница се чува у Капели свете Плаштанице (Capella della Sidone ), која је сачињена само за њу.

Године 1898. Плаштаница је по први пут била фотографисана. Фотографисао ју је адвокат по имену Секондо Пија и, приликом развијања слике, на негативу се појавила фигура мушкарца.

До 1983. године Плаштаница је била својина савојских краљева, а те године, након смрти краља Умберта Другог, била је завештана цркви и од тада је под покровитељством архиепископа града Торина.

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2736
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Vozovi prolaze, oni neci cekati

Порукаод Viktorija Vi » 06 Нов 2007, 17:23

Возови пролазе, они неће чекати

Требало је да, после обиласка светиња везаних за Александра Свирског и после ручка у омањем ресторану, наставимо пут.Већина путника била је на зборном месту у договорено време. Онда се испоставило да је неко пожелео да остане још мало, не пријавивши то осталима чија је нервоза, док су чекали, из тренутка у тренутак расла.
Потом се потегло питање боравка у Москви и обиласка Ростова и Јарослава. Одједном, већина није желела да види ова два града, тј. оно што је речено да треба видети у њима, те је превладала жеља да променимо маршруту и заобиђемо их јер ипак, када је неко први пут у Русији, он жели да проведе бар неколико дана у престоници, а мањи градови су препуштени себи и онима који имају више времена за боравак у тој прекрасној земљи.

Бити у Москви четири дана, хеј!Није то било која престоница, и није мали број знаменитости које треба видети! И четири дана је мало за Москву, али је много боље од два! Тако је размишљала већина која је први пут крочила у Русију.

Добросав нам је рекао да не слутимо шта пропуштамо, а Јура је био љут и узнемирен. Разумела сам зашто: он је тај пут испланирао много пре него што смо стигли, уговорио са тамошњим људима све посете а сада је требало да све то измени.
Искрсла су и нова питања везана за смештај, јер би ово била трећа ноћ у „зеленку“, а путницима није речено раније да је план такав. Онај ко је требало да им каже занемарио је ту чињеницу (свесно или несвесно), а пошто нису сви путници били спремни за тако неконфорно путовање – праштала су пребацивања и замерке на све стране.
Ја, истина, нисам ни размишљала о томе пре пута. Речено ми је да ћемо спавати само у манастирима, и томе сам се бескрајно радовала замишљајући ноћи у природи, можда и зато што сам до сада само једном преспавала у манастиру, и то у Острогу, пре седам година, а ниједног тренутка нисам поставила питање да ли ће бити ноћи које ћемо провести у превозу. Заправо, није ми ни било битно јер сам психички била спремна за сваку варијанту, само да будем у Русији и да ми очи и срце буду пуни ње.
Ту се могло видети ко је у стању да сачува унутрашњи мир и у кризним ситуацијама, а ко пуца по свим шавовима онда кад његовим животом, уместо извесности,завлада неизвесност или дође до изненадних заокрета.Такође се могло видети ко у свему уме да види оно што је најбоље, а ко жели да буду испуњена његова очекивања по сваку цену.

...А неко је једном рекао да на овом свету постоје само две врсте људи: људи пчеле и људи муве. Људи пчеле са сваког цвета узимају оно од чега могу створити мед, свако своје искуство претварају у нешто корисно и схватају његову вредност, а људи муве упрљају све што додирну...
Није овде било људи мува, али су неке пчелице, изгледа заборавиле ко су...или су биле уморне од дугог пута?...

Наше вође су обавиле кратак разговор у четири ока, а по повратку нам је речено:
- Хоћете Москву четири дана уместо два? Нема проблема, добићете је! Возимо вас до Твера, где ћете сести у воз који ће вас одвести у Москву.Након тога опростићете се од Јуре, који одлази да врати комби, иако смо га платили и резервисали на десет дана. За прве две ноћи не знамо да ли можемо да вам обезбедимо смештај, јер је отац Кирил рекао да ће нас примити у петак и суботу.Дакле, то је на вашу иницијативу и ризик.

Отац Бенедикт нам је рекао да он у Москви има пријатеља који би нас, уколико ступи у контакт с њим, вероватно примио на преноћиште. Дарко је некад живео у Москви и имао кључ од стана у коме је живео. Матушка је такође имала број једне пријатељице из Москве.
Нада у срећан исход након овог преокрета свакако је постојала.
Не памтим колико смо путовали до Твера, али знам да сам донде осећала кнедлу у грлу...и нисам онако радознало посматрала околину...Спавало ми се, и добар део тог пута сам провела склопљених очију размишљајући како бих ја и онако Москву најрадије препешачила уздуж и попреко (знам колика је, али сам желела да у њој што мање користим превозна средства, да би ми успомене биле што упечатљивије), али је опет другачије кад знам да је иза неког угла наш зеленко....А текли су последњи сати у њему...

Мала железничка станица у Тверу вероватно је онаква каква се описивала у соц реализму: на доњем нивоу су шалтери, а на горњем чекаоница и перони.Осим нас, ту је само још неколико људи.
Опростили смо се од Јуре. Иако нам је чак и певао неке козачке песме тако да сам се сва најежила, гласом дубоким и снажним као што то само један Козак може, и насмејао се неколико пута, видело се да је разочаран оним што се изненада догодило...И било ми је жао, много, јер знам како је то кад целог себе уложиш у нешто а онда, у трену, схватиш да они који би требало да буду захвални или бар разумеју твоју жртву – покажу неко друго лице и изаберу другачији пут од онога који си сматрао најбољим за њих.

Какав је то маладец био, наш Јура!Где год смо били, говорио нам је шта је ту највредније, да не пропустимо нешто, да нам не ускрати лепоту!Ја сам му захвална за све што је учинио за нас до Твера и, мада смо и у Москви срели неке предивне људе који су нам на сличан начин показали московске светиње, никада нећу заборавити његов допринос нашем познавању Русије.

Са прозора станице видела сам још један споменик Лењину. Приметила сам да многи градови имају неки споменик Лењину.
Лењин, Стаљин и слични њима рушили су без милости оно што су тековине претходних векова а што је било везано за хришћанство, а они који су остали после њих – нису са својих главних тргова уклонили њихова спомен - обележја. То је заиста занимљив доказ колико су Руси у стању да праштају и да поштују своју историју, каква год она била, да се уздигну изнад ситуација које ништа осим нискости и дивљаштва у себи нису имале и да се не одричу своје прошлости, каква год била, јер то би значило да се одричу себе. Ваистину чудесно!

Имали смо на располагању неколико сати до поласка воза.Једна група присутних одлучила је да то време проведе у шетњи, да разгледа Твер.

То је мали град. Чехов је, пишући о једноличности живота својих јунака и о чамотињи која их обузима, могао сместити неке од њих у ово место које личи на многе друге запуштене градиће у било којој земљи.Истина, убрзо смо стигли до оближњег шумарка и до реке којом су пловили многи, чак и веома луксузни бродови, али ни то ми није указивало на неку светлију перспективу.

