Umetnici i muze

Уредник: Moderatori

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29325
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Umetnici i muze

Порукаод Mustra » 26 Јан 2012, 15:10

Muze su u starogrčkoj mitologiji bile boginje pesništva, umetnosti i nauke. Njihov vođa bio je Apolon. Verovalo se da muze nadahnjuju slikare, muzičare i pesnike, pa se danas reč muza koristi u prenesenom značenju, za onoga ko inspiriše druge na umetničko stvaranje. Prema Hesiodovoj “Teogoniji”, muze su kćeri Zevsa, kralja bogova, i Mnemosine, boginje pamćenja. Ima i drugih teorija: da su kćeri Urana i Geje ili Harmonijine kćeri. Živele su na brdu Helikonu i uveseljavale bogove. Kod Roberta Grejvsa uz reč muse stoji – planinske boginje.

Слика

Mnoge starogrčke pesme počinju invokacijom tj. dozivanjem muze, a i “Ilijada” i “Odiseja” takođe:

Gnev mi Boginjo pevaj Ahileja Peleju sina… (Ilijada)

O junaku mi kazuj o Muzo… koji se mnogo naluto razorivši presvetu Troju… (Odiseja)

Muza je bilo devet:

Kaliopa – muza besedništva i epske poezije

Klio – muza istorije

Erato – muza lirske poezije

Euterpa – muza muzike

Melpomena – muza tragedije

Polihimnia – muza religijske poezije

Terpsihora – muza plesa i horskog pevanja

Talija – muza komedije

Uranija – muza astronomije

Grci i Rimljani prikazivali su muze kao predivne žene ravne boginjama. Podizani su im hramovi, a današnji muzeji su tip takvog hrama, nastali po uzoru na hram muza, Museion, koji je oko tri stotine godina pre nove ere podigao egipatski kralj Ptolomej u Aleksandriji, i u kome se čuvalo celokupno blago grčkog pesništva (oko 700,000 svitaka). Taj muzej je uništen, ali se očuvalo ime, kao i sećanje na muze.

U istoriji, pored ovih boginja, bilo je mnogo smrtnih žena koje su nadahnjivale umetnike. Neke su bile njihove životne saputnice, neke samo neostvareni snovi, neke prijateljice ili ljubavnice, neke dostojne, a neke nedostojne značaja i uloge koju su im umetnici pridavali.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29325
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 26 Јан 2012, 15:10

Laura – žena koja je inspirisala Frančeska Petrarku


Слика
Ona jedna od najslavnijih žena sveta, iako njeno postojanje ni do danas nije pouzdano utvrđeno. Iako neki proučavaoci Petrarkinog dela sugerišu da Laura u stvarnosti nije postojala, izvodeći to iz mnogobrojnih stihova u kojima se pominje reč l’aura – vetar (kao “Erano i capei d’oro a l’aura sparsi” koji može da znači “kosa joj je bila svud po Laurinom telu” ili “vetar je duvao kroz njenu kosu”), sâm Petrarka poricao je slične tvrdnje, jer su one postojale još u njegovo vreme. Bez nje, stvarne ili izmaštane, nikada ne bi nastalo jedno od najsavršenijih pesničkih dela renesanse i pesništva uopšte. Oko šest vekova vrše se istraživanja, ali Laura i dalje ostaje skrivena u legendi koju je oko nje stvorio sâm Petrarka.

Pretpostavlja se, ipak, da je u liku te muze bila skrivena izvesna Laura de Noves koja se 1325. godine udala za Uga de Sada. Bilo da je reč o toj ili nekoj drugoj ženi, ona je inspirisala Petrarku tokom celog života, nadahnula je njegovo delo na narodnom jeziku, dok odjeka te ljubavi nema u njegovom latinskom stvaralaštvu. Pesnik je pisao da ju je prvi put ugledao u crkvi Sv. Kjare u Avinjonu, na jutrenju 6. aprila 1327. g. Tom susretu posvećen je Sonet br. 61:

Neka je blažen dan, mesec i doba,
Godina, čas i trenut, ono vreme
I lepi onaj kraj i mesto gde me
Zgodiše oka dva, sputaše oba,

Blazene prve patnje koje vežu
U slatkom spoju s ljubavlju mene,
I luk i strele što pogodiše me,
I rane koje do srca mi sežu

Blaženi bili svi glasovi, koje
Uz uzdah i žudnju i suze bez broja
Prosuh, zovući ime Gospe moje;

I blažene sve hartije gde pišem
U slavu njenu, i misao moja
Koja je njena i ničija više…

Tog sudbonosnog dana rodila se ljubav koja je pesnika držala “dvadeset jednu godinu u izgaranju”, sve do Laurine smrti, takođe 6. aprila 1348. Frančesko Petrarka tada se nalazio u Veroni i za njenu smrt je saznao mesec dana kasnije, iz pisma prijatelja. Od tada, ljubav je pesnika “držala dugo godina u suzama”.

U Kanconijeru (Canzoniere), koji sadrži pesme nastale za života gospe Laure i pesme nastale po njenoj smrti, uočavamo ljubav koja je istovremeno idealizovana i čulna. Laura je prikazana i kao nebesko biće i kao izvor strasti. Posle smrti, ona se vraća pesniku u snovima, javlja mu se u onom stanju koje je, nekoliko vekova kasnije, pevajući o svojoj muzi, Laza Kostić definisao kao život “među javom i med snom”.

Kanconijer se sastoji od 366 lirskih pesama podeljenih u dva dela: Za života Madone Laure (In Vita) i Po smrti Madone Laure (In Morte), u metričkoj formi provansalske i italijanske tradicije koju je on doveo do neprevaziđenog savršenstva. Misao o Lauri javlja se i u Petrarkinim “Trijumfima”. Upoređujući njeno mesto u oba ova dela, poznati italijanski pesnik i teoretičar Eros Sekvi (Eros Sequi) je rekao: “Dok je u Trijumfima Laura samo trenutak svetlosti i poezije, u Kanconijeru su veoma retki trenuci u kojima ona nije svetlost velike poezije.”
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29325
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 26 Јан 2012, 15:11

Gala-Žena koja je inspirisala Salvadora Dalija



Слика
Gala je svakako jedna od najznamenitijih muza dvadesetog veka. Ona ne samo da je odigrala najvažniju ulogu u životu Salvadora Dalija, jednog od najznačajnijih i najkontroverznijih umetnika savremenog sveta, nego je gotovo istovetan značaj imala i u životu Pola Elijara, pesnika čija je žena bila u trenutku kada ju je Dali upoznao.

O tom susretu piše i Luis Bunjuel u autobiografskom delu “Moja labudova pesma”: Te žene sam se oduvek klonio, nemam razloga da to krijem. Prvi put sam je sreo u Kadakesu, 1929. godine na međunarodnoj izložbi koja je održana u Barseloni. Došla je sa Polom Elijarom, sa kojim je tada bila u braku. Stanovao sam tada kod Dalija, kilometar daleko od Kadakesa, mesta u kome su oni odseli. Dali mi je uzbuđeno saopštio: “Stigla je jedna božanstvena žena.”

Dali je tada imao 25 godina i toliko je bio fasciniran njenom pojavom da je pokušao da je osvoji jednim čudnim ritualom, svojstvenim njegovom načinu života – sâm o tome piše: Obrijah se ispod pazuha i ofarbah u plavo. Namazah se tutkalom i kozjim brabonjcima, ukrasih vrat bisernom ogrlicom i za uho stavih jasmin.

Sama Gala napustila je Elijara, ali je celog života ostala u prijateljstvu sa njim, o čemu svedoči i njihova prepiska. Elijar joj je čak povremeno slao novac. Ova učiteljica ruskog porekla, rođena kao Elena Ivanovna Diakonova, ne preterano lepa i jedanaest godina starija od Dalija, bila je predmet divljenja i drugih znamenitih ljudi toga doba, poput Maksa Ernesta, Andre Bretona ili Luja Aragona. Istovremeno, ona je izazvala razdor između Dalija i njegovog oca, produbila nesuglasice u tom i inače kompleksnom odnosu, a kao posledicu toga, Dali je bio odbačen od strane oca.
Слика
Maks Žerar u biografskom eseju o Daliju kaže: Neka je hvaljen i slavljen dan kada je Dali sreo Galu na jednom od trgova Kadakesa, jer se on tada, srećno blagoslovljen, vezao sa bistrim duhom koji mu je bio dorastao i koji nije gubio dah u dijalogu sa njim (…) Postali su dvojnost čiji mit Dali uvek iznova podvlači: Dioskuri Dali i Gala, Poluks i Helena. Gala je bila ta koja je na sebe preuzela teret za vreme teških godina. Ona je bila ta koja je opominjala na oprez u trenucima opasnosti, kad se Dali predavao svojim strašnim igrama, igri sa svojom podsvešću, igri u kojoj je Dali igrao Dalija.
Слика
Ne samo da je stajala u središtu njegovog života, ona je bila u središtu njegove umetnosti. Ona je bitno učestvovala u njegovim teoretsko-estetskim opredeljenima, u izvesnom smislu predvidela je i njegov razlaz sa nadrealistima. Smatrala je da ga njegova snaga mora držati podalje i na istoj udaljenosti od svih pokreta, umetničkih i književnih. On, koji je verovao da je spasilac savremene umetnosti, posle raskida sa nadrealistima napisao je: Tada se posvetih Gali, želeći da blista, trudeći se da bude zadovoljna, srećnija od mene, jer bez nje bi bio kraj.

Takođe, on koji je lansirao tezu “da će umetnost biti jestiva ili je uopšte neće biti”, u tekstu “Deset recepata za besmrtnost“”, 1973. napisao je: Tako sam mogao da ostvarim bar u slici jednu od mojih najdražih želja – da pojedem Galu – biće koje obožavam, da unesem u sebe, u svoj organizam molekule koji se sastoje od nasmejanih holografskih Gala.

Upravo ovakvim izjavama Dali je pokazao da Gala za njega nije bila samo voljena žena i muza; ona je za njega bila čista, ostvarena umetnost. Kao model, prisutna je na mnogim njegovim slikama, i na onoj najvećoj po dimenzijama, pod nazivom Bogorodica od Port Ljigata (La Madonna de Port Lligat).
Слика
Gala je umrla 1982. godine, a Dali sedam godina kasnije. Nakon njene smrti on je potpuno izgubio volju za životom i smatra se da je nekoliko puta, neuspešno, pokušavao samoubistvo.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29325
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 26 Јан 2012, 15:13

“Sergej Aleksandroviču, ja te volim!”


