Наука и божанска уметност
Необична изложба Леонарда да Винчија у Паризу. – Каква је била „Мона Лиза” када ју је уметник створио
СА ПАРИСКЕ ИЗЛОЖБЕ
Рефекторијум корделијера у срцу Латинског кварта, једина грађевина која је преостала од славног фрањевачког самостана из XIII века, где су се у време Француске револуције састајали чланови Друштва права човека, омиљено је место уметничких сладокусаца. У дубокој хладовини и полутами некадашње манастирске трпезарије ових је дана право освежење чудесна, и по свему јединствена изложба која је плод темељног научног истраживања капиталних дела ренесанснога генија Леонарда да Винчија.
Наиме, културне асоцијације Арс латина и Колеж париских универзитета потрудиле су се да уклоне и последње баријере између Леонарда уметника и Леонарда проналазача, скидајући петстогодишњу патину са „Мона Лизе” и „Тајне вечере”. Али, пре него што види шта све најновија наука може да уради од ових, готово митских, дела посетилац мора најпре да разгледа тридесетак Леонардових чуда направљених према цртежима из његових бележница, као и факсимиле са крокијима и енергичним рукописом леворуког визионара, које је верно репродуковао фирентински издавач „Ђунти”. Иако су ове невероватне механичке направе стално изложене у замку Кло-Лисе, недалеко од дворца Амбоаза из питомог поднебља Лоаре где је Леонардо провео своје последње дане, та област његовог стваралаштва мање је позната.
За Леонарда је, ипак, најзначајнији плод пасионираног посматрања човека и света било сликарство. „Тајна вечера” и „Ђоконда”, којима су посвећена друга два сегмента изложбе, могу само ово да потврде. Поменути бисери „божанске” уметности препуштени су „на милост и немилост” најсавременијим нумеричким техникама: ако су их и пролепшале (ово је субјективно), пре тога су их бестидно оголеле и демистификовале.
„Тајна вечера”, доста избледела и ољуштена зидна слика у цркви Санта Марија де ла Грација у Милану (1495-1497), верно је репродукована онако како изгледа након последње рестаурације, у стварној величини (8,80 x 4,60 м), али у висини очију. Као у некој џиновској сликарској монографији, на зиду Рефекторијума се нижу увећана лица дванаест апостола, факсимили припремних цртежа и низ студија о покрету, представи тела и перспективи. Посетилац има ретку прилику да види сваки детаљ и да изблиза прати „развој догађаја” ове, иначе, теолошки комплексне слике, савршене и математички прорачунате композиције где су ликови окупљени у четири групе (по три) око централне личности Христа који их анимира изјавом: „Један од вас ће ме издати”. У италијанском сликарству 15. века, илустрације „Последње вечере” су бројне, али сликари бирају тренутак када Христос, делећи дванаесторици апостола хлеб и вино, каже: „Ово је крв моја и тело моје”. Одбацујући ту верску концепцију, и тиме померајући перспективу, Леонардо ставља у први план људску драму која му је, као хуманисти и материјалисти, много ближа. Сликајући покрете духа и душе – motti mentali запањених апостола, а не само њихова тела, уметник прави велики преокрет у тадашњем сликарству. У изложбеној сали су и панои са причама о сваком апостолу, са детаљима из Леонардовог живота и другим занимљивим информацијама о том ремек-делу које су француски владари, од Луја XII до Бонапарте, хтели некако да пренесу у своју домовину!
„Мона Лиза” или „Ла Ђоконда” (1503-1504 / 1510-1515), чија је планетарна слава почела тек након чувене крађе од пре стотинак година, деконструисана је на сасвим другачији начин; то је и највећа оригиналност подухвата Арс Латине. Сви памтимо тај портрет над портретима у гами зеленкастих, златастих и браон тонова. Но, да ли је пре пола миленијума изгледао тако? Не баш, открива нам екипа инжењера и научника која је радила на овом фасцинантном експерименту. Крхка слика из Лувра фотографисана је 13 пута, без стакла, најпродорнијом мултиспектралном камером, анализирана је и, на концу, рестаурисана у својој изворној лепоти. Све етапе тих узастопних и надграђиваних скенирања (уз различите филтере) изложене су и објашњене. Ђоконда је подвргнута најсавршенијој спектро-калориметријској анализи, икада примењеној на неком ликовном делу. Паскал Кот је начинио спектакуларна фотографска увећања – резолуција слике достиже до 240 милиона пиксела, продирући у срце намаза боје. Детаљи увећани 25 пута: лице, очи, уста, руке, набори хаљине, пејзажи, поновљени у различитим гамама боја, пружају чудан осећај да ту добро познату и „невелику” даму (77 x 53), идеал фирентинске достојанствене лепоте и отмености, тек упознајемо. Њен загонетни осмех први пут видимо у изворним бојама, са виртуелно скинутим заштитним лаком (помоћу инфраружа), а потом у другој варијанти, „репигментирану”. Комплексан информатички програм реконструисао је, дакле, породице боја и приказао нам праву Мона Лизу.
Инжењери су покушали да разоткрију Леонардову технику сфумато, фину измаглицу коју чине слојеви паучинасто танке глазуре, доведену на Ђоконди до савршенства. Жак Франк је приказао шест поједностављених етапа тог неопипљивог стапања светлости и сенке, а његова хипотеза сматра се вероватном. Свака од варијанти нова је информација: или цртеж испод слике, или импримитура (припрема), или разоткривени сфумато, Леонардов принцип „микродивизионизма боје”, по речима Франка. Након свих тих изненађења, могуће је сести у фотељу испред екрана и пратити цели поступак, детаљно објашњен. А резултат: загонетна фирентинска Мадона или Мона била је нежноружичастог тена, у њеној позадини је било плаво небо у основи лапис-лазулија, са светлијим планинама и зеленим дрвећем! Овај невероватни доживљај у Рефекторијуму корделијера прати и прекрасна музика, Кардосова „Милонга” за две гитаре...
Леонардово научно и уметничко дело задало је смртни ударац средњовековном мистицизму и мрачњаштву, дајући непроцењиви допринос новом погледу на свет. Хуманизам и ренесанса стекли су у њему свог најраскошнијег представника.
Весна Цакељић