“Река је Тверца, притока Волге. Твер је био (одн. била, Руси кажу у Твери, из Твери...) престоница кнежева у старо време. У граду нема много старина, јер су пола срушили црвени, а пола Швабе. Зато им ови нису остали дужни и током окупације убијено је око 30.000 немачких солдата. Кажу да је то био први велики град ослобођен од Немаца у току 2.св.р. Град се звао Калињин од 1930-1990. Има 450.000 становника И јак универзитет...” – додао је Капетан да би ми објаснио где смо то били. Он је очигледно имао потребу, као што је имам и ја, да са неким ко је видео Матушку поприча о њој, евоцирајући своје успомене, уграђујући своја сећања у туђа сазнања и туђа сећања у свој доживљај.

Наишли смо чак и на једну запуштену дрвену црквицу. Трава око ње местимично је досезала до наших колена, па и до појасева, али ми нисмо одолели њеном зову, те смо ушли у црквицу. Изгледала је, заправо, као да је тек направљена, али је запуштеност плаца показивала да она још није постала место у коме се врши служба и да је, из ко зна ког разлога,неко заборавио на њу.
„Ко зна зашто вас је пут нанео тамо...и у ту црквицу... све то има своје...“ – додао је опет Капетан. Има, наравно, као и све друго, Капетане...

По повратку на станицу наишли смо и на Титову улицу, и на Лењинову.
Јура нам је, пре одласка, објаснио да воз, од тренутка кад стане, остаје укупно два минута у станици, и да морамо бити екстремно брзи.“Нека најпре уђу жене, а онда мушарци који ће убацити кофере јер то је једини начин да све буде завршено на време“, рекао је. Следећи воз пролази тек сутра. Према томе, морамо бити савршено усклађени и организовани!

У назначено време сви смо били са својим коферима на перону. Када се на супротној страни станице, преко неколико шина, зауставио један воз у оно време у које је требало да стигне наш, погледали смо ознаке на картама уверени да наш воз мора стати ту где смо ми, на тој страни, јер је перон означен на карти, био управо ту.Мушкарци су утврђивали распоред: ко ће кад ући и правили вицеве на тај рачун.

У једном тренутку неко је викнуо: "Људи, ово је наш воз!" То је било исто као да је рекао: "Ово је спејс шатл" или: "Ово је летећи тањир!"...На лицима – паника!Није се могло сићи доле, на шине, изгинули бисмо. Морали смо, најпре, да стигнемо до челичног моста који је био на отприлике двеста метара од перона. Затим смо се морали попети челичним степеницама, па прећи бар педесетак метара по том челику, сићи низ друге степенице, па ући у воз, коме се крај није могао видети.Који је наш купе, да ли је на почетку или на крају вагона - то је било небитно. Било је битно само - ући у воз и убацити ствари!

Господе!Да је то неко могао да сними – тај трк, ту панику, та зајапурена и унезверена лица, руке пуне пртљага и ноге које се претварају у пропелере – постао би славан!

О, да, авантура је почела, а на њеном почетку требало је показати спретност, брзину, самоконтролу и издржљивост.Тражили сте – гледајте!

Оно што смо видели у возу заслужује посебну причу јер то је најнеобичнији воз којим смо икада путовали...
Стрпљења, стрпљења, да мало дођем до даха пре него што наставим причу јер и само сећање на урнебесни улазак у воз транссибирске железнице зауставља ми дах и речи!

Са блаженим осмехом сећам се те драматичне ситуације.Да је сада крај мене неко од ондашњих сапутника, поглед и осмех би говорили све. Били бисмо тако срећни приликом заједничког присећања на тренутке у којима смо губили дах да бисмо у тај воз ускочили..!

Хеј, животе, буран ли си!

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2736
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Cim ti se kaze TRANS

Порукаод Viktorija Vi » 06 Нов 2007, 17:27

Чим ти се каже "транс", знај да је то леп посао

“ЖИВОТА: Шта ти је то трансбалканска пруга?
БЛАГОЈЕ: Како шта је? То је железничка пруга. Чуо си ваљда за транссибирску железницу, па си чуо за трансатлантски саобраћај, па си чуо ваљда за Трансилванију, па за Трансвал. Чим ти се каже „транс“, знај да је то леп посао.
ЖИВОТА: Значи ли то „транс“ много километара?
БЛАГОЈЕ: Много…”


Тако су разговарали Нушићеви (и помало моји) јунаци „ Др-а“, газда-Живота и ујка Благоје, размишљајући о миразу који би ћерка министра саобраћаја донела Животином сину, лажном др-у, Милораду Цвијовићу, а моји мали –велики глумци увек би се са осмехом сетили сцене у којој се помињала реч „транс“.

Нисам им рекла да сам имала „срећу“ да, два месеца након колективног креативног транса који нам се догодио, седнем у један од вагона транссибирске железнице.

Транссибирска железница, најдужа пруга на свету, протеже се на 9 289 километара, и иде од Владивостока, преко непрегледних пространстава Сибира и једанаест временских зона, све до Москве. Путовање од Владивостока до Москве траје 153 сата и 49 минута, односно шест и по дана, а доласци су углавном у оно време које је предвиђено.

Није ни чудо да је воз на тверски перон стигао на време.То што је био на другој страни, оној за коју смо били убеђени да је за возове који се враћају из Москве, наш је проблем, али је чињеница да је у овом делу Русије, бар што се реда вожње тиче, саобраћај функционисао беспрекорно.

„А што се тиче јурњаве за електриком, која долази на неочекивани перон, то ми је добро позната ствар. Ту је једина тактика да се постави осматрач на мост и гледа шта пише напред на возу који долази. . Из искуства са Белоруского вокзала, трчао ја више пута... :-)” - додао је Капетан на то...Други пут ћемо знати, Капетане, али премијерно је то било овако...

Сви смо узели спаваћа кола јер смо замишљали тај простор као могућност да одспавамо на миру неколико сати пре него што коначно видимо Москву.

Најпре смо брдо својих ствари укрцали у воз, а онда смо кренули кроз вагон не бисмо ли видели где су осми и девети купе, у којима су се налазила наша спаваћа кола.

Прошли смо уским ходником кроз вагон - ресторан, а онда смо ушли у први купе, који је био идентичан са осталима. Имали смо шта и да видимо!

Сваки купе имао је кревете и са леве и са десне стране, и то на три спрата. Са десне стране, тик уз прозор, целом дужином воза били су кревети (истина, само на два спрата, а ми смо сви имали на картама резервације за други спрат).

Лево је био спектакл!Ко би рекао да се на онако малом простору може налазити онолико кревета (истина, ти кревети су били узани, и неки позамашан делија морао би да лежи искључиво „на сатице“, како би рекла моја баба, тј. на страну, по могућству без врпољења, јер би приликом сваког покрета могао да се нажуља мање - више)!