U životu Sergeja Jesenjina žene su imale veoma važnu ulogu. Danas se može reći da je imao više velikih i malih ljubavi i avantura, ali da je najznačajniji trag, a možda i najkobniji, ostavila Isidora Dankan, izuzetna umetnica toga vremena, balerina koju danas nazivaju majkom moderne igre, i pobornica ženske emancipacije. Obožavali su je mnogi poznati, slavni i bogati ljudi toga vremena, ali je bila i predmet kritika i odbacivanja. Njen život bio je više ispunjen tugom i gubicima nego srećom. Igra je bila jedino utočište u kome je nalazila potpunu afirmaciju. U igri, oslanjala se na grčku filozofiju življenja, njena je deviza bila Umetnost je život i smatrala je da osnovu života i umetnosti čine ljubav i sloboda. Bila je protivnica klasičnog baleta i govorila je da balet uopšte ne spada u umetnost, ali, najpre preko Stanislavskog, izvršila je uticaj na balet koji je odbacivala.
Слика Слика Слика
Amerikanka irskog porekla, čija je majka bila pijanistkinja, Isidora je napustila Ameriku i veći deo života provela u Evropi koja je imala više senzibiliteta za njenu umetnost. U Nemačkoj je stekla nadimak Božanstvena Isidora. Iako su puritanci pokazivali prezir prema njenoj igri, načinu života i odevanja (na sceni ona se pojavljivala polugola, odevena u prozirne velove), od 1904. do 1914. godine živi u trijumfu, slavljena i obožavana i u stalnoj potrazi za ljubavlju. Pisala je: “Od svake ljubavi u mom životu mogao bi se napraviti roman, i sve su se završavale tužno. Uvek sam čekala ljubav koja će se završiti dobro i trajati zauvek.”

Osam puta je posetila Rusiju, posle revolucije proglasila je sebe crvenom, preselila se u Moskvu i tamo otvorila svoju školu. Jesenjina je upoznala 1921. u Petrogradu, u ateljeu slikara Žorža Jakulova. Ušla je, sela na divan, Jesenjin se spustio pored njenih nogu, ona ga je poljubila i, između poljubaca, ona koja je jedva znala desetak ruskih reči mrmljala je: “… zlatna glava … anđeo … đavo!” U tom trenutku, Isidora Dankan je imala 46 godina, a Jesenjin 26. On nije znao ni jedan jezik osim ruskog, ona nije znala ruski, ali te noći rodila se ljubav koja je kasnije bila tragično isprepletana pijankama, sukobima, tučama. On bi je napuštao, a ona je trčala Moskvom, nalazila ga, preklinjala da se vrati, padala na kolena i ljubila cipele koje su je na očigled svih grubo udarale u slabine, dok se ona tužno osmehivala i nežno mu govorila: “Sergej Aleksandroviču, ja te volim!”

Venčali su se 1922. i taj brak ju je samo učinio strašno usamljenom i udaljio je od umetnosti. Pokušavala je da ga odvede u Evropu misleći da će se tamo oboje vratiti umetnosti. I zaista, on u Evropi objavljuje izbor iz svoje poezije, a ona ponovo priređuje koncerte. U tom periodu nastale su “Pesme izgrednika”, koje su objavljene u Moskvi 1923. Dominantne teme ove zbirke su izgaranje, umor, propadanje i neka jeziva intimna tuga zasnovana na erotici i alkoholu, što je, u stvari, odlikovalo ceo njegov život sa Isidorom. Te tonove nalazimo i u knjigama “Kafanska Moskva” (1924), “Pesme o Rusiji i revoluciji” (1925): tragičan razlaz sa ljubavlju, domovinom i sa sâmim sobom, agonija fizički i moralno uništenog pesnika.

U Lenjingradu, u hotelu Angleter, u sobi broj 5, u kojoj je nekada boravio sa Isidorom, u noći između 27. i 28. decembra 1925, Sergej Jesenjin izvršio je trostruko samoubistvo sečenjem vena, vešanjem i gorenjem uz cev za parno grejanje. Isidora je već bila mrtva, nastradala u automobilskoj nesreći u Nici, kada se jedan od njenih omiljenih svilenih šalova upleo u točak i udavio je. Prijatelji, sa kojima je prethodno ručala, kasnije su rekli da je odlazeći rekla: “Zbogom, dragi moji, odlazim u večnost!”
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29325
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 26 Јан 2012, 15:14

Joséphine de Beauharnais


Слика Слика Слика
Posle borbi kod Tulona i Tilerija, Napoleon Bonaparta je postao komandant francuske vojske u unutrašnjosti. Imao je tada 27 godina i sasvim neočekivano stao je u red najvažnijih ličnosti u Francuskoj toga doba. Bila je godina 1795, Napoleon nešto duže ostaje u Parizu i počinje se pojavljivati u salonima u kojima su značajne uloge imale lepe i pametne žene. Iako nije bio naročito spretan, pri tom niskog rasta, suvonjav, bledog lica i razbarušene kose, Napoleon je živošću svoga duha i svojom energičnošću izazivao veliko interesovanje.

1795. godine, u jednom takvom salonu, Napoleon Bonaparta, general čija je karijera bila u stalnom usponu, upoznao je Žozefinu de Boarne, udovicu vikonta De Boarnea koji je imao značajnu ulogu u Revoluciji, ali je u vreme terora bio giljotiniran. U tom braku imala je dvoje dece.

Žozefina nije bila lepotica niti naročito obrazovana, ali je, ipak, imala je značajnu ulogu u društvu u kome se pojavljivala. Ranije hladan i manje-više ravnodušan prema ženama, Napoleon je odmah bio očaran tom tridesetdvogodišnjom udovicom. Ona sama imala je potrebu da se osloni na čoveka kome se karijera upravo otvarala. Napoleonovi biografi tvrde da ga Žozefina nije naročito volela, navodeći detalj da je pred udaju od svog advokata, koji je poznavao njene prohteve i sklonosti, dobila savet da se radije uda za kakvog liferanta, nego za čoveka koji nema ništa sem sablje i šinjela, ne sluteći da se radi o budućem imperatoru Francuske i čoveku koji će izmeniti granice Evrope. U pismu prijateljici, sâma Žozefina će reći: “Pitaš me da li ga volim. Pa … ne! Osećam li averziju prema njemu? Ne. Ono što osećam je ravnodušnost. To me nervira. U stvari, religiozni ljudi to smatraju najtežim od svih stanja.” Sâm Napoleon osećao je tu ravnodušnost, pa joj, u jednom od mnogobrojnih pisama koja joj je slao svaki put kada su bili rastavljeni, prebacuje: “Da me voliš, pisala bi mi dvaput na dan … Zbogom, Žozefino, za mene si ti jedno neobjašnjivo čudovište!”

Jacques-Louis David - Sacre de l'empereur Napoléon Ier et couronnement de l'impératrice Joséphine dans la cathédrale Notre-Dame de Paris, le 2 décembre 1804 (detalj)

Napoleon i Žozefinavenčali su se 9. marta 1796. godine. Dva dana nakon toga, on je krenuo u pohod na Italiju. Pobede koje je potom postizao bile su njoj posvećene. Njegova vojska smatrala je da je Žozefina donela tu sreću i slavili su je kao kraljicu. Ona je bila srce italijanskog pohoda i pisma koja joj je pisao otkrivaju ljubav i strast čoveka koji pre nje nije ozbiljno voleo i koji je mislio da je u svojoj ljubavnici, a potom i ženi, našao sve ono najbolje i najsublimnije što se u jednoj ženi može naći. Mnogo godina bio je potpuno pod njenim uticajem, a kasnije, kada više nisu bili verni jedno drugom, čak i kada su se rastavili, Napoleon je brinuo o njoj i nastavio da joj piše pisma puna prijateljstva.

1841. godine, na sahrani Napoleonovih posmrtnih ostataka prenetih sa ostrva Sveta Jelena, Viktor Igo je rekao: “On je bio vladalac po genijalnosti, po sudbini i po svom radu. Rodila ga je revolucija, narod ga je izabrao, papa krunisao. Svake je godine širio granice svoje carevine, daleko iza veličanstvenih i potrebnih granica koje je Bog dao Francuskoj. Izbrisao je Alpe kao Karlo Veliki, Pirineje kao Luj XIV, prešao je Rajnu kao Cezar. Sve je u to čoveku bilo izvan običnih razmera i sjajno!” Taj i takav čovek, pored Žozefine voleo je i druge žene. Ali, ni Žozefina, ni carica Marija Lujza, njegova druga žena, nisu ga posetile u toku zatočeništva na Svetoj Jeleni. Učinila je to jedino poljska plemkinja Marija Valevska, s kojom je Napoleon imao vanbračnog sina.

Žozefinini potomci danas se nalaze u švedskoj, danskoj, grčkoj, belgijskoj, luksemburškoj i norveškoj kraljevskoj porodici.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29325
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 26 Јан 2012, 15:15

Louise de Coligny-Châtillon





Gijom Apoliner (Guillaume Apollinaire) upoznao je Lujzu de Kolinji Šatijon u Nici krajem 1914. godine, gde je kao stranac čekao rešenje svoje molbe vojnim vlastima da bude primljen u francusku vojsku. Lu je tada imala trideset tri godine i već je dve godine bila razvedena. U vreme upoznavanja, njihov zajednički prijatelj i potonji Apolinerov biograf Andre Ruvejr (André Rouveyre) opisao ju je kao “duhovitu, slobodnu, lakomislenu, plahu, detinjastu, osetljivu, neuhvatljivu, razdražljivu, čak i stidljivu, bez ikakvog osećanja za meru i samodisciplinu”.
Слика Слика Слика
Ipak, Apoliner je njome bio potpuno fasciniran. Smatrao je da je Lu dostojna ljubavi, sažaljenja, obožavanja i praštanja. Ona sama na momente se pokoravala, a na momente ga je odbacivala. On ju je nazivao malim snobom i kraljevskom ljubavnicom, aludirajući na njeno plemićko poreklo, a ona ga je isključivala iz svog visokog društva, potcenjujući njegove stihove i ne razumevajući njegove izjave u kojima je sebe samog proglašavao najboljim pesnikom na svetu. “Obično čovek ne govori tako o samom sebi” govorila je Ruvejru. Pesme posvećene Lujzi Apoliner je smatrao svojim najboljim pesmama ostavljajući joj pravo da sâma odluči hoće li ih objaviti. Iako nije imala definisana merila za umetničke vrednosti, ipak je sačuvala sva pisma, fotografije, uvenule cvetove, crteže, predmete, aluminijumsko prstenje… I kada su se već rastali pratila je, sa pristojne udaljenosti, sve što se oko njega dešavalo. A sve što se posle nje u njegovom životu dešavalo uverilo ju je da je veoma značajan pesnik.

“Pesme za Lu” objavljene su 1949. godine. “Pisma za Lu”, koja ponovo sadrže i pesme, objavljena su 1970. Znamenita su, ne samo kao istorija jedne ljubavi i jednog rata, (reč je, naravno, o Prvom svetskom ratu), nego i kao jedna neobična odbrana poezije i stvaralaštva uopšte, kao svedočanstvo o svemu što prethodi umetničkom činu. Pisma tumače pesme i, obrnuto, pesme tumače pisma. Neprestano se prepliću ljubav i rat. Zapisao je: “Rat je postao veštački raj”, i to je zvučalo kao ono što je nekada govorio Bodler (Baudelaire). Apoliner je rat shvatao pout Hegela ili Brehta (“Jedino u ratu ima reda”), ali se sa ironijom i, čak, sa crnim humorom odnosio prema svemu tome. Zapravo, ljubav je bila njegova prava tema.

