Kako su cvetale "Tikve"

Уредник: Moderatori

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30077
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Kako su cvetale "Tikve"

Порукаод Mustra » 04 Мај 2014, 12:37

Како су цветале "Тикве"
(Драгана Игњић )

Јосип Броз Тито пресудио је представи коју није ни гледао. Случај "Кад су цветале тикве" 1969. године био је и прекретница и културно-политички скандал. Овог маја, у Београдском драмском спремају се нове "Тикве". Зашто више не могу да изазову скандал, али и даље привлаче публику? Како их данас читамо?
"Тамо неке казалишне тиквице које не цвате и које је написао онај што је био на мрамору на Голом отоку!" Тако је Јосип Броз Тито описао дело и писца.
Представа "Кад су цветале тикве" скинута је с репертоара, а роман Драгослава Михаиловића, по којем је и написао драму, прогнан из библиотека и књижара. Данас, то је један од најпопуларнијих романа, по многима и најбољи кратки роман на српском језику, а представа ће се од овог маја поново играти у Београду.

Да ли су се "Тикве" промениле, или су пак остале исте а све што нас окружује је другачије?
Слика
Година 1968. по много чему била је судбоносна. Узлет стваралачких слобода, критичко мишљење на европском таласу стиже и у СФР Југославију. У години која многе асоцира на велике студентске демонстрације, појављује се кратки роман "Кад су цветале тикве".
"Сама књига донела је нешто ново, било је то нешто опуштено, а опет динамично - велико једно освежење после читавих деценија доста затворене можда и езотеричне прозе", објашњава професор др Владета Јанковић новине које је донео роман.
На свега стотинак страна, трагедија једног времена испричана је сировим и директим језиком главног јунака боксера из београдског насеља Душановац, јер је писац био опчињен фовором душановачких младића, које је слушао лежећи у болници, док се лечио од туберкулозе.
"Кад су цветале тикве" - роман о одрастању, боксу, политици, емиграцији и, поврх свега, носталгији. И не само о томе. "Тикве" су зашле у забран, јер су проговориле и о теми о којој се скоро две деценије ћутало.
"У тој књизи је субверзивно то што је једном поретку у лице рекла да је гнусан, репресиван, да је толике људе стрпао у логор без икаквог суђења и осудио без икаквог процеса и нигде нема ниједне пресуде; у тој књизи је било речи о тој пресији над људима који су били без одбране и могућности да се бране и то тај режим није могао да поднесе јер је то била његова основна грешка", каже Вида Огњеновић, која је представу режирала 1984. године.
"О Голом отоку, да се не лажемо, није се говорило уопште, ни на који начин, ни посредно ни у алузијама, то је била табу тема, врло строго забрањена тема и свако је то знао", наглашава проф. Јанковић.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30077
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 04 Мај 2014, 12:37

"Како су цветале тикве", а ко је "обрао бостан"

