Abortus - ucestala praksa nasih zena

Уредници: nevenkagaragic, Moderatori

Podrzavate li abortuse?

Гласање се завршава 03 Нов 2008, 08:36

Da, kada je u pitanju zivot zene.
10
91%
Da, radi resavanja socijalnih, ekonomskih i eugenickih problema.
1
9%
 
Укупно гласова: 11

Корисников грб
vojislav
~ pocetnik ~
~ pocetnik ~
Поруке: 3
Придружен: 21 Јун 2007, 00:16
Контакт:

Abortus - ucestala praksa nasih zena

Порукаод vojislav » 22 Јун 2007, 09:36


Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20436
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 22 Јун 2007, 10:12

Veoma koristan link.
Nećete zameriti za jedan mali uvod, tek da se vidi o čemu se radi?

У раду Љубице Милошевић, Јасмине Диковић и осталих, под називом: „Артефицијални абортус - метод контрацепције или нужно зло“; праћени су број артефицијалних побачаја, број спонтаних побачаја, број порођаја и број прегледа у периоду од 1990-2003, у Диспанзеру за жене и Заводу за здравствену заштиту Тимок-Зајечар, у циљу коришћења модерних контрацептивних средстава жена герминативног доба. Резултати овог истраживања показали су да се, у том центру, изврши више абортуса него порођаја, да је женама то основни метод контрацепције. Чак је изражена сумња, да је број абортуса и већи због тешкоћа у пријављивању, постојања приватних гинеколошких амбуланти и различитог класификовања побачаја. Не би требало да сумњамо, да би слични или још погубнији резултати били и у осталим центрима у Србији, када би се овакво испитивање извршило.

Корисников грб
trebamisvakidan
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 1701
Придружен: 26 Мар 2006, 04:34
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод trebamisvakidan » 22 Јун 2007, 22:35

uh kakav tekst i kakve fotografije :sad:
Kada bismo hteli biti samo srećni, to bismo lako postigli. Ali mi želimo biti srećniji od drugih, a to je uvek teško, jer smatramo druge srećnijima nego što jesu

Корисников грб
Daca
~ moderator ~
~ moderator ~
Поруке: 6453
Придружен: 28 Апр 2007, 14:45
Место: Srbija

Abortus

Порукаод Daca » 15 Јул 2007, 08:15

Za razliku od abortusa eutanazija je zabranjena.Tako pacijenti neće
morati da se muče.

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 06 Нов 2007, 02:41

Породица са седамнаесторо деце

Слика

Постоји на једном сајту и пдф документ са другим, прелепим сликама ове породице, само нисам сигурна да ли смем да поставим линк овде. Деца су предивна, нарочито са музичким инструментима.

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 13 Нов 2007, 22:53

САМОЖИВОСТ И СЛОБОДА

Архим. Георгије Григоријатски

Прихватање и озакоњење побачаја као нечега природног и нормалног значи награђивање и прихватање саможивости, а не слободе, као принципа живота. А сваки трезвен човек ће се сложити да се истинска слобода не састоји у егоистичком задовољењу нас самих, још мање у робовању слепом инстинкту, него у откривању и задобијању дубљег безграничног смисла живота. За нас хришћане то значи откривање воље Божије о нама и њено испуњење на нама и на свету око нас. То је постићи могуће једино кроз поштовање светиње живота и кроз наше превазилажење нас самих и подвижничко испуњавање наших обавеза према Богу и ближњем. Истински сам слободан не онда када испуњавам и радим оно што ми намеће егоизам и самољубље, него само онда када радим оном што од мене тражи саможртвена љубав. Једино се тако оправдава и задобија смисао жртвовање себе за велике циљеве, за истину, за ближњег и домовину, истинска човечност, честитост. Далеко од било каквог моралисања, уверен сам да нам савремени духовни безизлаз долази отуда што у нашем друштву све више преовлађује самољубље и саможивост. Према Оцима Цркве, самољубље је болесна љубав према нама самима и корен свих зала. Цивилизација која се заснива на саможивости, постаје полако али сигурно — цивилизација безизлаза.