Inače, Gijom de Kostrovicki Apoliner, pesnik čija je deviza bila Očaravam, likovni kritičar koji je nadenuo imena slikarskim pravcima kubizmu i orfizmu, najbolji prijatelj Pabla Pikasa, iraziti erotmen, pesnik koji je tako divno opevao ne samo Lu već i neke druge žene, ratnik, prvi dobrovoljac internacionalnih brigada, pomoćnik tobdžije 38. artiljerijskog puka 78. baterije, spremao se da krene u pomoć jednom malom narodu koji je upravo polazio na svoj mučenički put ka plavoj grobnici. Bio je to srpski narod.

Noćni prizor 22. aprila 1915.

Gi peva za Lu

Moj obožavani mali Lu želeo bih da umrem jednog dana da bi me ti volela
Želeo bih da sam lep da bi me volela
Želeo bih da sam jak da bi me volela
Želeobih da sam mlad mlad da bi me volela
Želeo bih da se zarati ponovo da bi me volela
Želeo bih da te uzmem da bi me volela
Želeo bih da te izlupam po turu da bi me volela
Želeo bih da ti nanesem zlo da bi me volela
Želeo bih da budemo sami u hotelskoj sobi u grasu da bi me volela
Želeo bih da budemo sami u nekoj maloj radnoj sobi pored terase na mom krevetu gde pušim opijum da bi me volela
Želeo bih da si mi sestra da bih te voleo rodoskvrno
Želeo bih da si mi bila rođaka pa da smo se voleli vrlo mladi
Želeo bih da si moj konj pa da te jašem dugo dugo
Želeo bih da si moje srce pa da te osećam uvek u sebi
Želeo bih da si raj ili pakao već prema mestu gde idem
Želeo bih da si mališan pa da ti budem vaspitač
Želeo bih da si noć pa da se volimo u tami
Želeo bih da si moj život pa da samo zahvaljujući tebi postojim
Želeo bih da si švapska bomba pa da me ubiješ ljubavlju nenadanom

Je pense à toi mon Lou ton cœur est ma caserne
Mes sens sont tes chevaux ton souvenir est
ma luzerne

Le ciel est plein ce soir de sabres d’éperons
Les canonniers s’en vont dans l’ombre lourds
et prompts

Mais près de toi je vois sans cesse ton image
Ta bouche est la blessure ardente du courage

Nos fanfares éclatent dans la nuit comme ta voix
Quand je suis à cheval tu trottes près de moi

Nos 75 sont gracieux comme ton corps
Et tes cheveux sont fauves comme le feu d’un obus
qui éclate au nord

Je t’aime tes mains et mes souvenirs
Font sonner à toute heure une heureuse fanfare
Des soleils tour à tour se prennent à hennir
Nous sommes les bat-flanc sur qui ruent les étoiles
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29325
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 26 Јан 2012, 15:16

Nora Barnacle







Слика Слика Слика Слика
Džojs i Nora

Neobična i lepa, veoma strasne prirode, Nora Barnakl (barnacle – nešto čega se nije lako otarasiti, a biografi su to često prevodili kao doživotna veza), kćerka pekara iz Galovej sitija napustila je rodni grad nekoliko meseci pre nego što će upoznati Džemsa Džojsa (James Joyce), zbog razmirica u porodici, i došla u Dablin da radi kao sobarica u Finovom hotelu. Na prvi sastanak koji joj je Džojs zakazao nije došla. Njihova prepiska počela je potom, Džojsovim pismom od 15. juna 1904. godine, a 16. juna započela je ljubavna veza koja će trajati do kraja njihovih života. 16. jun je i datum za koji će Džojs vezati događaje opisane na nekoliko stotina strana u romanu “Uliks” (Ulysses). Tako je Nora Barnakl postala muza čiji je prvi susret s umetnikom bio ovekovečen delom neprolazne vrednosti. Ona ga je inspirisala i na druge načine: u prepisci koja je značajna koliko i prepiska sa Jejtsom, Paundom, Eliotom ili Ibzenom; u romanu, prvom Džojsovom romanu, “Portret umetnika u mladosti” (A Portrait of the Artist as a Young Man), 1914. koji završava parafrazirajući jedno pismo Nori iz 1912. Završetak “Mrtvih” (The Dead) inspirisan je jednom baladom koju je Nora pevala; deo atmosfere ovih pisama, aluzije i direktne insinuacije na ondašnje ličnosti javnog i društvenog života, slobodan izraz i zahvatanje u tabuirane teme seksa i ljubavi (ne zaboravimo, početak je 20. veka) – sve to nalazimo u Džojsovoj knjizi pripovedaka “Dablinci” (Dubliners), koja upravo zbog toga nije dugo mogla biti ni objavljena. Savremenici su u Moli Blum, glavnoj junakinji “Uliksa” prepoznavali Noru, ali ona je mrzela da je porede sa njom.

Ali, šta je to čime je Nora fascinirala tada dvadestdvogodišnjeg Džojsa, koji je, poput Iraca toga doba, voleo da izjavljuje kako je žena stvorenje koje masturbira jednom dnevno, prazni creva jednom nedeljno, ima menstruaciju jednom mesečno i porađa se jednom godišnje?! Skoro neobrazovana, bez ikakvog interesovanja za književnost, visoka, tamnocrvene kose, drska provincijalka, ono što, možda, ne bez predrasuda, smatramo tipičnom Irkinjom – toliko je opčinila mladog pisca isto tako drsko uverenog da će njegovo ime biti sinonim za Irsku, da se nikada više nisu rastajali. Džojsovi biografi je opisuju kao pronicljivu, duhovitu, oštrog jezika, samosvesnu i bez ikakvih kompleksa. Izgledalo je kao da je on stalno morao da je podseća na svoju ljubav i strast, i radio je to neprekidno, koristeći krajnje eksplicitne, čak vulgarne izraze, pa ipak, mnogo godina kasnije u pismu prijateljici, Nora je napisala: “Ne možeš ni da zamisliš kako mi je bilo kada sam se iznenada obrela u životu tog čoveka!”

Džojs je mnogo pio i ponašao se destruktivno, imao je samo jednu ambiciju – da bude pisac, i to pisac koji će opisati Irsku koju je istovremeno voleo i mrzeo. Pred smrt je rekao: “Kad umrem i otvore mi telo naći će Dablin istetoviran na mom srcu!” Odbijao je crkvu i religiju. Odmah na početku veze napustili su Dablin, nije joj obećavao da će je oženiti niti materijalnu sigurnost, čak je od nje pozajmljivao novac. Njihova veza nije bila intelektualna, često nije razumela to što on govori, nije u njemu videla genija, ali, ceo život, ona ga je tvrdoglavo i gotovo mazohistički pratila i podržavala.

Norin značaj najbolje se može uočiti u pismima koja joj je Džojs pisao. Do danas su pronađena 64, nastala u periodu od 1904. do 1912. U celini su objavljena 1975. Kritičari kažu da ta pisma otkrivaju pisca beskompromisne umetničke pornografije. Puna su introspektivnih izjava o ličnoj seksualnosti i čak i današnjem čitaocu izgledaju skandalozno. Nora je uživala u njegovim bezobrazlucima i uzvraćala mu istom merom. Ta pisma ne samo da opisuju rađanje jedne ljubavi , njen puni intenzitet i nagoveštaj smirivanja burnih strasti, nego daju potpune portrete ovih ljudi i onu, gotovo dalijevsku atmosferu, pre Dalija, koju je Džojs stvorio oko voljene žene.
Слика Слика Слика Слика

Nedavno je jedno od tih pisama iz 1909. prodato za 240,800 funti na aukciji u Londonu. Sadrži izraze poput “moja draga lopužice” i “moja bludnice zapanjujućih očiju”.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29325
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 26 Јан 2012, 15:17

Milena Jesenská




СликаСликаСликаСлика
Milena Jesenska bila je potomak stare češke porodice iz Praga koja je pripadala visokom društvu. Rano je ostala bez majke, a sa ocem se nije najbolje slagala. Studirala je najpre medicinu, potom književnost, bavila se sportom, prevodilaštvom i novinarstvom, poznavala je kulturnu elitu svoga vremena, bila je politički aktivna i antifašistkinja koja je angažman platila svojim životom. Govoreći o njoj, Vili Has (Willy Haas) je primetio: “Ona sama ponekad je podsećala na aristokratkinju iz 16. ili 17. veka. Ličila je na jedan od onih karaktera koje je Stendal uzeo iz starih italijanskih hronika i preneo u svoje romane, kao neka vojvotkinja od Sanseverina ili Matilda de la Mol: strasna, odvažna, hladna i pametna u svojim odlukama.”

Franc Kafka (Franz Kafka) ju je upoznao kao prevodioca sa nemačkog na češki njegovih kratkih priča. Bila je 1919. godina, ona je već bila, uprkos volji svoga oca, udata za književnog kritičara Ernesta Poloka i živeli su u Beču. Zanemarena i neprekidno varana od muža, Milena je bila prinuđena da se brine o finansijama. Pisala je za novine i prevodila. Kada je srela Kafku, bio je to početak ljubavne priče koja se vrlo brzo razvila u strasnu vezu i smatra se jednom od najuzbudljivijih ljubavnih priča 20. veka. Iako su samo nekoliko dana proveli zajedno, iako je to gotovo u potpunosti bila platonska veza. Njegovi dnevnici i pisma iz tog perioda to u potpunosti dokumentuju. Ma koliko dnevnički zapisi bili fragmentarni, pisma pokazuju ljubavni roman, orgiju očajanja, blaženstva, samoponižavanja i samomučenja, svega onog što je zaista i činilo njihovu vezu. Njihova je ljubav bila preko pisama, kao Verterova ili Kjerkegorova. Uostalom, pored Kafke, koji je imao tako specifičan odnos prema braku i do kraja života ostao ono što se u literaturi naziva večiti mladoženja, tačnije rečeno večiti verenik, i Milene koja je u vreme kada su se upoznali već bila udata, i pored Kafkine stvarne nesposobnosti da nekog voli potpuno i do kraja – to nije ni mogla biti drugačija veza.

Milena je bila lepa temperamentna devojka. Imala je 24 godine, a Kafka 30 i sebe je smatrao “ružnim, loše obučenim i duševno nesposobnim za brak”. I sâm je imao komplikovan odnos sa ocem, stalno pod tenzijom i nedoumicama. Tako razdiran on joj piše: “Juče sam te sanjao. Jedva da više znam šta se potanko dešavalo. Samo još znam da smo se neprestano preobražavali jedno u drugo, ja sam bio ti, ti si bila ja.” Ona je za njega bila “živa vatra kakvu još nije video … nož koji je zario u sebe, nož ljubavi”. Dakle, krajnje eksplicitne izjave njegovih stvarnih osećanja. Iako su govorili o njenom razvodu, Kafka je umro od tuberkuloze pre nego što se to dogodilo. Pre smrti, tražio je od svog prijatelja Maksa Broda da spali njegovu književnu zaostavštinu, što ovaj, srećom, nije učinio, sačuvavši tako Kafkin znameniti doprinos svetskoj književnosti kao i uspomenu na ovu ljubav. Sa svoje strane, kada je osetila da će biti uhapšena, Milena Jesenska poverila je Kafkina pisma Viliju Hasu želeći da ona zauvek budu sačuvana.