Књига је одушевила и читаоце и критику. Проблем је настао мало касније. На сцени.
Глумац Михаило Јанкетић, који је 1969. Године играо главну улогу, сматра да се представа одавно претворила у мит, иако је гледао мали број гледалаца.
Испоставило се да написана реч није имала тако велики одјек као она изговорена на сцени. Истовремено, дошло је и до мале промене у драматизацији.
"Тако је испало да у роману нисам поменуо Голи оток, само сам поменуо Бакар који је био задња пошта за Голи оток, а Голи оток нисам. После сам у драми то споменуо, можда зато што сам већ знао да се у позоришној представи отворено говори о томе", објашњава Драгослав Михаиловић.
"Ту је некако у први план искочио лик старог Перишића, удбаша, директора боксерског клуба, и он је тај који је одједном привукао пажњу, играо га је Љуба Тадић, и ту је та кључна сцена која је довела до забране и свих последица: у једном тренутку главни јунак Љуба Врапче каже старом Перишићу пуковниоку Удбе 'гори сте него Немци'. И та је реченица одјекнула страшно и то је дошло до Тита и до тадашњег врха КПЈ и државе са последицама које сви знамо", објашњава Јанковић.
Ипак, да ли су се последице могле претпоставити? Од почетка проба, у лето 1969, знало се да државни врх на "Тикве" не гледа благонаклоно, иако, наизглед, није био узнемирен.
Јанкетић каже да је цела екипа знала у шта се упушта, само су "изгледа сви били мало наивни и некако од политике скрајнути".
"Ми смо ушли у једну изванредно режирану, написану и одиграну представу, тако да ником није било ни на памет да се бави неким забрањеним темама које су проглашене неподобним и одједном је псоле премијере то букнуло из неког неспоразума", каже Јанкетић.
Морао је то бити огроман неспоразум, јер Југословенско драмско позориште било је од прворазредног државног значаја, основано указом Јосипа Броза. Зато и не чуди што се свака реч изговорена на тој сцени - далеко чује.
Већ на премијери, високи партијски и државни функционери сигнализирали су Титу да се у ЈДП-у игра "нешто скаредно" и "непријатељска драма".
"Тито је непосредно после премијере добио информацију Градског комитета Савеза комуниста Београда у којој се детаљно анализра ситуација која се доживљава као велики скандал у култури Београда. Каже се да је изведена премијера, драматизован роман Драгослава Михаиловића, да су критике врло позитивне и цитирају се неке критике и романа и представе, али се онда прави рез и каже 'неколико политичких радника који су гледали једнодушни су у мишљењу да је аутор судбину једне породице, а посебно главног јунака, узео као повод да пласира неприхватљиве политичке ставове који доводе у сумњу целину политике Савеза комуниста и Југославије, ни мање ни више'", објашњава ситуацију новинар и публициста Перо Симић, који је увидом у Титов архив пронашао и документе о представи.
"Сад можете мислити колико је то било опасно бавити се том темом кад су сви критичари просто били одушевљени до те мере да се то није могло ни читати: како је та представа добра, како су глумци савршени, како је режија, како је текст... Који су, после неколико дана, са једним часним изузетком, сви написали другу критику - потпуно обрнуто, где су се сад бавили не оним што је била њихова дужност, него политичким коментарисањем онога што се у тој причи дешава, да би остали у редакцијама својих листова", присећа се Михаило Јанкетић.
Написи у штампи заиста су деловали шизофрено. Најпре текстови о великом успеху представе, у којима није било ни речи о оном о чему је Београд већ почео да шапуће. А онда, преко ноћи, појављују се наговештаји у "Студенту" и "Експресу" у виду препорука "погледајте тикве док није пукла тиква", спекулише се о "болешљивости глумаца", а 18. октобра "Новости" објављују карикатуру Бојана Ступице на којиј пише: "Ја садио тикве, а обрао бостан"! Порука је јасна!
Све што се догађало тих дана било је део уобичајене методологије сламања и притисака, да се људи поколебају, застраше. И као да то већ само по себи није било довољно, уследило је и обраћање с највишег нивоа. 25. октобра, говорећи о пољопривреди у Зрењанину, Тито је говорио и о "Тиквама". То је било други пут у животу да маршал јавно критикује књижевно дело.
Представа више није извођена, а нису прошли без последица ни они који су у њој учествовали.
Михаило Јанкетић остао је без ордена рада, који му је већ био додељен и неколико година није радио у позоришту. Писац Драгослав Михаиловић, иначе оптерећен и голооточким искуством, годинама је био под присмотром ДБ-а и добио је свој досије у Архиву Јосипа Броза.
"После представе, књига је такорећи била забрањена, иако она није била правно, полицијски, судски забрањена, она је избачена, чак и моја прва књига - обе су биле избачене из библиотека и књижара. И кад су полицајци улазили у неку кућу, неким другим послом, због нечег другог и неке друге кривице која је негде постојала, ако би приметили моју књигу они би је запленили и записали да су запленили забрањену књигу", присећа се Драгослав Михаиловић.
Редитељ Боро Драшковић скоро три деценије није радио у позоришту, а и данас не жели да говори о тој 1969-ој. О представи која му је "изменила и радну биографију и лични живот", све што је имао да каже написао је у књизи "Равнотежа".
Слика