Ако је у име слободе оправдано вршити побачаје, тј. убијати најнезаштићенија бића, зашто онда да не буде слободно и вршење других злочина? Нашим сопственим рукама поткопавамо темеље нашег друштва и стварамо предуслове за разарање и обесвећење свега. Наше младо поколење највише данас страда и пати од тога што му ми старији предајемо и остављамо у наслеђе једно "друштво" оболело, обезбожено и материјализовано, затровано саможивошћу и базнађем.

Корисников грб
dan
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 16
Придружен: 13 Нов 2007, 00:49

Порукаод dan » 18 Нов 2007, 00:38

Ja sam protiv abotrusa, ako nije ugozen zivot zene.
Ne priznajem bilo kakve izgovore moderne zene.Posao, karijera i sl.
Nema ljepseg osjecaja nego kada kuca srce jednog divnog bica ispod tvog srca.Nema ljepseg osjecaja od pomaganja tom malom stvorenju da se razvije u tebi.
I kako je caroban trenutak rodjenja djeteta.
Ma kakvi abortusi.

Sklerozica
~ pocetnik ~
~ pocetnik ~
Поруке: 5
Придружен: 09 Апр 2008, 23:21

Порукаод Sklerozica » 21 Апр 2008, 23:25

Glasao sam za prvu opciju a slike na onom sajtu su strašne. Treba staviti upozorenje o tome. Pre nekoliko dana se pojavio poražavajući podatak o broju abortusa kod nas. Izgleda da je osnovno kontracptivno sredstvo, upravo abortus. :cry:

Jedan video snimak na tu temu: http://video.google.com/videoplay?docid ... 3671&hl=en trajanje 30 minuta

Pažnja, poslednji minuti su dosta potresni.

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 20 Авг 2008, 21:10

Казна над нерођеним

(о страшном греху абортуса)