Milena je izazvala bes nacista svojin tekstovima protiv fašizma. Već 1939. Gestapo ju je uhapsio i deportovao u koncentracioni logor Ravensbrik u kome je i umrla 1944. godine. O njenom kraju pisala je Margaret Buber Nojman u knjizi “Zatočenice Staljina i Hitlera”. U Ravensbriku, Margaret i Milena bile su zatočene zajedno sa prostitutkama iz Hamburga i zločincima povratnicima. Margaret Nojman je napisala: “Od prvog dana obuzimao me je strah kada sam gledala njeno napaćeno lice. Došla je bolesna iz istražnog zatvora u Drezdenu … ruke su joj bile otečene, stalno je imala bolove, za vreme prozivke sva je drhtala … ali ona je još uvek bila jak čovek, uvek je umela moje brige da rastera … nesalomiva, odvažna, puna inicijative i tako daleko od zatočeničkog mentaliteta. Umrla je posle operacije bubrega koja je došla prekasno i bila bedno izvedena.”

Ево шта каже Франц Кафка у једном писму упућеном својој пријатељици Милени Јесенској, жени у коју је био заљубљен:
„Како стоји са Вашим познавањем људи Милена? Понекад чак сумњам да имате ту способност, на пример, када сте ми писали о Верфлу, говорили сте о њему с љубављу, можда само с љубављу, али ипак без правог разумевања, и кад се превиди све оно то Верфл јесте, а остане се при примедби да је дебео (сем тога, то ми се чини неоправдано, Верфл ми постаје из године у годину све лепши и све вреднији љубави)... Зар не знате да су само дебели људи достојни поверења? Само се у тим посудама јаких зидова све докува, само су ти капиталисти ваздушног простора, колико је за човека то могуће, заштићени од брига и лудила и могу се мирно бавити својим задацима и , како је једном неко рекао, једино су они свугде на земљи употребљиви као прави грађани земље. Јер на северу греју, а на југу дају сенку.
Ваш Ф.”
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29325
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 26 Јан 2012, 15:18

Yoko Ono





Слика Слика Слика Слика
Džon Lenon (John Lennon) je jedno od najvećih imena u istoriji muzike, a njegov život i karijeru, sa svim usponima, padovima, eksperimentisanjima i preokretima obeležila je i inspirisala njegova voljena Joko Ono, japanska umetnica, autor i aktivista.

Joko Ono je detinjstvo doživela u ratom zahvaćenom Japanu. Iako imućni, posle bombardovanja, dok je njen otac bio u koncentracionom logoru, ona i njena porodica bili su primorani da prose za hranu – Joko kaže da je baš u tom periodu razvila svoj agresivni stav i razumevanje za status autsajdera, jer su nju i njenog brata bivši drugovi iz ekskluzivne škole ismevali zbog novonastalog siromaštva.

Postoje dve priče o tome kako su se Lenon i Joko upoznali. Prema prvoj, upoznao ih je 1966. godine Džon Danbar (John Dunbar), vlasnik Indica galerije u Londonu koju je posetio Lenon, a gde je Joko pripremala izložbu konceptualne umetnosti. Džona Lenona je posebno zainteresovao eksponat pod nazivom “Zakucaj ekser” (Hammer a Nail) – drvena daska predviđena da na nju eksere zakucavaju posetioci izložbe. Iako izložba još nije počela, Džon Lenon je želeo da zakuca esker na čistu dasku, ali mu Joko nije dozvolila. Danbar ju je pitao “Zar ne znaš ko je to? On je milioner! Mogao bi i da je kupi.” Ono, navodno, nije čula za Bitlse (The Beatles), ali je pristala pod uslovom da joj Lenon plati pet šilinga. On je na to odgovorio: “Daću ti pet zamišljenih šilinga i zakucaću zamišljeni esker”. Još dva eksponata na izložbi su izazvalu posebno interesovanje za Joko kod Lenona – jedan je bio obična jabuka sa karticom na kojoj je pisalo “APPLE” i čija je cena bila £200 (u današnjem novcu oko £2,300), što je Džon smatrao izuzetno zbunjujućom šalom; drugi je bio eksponat pod nazivom “Slika na tavanici” (Ceiling Painting) – posetioci izložbe je trebalo da se popnu uz bele merdevine i, uz pomoć lupe zakačene za ram na plafonu, pročitaju uputstvo ispisano sitnim slovima i uramljeno u istom tom ramu. Uputstvo je bilo jednostavno – “Y E S”. Kada je kasnije gostovao u tok-šou emisiji Dika Keveta (Dick Cavett), Džon Lenon je izneo svoje utiske o tom eksponatu, rekavši da bi, da je poruka bila “ne”, istog trenutka napustio galeriju, ali da je bio toliko dirnut pozitivnošću ovog eksponata da je morao da upozna Joko.

Prema drugoj priči, koju je ispričao Makartni (Paul McCartney), Ono je krajem 1965. skupljala originalne muzičke nacrte za knjigu na kojoj je radio Džon Kejdž (John Cage). Makartni je odbio da joj da svoje rukopise, i preporučio joj Lenona, koji joj je dao originalan, rukom napisan tekst za pesmu “The Word”, i tako su se njih dvoje prvi put sreli.

Nakon njihovog susreta, Joko je često zvala Lenonov kućni broj, što je on svojoj ženi Sintiji (Cynthia Lennon) objasnio tako što je rekao da “Joko jednostavno pokušava da skupi novac za svoja avangardna sranja”. 1968, dok je Sintija bila na odmoru u Grčkoj, Lenon je pozvao Joko u posetu. Celu noć su snimali (kasnije dovršeni) album “Two Virgins”, posle čega su, kako je on rekao, “vodili ljubav u svitanje”. Kada se Džonova žena vratila, zatekla je Joko u njenom bade-mantilu kako pije čaj sa Lenonom koji je, jednostavno, rekao “O, zdravo.” Iste godine je Joko zatrudnela, ali i izgubila mušku bebu koju su nazvali Džon Ono Lenon II. Oboje su već imali po jedno dete iz prethodnih brakova – Joko je imala ćerku Kjoko (Kyoko), a Džon sina Džulijana (Julian).

U martu 1969, Joko i Džon su se venčali u Gibraltaru, a medeni mesec su proveli u Amsterdamu kampujući u okviru sedmodnevne kampanje “U postelji za mir” (Bed-In For Peace).

Zajedno su učestvovali u još mnogo protesta i kampanja, a sarađivali su i na muzičkim projektima, s obzirom na to da je Joko bila talentovana i za muziku i film.

1971, Jokoin bivši muž je optužuje da je otela njihovu ćerku iz njegovog hotela. Oni pokreću parnicu za starateljstvo nad detetom, a onda i on sâm nestaje zajedno sa Kjoko. Joko tada, uz pomoć policije i privatnih detektiva, započinje potragu za svojom ćerkom, a snima i pesmu “Don’t Worry Kyoko (Mummy’s Only Looking For Her Hand In The Snow)”. Svoju ćerku pominje i u pesmi “Happy Christmas (War Is Over)”, koja počinje tako što Ono šapuće Happy Christmas Kyoko, a, odmah zatim, i Džon Lenon – Happy Christmas Julian.

Prema Albertu Goldmanu, autoru biografije “Životi Džona Lenona” (The Lives of John Lennon), Lenon je Joko doživljavao kao “skoro magično biće” koje je moglo da reši sve njegove probleme, ali je istovremeno bilo i “velika iluzija”, pošto ga je ona varala sa žigolima.

Lenon je u mnogim pesmama pevao o Joko. Dok je još bio u Bitlsima, napisao je “The Ballad of John and Yoko”, a i u pesmi posvećenoj svojoj majci, “Julia”, pevao je o Yoko u stihovima: “Ocean child calls me, so I sing a song of love” (洋子 (Yoko) znači dete okeana – ocean child).
Stihovi pesme “God” (Bog) govore o velikoj ulozi Joko Ono u Lenonovom životu:

„I don’t believe in Elvis
I don’t believe in Zimmerman
I don’t believe in Beatles.
I just believe in me
Yoko and me
And that’s reality.”

Ali, javnost i mediji, kao ni Pol Makartni, nisu bili zadovoljni pozicijom Joko Ono u Lenonovom životu. Krivili su je za raspad Bitlsa, kao i za preveliki uticaj na Lenona i njegovu muziku.
Nakon raspada benda, Joko i Lenon su neko vreme živeli u Londonu i Njujorku. Međutim, njihovu vezu remetile su pretnje deportacijom sa kojima se suočavao Džon zbog problema sa drogom, kao i razdvojenost Joko od ćerke. Razdvojili su se – Džon je otišao u Los Anđeles, a ona je ostala da gradi karijeru u Njujorku.

“I on i ona su bili dotučeni godinama ispunjenim drogama, napornim radom, emotivnim slomovima, uvrnutom ishranom i, naročito, neprestanom pažnjom masovnih medija … Nakon što su se rastavili, ne mogavši više da rade kao tim, ostali su u stalnom kontaktu. Iako više nisu mogli da žive zajedno, shvatili su da nisu mogli da žive ni odvojeno.” (The Lives of John Lennon, Albert Goldman)
Period razdvojenosti trajao je svega dve godine, a o njemu su kasnije Džon i Joko pričali kao o “protraćenom vikendu”. 1975. su počeli da ponovo žive zajedno i, 9. oktobra iste godine, rođen je njihov sin Šon (Sean).

8. decembra 1980, Džon Lenon je ubijen ispred zgrade u kojoj je živeo sa Joko. Tog dana su on i Ono pozirali pred objektivom fotografa Eni Libovic (Annie Leibovitz) za naslovnu stranu časopisa Rolling Stone (naslovna slika ovog teksta je slika sa tog snimanja). Džon Lenon je insistirao da i on i njegova supruga budu na naslovnoj strani, iako niko iz redakcije časopisa nije želeo Joko.