"Тај догађај у вези са забраном 'Тикава' била једна од преломних тачака у историји наше културе 20. века, српске културе, јер тада је кренуо један отпор према забранама, према идеолошким притисцима, према диктату Комунистичке партије", објашњава професор Јанковић.
Заиста, убрзо почињу да се нижу трибине о социјализму и култури, о јавној речи... На једној од тих трибина, Михиз је рекао да је чак и у обреновићевској Србији било више слободе него у Титовој Југославији и да је Радоје Домановић живео већу слободу него што је у то време има неки наш писац.
Почетком 70-их уследио је "црни талас" са свим последицама, забранама, хапшењима и осудама на робију.
"Постојала је и та унутрашња цензура где се читао текст на више нивоа - до директора драме па савета једног, другог, а мислим да су многе текстове носили и даље у неке установе које су надгледале наш рад", каже Вида Огњеновић.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30077
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 04 Мај 2014, 12:38

Мелодрама 1984.

Упркос инцидентима, литература и позориште ипак су се бавили, мада спорадично, темом Голог отока. Чак су драматизована и дела Душана Ковачевића и Антонија Исаковића, а нису забрањена. У таквој атмосфери, у јуну 1984. године, тикве су поново на сцени, сада - Народног позоришта.
"Ми смо на неки начин ту представу сматрали својим рушењем берлинског зида, односно поништавањем једне забране за коју смо сматрали, а и данас самтрам, да је била неправедна и узураторска и насилна", каже редитељка представе.
Прве "Тикве" после оних забрањених, по оцени критике, биле су добра мелодрама. 15 година касније, као да све оно што је било проблем прве представе, ИБ и Голи оток, више није било предмет мистификације.

Поново цветају "Тикве"

Година је 2014. и "Тикве" су поново под рефлекторима, сада Београдског драмског позоришта. Михаило Јанкетић поново је Љуба Шампион, по сопственом признању, "мало старији" него 1969. Улогу дели са Милошем Биковићем. Али, још нешто је исто као 1969.
"Ја сам се апсолутно држао драматизације коју је радио Драгослав Михаиловић која је претрпела одређења скраћења и згушњавања, али то је тај текст, нема интервенција које би угрозиле аутентичност", каже редитељ најновијих "Тикава" Слободан Скерлић.
"Тикве" се, дакле, нису мењале. Али прилике у друштву јесу. Ипак, могу ли данас једнако као и пре 45 година да узбуркају духове?
"Све што се тада дешавало, без наше намере да било кога увредимо, или да имамо било какав политички поен, испоставило се да се то не може извести. Данас може и то и још много накарадније и нико неће обраћати пажњу на то - ето у томе је та главна разлика", каже Јанкетић.
Да се друштво променило сматра и редитељ Скерлић, који подсећа да разлози због којих је та представа била забрањена више не стоје.
Тако „"Тикве" данас могу да буду чак и једна носталгична прича. Али, изнад свега, остају универзална прича о човеку, можда сваком од нас понаособ.
"Та прича је релевантна ове као и сваке године, јер се бави универзалном темом, а та тема је човек под притиском система, или, прецизније, како се човеку услед различитих историјских догађања, душа усмрди", каже Скерлић.

Какав је Љуба Шампион 2014-те године?

"Ја мислим он је човек који је из многих разлога жртва система, а оно чиме се ја бавим је да нађем у чему је његова кривица", каже Милош Биковић, док Јанкетић рачуна и на нове "радознале генерације" које ће хтети да "демистификују причу" о представи и роману.
Чини се да су те нове генерације већ, на неки начин, дале своју оцену. Ако су књига и представа делиле исту судбину, онда данас, за представу не треба бринути, јер је књига давно постала "евергрин".
Многу су протеклих година књижевност отривали читајући роман "Кад су цветале тикве". У тој групи је и сам Биковић, који каже да кад је књигу прочитао, тек тад "схватио да у књизи може да се ужива и да се чита тако да се не испушта из руке".
На неки начин, ту је и одговор писцу на његов највећи страх. Јер, како Михаиловић каже, кад је Тито одржао тај говор и кад је забрањена представа, његов највећи страх је био да ли су књига и текст добри.
Слика