Дакле, кревети на три нивоа! На оним највишим налазила се постељина коју су придошлице могле да употребе уколико желе, тј. уколико је плате. У том случају добили би и чисте, упаковане чаршафе. Иако би, по логици путника, требало да и постељина и чистоћа буду урачунате у цену карте, логика транссибирске железнице била је другачија.

Питала сам се да ли је могуће да је и тај трећи ниво понекад пун. Како се спава на оној висини, а да се чело не приљуби уз таваницу? Хтели смо да спавамо ове ноћи у кревету!?! Ето кревета!Тако нам и треба кад нам „зеленко“ није био потаман!

Дефиловали смо ходником вукући своје кофере, онако изненађени и пренеражени. Није неопходно да нагласим да ови возови имају много вагона и да је прави подвиг прећи њих осам или девет, праћен погледима оних који су на својим лежајевима или на ходнику!

Испред мене, на горњем спрату , тако да је њену главу од мојих ногу делио само један гвоздени зидић, налазила се Славица, а иза мене, онде где се завршавала моја глава, биле су Даркове ноге.Били смо као дугуљасте перле нанизане на исту, челичну нит.

Испод мене требало је да спава једна девојчица од десетак година чији су мајка и брат били преко пута.У њеној равни, испод Дарка требало је да спава једна бака, а преко пута ње једна мајка и син.Славица се распремила и убрзо заспала.

Било је око девет сати увече кад сам донела кофер на место које је било моје. Дарко га је подигао на трећи ниво, онај који није био заузет. Силазак је планиран у 4.10 ујутру, и сат сам одмах навила. Дакле, требало је одспавати неколико сати!

Иако ми је душа спавала, моје очи су остале широм отворене, а срце разиграно.
Била сам окружена мноштвом људи различитих узраста и погледа. Сви су се савршено прилагодили ситуацији, те су се у купеима понашали као код своје куће, опуштено, слободно. Све је било изложено, све је било „на изволте“.
Посматрала сам их. Већина је мировала,тј.седела или лежала, јер су неки од њих већ пети дан били у возу. Кренули су из Владивостока (или Иркутска, не знам више ни сама) и понели са собом тону хране, одела, играчака.Били су то људи који су навикли на таква дуга путовања.

Пут бејаше дуг, а глад неминовна.Гладни су отварали кесе и торбе пуне свега и свачега, најчешће прженог, печеног и димљеног меса или сира тешких и јаких мириса.Сетила сам се српског „ обичаја“ да се, чим се уђе у воз или аутобус, отворе торбе и извуче печено пиле.Но, до хране ми није било.

Други су, пак, лежали, слушали музику,играли карте, решавали укрштене речи, слушали приче својих не превише гласних саговорника.Очи су биле упрте нарочито у странце, који су, као прибогу ми, били у небраном грожђу и нису знали да ли да спавају у пиџами, што ред налаже, али опет – и не налаже,или да спавају у ономе у чему су дошли; како да се попну на свој лежај и, ако се попну, како после да сиђу; како да спавају, кад им се не спава, иако су уморни.

Све је почињало дугим испитивачким и радозналим погледима, учтивошћу и пажњом, а онда се заподевао разговор који је, уз обострани труд, чак и на различитим језицима, одмицао и примицао се неким општим темама, карактеристичним за новонасталу ситуацију.
Хтела сам да одем до вагон – ресторана да тамо напишем неколико речи о утисцима који су се ројили као пчеле, макар у цртицама. Писати док се лагано испија чај , па макар се воз труцкао колико му воља – како ми је то руски звучало! Но, нисам се дуго задржала јер ми је било хладно – дувало је са свих страна и тутњало, те је испијање чаја у возу остало моја неостварена жеља. Уместо тога, узела сам гутљај пива, тек да не одбијем сапутнике који су хвалили укус пића које ја иначе не пијем, осим тада, готово симболично и непоновљиво.

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2736
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Ide voz

Порукаод Viktorija Vi » 10 Нов 2007, 19:30

Иде воз

Вратила сам се на своје место и попричала мало са Дарком о новонсасталој ситуацији.Пријала ми је његова смиреност и помишљала сам како су срећни они који ће долазити њему на исповест или по савет. Размишљала сам о томе шта је једног младог човека нагнало да се заувек одрекне световног живота (а живео је у Русији претходно, ту завршио школу) по повратку у родну земљу, крајем деведесетих, и да се тако предано и свим срцем посвети Богу. Посматрала сам понекад у црквама његово лице озарено након целивања светиња и видела да је то младић који је себе у потпуности пронашао у сједињењу са Богом, који је чиста срца и бистра ума и који, ма шта говорио, говори са дечачком искреношћу и са зрелошћу искусног човека истовремено.

Смејао ми се кад је видео да немам мира.

„Спавај, бона, одмори се мало“, рекао ми је, уз благи осмех, држећи у рукама зборник акатиста, и ја сам се распилавила откривши у тој једној речи од четири слова дух андрићевске Босне, можда део генетског записа из његове биографије, не превише очигледан до тада.

Како да неко попут мене спава усред овакве беле ноћи, Бог с тобом? Лако је људима који су ко зна колико пута овако путовали и који су се прострли по овим уским креветима као ова предивна бела ноћ по руским степама, пољима, брезама, припијена уз њих као цар Сулејман уз дувар кадно га је Марко оно притерао до дувара.

Сунце је местимично провиривало кроз танке завесе, онако као кад се одрасли скривају иза столице или ормара док се играју са малом децом; ускакало је у моје зенице са понеком наранџастом или црвенкастом траком светлости на мах одбеглом од хоризонта коме се врло брзо враћало онако како се и сваки талас који додирне обалу неминовно враћа мору. Ускакале су у оно мало зеленила мојих очију и витке брезе, беле и зелене, високи борови, то несагледиво Матушкино богатство, које је повремено уступало место рекама које су такође нестајале из видокруга тек што би се појавиле.Местимично сам миловала погледом кућице које су утонуле у зеленило шума или поља и које су ове призоре чиниле још поетичнијим, али и нагониле посматрача на неминовно размишљање о мукотрпном животу људи из ових крајева.

Смењивали су се предели који су личили једни на друге, али ми нису дали да сведем очи. Како сам, болан, могла да спавам, кад су се преда мном пејзажи отварали као књига коју је листала нека невидљива рука, и свуда сам могла да прочитам једно исто: причу о нераскидивој и снажној вези између природе и човека, о лепоти, снази и разноврсности живота чији сам радознали комадић, залутао у ова непрегледна руска пространства која му не дају ни очи да склопи јер мисли да је то само губитак времена?

Ако легнем на своје место, мораћу да чкиљим кроз оно дебело парче прозорског окна које ми се лепи за нос уколико се окренем ка прозору и које ме распамећује.

Негде пред поноћ скоро сви су спавали или бар лежали.Једино је Дарко још читао, а љубазна жена чије је то било место није га прекидала у молитвама и стрпљиво је чекала да оде у свој кревет, говорећи да се ни њој не спава.Ко зна шта је молитва, ако не Руси?