Kasnije tog dana, ispred zgrade gde su živeli, je Lenona, poznatog po otvorenom odnosu sa fanovima, sačekala grupa fanova koji su želeli njegov autogram. Među njima je bio i Mark Dejvid Čepmen (Mark David Chapman), verski fanatik koji je Lenonu zamerao izjave kao što je ona da je on “veći od Isusa”. On je zamolio Lenona da mu potpiše album “Double Fantasy”, a kasnije tog dana, kada se Lenon vraćao kući iz studija, upucao pevača pet puta u leđa.
Džon Lenon je proglašen mrtvim po dolasku u bolnicu. Kada su to saopštili Joko, ona je, jecajući “O, ne, ne, ne, ne… Recite mi da to nije istina” odvedena da bi primila lekove za smirenje. Ona je zahtevala od osoblja bolnice da se objavljivanje vesti o smrti njenog muža odloži, kako njihov sin ne bi za tragediju saznao preko televizije, ali je u bolnici bio i novinar televizijske stanice ABC i on je, ne znajući za tu molbu, javio vest uredništvu televizije, koje ju je odmah objavilo.
Ipak, Joko je bila ta koja je Šonu saopštila vest o smrti njegovog oca.

Joko je saopštila da sahrane neće biti, i pozvala je sve da joj se šest dana kasnije pridruže u desetominutnoj tihoj molitvi za pokoj Lenonove duše, što su milioni ljudi širom sveta i uradili. Najmanje dvoje fanova Bitlsa je izvršilo samoubistvo nakon Lenonove smrti. Joko je sve zamolila da se ne predaju pred bolom.
Godinu dana kasnije, ona je objavila solo album “Season of Glass”, na čijem se omotu nalaze okrvavljene naočari Džona Lenona.

Joko Ono je osnovala nekoliko memorijalnih centara u čast svoga muža, a i dalje, svake godine, 8. decembra, pali sveću u znak sećanja na njega; ova kontroverzna ličnost i velika umetnica, koja je, uprkos čestom osporavanju, nastavila da se bori za svoje stavove, sve do danas je ostala poznata kao veliki kreativni um i veliki borac za mir i toleranciju i, iako njenog muža više nema, ona ostaje muza mnogima.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29325
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 26 Јан 2012, 15:19

Лиля Юрьевна Брик




Слика Слика Слика Слика
Ona je bila veoma lepa, bila je glumica, pisala je, mnogo putovala po Evropi, kretala se u krugu umnih ljudi svoga vremena, u krugu pisaca, umetnika, novinara. Jevrejskog porekla, iz porodice intelektualaca, završila je arhitekturu u Moskvi, a nekoliko slavnih slikara, među kojima i Šagal (Marc Chagall) i Matis (Henri Matisse) naslikali su njene portrete. Ljilja Jurevna Brik bila je sestra Elze Triole (Elsa Triolet), žene Luja Aragona (Louis Aragon), i udata za Osipa Maksimoviča Brika (Осип Максимович Брик), kada je upoznala Vladimira Vladimiroviča Majakovskog (Влади́мир Влади́мирович Маяко́вский), tog “razjarenog bika ruske književnosti”, kako su o njemu govorili savremenici, svakako najslavnijeg pesnika sovjetske epohe i začetnika futurizma. Kada je, 14. aprila 1930. jedan pucanj označio kraj njegovog života, bilo je spekulacija da su ga ubili ruski agenti, između ostalog i zato što je on bio čovek koji je Sergeju Jesenjinu zamerio što je izvršio samoubistvo. Ipak, ljudi koji su ga dobro poznavali, kao i oproštajno pismo koje je za sobom ostavio, ukazuju na to da se pesnik ubio ne mogavši više da podnese usamljenost i svakodnevnicu u kojoj je i njegova veza sa Ljiljom bila suviše oveštala, možda čak i prazna.

Iako su u njegovom životu postojale i druge žene, iako je Ljilja bila udata i u stalnim pokušajima da mužu, koji je, inače, paralelno živeo sa svojom sekretaricom, pokaže kako je lepa i poželjna i zanimljiva drugim muškarcima, izvesno je, a to pokazuje njegova poezija kao i prepiska koju je vodio sa njom, da je Ljilja Brik bila njegova jedina prava inspiracija i jedina prava ljubav. Brikovi, koji su pripadali sloju bogatih ljudi, posle upoznavanja s Majakovskim prodali su svoju lepu, luksuznu kuću i kupili stan u ulici u kojoj je on živeo. Kasnije su živeli u istoj zgradi, pa na istom spratu i na kraju u istom stanu, u kome su zidovi bili potpuno goli, a knjige nisu mogle da stanu u sobu, pa su bile poređane u ormanu, na stepeništu izvan kuće, tako da je Ljilja morala da oblači bundu svaki put kad je htela da uzme neku knjigu, jer je napolju bilo jako hladno. Tako je Majakovski dugo sa Brikovima živeo u nekoj vrsti bračnog trougla. Ako je neko od njih bio na putu, pisao je ostalima, i ta prepiska najbolje pokazuje koliko je Majakovski voleo tu ženu, koju su mnogi njegovi prijatelji smatrali površnom, lakomislenom koketom. Mnoga od tih pisama umesto njegovog potpisa imaju nacrtanog psa, što je trebalo da simbolizuje njegovu odanost. U jednom pismu iz 1918. stoji: “Nikuda ne idem, od žena se odvajam pomoću tri-četiri stolice, da ne udahnem štogod štetno.”


Iako je bila alfa i omega njegovog postojanja i stvaralaštva, Ljilja je o Majakovskom u svojoj autobiografiji gotovo hladno zapisala: “Moj suprug je bio više opčinjen njime nego ja. Majakovski je bio genije, ali nisam volela bučne muškarce. Takođe, smetala mi je njegova visina zbog koje je izazivao pažnju prolaznika.” Dakle, hladno, nezainterosovano, sa distance, kao o bilo kom poznaniku, kao da to nije bio Vladimir Majakovski, tvorac te najpoznatije ljubavne pesme njoj posvećene – “Oblak u pantalonama”, u kojoj postoji i stih: “ne muškarac, nego oblak u pantalonama”. Majakovski je očigledno bio svestan te hladnoće, čak je nekim prijateljima poverio da misli da upravo Ljilja ruske agente obaveštava o svakom njegovom koraku. Možda u svemu ovome treba tražiti uzroke njegovog samoubistva. On, koji je, takođe, autor stiha “zaustavite planetu, želeo bih da siđem”, u oproštajnom pismu još jednom joj je dao prednost nad svima i još jednom je svedočio o svojoj ljubavi. Iako se u tom pismu obratio svima, rekao je: “Za moju smrt ne krivite nikog, i molim vas ne spletkarite! Pokojnik je to najviše mrzeo. Mama, sestre i drugovi, oprostite, ovo nije način, drugima ga ne preporučujem, ali ja nisam imao izlaza. Ljiljo, voli me…” I malo dalje, dok nabraja članove svoje porodice, nju stavlja na prvo mesto, ispred sestara i majke. U tom trenutku, ona je bila u Berlinu i negirala je da se ubio zbog nje, sugerišući da je jednostavno bio sklon suicidu.

Ljilja Brik, žena koja je inspirisala Majakovskog, nikoga nije ostavljala ravnodušnim. Pablo Neruda zvao ju je “muzom ruske avangarde”. Viktor Šklovski za nju je rekao da je “sva vrlo tanana, imala je vrlo lepa uzana ramena i bila žena od uspeha”. Može se reći da je čak i Staljin bio njen obožavatelj. Naime, ona mu je 1935. godine uputila pismo u kome se žalila da je književno nasleđe Vladimira Majakovskog nepravedno zapostavljeno. Na to je Staljin, koji je smatrao da su njene žalbe opravdane, naredio da se Majakovskom prizna značaj najvažnijeg pesnika sovjetske epohe, a kada se 1936. našla na jednoj od lista sa imenima izdajnika domovine, lično Staljin prekrižio je njeno ime sa te liste za odstrel.

Poput Majakovskog, i Ljilja Brik, doduše u dubokoj starosti, 1978. izvršila je samoubistvo.

Слика Слика Слика Слика Слика Слика

«Меня сейчас узнать не могли бы:
Жилистая громадина
Стонет,
Корчится.
Что может хотеться такой глыбе?
А глыбе многое хочется!
Ведь для себя не важно
И то, что бронзовый,
И то, что сердце – холодной железкою.
Ночью хочется звон свой
Спрятать в мягкое,
В женское».
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29325
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 26 Јан 2012, 15:20

Mina Karadžić



Слика Слика Слика
Mina Karadžić, sedmo po redu dete Vuka Karadžića, rođena je 1828. godine u Beču. Veoma lepa, pametna i talentovana, ona ne samo da je bila očeva ljubimica, nego i ljubimica Vukovih prijatelja i saradnika iz književnog sveta. Njen “Spomenar” to najbolje potvrđuje: gotovo sva znamenita imena kulturne Evrope ostavila su po koju reč hvale ili posvetu u tom spomenaru. Listajući ga nailazimo na posvete Petra Petrovića Njegoša, Ludviga Augusta Frankla (Ludwig August Frankl von Hochwart), Đure Daničića, Mihaila Obrenovića, Leopolda Rankea (Leopold von Ranke), Jakoba Grima (Jacob Grimm), Prote Mateje Nenadovića i drugih.

Ali, svakako je najzanimljivija pesma koju je Mini u spomen ostavio Branko Radičević, upravo zato što ni do danas mnogobrojni Brankovi biografi ne mogu da se slože da li se u toj pesmi skrila stidljiva izjava ljubavi ili je reč o prijateljstvu koje je bilo uslovljeno njihovom blizinom u Beču i Brankovim oduševljenjem za rad Mininog oca.

Ma šta da je u pitanju, činjenica je da je Mina Branka snažno inspirisala. Posvetio joj je jednu od svojih najlepših pesama, nama poznatu i zato što je bila često pevana, pesmu koja počinje stihovima: “Pevam danju, pevam noću…” U njoj on želi da Minu digne među zvezde, jer je ona sama sestra zvezda i mesto joj je među zvezdicama. Zanimljivo je da je inspiracija bila obostrana: pored “Sećanja na Branka”, koja je napisala u poznijim godinama i koja otkrivaju divnu bliskost i izuzetno prijateljstvo, Mina je kao slikarka koja je već u mladosti stekla slavu uradila nekoliko Brankovih portreta u ulju. Branko, koji nikada javno nije priznao svoju ljubav prema njoj, već načet bolešću, sve svoje stvari poslao je Đuri Daničiću, a kao jedinu uspomenu zadržao je Minin portret. Takođe, vlada mišljenje da je Branko izdahnuo na rukama Minine majke, ali biografi se ne slažu oko toga. Profesor Miodrag Popović njihov odnos je definisao kao “idealnu drogu i žuti list”, a profesor Vaso Milinčević kaže: “Iz Mininog kasnijeg idealizovanog likovnog i književnog portreta Brankovog naslućuje se da su između njih postojale uzajamne simpatije, a o tome svedoči i Brankova prepiska s Daničićem. Međutim, siromašni student nije mogao ni pomisliti da se u nekoj ozbiljnoj nameri približi Vukovoj ćerki.” Ipak, ima tu još nešto: Branko je bio pesnik romantičarske epohe i njegov odnos prema dragoj, ma ko ona bila, po definiciji je morao biti idealan. On je bio obožavalac Vukovog rada i Vukov učenik, pa je svom učitelju dugovao svako poštovanje i ukazivao mu je svako poštovanje. Kako bi onda odnos prema Vukovoj kćerki mogao biti drugačiji?! Osim toga, bolestan od tuberkuloze i kao student medicine svestan bliskog kraja, verovatno nije ni želeo da nekoga vezuje za sebe.