Свугде слушамо реч “мир”, али је то лаж. То је гнусно лицемерје. То је једна од зверских гримаса савременог цивилизованог света. Око нас се води рат, непрекидан и жесток, где нема ни примирја ни свршетка, где нема победника и побеђених, већ само џелати и њихове жртве. Тај је рат захватио цео свет, а нарочито оне државе које се поносе својом цивилизацијом, културом и прогресом. Тај рат је нечовечна, методична борба, геноцид, који нема преседента или поређења у савременој историји човечанства. То је рат родитеља против своје деце. То је рат у коме се лију потоци крви, у коме је убиство спрегнуто са мучењем. То бојиште, које сваке године односи многе десетине милиона жртава са лицемерјем, карактеристичним за данашњег човека, из некаквих разлога, не назива се својим правим именом, стратиштем невиних и незаштићених, садизмом, озакоњеним правом на убиство и злочином, већ скривено, маглом замаскираним и бесавесно лицемерним термином абортус. Од “избацивати напоље”, као да је реч о непотребном отпатку који се избацује из куће на ђубриште, а не о живом створењу, детету. У бившем Совјетском Савезу годишње се вршило 7-8 милиона абортуса, регистрованих у медицинским установама. Број тајних абортуса је неизмеран. Огроман број жртава је однео Други Светски рат, но у просеку, за то исто време, деце убијених од стране родитеља било је много више него војника погинулих на фронту. Та тамна страна живота савременог човечанства јасно показује да се цивилизација претворила у ескалацију суровости. Ми чујемо позиве на мир, али око нас, не да се наставља, него и расте крваво бојиште које је по количини жртава превазишло све инвазије Хуна и Монгола, а по суровости надмашује тиране и џелате у концлогорима и гулазима. Жртава тог невидљивог рата је више него свих ратова заједно узетих, од свих убистава и казни. Тим злочином прецртава се све, не само Божији Закон, него и људско право. Већ од момента зачећа образује се живи организам, који у себи носи сав потенцијал људске личности. Експериментално су доказане сложене и циљне реакције плода према средини која га окружује. То створење поседује осећај бола и жеље за животом.
Озакоњење абортуса обезвређује све моралне и правне кодексе, чији је циљ заштита људског живота. Наш први закључак: плод као људска личност треба заштиту, плод као људска личност није за уништавање. Принципијелна разлика између убиства плода и других видова убиства не постоји. Право или некажњивост абортуса испуњава родитеље правом које не припада ни једном човеку, правом тиранина, који може по свом уверењу и произвољности остављати у животу или убијати своје поданике. Некажњивост абортуса, одсуство моралних и правних закона заштите плода и његовог неотуђивог права на живот чине лицемерним и бесмисленим све декларације о заштити достојанства и слободе човека.
Убиство незаштићеног је најподлији, најмрскији вид убиства, па зато родитељи решивши се на убиство незаштићеног младенца могу, при стицају околности, учинити било који злочин. Афоризам древних судија је гласио: “Боље је оправдати десет кривих него казнити једног невиног.” Овде се невини кажњава смрћу, при чему се садистички кида на комаде.
Некада се није пружала рука џелату и није се седело за истим столом, а савременим џелатима – према родитељима који убијају децу и лекарима, који можда и несвесно у овом случају постају професионалне убице, јавно мњење не исказује неслагање. Значи, цело друштво учествује у убиствима. Дужност лекара је да помаже, чак и непријатељу, док у овом случају постаје подобан најамном убици.
Убиство младенаца је злочин против Божанског и људског права, против саме идеје породице и супружништва, против саме људске природе, против свог народа и целог човечанства. Убиство деце је згуснути егоизам, суровост, кукавичлук и лицемерје.
Породица је по хришћанском учењу мала домаћа црква, а абортуси је претварају у разбојничку јазбину. Породица је узајамна помоћ и опште право у пролазном и у вечном
животу, а у овом случају људи увлаче један другог у преступништво, у моралну погибао: уместо дружбе и потпомагања, поступају једни према другим горе од најљућих непријатеља. Породица је узајамна љубав. Може ли се волети убица свог детета, чак и ако су оба родитеља криви за то? Злочин и људска крв никада не уједињују, већ само разједињују, па је због тога и број развода једнак броју абортуса. Убиство младенца профанише сложене и разгранате међусобне односе супружника, сводећи их само на секс који не може дати ни срећу, ни душевну топлину, но култ наслађивања у коме постоји нешто сурово и безобразно.
Доказано је да деца наслеђују не само физичке особине, већ и одређене душевне квалитете својих родитеља. Емотивни живот родитеља одражава се приликом наслеђивања и прелази у виду предодређености на децу. Родитељи који су се одлучили на убиство детета, већ су у свој генетски фонд унели предодређеност за убиство, које ће обременити психу будуће деце, а понекад се душевно својство предаје индиректно, то јест кроз покољења. Због тога родитељи који су се решили на убиство свог детета, врше злочин не само над њим, већ и пред децом коју су оставили у животу. Родитељи који су предали својој деци потенцијал суровости и подсвесног стремљења ка убиству, често и сами постају жртве жестине своје деце и чуде се одакле, по њиховом мишљењу, таква неправда.