Попела сам се на кревет и легла, јер се седети није могло на тој висини. После неких сат времена, видевши да девојчица која је требало да спава испод мене још ћаска са другом, али у његовом кревету, спустила сам се и села на њен кревет.Нисам могла ни да лежим. Кад су радознало погледали у мене, понудила сам им бомбоне, које су узели и одмах након тога је започет разговор. Били су преслатки и препаметни. То им је био четврти дан у возу.Путовали су у посету рођацима. Рекла сам да не могу да спавам и да су то моје прве беле ноћи у животу.Питали су ме колика је Србија, да ли је лепа, кад имамо распуст, да ли сам први пут у Русији, шта сам видела, хоћу ли доћи још који пут, с ким сам ту...

Шапутали смо и бринула сам да ли ћемо пробудити њихову мајку и да ли ће их изгрдити ако се то догоди.Били су тако неодољиви и лепи, две дивне мудрице, а ја сам из малог мозга извлачила речи и реченице које сам некад научила и, видевши да се разумемо, била сам тако срећна, онако руски, тихо а силно...

Одспавала сам два - три сата. Попела сам се на спрат кад се мајка пробудила, као што сам претпоставила, и прекорила децу, мислећи да ми досађују. Опростила сам се са њима, рекла да ћу их ујутру у четири напустити и пожелела им срећан пут.

У 4.10 напустили смо транссибирску железницу. Моји малени новостечени пријатељи су спавали.

Москва се будила, а ја сам ишла у сусрет још једном сну који се претварао и стварност.

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2736
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Metro

Порукаод Viktorija Vi » 10 Нов 2007, 19:34

о-о-о-о-о-М-Е-Т-Р-О-о-о-о-о-о-о...!

( Дан седми, 11. јули )

Оде воз...!

У магновењу, воз је постао историја, а ми смо хрлили у будућност – ка метроу !

У Википедији пише да је московски метро подземна железница са највећим бројем превезених путника на свету, да је његова пруга дугачка 275,6 км, да има дванаест линија и сто седамдесет станица.

Просечним радним данима метроом се превезе 8-9 милиона путника.Већина линија пролази кроз центар, осим Кољцеваје 5 (Кружне) која има облик прстена дужине двадесет километара који повезује све остале линије.На кружној линији путници могу разазнати правац према гласу спикера – мушки у правцу казаљке на на сату, а женски у обрнутом. На осталим линијама мушки глас најављује станице ка центру, а женски ка станицама изван центра.

„Према урбаној легенди, идеја о кружној линији дошла је приликом представљања идеје о метроу Стаљину. Након што су га пројектанти упитали да ли је задовољан планом, он је на средину мапе ставио шољицу кафе и отишао. На том месту остала је мрља у облику шољице. Они су у том тренутку то схватили као знак од генија и прионули на изградњу кружне линије. Ова прича се наравно може приписати Стаљиновом култу личности, но ипак кружна линија је на свим картама метра обележена смеђом бојом.“(Википедија)

Даље, у Википедији пише да московски метро има широку пругу, као и регуларне пруге железнице. Просечна раздаљина између станица је 1,8 км. Најкраћа је 585 између станице Александровски Сад и станице Арбатскаја, а најдужа 3, 5 км. Просечна брзина је 42 км на сат.

Битно је било да се сви укрцамо у то превозно средство и да се сви искрцамо истовремено тамо где треба,на станици Лубјанка, а та акција је такође захтевала концентрацију и спретност.

Метро у време шпица долази на сваких деведесетак секунди, изван тог „опсадног стања“ на свака 2-3 минута, а ноћу на сваких 6-10 минута.Не задржава се много у станици. То значи да треба уловити тренутке кад путници изађу и ући брзином светлости јер се врата затварају аутоматски и ко се где затекао - то му је.Ко жив, ко мртав! Пошто нас је у групи било дванаесторо, за сваки случај смо обавештени како да поступимо уколико неко не буде ушао на време, и где да сиђемо ако уђемо у неки од следећих. Срећом, једини који је остао био је Дарко, и он је следећим метроом дошао на станицу која нам је била поменута у случају да нам претходни умакне испред носа.
Били су рани јутарњи сати и хиљаде људи су ишле на посао. Да из неба плаха киша падне, ниђе не би на земљицу пала, но на добре и вредне раднике!Била је то права кошница и све је у њој врвело од гласова, покрета, слика, живота..!

Занимало ме је да ли је истина да сви Руси у метроу читају и да нико ни са ким не разговара. Није! Рецимо да за те јутарње сате то и није толико необично, али још неколико пута смо се возили метроом, у различита доба дана, и морам признати да моје очи нису виделе тај жељени прозор.

Кад смо, дан пред повратак, ишли на ВНДХ, пошто је то било у поподневним сатима, било је људи који су читали. Међутим,углавном су читали новине, и то жуту штампу. Видела сам преко рамена слике и садржину налик на садржину неких модних или трач часописа који свуда изгледају исто, само што су другачије слике и језици на којима су штампани. Видела сам и понеког студента који је читао стручну литературу и очигледно се спремао за испит, Истина, видела сам и понеку књигу, али превасходно памтим новине у рукама путујућих Руса.

Неко ми је рекао да су све станице метроа у Москви различите, и да чак постоје неке на којима постоје туш кабине. Наши водичи су ме бело погледали кад сам упитала да ли је то истина и љубазно ми одговорили да за то нису чули.
Не, нисам ја ни намеравала да се туширам у некој од станица метроа, само сам била радознала!

Једно је сигурно: московски метро је монументалан. Стаљин није жалио мермер, а већина станица има одлике стаљинистичке уметности и украсе карактеристичне за соцреализам. Кич на неким местима односи превагу над уметношћу, али то је очигледно због наглашене потребе стаљиниста да створе илузију раја на земљи, а илузија никад не може бити лепа колико истина, нити кич може заменити праву уметност.

Ја, која сам се до тада возила једино франкфуртским метроом, у коме је све предвиђено и предвидљиво, јасно утврђено и без одступања, признајем да бих се овде тешко сналазила. Придружила бих се скитницама.

Не дај боже да нисам успела да уђем у метро у оним минутима предвиђеним за улазак! Засигурно бих годинама лутала од станице до станице и можда бих на некој од њих и успела да пронађем неку туш кабину (макар у халуцинацијама). А можда бих остала у неком од подземних пролаза познатих само КГБ-у или пак Свевишњем?

Може бити да је онај Немац, Лајбниц, био у праву кад је тврдио да је овај свет најбољи од свих светова и да је у њему све уређено на најбољи могући начин. Узалуд је Волтер доказивао супротно и тврдио да треба само обрађивати свој врт.

У противном, Боже, зар бих ја икад видела све оно што сам видела и доживела све оно што доживех? Зар би у мом врту сећања, који је пун најразличитијег цвећа, било оволико шаренила, свежине и лепоте?

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2736
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Hram Hrista Spasitelja, Moskva

Порукаод Viktorija Vi » 12 Дец 2007, 21:37

Храм Христа Спаситеља

Кад смо изашли из метроа, угледали смо величанствени Храм Христа Спаситеља. То је прави горостас међу храмовима, највећи православни храм на свету.