Mina je u mladosti bila veoma srećna, obrazovala se, učila slikarstvo i imala je pažnju učenih ljudi koji su, svako na svoj način, doprinosili njenom obrazovanju. Govorila je nemački, italijanski, francuski i engleski, a kao petnaestogodišnja devojka naučila je srpski. Svirala je klavir, pomagala ocu u radu i prevela je na nemački “Srpske narodne pripovetke”. Za to izdanje predgovor je napisao Jakob Grim. Iza nje je ostalo 50 slika u ulju, mnoštvo akvarela i crteža. 1858. godine sa roditeljima je došla u Zemun, potom u Beograd, gde je primila očevu pravoslavnu veru i dobila ime Milica. Udala se za bratanca kneginje Ljubice, Aleksu Vukomanovića, profesora književnosti na beogradskom Liceju i sa njim je imala sina Janka. Već u drugoj godini braka njen muž je umro, a nekoliko godina potom i njen otac. Vratila se u Beč i posvetila bolesnoj majci i očuvanju očeve zaostavštine, nesrećna zbog rasipničkog i lakomislenog života brata Dimitrija, koji je, pored nje, bio jedini živi Vukov potomak.

Kada je odrastao, njen sin je otišao na školovanje u Rusiju. 1876. godine učestvovao je kao dobrovoljac u srpsko-turskom ratu i dobio je medalju za hrabrost. Vratio se u Rusiju i ubrzo poginuo, najverovatnije u tzv. amerikanskom dvoboju: izvukavši crnu kuglicu bio je dužan da izvrši samoubistvo.

Posle divne i bezbrižne mladosti, njen život je najvećim delom bio ispunjen gubicima i tugom. Umrla je 1894. godine i danas počiva u porodičnoj crkvi Vukomanovića u Savincu kraj Gornjeg Milanovca. Njenom smrću ugašena je Vukova loza, a vreme romantične ljubavi ostalo je u pesmama prerano preminulog pesnika Branka Radičevića, koji je mislio da bezuspešno traži prave reči da svoju muzu digne među zvezde. Istina je da je on te reči pronašao i da njegovi stihovi uvek iznova Minu Karadžić, tu muzu sa Zemlje, uzdižu na nebo.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29325
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 26 Јан 2012, 15:21

--------------------------


Muze Pabla Pikasa

Pikaso (Pablo Picasso) je privlačio mnoge žene, ali nije bio čovek sa kojim je bilo lako živeti. Umeo je da bude preke naravi i često grub kada mu posao ne ide od ruke. Inače je, naravno, bio sasvim šarmantan. Voleo je žene, ali je bio veoma samoživ i uvučen u svoju umetnost. Govorio je, čak, da su žene te koje treba njega da osvajaju, a kada su se dve potukle oko njega, on je, jednostavno, rekao: “Neka pobedi bolja.” Smatrao je da su žene “sprave za izazivanje patnje” i da postoje dve vrste žena: boginje i otirači.

U svom životu, Pikaso je imao mnogo devojaka i žena. Ali, sedam njih su bile najlepše, njemu najvažnije i najveći izvor inspiracije. Svima je posvetio umetnička dela. Sa nekima je imao i decu.
Fernanda Olivije (Fernande Olivier, rođena Amélie Lang)
Слика Слика
Fer­nan­da Oli­vi­je je bila prva prava i velika Pikasova ljubav, ali i žena koju je bilo teško zavesti. Često je menjala ljubavnike i bila je prilično kontradiktorna ličnost – s jedne strane vrlo lenja, a sa druge energičnog i nezavisnog duha. Ona sama je bila kao umetničko delo – crvenokosa, kao izvajana, omiljeni model umetnika, prava “it girl” tadašnjeg Pariza. On ju je upoznao 1904. godine; tada, nijedno ni drugo nisu slutili da će upravo ona biti ta koja će promeniti tok ne samo njegovog stvaralaštva već i zapadne umetnosti.

Impresioniran Fernandom, pomalo tromom i smetenom, Pikaso napušta poetični romantizam tzv. Ružičastog perioda (Périod Rose) i prepušta se dinamičnosti savremenog Pariza. Tokom 1906, sa njom boravi u španskom selu Gosol, gde izrađuje preko 60 njenih portreta u kojima kombinuje njen senzualni izgled i tradicionalnu kubističku arhitekturu sela. Tada nastaje i njegova najuticajnija slika XX veka – Gospođice iz Avinjona (Demoiselles d’Avignon). Kasnije je priznao da je kao model za jednu od Gospođica sa slike poslužila upravo Fernanda.

Međutim, dok on radi na toj slici u svom studiju na Monmartru, Fernanda ga napušta na neko vreme. On proživljava emocionalnu buru i njegov bes uzrokuje potpuno raskidanje sa renesansnom idejom utvrđene perspektive – slikarstvo više neće biti isto.

Godine 1912, Fernanda ga napušta i, sa željom da ga načini ljubomornim, odlazi sa potpuno nepoznatim italijanskim slikarom. On tada počinje da se viđa sa njenom bliskom prijateljicom Evom Guel.

Tokom 1930, u belgijskim dnevnim novinama “Le Soir”, Fernanda je objavila serijal tekstova o Pikasu pod nazivom “Pikaso i njegovi prijatelji” (Picasso et Ses Amis). Pikaso je unajmio advokate koji bi sprečili dalje objavljivanje njenih tekstova. Ona je pristala na to, u zamenu za novčanu nadoknadu. Godine 1988, 22 godine nakon njene smrti, objavljen je ostatak tekstova o njihovom zajedničkom životu, kao knjiga “Voleći Pikasa” (Loving Picasso). Poseban značaj ove knjige se ogleda u tome što je ona jedina od njegovih muza koja je sa njim živela pre nego što je stekao slavu i bogatstvo.



Eva Guel (Eva Gouel, rođena Marcelle Humbert)
-----------------------

Слика

Od svih sedam Pikasovih muza, o Evi se najmanje zna. Ona se pojavljuje na samo dve fotografije, a njen život je do danas ostao potpuna misterija. Kratko vreme koje je provela sa Pikasom pre nego što će vrlo mlada umreti od tuberkuloze, poklopilo se sa periodom sintetičkog kubizma, u kome su elementi posmatranja sjedinjeni u poluapstrakne kompozicije, uz čestu upotrebu kolaža i teksta. Iako je Pikaso nikada nije naslikao, posvetio joj je nekoliko slika u koje je uvrstio reči “Ma Jolie” i “J’aime Eva” (moja lepa i volim Evu) – nikada pre i nikada posle on neće tako otvoreno umetnički iskazati svoju privrženost nekoj ženi. Njena smrt ga je emocionalno slomila. Ali, naravno, ne zadugo.

-----------
Olga Hohlova (О́льга Хо́хлова)

Слика Слика Слика Слика Слика Слика
Brak Pikasa sa ukrajinskom balerinom Olgom Hohlovom, sklopljen 1918. godine u ruskoj pravoslavnoj crkvi u Parizu, podudario se sa potpunim preokretom u stvaralačkom opusu – od apstrakcije koja je menjala svet do relativno konzervativnog neoklasicizma.

Godine 1921, Olga je Pikasu rodila prvog sina, Paula, i tada se Pikasovo stvaralaštvo okreće temi majke i deteta.

Pikasov nemirni umetnički duh bio je neukrotiv, a društveno aktivna Hohlova je pokušala nemoguće – da ukroti sada već priznatog i bogatog umetnika. Jedino što je uspela je da počne da ga guši i započne raspadanje njihovog odnosa, kao i da ponovo promeni tematiku njegovog umetničkog stvaranja. Ona je sve više gubila vezu sa stvarnošću, a njegovi umetnički prikazi Hohlove, kao i žene uopšte, odišu sa sve više mržnje i odbojnosti, što na kraju vodi do izvrnutih prikaza zuba, udova i vagina.

Ka­ko su njego­va sla­va i bo­gat­stvo ra­sli, Pi­ka­so je pos­ta­jao sve uve­re­ni­ji da mo­že sva­ko­me da ra­di šta že­li. Među­tim, os­tao je sa Ho­hlo­vom zbog želje za po­što­vanjem bur­žo­azi­je i du­bo­ko usa­đe­ne ideje po­ni­kle iz španske tra­di­ci­je, ko­ja ka­že da, ma ko­li­ko muž bio ne­ve­ran, on ne na­pu­šta svo­ju že­nu.

-------------------

Mari-Tereza Valter (Marie-Thérèse Walter)
Слика Слика Слика Слика Слика
Pikaso je čak osam godina svoju vezu sa sedamnaestogodišnjom Mari-Terezom krio od Hohlove. Mari-Tereza je bila plavuša, sportskog izgleda i energičnog duha, ali o umetnosti nije znala ništa. Pikaso ju je ovekovečio u delima stapajućeg, idiličnog erotizma u kojima se jasno oseća njeno uživanje u sopstvenoj senzualnosti, kao i umetnikovo potpuno zadovoljstvo u prikazivanju iste.

Godine 1935, Mari-Tereza rađa Maju (Maya, čije je puno ime bilo Maria De La Concepción), čiji će sin kasnije objaviti knjigu “Pikaso: Prava porodična priča” (Picasso: The Real Family Story) o svom slavnom dedi.

Mari-Tereza je znala da se Pikaso zaljubljuje u Doru Mar i bila je vrlo ljubomorna na nju. Kada su se jednom srele u njegovom studiju, započele su svađu koja se pretvorila u tuču, što je Pikaso kasnije opisivao kao “jednu od najdražih uspomena”.
Слика Слика Слика Слика
Mari-Tereza se obesila četiri godine nakon smrti Pabla Pikasa.

----------------------

Dora Mar (Dora Maar, rođena Henriette Theodora Marković)
Слика Слика Слика Слика
Sledeća velika muza Pabla Pikasa, Dora Mar, fotograf i umetnik francusko-hrvatskog porekla, bila je uz njega za vreme njegovog najvećeg političkog angažmana, a inače je upravo ona bila fotograf koji je zabeležio nastanak Pikasove Gernike (Guernica), na koju je on uvrstio i njen lik. Upoznala je Pikasa na terasi kafea Café les Deux Magots, i tom prilikom se on igrao nožem zabadajući ga u sto, između njenih prstiju, sve dok je nije uboo. Kada se to desilo, zamolio ju je da mu pokloni okrvavljenu rukavicu, koju je on kasnije čuvao na polici u svom ateljeu.