За хришћанина, убиство младенаца је не само морални пад и деградација човека, већ и страшан духовни бездан. У Библији пише: “Не убиј.” Та заповест је непроменљиви услов савеза човека са Богом. При нарушењу заповести, човек једнострано раскида савез, он остаје без Бога...
У Картагини је постајао идол по имену Молох. Био је направљен од бакра и сребра. Унутар њега је ложена ватра до усијања. На испружене руке идола полагали су децу коју су родитељи добровољно приносили. Убиство детета рачунало се за највећу жртву демону. Да би пригушили дечије крике, жреци су свирали, певали и играли. Молох је важио за идола богатсва. И сада том демону богатства (наслађивања) и хедонизма приносе на жртву децу. Неки се правдају и говоре: “Учинили смо то из нужде.” Парадокс је у томе да су бројније породице сиромашних него богатих. Истребљење хананејских племена псалмопевац Давид објашњава Божијим карањем за приношења људских жртава. У вештичијим и магијским ритуалима Средњег века, кулминација је била убиство младенца, па због тога са мистичке тачке гледишта, абортус се може посматрати као несвесно поклоњење демону, као општесветска хекатомба (масовна убиства) у част богиње Хекате, богиње чародејства и смрти коју изображавају обмотану змијама. То је несвесно призивање демона - и демон се неодвојиво налази са таквим људима.
За време рата између Енглеза и Француза, који се звао и Стогодишњи, један од најуспешнијих војсковођа Француске био је барон де Ре. Живот овог човека личио је на страшну причу, али на несрећу и на стид човечанства то није прича нити кошмарна легенда, већ истина забележена у судским списима и историјским хроникама.
Као дете остао је без оца, а мајка га је оставила на бригу деди. Добио је најблиставије светско образовање, али без икаквих моралних основа. Већ са 25 година постао је маршал Француске и блистао је не само војним подвизима, но и својим префињеним васпитањем, манирима, познавањем уметности и филозофије. Наследио је огромно имање и његов двор се у раскоши поредио са краљевским. Из свих крајева Француске сливали су се потоци гостију. У његовим замцима налазили су склониште и несебичну помоћ музичари, песници, уметници и трубадури. Но, такав живот није могао дуго трајати. Сандуци са благом почели су да се празне.
У то време упознао се са магом-алхемичарем, који му је обећао да ће постати још богатији него што је био: откриће му тајну прављења злата од људске крви. Алхемичар је пред де Реа поставио услов; да прода своју душу ђаволу, без чега није могло бити успеха. Де Ре је испунио услов алхемичара. Ухватили су десетогодишњег дечака коме су прво одсекли десну руку, затим избили очи и извадили из груди још увек пулсирајуће срце. Крвљу тог срца де Ре је написао потврду, да предаје своју душу демону. После тога су барон и маг отпевали
свечану песму сатани. Де Ре је истерао из дворца жену и кћер. Омрзао их је тако, да их је заточио у једном од удаљених замкова. После тога, заједно са чародејом, приступио је магијским експериментима. У околним селима почела су да нестају деца. Нестајала су без трага и бесповратно.
Непогрешиви мајчински инстикт указивао је на баронов замак који се узвишавао над равницом као огромна, мрачна гробница. Барон је мислио да ће све проћи некажњено, осим што га је повремено мучила савест. У тим тренуцима је хтео да за остатак новца подигне сабор, или да прими монашки постриг, или да обилази као бедна луталица света места. Но, ти пориви су без трага пролазили и он се опет предавао убиствима деце које је вршио са невиђеном суровошћу и садизмом.
На крају су гласине дошле до месног епископа. Позвао је барона на суд, али се овај није појавио. Епископ се обратио краљу и војска је јуришом заузела дворац. У тајним собама и подземним просторијама нађено је мноштво скелета и унакажених дечијих лешева, а такође и посуда напуњених дечијом крвљу.
На суду је барон све признао. 700-800 деце је било зверски убијено. Суд га је осудио на ломачу. Пред смрт, осуђени је са сузама у очима молио за опроштај родитеље деце и молио је Бога да му да помиловање. Заједно са њим спаљен је и алхемичар који се смејао над сузама барона, као слабости, и умро је проклињући Бога. Када читаш о злочинима де Реа желиш да мислиш да је то само кошмарна легенда или сан, но то је јава. Још страшније је што злочине де Реа настављају оне које треба да постану мајке. Њима не краду децу сатанисти, већ саме краду своју децу од Бога. Убијају их са таквом суровошћу, као што је радио барон који је продао душу ђаволу. Убијају углавном због земно-материјалних рачуна, то јест и они хоће да претворе у злато крв своје деце. Уколико се неки и кају због злочина, као де Ре пред ломачом, већина живи и умире без покајања, са сурово хладним срцем, као учитељ барона.
Умиру одрекавши се Бога, зато што крв детета, неумивена покајањем, претвара се у огњену реку која у вечности дели убице од Бога.