Пошто сам, приликом прве посете, желела само да се нагледам лепоте, не питајући ништа, купила сам један лепи приручник из кога сам касније сазнала много тога о храму. Е. Лебедева је аутор текста који сам за ову прилику превела:

„ Дана 25. децембра 1812. године последњи Наполеонов војник заувек је напустио руску територију. Истог дана руски цар Александар Први, нашавши се у Виљнусу, потписао је Указ о изградњи храма Христа Спаситеља у Москви „ у знак захвалности Богу који је спасао Русију од пропасти“.Пошто се дан националног ослобођења поклопио са светковањем Божића, из тог разлога је главни олтар храма посвећен овом великом празнику – рођењу Христовом.

Рат 1812. године био је на неки начин опомена Русији због галоманије (претеране љубави према свему што је француско) која је била распрострањена у руском друштву у осамнаестом веку, те је након тога поново васкрсло родољубље у свим друштвеним слојевима.
Наравно, захваљујући овој чињеници архитекти који су учествовали на конкурсу за нови храм ускладили су се са коренима националне уметности.Определили су се за архитектонска решења која су уједињавала православну веру са националном историјом.

Александар Први изабрао је пројекат архитекте А. Витберга.
Дана 12. октобра 1817. године на петогодишњицу ослобођења од Француза, постављен је камен темељац у Воробјевој Гори (Врапчија Гора), где се својевремено налазио последњи ров Наполеонових војника. Међутим, после смрти Александра Првог, у новембру 1825. године, околности су се промениле и млади Витберг, који је био управник радова, није успео да спречи поткрадања током изградње, те је био оптужен за превелике трошкове и прогнан у Вјатку. Године 1828, због опасности од одрона, напуштена је изградња храма.
Николај Први није заборавио обећање свог брата.Већ у априлу 1829. године расписан је нови конкурс. Победник је био петроградски архитекта К. Тон (чија су најпознатија дела железничке станице у Москви и Петрограду, чувена шеталишта са сфингама испред Академије лепих уметности у Петрограду, Велика палата у Кремљу и Оружарница у Москви). Николају Првом много се допала оданост традицији, те је идејни творац овог пројекта назван оцем „византијског стила“. Занимљиво је да се овај московски храм налази на једнакој удаљености од Кремља као Исакијевски сабор од Зимског дворца у Петрограду.

Храм Христа Спаситеља наставио је московску традицију да православне цркве представљају највишу тачку града. Огромна конструкција, која је постала главна вертикала, уздизала се над Москвом – златне куполе виделе су се јасно и из предграђа која су се налазила на десетине километра од старог дела града.

Још од времена Ивана Грозног на Алексејевом брегу налазио се женски манастир који је носио име брега.Иако су се монахиње показале као веома храбре током Наполеонове окупације, године 1837. манастир је био премештен у Красноје Село, а здања су разорена.Првог дана разарања догодила се једна трагедија: радник који је скидао крст са цркве пао је са крова и умро наочиглед гомиле која је присуствовала догађају. То је било схваћено као лош предзнак везан за незавшену градњу у Врапчијој Гори.Међутим, у току радова ту су пронађене кости мамута, и тај проналазак био је схваћен као добар знак за дуги живот новог здања.

Дана 10. септембра 1839. године свети Филарет,московски митрополит, поставио је камен темељац новог храма, посвећеног двадесетпетогодишњици краја рата. Храм је постао и носилац идеје „ Москва је трећи Рим“.Ова идеологија била је утемељена на Москви која би личила на слику апокалиптичог Јерусалима – будућег Краљевства Божијег.Симболични и подразумевајући центар Москве од најстаријих времена био је Црвени трг са Покровском катедралом, а од деветнаестог века то је постао храм Христа Спаситеља.

Висина храма надмашила је 100 м, због чега је под њену куполу и могло да се смести и звоно „ Ивана Великог“. Овде се јасно уочавала мисао блиска руском народу – да је град Москва, као и цела Русија, под заштитом Христа Спаситеља. И заиста, нашу земљу је увек чувао Бог, чак и у најтрагичнијим временима, када су људи налазили спас једино у вери.

Изградња храма трајала је четрдесет и четири године. Извори прихода били су и државни, и добровољни прилози становништва. За овај национални споменик у почетку су коришћени само руски материјали, али временом се то променило.Сви спољашњи украси и скулптуре су изграђене од белог мермера, пронађеног у селу Протопопово, крај Коломенскоја,док су улазне степенице направљене од црвеног финског гранита. За унутрашњост храма, осим зеленог руског лабрадорита и пурпурног камена из Шокша, коришћен је и италијански мермер.

Храм су осликавали најбољи сликари: Семирадски, Суриков, Бруни, Верешчагин, Крамској, Брулов, Вазнецов, Дал, који је златом опточио храм.Вајари Логановски, Рамазанов и Клод ( творац Аничковог моста и споменика Николају Првом у Петрограду) створили су високе рељефе са темама из Библије и из руске историје.
Тон је умро пре него што је храм освештан. Али у пролеће 1880. године стари и болесни архитекта, у доби од 87 година, могао је да гледа своје дело лежећи на носилима. Умро је годину дана касније, а сахрањен је на гробљу Волково у Петрограду.

Освећење храма планирано је за 1881. годину, али због експлозије у Катаринином каналу, 1. марта, када је убијен цар Александар Други, ово славље је одложено.

Освештавање храма посвећено крунисању Александра Трећег догодило се на Ускрс, 26. маја 1883. године, у присуству целе царске породице. Церемонији су присуствовали и ветерани рата из 1812. године.Беше их остало мало, са ордењем светог Ђорђа на прсима, и били су на северној страни цркве. Тада је први пут изведена и увертира „1812“ коју је посебно за тај празник, компоновао П. И. Чајковски.

У московској катедрали, названој Главна катедрала, слављена је и стогодишњица ослободилачког рата и тристогодишњица Куће Романових. Дана 26. априла 1908. године одржана је миса посвећена откривању споменика Н. В. Гогољу. Управо ту, 5. новембра 1917. године, први пут након епохе Петра Великог, изабран је патријарх – свети Тихон. Црква је остала православни центар Русије и у тешким временима, као што је било време када је центар бољшевичке власти постала Москва, када су затворене катедрале у Кремљу.

Рушење храма Христа Спаситеља десило се у току Револуције. Изградња Палате Савета на месту храма требало је да симболизује борбу између Бога и човека. Пројекат велике Вавилонске куле био је супротан од идеје коју је носио храм Христа Спаситеља. Здање је замишљено на неколико нивоа и требало да буде украшено колосалним Лењиновим статуама. Сматрало се да ће та конструкција бити највиша у Москви и главна вертикала социјалистичке престонице – њена висина, како је планирано, требало је да буде око 500 м. Многи детаљи палате личили су на детаље храма, али су имали супротно значење: на врху палате требало је да стоји статуа Лењина уместо крста, куполи Велике сале - петокраја, а текст Стаљиновог Устава - написан на зиду хола палате.