Dora je bila vrlo ljubomorna na Mari-Terezu, kao i na Maju, jer Dora nije mogla da zatrudni. Zbog toga je često bila lošeg raspoloženja, a Pikaso je uživao da slika “prelepu, tužnu Doru”, koju je nazivao svojom “privatnom muzom”. Jedna od najpoznatijih slika Pabla Pikasa, Žena koja plače, inspirisana je likom Dore Mar.
Слика Слика Слика
Godine 1943, Pikaso je napušta zbog mnogo mlađe Fran­soaz Ži­lo i Dora pos­taje ner­vno rastrojena i psihički nestabilna. Povlači se u samački život i njena umetnička karijera, do tada u usponu, odjednom doživljava sunovrat. Ona umire u siromaštvu i samoći.

U maju 2006, slika Dora Mar sa mačkom (Dora Maar au Chat) prodata je za $95,216,000, zauzevši tako drugo mesto na listi najskupljih slika Pabla Pikasa, a osmo na listi najskupljih slika u istoriji.

----------

Fransoaz Žilo (Françoise Gilot)

Slučaj Fransoaz Žilo pokazao je da Pikaso, ipak, nije uvek mogao da radi šta mu se prohte.
Слика Слика Слика Слика Слика Слика Слика Слика
Svoju novu muzu, četrdeset godina mlađu od sebe, upoznao je 1944, nakon njene prve izložbe slika. Tokom narednih devet godina, ona se sa svim njegovim okrutnostima i izopačenostima nosila potpuno smireno, uspešno vodeći relativno miran porodični život sa njim i njihovo dvoje dece, Klodom i Palomom. Međutim, osim sjajnih crteža i litografije Fransoaz Žilo, porodični život multimilionera na Azurnoj obali nije dobro uticao na Pikasovo stvaranje. Gubio je kontakt sa stvarnošću i sve češće viđao druge žene. Fransoaz je bila prva i jedina od Pikasovih muza koja ga je napustila svojevoljno, netaknutog dostojanstva. Ali, njena pobeda se tu nije završila.

Jedanaest godina nakon rastanka sa Pikasom, Žilo je napisala knjigu “Život sa Pikasom” (Vivre Avec Picasso). Pikaso je pokušao da joj sudskim putem zabrani objavljivanje ove knjige, ali je ona dobila parnicu. Knjiga je prodata u preko milion primeraka na više jezika. Još jedna pravna pobeda Fransoaz Žilo je što je uspela da spreči Pikasa u oduzimanju prezimena Ruiz-Picasso njihovoj deci.

Kasnije se udala za pronalazača polio-vakcine, Džonasa Salka (Jonas Salk). Fransoaz Žilo trenutno živi na relaciji Njujork-Pariz i, i dan-danas, iako devedesotogodišnjakinja, aktivno stvara i izlaže svoja umetnička dela.

-----------------

Žaklina Rok (Jacqueline Roque)
Слика Слика Слика Слика Слика Слика Слика
Poslednja Pikasova velika ljubav, Žaklina Rok, bila je ta koja je uspela da ga smiri. Ona je bila njegova druga žena, ali nisu imali dece. Tokom dvadeset godina provedenih sa njom, od 1953. do svoje smrti 1973, Pikaso je naslikao preko 400 portreta i nacrtao preko 1200 crteža inspirisanih svojom poslednjom muzom. Slikao ju je ističući njene karakteristike, mačkastog lica i dugog vrata, a njegovi potezi su, ponovo, posle mnogo vremena, bili smireni.

Pikaso je preminuo 1973. godine, a Žaklina nije dozvolila njegovoj deci sa Fransoaz, Klodu i Palomi, da prisustvuju sahrani. Kasnije je ulazila u sporove sa njima oko njegovog umetničkog nasleđa – kao rezultat kompromisa, osnovan je Musée Picasso u Parizu.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29325
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 26 Јан 2012, 15:22

Jelena Lenka Dunđerski

Слика Слика Слика Слика Слика
Njemu je bilo već 50 godina, njoj tek 20. Lenka Dunđerski bila je ćerka najimućnijeg Srbina u Vojvodini, Laze Dunđerskog. Iako nisu bili bliski po godinama rodila se obostrana ljubav. Lenka je bila opčinjena slavnim pesnikom, a on njenom mladošću i lepotom. Ipak, u pedesetoj godini čak se i odvažni Laza Kostić plašio da započne nov, uzbudljiv, zaljubljen život sa trideset godina mlađom devojkom. Umesto romanse, cvetalo je prijateljstvo. Usledile su zajedničke vožnje kočijama po gradu i slušanje klavira. Shvatajući da je razlika u godinama isuviše velika i da je takva ljubav prosto nemoguća, Laza beži u manastir Krušedol. Na predlog njenog oca ženi se bogatom naslednicom Julijanom Palanački iz Sombora, a te iste 1895. godine umire Lenka u svojoj 24oj godini.

Zvanično je prihvaćena priča da se Laza oženio bogatom somborskom miradžikom, samo da bi nekako zaboravio Lenku, dok je ona u kratkom roku preminula u Beču od tifusne groznice. Ipak, nezvanični podaci tvrde, da je Lenka preminula pri abortusu, koji je sprovođen u Beču, a da je priču o tifusnoj groznici iskonstruisala porodica, kako bi se izbegla sramota i kako bi devojačko ime ostalo neukaljano. Lenka je potom sahranjena u porodičnoj grobnici Dunđerskih u Srbobranu.

Laza je za Lenkinu smrt saznao na bračnom putovanju u Veneciju, gde između ostalog posećuje crkvu Gospe od Spasa (Santa Maria della Salute). Upravo od trenutka Lenkine smrti i susreta sa grandioznom lepotom crkve Laza Kostić će 14 godina u sebi nositi ovu pesmu, sve dok nije dobila puni sjaj i postala oproštajna pesma, jedna od najlepših u srpskoj poeziji.


Kostić je imao nesreću da se pod starost zaljubi beznadežno u nedostižno. Pre te fatalne ljubavi, prva njegova važna ljubav za koju istoričari znaju završila se smrću devojke, 1862. godine, kad je Kostić imao 21 godinu. Sledeća se udala za drugoga, a treća za trećega. Izgleda da su one, ili njihove majke, na vreme shvatile i razmotrile prirodu ovoga genija, i utekle stabilnim ljudima, možda malo bezbojnim, ali postojanim.

lenka_dundjerskiLenka i Juca, Kostićeva supruga, ne mogu se porediti bez opasnosti da se jednoj ili drugoj ne nanese neka nepravda. Kad su se venčali, Julijani Palanački je bilo 46, a Lazi 54 godine. Julijana je svoga raspuštenog genija prvi put ugledala u nekakvim svatovima, i otada ta začarana devojka više ništa nije videla do njega, iako ga je srela 25 godina pre njihovog venčanja. Dotle je energično odbijala prosce, koji su jurišali na miraz, a nikome nije govorila koga to ona čeka. U braku između Juce i Laze ne može se reći da nije postojalo naklonosti, ali ljubavne strasti zasigurno nikada nije bilo. Juca iako je bila predobra žena, nije mogla da nadomesti Lenku i njeno užasno odsustvo.

U raj, u raj, u njezin zagrljaj!

Santa Maria della Salute važi za najlepšu ljubavnu, elegičnu pesmu Laze Kostića. Nastala 1909. godine, sada 9. juna, slavi svoju stogodišnjicu. Laza ju je nosio u sebi punih četrnaest godina. Ona je izraz ljudskog pokajanja, proizašla iz intimne drame ostarelog čoveka, koji pred kraj života preispituje sebe, svoje principe, strahove, nadanja i postupke.

Ona se može razumeti, samo ako se razume život Laze Kostića. Njegova društveno neprihvatljiva ljubav prema 30 godina mlađoj devojci i njegove intimne misli, koje su na čistom francuskom jeziku ostale zapisane u ličnom dnevniku, u kome stoji: “Znate, za mene L. nije sasvim mrtva…ona dolazi da me vidi u snu. Ali kad mi se javi Ona, to nije san kao drugi. To baš ona bude tu. Ona udesi san. Ona uđe u moju pamet, moju dušu za minut jedan, i iziđe iz nje sa snom.”

smdsPesma počinje obraćanjem pesnika Gospi od Spasa u čije ime je podignut hram. Bogorodica je svetost, “majka sveta”, blažena i vrelo milosti. Ushićen lepotom hrama on traži oprost za sve svoje grehe. Njegov greh je dvostruki: napisao je 1879. godine pesmu Dužde se ženi, u kojoj govori o zidanju istog hrama i žali za posečenim dalmatinskim borovima koji se u njega ugrađuju; i kao drugo, šest godina ranije, 1872, pisao je negativno o kultu Bogorodice u katoličkoj veri.

Posle ovakvog uvoda, pesnik pravi zaokret i počinje da ispoveda sebe i svoju intimu. Govori o svom stradanju, čežnjama i nadama koje je gruba stvarnost sasvim poništila. Međutim, za sve muke koje su ga zadesile, krivicu vidi u sebi. Od ovog trenutka pesnik u slikama, nudi slike svojih patnji i promašenosti. Saznajemo da je sve počelo sa iznenadnom pojavom mlade žene, koja je zauvek ušla u njegov život. On ispisuje hvalospev njoj i njenoj lepoti, sa njom je došla svetlost, ali su došle muke i patnja. Ona je zlatna voćka koja je sazrela kasno. Njena mladost i njegova starost našli su se u vreme kada jedno isključuje drugo. U njemu se sukobljavaju razum i osećanja. Razum će na kraju nadvladati srce i pesnik će se povući, a ona umire.

Dok pesnik stoji pred hramom, pred likom Bogorodice, shvata da je u njemu još jedan hram. To je hram podignut na uspomenama, hram na sećanjima na Lenku. Preko hrama se dakle uspostavlja veza sa nebeskim, momenta kad počinje približavanje jave i sna. U tom snu oni su kao muž i žena – čulno se nije ugasilo, s tim što je ona sad starija od njega; ne po godinama već starija po smrti. Oni imaju i decu – njegove pesme su im deca.

Pošto ona pripada onostranom svetu i odatle pristiže u njegove snove, on u njenom javljanju vidi znak da treba da joj se pridruži. Tu se pesnik ne plaši smrti, on je čak priželjkuje, jer tamo je raj u kome ona obitava.

U tom susretu on već vidi neslućenu sreću i uskrsnuće ljubavi koja je toliko jaka i sveprožimajuća. Ljubav za divljenje i za večnost.
Oprosti, majko sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk svakoj zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
što ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute.

Zar nije lepše nosit’ lepotu,
ornamentsvodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku lepotu
u pep’o spalit’ srce i lub;
tonut’ o brodu, trunut’ u plotu,
đavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepše vekovat’ u te,
Santa Maria della Salute?

Oprosti, majko, mnogo sam strad’o,
mnoge sam grehe pokaj’o ja;
ornamentsve što je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma’,
za čim sam čezn’o, čemu se nad’o,
sve je to davno pep’o i pra’,
na ugod živu pakosti žute,
Santa Maria della Salute.