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 20 Авг 2008, 21:11

Ни једна животиња, ни један гмизавац, ни змија, ни шкорпион не убијају своју децу због насладе. Човек епохе цивилизације, просвећења и хуманизма, превазишао је по суровости сва створења која живе на земљи, постао је немилосрднији од змија и шкорпиона. Док убиство деце не буде објављено највећим злочином и стављено ван закона, дотле ће сви позиви на мир и праведност бити само маска на лицу људождера. У хагиографској литератури описан је пример најдубљег моралног пада које се догодило са отшелником, по имену Јаков. Он је, пијан, учинио три греха: прељубу, убиство, а затим је сакрио леш своје жртве, лишивши је хришћанског погреба.
У том житију је такође описан необичан подвиг покајања, који је на себе наложио павши подвижник, одгурнут од Бога прељубник и убица. Током 10 година молио се у подземљу у комори ископаној испод куће у којој је живео свештеник, његов духовни отац. Није видео сунца, хранио се само хлебом и водом и то подземље је било толико тесно и ниско, да није могао ни да се усправи нити да се испрузи, већ је седео згрчен. Кроз десет година појавило се знамење да му је опроштено. Супрузи који се одлуче на убиство свога младенца, понављају грех Јакова, уопште не размишљајући о било каквом покајању.
Планирано убиство детета, то што у нашем лицемерном друштву зову, гнусним по својој лажи, наукообразним термином “планирање породице”, садржи у себи прељубу, то јест голи секс. То је рушење породице и личности; убиство, притом зверско и цинично, лишење људског бића чак и предаје земљи. Име прве жене, Ева, означава “живот”. Име жене која врши детеубиство је - смрт. Те мајке постају демони сопственог тела, то јест, ту саздану Богом палату у којој се рађа и развија људски живот оне претварају у мучионицу где џелат кида на комаде њихово дете, сина или кћер. Затим се тело баца на ђубриште. И те жене вампири сматраће се увређеним, уколико неко посумња у њихово поштење.
Јаков је извршио свој грех у пијаном стању. У стању душевног пијанства гневом или љубомором, убица будући ван себе, може у наступу безумља, лишити живота своју жртву. А
овде, се догађа нешто горе и страшније; родитељи спокојно, малтене са рачунаљком у рукама, расуђују да ли да дете живи или не.
Хладнокрвно убиство, убиство из користи, је најгнуснији вид убиства и најстрашнији пад човека. Велика је несрећа рат; у њему се оваплоћује сатанска енергија греха коју сакупља човечанство. У рату се врше злочини, на бојном пољу убијају непријатеље и гину сами. А овде, убица убија беспомоћног. Он је обезбеђен од отпора. На бојном пољу војник решава исход битке, а родитељи који убијају своју децу су много гори од бандита и разбојника. У крајњем случају и бандит и разбојник рачунају са ризиком, барем пред законом, док овде закон ћути, овде је убица унапред оправдан нашим законом, законима државе која декларише право на живот али га не штити. Он је оправдан својом развраћеном савешћу, оправдан је мњењем савременог либералног друштва, које не протестујући против тог злочина, у суштини постаје солидарно са убицама.
Многи говоре о свом патриотизму и љубави према Отаџбини, но Отаџбина су пре свега људи. Отаџбина је не само прошлост, већ садашњост и будућност. Ти родитељи који убијају децу, убијају будућност своје Отаџбине. Они врше геноцид против сопственог народа.
Разврат, распад породице и све већи број абортуса су процеси који су узајамно повезани. У последње време отворено је много храмова, обновљено је много старих, гради се пуно нових, број верника расте. Но, у исто време статистичка крива абортуса не пада. Чиме објаснити такав парадокс. Изгледа да је број дејствујућих цркава и количина верника који посећују богослужење спољна одредница духовности народа; може се рећи, видљиви оријентири. Но, тамни свет зла није одступио од борбе са хришћанством, а уколико је и одступио, то је зато да би заузео нове стратешке позиције. Црква – то је духовна средина где људска душа ступа у општење са Богом. Без тога, храмови, колико год да их има, остају надгробним камењем на гробљу духовности. Отварају се храмови, но паралелно томе, још интензивније, отварају се места где тргују порнографијом и сексом; издаје се религиозна литература, но упоредо се у много већим размерама издаје развратна порнографска литература, филмови, видеофилмови и остали духовни отров, који дубље него наркоманија трује савремено друштво, претвара децу у старце, који су искусили све видове разврата.
Људи живе у атмосфери цинизма и разврата, дрског разврата, који је објавио целомудрије и стид тамним остацима, некаквим атавизмом. Разврат који нас гледа из излога продавница, са реклама, са страница журнала. Људи огрезли у пороцима стоје у храму као мртваци. Микроб разврата је најстрашнији микроб; потребне су многе године покајања и борбе да би се избавило и очистило од те заразе и да би се постало способним за богоопштење. Због тога храм, у том мору блата, покварених осећаја, цинизма и суптилно-дивљег разврата, само за неке остаје лечилиште, а за велику већину – мртвачница, где неокајани, не објавивши са развратом борбу људи, личе на распадајуће лешеве. Сатана је знао шта ради: разграђујући унутрашњи храм човечије душе и лишивши човека покајања, он се више не боји тих истих храмова пред којима је још колико јуче дрхтао. Ми личимо на људе за које граде болницу, а у исто време у околини је десетак атомских реактора који испуштају своје смртононосно зрачење. Добијеш смртоносну дозу радијације, а затим иди и лечи се. Развраћена душа, без дугог, искреног покајања не може добити благодат Духа Светог; она је неспособна за самоодрицајући духовни труд; доспева у мртву петљу.
Сваки грех пролази неколико фаза свога развоја. Пре него убије своје дете, жена унутрашње изврши низ грехова, повезаних један са другим као карике у ланцу. Да би убила дете, она пре свега мора да убије љубав према том детету. То је унутрашње одрицање од Христа, Који је Љубав и Који је рекао: “Не браните деци да Ми прилазе”.
Као друго, она треба да уништи у себи, припадајући жени, инстикт материнства, то јест да постане гора и од звери.
Затим треба унутрашње да отуђи себе од свога детета, да гледа на њега не као на део себе, већ као на страно тело у свом организму, као израслину, отеклину која треба да се удаљи.
Треба да се одрекне вредности вечног живота и да одриче дечије право на лични живот, лишавајући га Тајне светог Крштења и остављајући га неприопштеним Цркви. Она одриче право Бога на то дете, рачунајући да може да располаже са њим као предметом. Она одриче промисао Божији тог детета, мислећи да не може да га васпита. Она одриче Стари и Нови Завет који говоре: “Не убиј”.
Претпостављајући живот детета своме сопственом благостању, она се одриче свога Крста. И више од тога, убијајући дете, она потире и гази свој Крст. Убијајући дете она пригушује сопствену савест. Она морално, постаје самоубица. Убијајући дете, она сматра себе највећом вредношћу, то јест, тим чином показује, у најконцентрованијем и најрафиниранијем виду, егоизам и егоцентризам.

