Krila od olova

Уредник: Moderatori

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2963
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Krila od olova

Порукаод Viktorija Vi » 21 Апр 2005, 01:15

***
Krila od olova

Novembra 2004. godine Beogradsko dramsko pozoriste je bilo steciste ljubitelja pozorista, poezije, muzike islikarstva.
Od 8 -16. novembra odrzavali su se dani Milene Pavlovic Barilli.
Svecanom otvaranju su prisustvovali ljudi iz obe Milenine domovine, a bio je prikazan i dokumentarni film o Mileninoj porodici.
Pisac ovih redova seca se beogradskog neba te veceri, i mokre zemlje, i blistavog i klizavog beogradskog asfalta…
Kao da su se sastavili nebo i zemlja… Kisa je lila kao iz kabla, a oblaci boje olova prekrili su nebo i spustili se na zemlju.
To, medjutim, nije sprecilo ljubitelje dela ove izuzetne, a nesrecne umetnice, da joj barem svojim prisustvom odaju pocast.
Pisac ovih redova tada je prvi put izbliza video jednog od najvecih zivih pisaca srpskog porekla, Milorada Pavica,
za koga i dalje veruje da ce dobiti Nobelovu nagradu za knjizevnost,
i zahvalio je Mileni sto joj je, iz druge dimenzije postojanja, omogucila i tu radost iznenadnog susreta.

Nedelju dana kasnije, 16. novembra, na velikoj sceni ovog pozorista izvedena je premijera predstave “Krila od olova”,
po tekstu Sanje Domazet, u reziji Stevana Bodroze.
Nakon odgledane predstave, iznela sam dalekoj prijateljici svoje utiske:

Veceras sam pomislila kako cu napisati pricu o toj nesrecnoj slikarki i pesnikinji, neshvacenoj zato sto je bila izvan svog vremena,
ili bolje reci -iznad svog vremena, zato sto je od samog rodjenja bila neobicna pojava u svom malom rodnom gradu, a posle i u velikom svetu
(upoznala je Pikasa, Musolinija, kralja Petra II, dopisivala se sa Rudolfom Valentinom...), imala dve domovine, a svim srcem pripadala jednoj,
udala se za coveka koji je nije bio dostojan, a u 36. godini umrla, ostavivsi izuzetna dela iza sebe.
Mnogo sam ponosna sto je ona, koja je pokazala svetu svoju velicinu (ona koja je bila tako velika naspram malog sveta,
jer joj je svet bio mali, njene su vizije bile mnogo vece, velike kao kosmos), iz mog kraja, iz moje zemlje…
Osecam da i njoj dugujem jednu pricu...pricu o krilima koja nisu lagana poput andjeoskih, vec teska, kao da su od olova,
i koja nam, cak i kad osecamo da ih imamo na ledjima, ne omogucavaju da letimo, vec nas sputavaju, na isti nacin kao sto Bodlerovom albatrosu dzinovska krila smetaju da kroci kad se nadje na zemlji,
medju obesnim ljudima, nesvesnim svoje praznine i duhovnog potonuca...
Milena, zena izuzetnog senzibiliteta, sva od slutnji, snovidjenja, zelje za porodicnim mirom i ispoljavanjem svog raskosnog talenta, poput bele golubice, letela je od oborenih antickih stubova, preko hriscanskih verovanja i legendi, renesansnih madona, do modernog doba, i odletela tamo gde vreme i prostor nemaju ogranicenja.
U svojim pesmama i na slikama poigravala se efemernim fenomenima, ovijala ih maglom svojih nemira, odjekom svojih zelja,
jecajima neshvacene duse. Obasjavala ih je mesecinom, rosila kapima kise, prekrivala velovima tajne.
Druzila se sa leptirima, andjelima i pticama i - vinula se u njihove uzvisene svetove.
Volela je da voli vise nego sto je uobicajeno, zato njeni snovi nisu imali kuda da odu,
pa se do zemlje savila – kako je zapisala u jednoj pesmi.I jos je rekla:
“Ali , nas zivot je bio sigurniji nego busola/ jer mi bejasmo deca sokola./I cekajuci cas pogubljenja/ rasla su nasa krila/ tako ponosita i tako silna/
da ni njihov uzareni celik/ ni otrov njihovih gubica/ nije sprecio velicanstveni let nase ravnodusnosti./”
Ni delo ni sudbina Milene Pavlovic Barilli, a ni ova predstava koja na najbolji nacin govori o njoj – nikoga nece ostaviti ravnodusnim.
Narocito one koji imaju krila, ma od cega ona bila.

Viktorija