У подне 5. децембра 1931. године, храм Христа Спаситеља био је разорен. После прве две експлозије ништа се није догодило, стајао је као и пре, а тек после треће експлозије – пао је. У том тренутку, како каже легенда, старице, одајући последњу почаст светом месту са друге стране реке Москве, мрмљале су и молиле Бога да казни бољшевике да ту, на Алексејевом брегу, никада не никне ниједно здање осим цркве.

Велики рат прекинуо је изградњу „ Чудесне палате“ и од њених металних конструкција почело је да се прави оружје за одбрану Москве од тенкова 1941. године.На крају је Конгресна палата изграђена у Кремљу, а тамо где су радови започети године 1958. изграђен је отворени базен „ Москва“, чија је влага знатно оштетила слике оближњег музеја у Волконки.Старо становништво гледало је испарења базена и сећало се обриса храма Христа Спаситеља.

Идеја о обнављању храма објављена је први пут године 1989, када је Свети Синод благословио обнову и обратио се руској влади са захтевом да се храм изгради на истом месту. Било је потребно скоро пет година да би се изборио за обнову храма.Коначно, после потписа Председника и управе Москве, године 1994. уклоњен је базен и започела је изградња темеља.

Дана 7. јануара 1995. године патријарх сверуски Алексеј Други поставио је камен темељац. Бројни Московљани, гледајући пренос на телевизијским екранима, нису могли да верују да се дешава чудо.Национална религија, као феникс из пепела, рађала се из сопственог пепела.Обновљена је захваљујући хиљадама људи и у потпуном је складу са својом историјском сликом.

Дана 19. августа 2000. године храм је освештан.
Нови главни храм постао је убрзо духовни центар земље.Овде се одржавају ускршње и божићне мисе и славе се велики православни празници.

У пролеће 2003. године Московљани су имали прилику да виде реликвије апостола Андрије Првозваног, веома поштованог свеца у Русији, првог Христовог апостола који је благословио кијевска брда, где је положио крст предсказујући да ће ту стићи благослов Христов. У лето 2004. овде је била организовано славље у част Тихвинске богородице , враћене из Америке, пре него што је икона однета у Тихвин, близу Новгорода.

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2736
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Bozja kuca, Hram Hrista Spasitelja

Порукаод Viktorija Vi » 12 Дец 2007, 21:40

Божја кућа

Рилке је једном рекао да је Русија једина држава која се граничи с Богом.

Не знам да ли је пре тога видео ову лепоту, али је сасвим извесно да је храм Христа Спаситеља очигледан доказ да је то тако, да је Русија, како је њено име објаснио и наш Црњански, „рождество, ускрсеније, славјанска, Исусова, једносушна..“, а ја бих додала да се поменута граница брише у тренутку кад човек крочи у овај храм.

Заправо, и пре тога, кад се нађе испред оног белог мермера чијим сјајем, достојанством и лепотом остане очаран и зажали што је икада ишта лоше учинио, те стоји недостојан испред светиње, и не зна да ли је боље да остане ту заувек, недостојан ичије милости, или да уђе унутра, у ову Божју кућу, и од онога који се Љубав зове, који све види и све прашта ако се искрено покајемо – затражи опрост.
Руси су ово место назвали храмом јер и сама реч „храм“, словенског порекла, означава кућу, односно Божју кућу.

Иако смо претходно само оставили ствари на Берсењевки (о чему ћу накнадно писати), и дошли да видимо на кратко храм који је био на пет минута од нашег пребивалишта, иако сам знала да ћу сигурно доћи бар још једном и провести у њему више времена, мој први сусрет са овим здањем био је незабораван.

Овај храм има пет купола – једну централну, велику, и четири мање, које су и звоници. Велика купола представља Христа, а мале четворицу јеванђелиста. Оне су постављене тако да образују крст. Главни унутрашњи стубови храма такође образују крст.

Цело здање има облик коцке и тако даје слику света: четири зида симболизују четворицу јеванђелиста, четири стране света на којима се проповеда божји закон, и четири зида небеског града.
Улазна врата симболизују веру у Христа чији се лик, у рељефу, налази изнад њих.

Ту су и руски просветитељи, заштитници војника који су се борили за отаџбину, као и светитељи за које се верује да су најзаслужнији за руске победе од 1813-1814.

У централном медаљону налази се икона Богородице иверске, заштитнице Москве и целе Русије.Изнад врата представљени су апостоли Петар и Павле, четворица јеванђелиста; на малим вратима с десне стране налазе се ликови цара Константина Великог и његове мајке, Јелене, захваљујући којима је хришћанство прихваћено у Римском и у Византијском царству; са леве стране је света кнегиња Олга – која је прва од руских владарки прихватила православље, као и њен унук Владимир, који је покрстио древну Русију.

Изнад прозора су фигуре Андреја Првозваног, светог великомученика Георгија, као и светог московског кнеза Данила, оснивача првог православног московског манастира.
На угловима фасада налазе се монументалне композиције које симболизују јединство цркве и државе, подсећају на победе руске војске под заштитом православне цркве и њених светитеља у најтежим тренуцима руске историје.

Кад се прође, дакле, кроз та врата, посетиоца са свих страна опколи бљештава раскош и богатство слика топлих боја.

Унутрашњост се састоји из три дела: беле мермерне катедрале раскошних стубова, свуда опточених златом, са бројним иконама са стране и са олтаром на средини, наравно; певница са капелама- горња галерија и кружни ходник (доња галерија).

Нисам знала где пре да гледам, јер је сваки детаљ целина за себе почевши од полилеја, свећњака, подова, зидова, таванице. Знала сам да, осим овога, храм има још два нивоа (Јања ми је о томе говорила и рекла да се на сва три нивоа одржавају литургије, и да се човек свуда осећа као да је ни небу ни на земљи), и као у сну ишла сам од иконе до иконе, од светиње до светиње, и целивала их све.

Ако су некоме потребни докази божјег присуства, и они су свеприсутни – довољно је само да се нађете у том здању: удахните, и осетићете Дух божји у себи; погледајте, и очи ће вам бити пуне његовог видљивог свеприсуства; слушајте, и људски гласови потврдиће вам да је ово божји дом, и блаженство ће обухватити сва ваша чула!

У изобиљу слика које су ме окруживале, препознала сам неке сцене из Старог и Новог завета.Није било времена да било кога било шта питам, само сам гледала око себе и заузимала редове иза осталих ходочасника. С времена на време би неко од наших рекао чије су мошти пред нама.

Упамтила сам шта сам целивала: мошти (или бар њихове честице) светог Андреја Првозваног, светог Јована Златоустог, светог Филарета, московског патријарха, светог Михаила, московског кнеза, светог Петра, московског митрополита, и Марије Египћанке.