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 20 Авг 2008, 21:14

Убијајући дете, она постаје исти дух са демоном, за кога је Спаситељ рекао: “Он, сатана, је човекоубица од самог почетка”.
Пред физичким убиством детета, она га убија у своме срцу и у својим мислима и дете будући органски везано са својом мајком, инстиктивно осећа то. Још до физичког мучења и смрти, оно већ осећа ужас смрти.
Родитељи који убијају своју децу криви су пред садашњошћу, пред данашњим даном човечанства, зато што уништавају бића која припадају целој породици човечанства. Они су криви пред будућношћу човечанства, зато што се морални преступи родитеља трансформишу у нервне болести и наказности потомства. Они су непријатељи човечанства, зато што својим злочином увеличавају и згушњавају тамно поље демонских сила, које су се као градоносни облаци већ надвиле над земљом. Крв невиних безгласно вапи Небу за осветом. Ти хекатомби младенаца, сајединивши се са другим греховима човечанства одразиће се у страшним потресима и катаклизмама: атомским ратом, општесветској глади, неизлечивим и мучитељним болестима...
У причама Соломона је речено:”Чега се боји грешник, то ће му и доћи”. Тај који мисли да ће дечијом крвљу купити своју привидну срећу, право на насладу, за које не жели да било чиме плати, тај приближава светску трагедију, када се земља напојена крвљу жртава скврчи у пламену пожара, грчевима глади и агонији ратова.
Људи имају различите карактере, различите укусе и различите потребе. То што једни рачунају за важно у животу, за друге то исто може бити страно и неприхватљиво. Но, постоји нешто што лежи иза границе материјалног, што је потребно сваком човеку, па чак и ако он то не признаје отворено, чак ако је то тајна његовог срца. То што треба сваком човеку је љубав. То је тајанствено осећање, чијом топлином жели да се огреје душа сваког човека, чак и разбојника. Узвишена форма љубави је мистичка љубав људске душе према Божанству. Љубав у најсавршенијем и најнепосреднијем виду, у свом крајњем облику, јавља се у монаштву, где љубав према Богу постаје циљ целог људског живота. Духовна љубав не познаје ни разочарење, ни превару; она треба много, али даје много више. Губитак љубави према Богу учинила је човечанство несрећним и сва достигнућа цивилизације надгробним споменицима на гробљу душа. Данас је мало срећних људи. Постојано унутрашње незадовољство, осећај остављености и отуђености, постепено се претварају у злобу и жељу за рушењем и уништавањем. Спољне манифестације тога имају различиту форму: наркоманија, алкохолизам, породични садизам, тиранија над својом околином, бесмислене појаве суровости, црни хумор, као да се човек свети свему, па и самом себи. Осим тога, душевна опустошеност човека и хладноћа околине изазива осећај сталног опреза, непрестаног очекивања моралних удараца од стране најближих људи. Осећај незаштићености и беспомоћности, рађа целе комплексе нервних и психичких болести, тако да човек од стварности и жели да побегне у болест. Духовна опустошеност човека и савременог друштва праве од човека или примитивно бескарактерно биће лишено моралних основа, у суштини врло несрећно, или насилника над слабијим од себе, или човека живућег у овом свету као у шуми испуњеној зверима, вечном страху пред очекиваном несрећом. Наше друштво је тешко болесно и дубоко несрећно. Ми тврдимо да је почетак хистерије и депресије егоцентризам, дефицит љубави, катастрофална неспособност да се воли.
Виша љубав, љубав према Богу, готово да је изгубљена. Љубав према Богу се може завојевати у борби са грехом и страстима. Осим монаштва, које се по својој идеји јавља концентрисаном љубављу према Богу, постоји и друга форма љубави, љубави као одраз Светлости – то је хришћанска породица. Породица устројена на принципима Јеванђеља, на уважавању и узајамној љубави, обједињена једном вером, је жива оаза у мртвој пустињи наше бездушне цивилизације. Ако је храм огњени стуб, хришћанска породица је мала свећа, упаљена тим огњем.
Породицу је апостол Павле назвао “домаћом црквом”. У породици се васпитава осећају дуга и смирења, служи се један другом. Хришћанска породица треба да буде уједињена вером, молитвом и милосрђем. Она је прва школа за хришћанску децу. Демон се стара да разруши Цркву и споља и изнутра, а такође покушава да разруши породицу споља и изнутра; или да уопште уништи породицу као форму људских односа, или да оставивши је само као спољни омотач, уништи сам дух породице, хришћанску љубав и ту душевну топлоту, без које се живот претвара у трагедију или бесмислицу. Један од најстраснијих облика уништења породице, као благословеног Богом савеза за помоћ један другом, је уништавање деце од стране самих родитеља, то јест, потирање воље Божије, извртање идеје и смисла породице. Породица се од домаће цркве претвара у суживот разбојника.
Господ Исус Христос је рекао да ће љубав ишчезнути, усахнути због безакоња. Двоје убица не могу волети једно друго. Двоје убица не могу уважавати један у другом људску личност, зато што њихови међусобни односи рађају породични егоизам, где свака страна види у другом искључиво инструмент који му је потребан, а не човека, и који се при непотребности спокојно одбацује.
Убиство деце уништава љубав међу супружницима и породица се распада као разбијена. Егоизам и злочин је унутрашња борба за власт, борба за своје привилегије унутар саме породице. Убиство детета од стране родитеља обично прелази и продужава се у постојано морално убијање један другог. Убиство детета привлачи себи тамне духове ада, духове зла и злочина. У таквим породицама појављују се некаква поља црних демонских сила, које разједају људску душу, као да је истерују са свог места. Дом престаје да буде рођеним за чланове породице. Они често имају осећај злобе један према другом и траже непостојећу срећу негде на другој страни.
Закон је озаконио вапијуће безакоње - одузимање живота. У штампи су треперили цинични огласи – препоруке како се најлакше обрачунати са својим дететом. У новинама је, на пример, било обавештење да је француски фармацеутски концерн измислио ефективно средство, које неповратно и безбедно за мајку, убија плод. Са суровошћу текста може се поредити једино његово лицемерје. Убиство, лукаво скривено под фарисејски магловитом фразом: “Привремено одрицање од материнства”; чак је постављен и цртеж - реклама: у отвореним зубатим устима, таблета која носи неминовну смрт детету…
У Библији стоје поражавајуће речи. Господ говори Каину: “Глас крви брата твојега вапи ка Мени од земље”. Крв невине деце, као и крв Авеља, вапи на небо. Не само у будућем животу, него и у земаљском животу убице добијају своју плату. Запрљана савест лишава човека најважнијег - духовног мира и духовне радости. Само кроз покајање они могу да се врате души.
Древна предања, одражена у светској литератури говоре о нечистој савести, о унутрашњим мукама које је искусио убица. Можда се данас злочин тако емотивно дубоко не доживљава, но људска крв као и пре свети се за себе. Убице нашег времена, избегавајући суд на земљи, још до суда Божијег, убијају сопствену душу, губе људско срце и живе у духовној хладноћи и пустоћи. Грех никада не саједињује, већ само отуђује.