На горњој галерији биле су у витринама слике на којима сe хронолошки може пратити изградња храма, као и његово рушење и све што до новијих дана говори о њему (на пример, проглашење Алексеја Другог за патријарха московског и сверуског, и обележавање значајних датума).Ту је и безброј разних експоната - одежди, златних предмета, икона.

Са зидова и са таваница гледале су ме безбројне очи светитеља и људи за које су вера и отаџбина биле светиња. Нити може постојати отачаство без вере, нити вера може постојати уколико не нађе своје уточиште и отачаство у људском срцу, а златне руке не потпомогну да сведочанства о томе буду остављена и будућим нараштајима, у славу Христову.

За само три године интензивне градње Руси су успели да из пепела подигну овај храм.

За осликавање цркве позвани су бројни тимови, јер је у року од седам месеци требало осликати 24 000 квадратник метара: 9 000 квадратних метара фрескама, уз то је требало и 10 000 квадратних метара позлатити познатим судетским златом, а остало пресвући мермером. Вођа ауторског тима који је водио радове, Мухин, сведочи да је свега 350 радника у року од тих седам месеци осликало читав храм, што је невероватан подвиг. Једна енглеска делегација је чак мислила да то нису фреске, већ налепљене тапете.

Изашла сам са са жељом да се што пре вратим и да по сваку цену присуствујем литургији у овом храму. Капетан ми је једном приликом написао да то морам да доживим.

Како, када, с ким – то нисам знала у том тренутку, али сам те вечери била сигурна да ћу ујутру бити ту, па макар била једина из групе.
„ Кад смо већ овде и имамо још мало времена до вечере, могли бисмо да одемо до цркве посвећене светом Илији, која је у близини...Ако хоћете...“ – рекао нам је Добросав.

Што се мене тиче, могао је тада да ме поведе и у реку Москву, која је била на неколико корака од нас и ћутљиво текла, могао је само да продужи мостом ка нашем новом уточишту, Берсењевки, или да ме пошаље на Mесец, са или без Лајке и Гагарина.

Небо ми је, и онако, било надохват руке, у ком год правцу кренула.

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3830
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 20 Дец 2007, 00:02

Драга Ви,
ако немаш ништа против, ја бих да овој твојој предивној теми приложим неколико мени драгих спотова:
http://www.youtube.com/watch?v=H9-zC4O- ... re=related

http://www.youtube.com/watch?v=pa0-soIdMUg&eurl

http://www.youtube.com/watch?v=og0FxXCC ... re=related

Јесу ли довољно аутентични? Надовезују ли се на твој путопис?

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2736
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Neocekivana radost

Порукаод Viktorija Vi » 06 Јан 2008, 20:39

Драга Грешнице,
Дивни су прилози које си додала мојим доживљајима. Савршено приањају уз моје текстове.Хвала ти.
....
Неочекивана радост

Склапам очи док у свом београдском уточишту размишљам о изненадној и неочекиваној радости која ме је верно пратила где год бих кренула тих дана, чија ме сенка и сад прати, иако сам удаљена и временски и просторно од московских улица и светилишта.

Примећујем да ми се јавља и кад ми је туга превелика, тек да промине мојом собом или улицом, макар само да би ми махнула и ставила ми до знања да је ту и да ме никад неће напустити.

...И ето наше мале групе, истуреног одељења, код Софрина, а онда на путу ка храму светог Илије: отац Бенедикт, Дарко, Јованка, Миланка, Зоран, Славица, Добросав и ја...

Црква је мала...Док улазим и посматрам иконе које се могу целивати, примећујем на једној од њих светог Симеона...Добро ти вече, Србијице, кажем у себи док је целивам...

Улазим у већу одају, за осталима...Сви смо ту.
Одједном, нашој групици, предвођеној оцем Бенедиктом, прилази једна жена, и сва усхићена, тражећи најпре благослов од њега, обраћа се свима нама говорећи како је, од тренутка кад смо ушли, јака светлост обасјала велику икону светитеља, и како се њој то до сада никада није догодило...

Матушка, матушка, какве то очи имаш кад само светлост видиш и другима је показујеш?!?

Гледам...Уистину је млаз светлости која продире кроз висока прозорска окна уперен у ту икону.Ништа јој није на путу - не гледа ни куд удара ни шта обасјава...

Након што је сазнала одакле долазимо, матушкино лице добија још срећнији израз, и она нас позива да целивамо и иконе којима, стекла сам такав утисак, не може свако да приђе, уколико не добије благослов.

Почиње да нам прича о неким од тих икона, нарочито о оним чудотворним, и видим јој сузе радоснице у очима.
Ех, да могу да разумем све то о чему говори!

- Проходите, проходите!- То разумем. - Ево, узмите уље из кандила...Приђите, поклоните се и њој, икони Богородице Неочекивана радост, она је чудотворна...

И почиње да прича о њеним чудесима, о чијем броју говоре и златни ланчићи, прстење, наруквице, које можемо видети...

Светитељ Димитрије Ростовски приповедао је о једном човеку , великом грешнику који се, неискрено,не одричући се греха, сваког дана молио пресветој Богородици са „ Радуј се, благодатна, Господ с тобом!“ Једном је видео да се мајка Божја јавила жива са иконе, а на телу Младенца отвориле су се крваве ране. У страху је ускликнуо: „ Ко је то учинио?“. Пресвета Богородица одговорила му је: „ Ти и теби слични грешници поново разапињете својим грсима мога сина...“ Грешник је схватио своју кривицу и дуго је у сузама молио Богородицу и Спаситеља да га помилују. Напослетку, дата му је неочекивана радост опроштаја и разрешења греха.

Прича о овој икони везана је, дакле, за великог грешника који се искрено покајао, чиме је заслућио велику милост и радост, те се вратио на прави пут...

Грешник клечи на коленима пред њом, а она, са младенцем у наручју, благошћу својом га лечи и враћа у живот...Не клечим, али не могу да одвојим поглед од ње...неочекиване...

Помишљам на грешнике који се никада нису покајали ни вратили, којима је алкохол изменио судбине и удаљио их од оних који су их волели...Алкохол или нека друга врста опијености, свеједно...и болест која затим долази и разара и ум и тело..Они више нису исти...Молим се за њих, нарочито за једног кога нисам видела више од две године и кога бих желела да вратим...да ми се врати...да се покају сви који су криви, да се не казне вини и да се обрадују невини, да осете неочекивану радост заједништва...

Лево од ње видим на зиду осликаног светог Симеона...и моја радост још више расте...И свети Сава је ту...Молим се, јако, да учине и оно што ми изгледа немогуће, јер имам утисак да је сад све могуће, кад сам их нашла, да ни време ни простор не значе ништа...

Палим свеће и исписујем имена људи које волим и за које желим да се и овдашњи монаси помоле...да их помену у молитвама...
Првопоменути је увек исти, један од оних са лавом у имену.Другопоменута је мајка.

Она дивна жена, која није ни монахиња, али ради у цркви, зове се Вера. Као моја мајка. Као оно што је најсветије и најлепше у сваком човеку – вера. Она верује у Бога, у људе, у љубав. Она исијава поверење и љубав.

Плаче кад излазимо из цркве...Плаче зато што се растајемо...Нисмо са њом провели ни пола сата, али овако се плаче само за драгим бићима...

Трчи за нама да би нам даровала иконице за успомену...Сва је од духа састављена, а жели да имамо и нешто материјално од ње..
Каже: Дођите опет, ако можете...Више не знам да ли су ово сузе радоснице или оне уобичајене сузе туге...

Сликамо се са њом...И онако је нећемо заборавити...Доћи ћу, сигурно, бар још једном, близу је, говорим у себи...А нисам дошла...

Тако сам била срећна у тој црквици посвећену Громовнику, силном брату благе Марије, после чијег дана је сунце све милије, како верује наш народ...!

Тад нисам знала да нећу наћи времена, да ће сваки наш тренутак у Москви бити испуњен, да ћу уистину отићи из Трећег Рима без опроштајног поздрава са матушком Вером и Неочекиваном радошћу...
Но, сад сам сигурна да ћу, ако Бог да да поново видим Москву, то надокнадити. Неизоставно...Тако ми Бог помогао...!

Жељно ишчекујем сусрет са Тобом, Неочекивана радости...!
Последње учитавање од Viktorija Vi дана 06 Јан 2008, 20:43, учитано 1 пут укупно.

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2736
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Bersenjevka

Порукаод Viktorija Vi » 06 Јан 2008, 20:42

Берсењевка

Спокојни након неочекиваних радости, од којих је једна била - да нам је отац Кирил дао благослов за боравак и примио нас на конак два дана пре него што је било планирано, корачали смо опет Москвом ка Берсењевки, где се налазио манастир у коме је требало да преспавамо три ноћи.

Берсењевка је место где се налази прелепи храм посвећен светом Николају Чудотворцу. Главни део храма посвећен је Светој Тројици, због чега је правилније назвати га Троицким храмом.

Храм је 1475. године направљен од дрвета, и тада се звао „Велики чудотворац Николај на Берсењевој решетки“.

Године 1657. на месту древне никољске цркве изникло је камено здање као домна црква дијака Аверкија Кирилова, убијеног у време ондашњих буна и сахрањеног, заједно са супругом, на северној страни.

Године 1755. лево од трпезарије направљен је објекат посвећен светом Николају.

У мрачном средњем веку Ивана Грозног и током совјетских погрома овај храм је био јединствени бранилац православне вере и прибежиште за Московљане – можда је због тога чудесно и опстао.Он стоји са друге стране реке Москве, насупрот храму Христа Спаситеља.
Име Берсењевка ово место добило је по великашу Берсењу, који је живео у време Ивана Грозног, и који је ту, надомак реке Москве, нашао смрт због недопустиве и превише смеле искрености приликом разговора са Василијем Трећим.

Црква је обновљена средином 18. века, али је 1812. пострадала у пожару, тако да је изнова рестаурирана и освећена следеће године, након Наполеоновог изгнанства.

Тридесетих година 20. века испод никољске цркве нађене су старе иконе и скелет девојке с косом уплетеном у сплет.Када су уклонили камену плочу, у магновењу се све претворило у прах.

Године 1930. после затварања замоскворечке цркве, један архитекта, Борис Иофан, планирао је ту да изгради архитекртонски ансамбл „ Дворец Советов и Дом на Набережной“ – као образац социјалистичког „ дома-града“ – у конструктивистичком стилу, у жаркоцрвеној боји, у складу са Кремљем, али је судбина одлучила другачије и такав дом никад није саграђен.

Богослужења су у њему обновљена 1992. године. На Преображење те године у цркви је служен молебан о миру у Абхазији. Након тога храм није престајао са радом.

Још пре неколико сати, кад смо само оставили ствари и кренули у поход на Москву, била сам очарана лепотом овог манастира. Деловао ми је нестварније од оних претходних, јер су његове боје биле светлије, нежније, топлије, необичније.Биле су то нежне боје детињства - као да их је неко маштовито дете слагало тако да у њему увек пробуде радост и уклоне сваку помисао на тугу.

Ми, женшћине,биле смо смештене у одељак који се састојао од једне велике просторије са десетак кревета, у приземљу. Улазак у ту просторију са креветима поређаним у два реда подсетио ме је на катакомбе у којима су се први хришћани састајали, и све ми је одисало оном аутентичном хришћанском атмосфером.Скромни кревети, полице, сточићи, столице, вешалице за одело – то је било довољно за све наше потребе.

Наш, женски одел завршавао се (или почињао ) степеништем, и гледао на зграду у којој су обитавале монахиње и игуман, отац Кирил.Ту су била и купатила, сушионица, трпезарија, кухиња, као и део за госте.

Мушки одељак у коме су била наша браћа у Христу, такође се налазио у приземљу, само са друге стране манастира.

Вечера је за нас у 20 часова. У трпезарији је све већ постављено: храна скромна, посна наравно, али има свега, чак и колача.При уласку се сви поклоне великој слици на зиду на којој се налази света Тројица, прекрсте, а онда заузму своја места. Пред оброк се чита молитва и хор сачињен од свих присутних монахиња пева у славу Бога. Током обеда једна од монахиња непрестано чита делове јеванђеља.

Све је слатко и лепо, укусно. Глади су утољене, срце пуно.

„Две жене нека остану да помогну да се оперу судови“, каже наш вођа.

Јављају се Јована и Славица.Нема превише посла, помислих. Остали су , очигледно, јели пре нас.

Изгледа да сам се ужелела сна. Кад се сетим претходних ноћи у зеленку и у возу, питам се како се нисам одмах из трпезарије бацила у кревет. Срећом, има топле воде у изобиљу, и свега што је потребно.Спава ми се јер и разум додаје своје јаке аргументе – устаћу рано ујутру да бих се причестила у храму Христа Спаситеља. Не желим нипошто да пропустим литургију о којој је писао Капетан!

Монахиње нас позивају да ујутру дођемо на литургију која се одржава у њиховом храму.

Иако ми је Берсењевка лепа као сан, знам где ћу бити ујутру.У почетку се нико не пријављује да иде са мном. Касније сазнајем да ће ми се придружити Јованка и Матушка.Славица и Зоран остају у храму светог Николаја (лепо од њих, да не кажу људи да смо незахвални гости), Јања, Јована, Дарко и отац Бенедикт ићи ће у цркву светог Петра и Павла, да се тамо састану са својим старим знанцима.И Јарослав иде са њима. Лепо смо се распоредили.

Уморна сам. То је људски. Превише је узбуђења било ових дана.
И умор је сладак. Склапам очи знајући да сам у срцу Мосве, покушавајући да чујем шум истоимене реке. Но, и она се утишала да би учествовала у свеопштем смирају.

Спавај, Москво, и надај ми се ујутру!

Док склапам очи, сањам свитање и себе будну и срећну на твојим улицама, у твојим светилиштима, на твојим рекама, у твом нежном наручју.