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 20 Авг 2008, 21:17

Браћо и сестре! Одвратите се од тог мрског греха, који затамњује запечаћено у нашим срцима подобије Божије и који убија у нама све чисто и добро. Запамтимо, да је безгранично милосрђе Бога. “Неће се до краја гневити, нити ће до века срдити се”. (Пс. 102). Он само чека наше покајање, искрено и отворено сакрушење
срца, које и јесте права жртва: “Жртва је Богу дух скрушен; срце скрушено и унижено Бог неће одбацити.” (Пс. 50)
Кроз Свету Тајну исповести у Цркви Божијој, почиње пут очишћења и ослобађање од греха, од наших преступа. И света Црква чека наш повратак са љубављу и надом у нас.

Архимандрит Рафаил (Карелин)

+ + +

Архимандрит Рафаил (Карелин) служи Господу у земљи Иверској (Грузија), у њеном главном граду, Богом чуваном, Тбилисију. Он претежно служи у цркви подигнутој у име благоверног Великог књаза Александра Невског. Руским православним читаоцима је познат као аутор књига, а такође и многих проповеди и чланака објављених у различитим зборницима и колико лако памтљивих, толико и душекорисних, поучних прилога у православним молитвословима и календарима.
Дубоко познавање Светог Писма и Светог Предања, широка ерудиција аутора придају тим текстовима посебан интерес.

Публикација Web центра “Омега” 2001
Превео А.М.

Anny
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 4010
Придружен: 01 Авг 2008, 15:20
Место: ...

Порукаод Anny » 25 Сеп 2008, 14:06

gresnica пише:Породица са седамнаесторо деце

Слика

Постоји на једном сајту и пдф документ са другим, прелепим сликама ове породице, само нисам сигурна да ли смем да поставим линк овде. Деца су предивна, нарочито са музичким инструментима.

Prekrasno je videti nešto ovakvo...
Protiv abortusa sam, naravno...
...

Корисников грб
Bojana B
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 1366
Придружен: 20 Сеп 2008, 20:59

Порукаод Bojana B » 17 Окт 2008, 19:46

Ma da protiv abortusa.....da ti koji su pritiv abortusa 100% se naradjali ko besni ....Prekrasno je videti ovu porodicu ....ma nije nego..
Meni to bas i nije lep prizor to mogu da kazu ovi sto zive u oblacima ko da mi othani tu decu sta da im dam da obuku a obaveze oko njih. Ma lako je reci
PROTIV ABORTUSA SAM ...Sto mrzim to proseravanje da ste protiv abortusa pitala bi ja mnoge te tako pametne dali onda imale vremena za internet i forum i TVORCA GRADA...
Uf sto bre ne volim kad ljudi pisaju uz vetar .....
Licno nisam imala ni jedan abortus....ali da sam ga nedaj boze ostala trudna naravno da bi abortirala....bez razmisljanja ne bi mi palo na pamet da gajim decu u ovom ludom svetu.
Ja sam ispunila zelju za materinstvom i kad vidim prizor ovakve krmace ...uopste nemam neznu emociju.
Moze da me mrzi ko oce moze da pljuje a kad malo bolje razmislim ne volim licemerje i tu prokletu lazljivost u fazonu jadna ja tolika deca...i najvise me nervira kad recimo nakote se pa traze pomoc pa i ja bi mogla tako ...sto da ne ...

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 28 Нов 2008, 19:54

Слика

:-D :-D :-D