Trovala me je podmuklo, gnjilo,
al’ ipak neću nikoga klet’;
štagod je muke na meni bilo,
ornamentda nikog za to ne krivi svet:
Jer, što je dusi lomilo krilo,
te joj u jeku dušilo let,
sve je to s ove glave sa lude,
Santa Maria della Salute!

Tad moja vila preda me granu,
lepše je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
k’o pesma slavlja u zorin svit,
ornamentsvaku mi mahom zaleči ranu,
al’ težoj rani nastade brid:
Šta ću od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?

Ona me glednu. U dušu svesnu
nikad još takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu’,
ornamentjade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dušu, sve svoje žude,
-svu večnost za te, divni trenute!-
Santa Maria della Salute.

Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu života,
ta zlatna voćka što sad tek zre?
Oh, slatka voćko, tantalskog roda,
ornamentšto nisi meni sazrela pre?
Oprosti meni grešne zalute,
Santa Maria della Salute.

Dve u meni pobiše sile,
mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
k’o besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustaše mile,
vijugav mozak održa vlast,
ornamentrazlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu’,
utekoh mudro od sreće, lud,
utekoh od nje – a ona svisnu.
Pomrča sunce, večita stud,
gasnuše zvezde, raj u plač briznu,
smak sveta nasta i strašni sud. -
O, svetski slome, o strašni sude,
ornamentSanta Maria della Salute!

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezin sveti mi hram.
Tad mi se ona od onud javi,
k’o da se Bog mi pojavi sam:
U duši bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam,
za što se mudrački mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.

ornamentDođe mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi želja navreli roj,
ona mi dođe kad njojzi gove,
tajne su sile sluškinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.

U nas je sve k’o u muža i žene,
ornamentsamo što nije briga i rad,
sve su miline, al’ nežežene,
strast nam se blaži u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo ću biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike ćute,
Santa Maria della Salute.

A naša deca pesme su moje,
tih sastanaka večiti trag;
ornamentto se ne piše, to se ne poje,
samo što dušom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.

A kad mi dođe da prsne glava
o mog života hridovit kraj,
najlepši san mi postaće java,
ornamentmoj ropac njeno: „Evo me, naj!“
Iz ništavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!

Sve će se želje tu da probude,
dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
zvezdama ćemo pomerit’ pute,
suncima zasut’ seljanske stude,
ornamentda u sve kute zore zarude,
da od miline duši polude,
Santa Maria della Salute.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29325
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 26 Јан 2012, 15:23

Eufrosina Ruža Ličanin

Слика Слика
Zmaj je imao dve ljubavi pre ženidbe, neku Manojlovićevu iz Sentomaša i Persidu Pintorovićevu, koja je sedamdesetih godina devetnaestog veka mnogo prevodila za pozorište i stari repertoar beleži mnogo njenih prevoda. Ali, jedina prava Zmajeva ljubav je bila njegova potonja žena Ruža, Eufrosina Ruža Ličanin, kojoj je ovaj pesnik posvetio “Đuliće”, kao i većinu pesama u “Đulićima uveocima”. U našoj književnosti bilo je više slučajeva da pesnici pevaju svojoj ženi (Rakić, Jakšić, Subotić, Bogović, Dis…) Kritičari su smatrali da to nije uvek bilo dobro jer je takva poezija gubila ponešto od čežnje, zebnje, drame, što je oduzimalo deo snage ljubavnom osećanju. Ali, Zmajeve pesme demantuju takve stavove. Neke od najlepših pesama u našoj književnosti (a neke od njih i danas se komponuju i pevaju) Zmaj je posvetio svojoj muzi, i to onda kada je ona već bila njegova žena.

Ruža je bila kći Pavla Ličanina, građanina i trgovca novosadskog i Pauline, rođene Duka. Njeno pravo ime je bilo Eufrosina, a neki dokumenti beleže ga i kao Rozina ili Jevrosima. Zmaj ju je upoznao dok je bdela pored postelje njegove bolesne sestre i zaljubio se u nju. Kada ju je zaprosio, imao je 28 godina, a Ruža 17.

O Zmajevoj ženidbi književnik Antonije Hadžić, tadašnji predsednik Matice srpske i upravnik Narodnog pozorišta, zapisao je: “To je bila prava pesnička ženidba, ženidba po srcu, po ljubavi i milosti.” Zapisano je, takođe, da im je na venčanju bio sav otmeni Novi Sad (Svetozar Miletić, Jovan Đorđević, Jakob Ignjatović…)

Ruža nije bila lepotica i o njoj je “malo slova ostalo”. Ipak, dva najznačajnija srpska pesnika toga vremena imala su vrlo lepa mišljenja o njoj. Đura Jakšić je zapisao: “Bila je nešto malo, lepuškasto, a pritom i lako i lukavo. Znaš, ja to kao moler (slikar) po vizionomiji slutim, a za drugo znaće Kiš” (Đura je Zmaja zvao Kiš Janoš). Laza Kostić, inspirisan Zmajevim odnosom prema Ruži, napisao je: “Nije pesnikov ideal o ženi u živom stvoru od majke rođenom, već u njegovoj duši, u njegovoj zamisli o najlepšoj i najboljoj, najdužnijoj, najljubavnijoj ženi ili devojci. Ona živa je prolazna, promenljiva, može je se čovek i sit nagrliti i naljubiti, može je oguglati. Al’ ova duševna samoniklica ostaje večito. Kad pesnik umre, ona ga otprati. Ona ode s njim na drugi svet, a svoju sliku ostavi živom potonjem svetu u pesnikovoj pesmi.” Smatrao je da je Zmaj Ružu hipnotisao stihovima, da koristi lekarske trikove i da je tako stalno drži u omami.

Zmaj je počeo pisati “Đuliće” odmah pošto ju je upoznao, pisao ih je kasnije kao verenik i srećan muž, a dopunio ih je kada mu se rodio prvi sin. U to vreme, u romantičarskoj poeziji, u modi je bilo stvaranje takozvanih rozarijuma (lat. rosarium, od reči rosa, rosae f. što znači ruža), ciklusa ljubavnih pesama. Kod Zmaja se dogodila srećna slučajnost da se njegova muza zvala Ruža, a on koristi tursku reč gül, koja je njemu, kao i njegovoj publici, možda bila bliža. “Đulići” su, u stvari, dnevnik zaljubljenog pesnika, dan za danom beležene emocije, lepe i nežne. U tom dnevniku, ljubavna strast je sasvim pitoma, bez ičeg romantično žestokog. Zmaj nije opisivao lepotu svoje drage, on je opisao svoja osećanja, raspoloženja i čistu sreću. “Đulići” sadrže veliki broj pesama različitih po formi, obimu i prirodi stiha. Najkraća pesma ima samo četiri stiha, a najduža 48. Ovom ciklusu pripada i ditiramb “Ala je lep ovaj svet” koji na najbolji način oslikava pesnikovo blaženstvo izazvano ljubavlju.

Njihova sreća nije dugo potrajala. Umrla su sva njihova deca, a na kraju, iscrpljena bolešću, 1872, umrla je i Ruža. Tada je Zmaj počeo da piše “Đuliće uveoke”. Kritičari smatraju da su pesme u ovom ciklusu bolje od Đulića, jače po osećanju. U njima je bol i raznovrsna duševna stanja, tako da su i “Uveoci” postali dnevnik, lični roman pesnikov, kao i “Đulići”.



Zmajevo pismo Ruži iz 1861. i njen odgovor

Mila gospođice Ružo!

Uvek sam se čudio, kad je ko pismo pisao tamo gde bi se rečima izraziti mogao; sad vidim da nisam imao pravo. Sad najbolje vidim da ima stvari, koje se ni rečima ni pismom dovoljno kazati ne dadu, a zatajiti, prećutati — nikako.

Vi, čitajući sad ovo pismo ili ste se namrgodili ili — ili ste se možda malo zastideli osećajući, da vam sasvim nepovoljno nije.

Ako se mrgodite, derite pismo taki, molim Vas; nemojte dalje čitati, — što i da znate gde pomoći ne možete, — poderite ga taki, pa zaboravite, da ste ga ikad dobili, — zaboravite sasvim, — Vi ćete lako — a ja ću kako uzmogu.

Ali ako ga poderali niste, ako ste (ne samo iz ljubopitstva) i na ovu stranu prešli, to sedite, pa mi napišite da li je Ružino srce sasvim njeno, pa ako je — i ako ja Ruži sasvim nemio nisam, ako bih mogao i miliju biti, to mi šaljite brzo to nekoliko reči, da ih poljubim onako, kako se samo evanđelje ljubi.

Da znam da ćete Vi ovo pismo iole rado čitati, pustio bih srcu na volju — ali bih Vam imao toliko pisati i kazati da u Vašu šatulu zaista ne bi stalo.

Od kako znam, cveće sam uvek voleo, zato što je lepo, dobro i nevino, što miriše, što se čovek njime nakititi i ponositi može, — ali nikada još nisam toliko, tako slatko i ozbiljno o cveću mislio i sanjao kao sad, i to o ruži i o ruzmarinu.

Vi ćete možda ovo pismo gospođici sestri, možda i gospoši materi pokazati, — ne marim, ali samo nemojte pre dok mi bez ičijega saveta iz svog srca, iskreno srpski na ovo pismo odgovorite.

U najvećoj hitosti završujem, jer me kola čekaju. Nadam se kad dođem — nadam se mnogo. Bar ću na putu natenani misliti moći, kako Vas je pismo moje rasrdilo ili iznenadilo.

Budite mi zdravi, — sam se čudim od kud sam nehotice pismo ovo poljubio.

5. dek. 1861.

J. Jovanović

***

Poštovani gospodine!

Kad sam Vaše pismo primila, nisam znala jesam li budna ili mi je na snu došlo. Dugo sam se mučila, oću li detinju dužnost prestupiti i bez materinog znanja želju Vam ispuniti, najposle uvažim se uveriti Vas da je srce još sasvim moje, da čije bi bilo, kad sve do sad nisam znala da se može kome pokloniti, — slušala sam više puti, al’ osećala i verovala nisam.

Ruža



Bile jednom Ruža Zmajeva i Maca Zmajjovina
TUŽNO SRCE JOVANA JOVANOVIĆA BRANILO SE STIHOVIMA OD LIČNE NESREĆE
Zmaj, otac naše poezije za decu, veliki srpski liričar, branio se pesmom od lične nesreće. Sva zla ovoga sveta svalila su se na krhka Zmajjovina pleća.Ali sve se zaboravilo, sve je pokrio tamni prah prolaznosti, a ostali su „Đulići“ i „Đulići uveoci“. Kao večni svedoci sreće i nesreće koja prati pesnike u svevremenu. I Ruža, devojka kojoj je pesnik izmislio ime i posvetio joj svoje najlepše i najtrajnije pesme...
Jovan Jovanović, sin uglednog i bogatog novosadskog advokata Pavla Jovanovića, rođen je i rastao u senovitoj ulici Zlatna greda, i danas jednom od najtiših novosadskih sokaka u starom delu grada. Sretno detinjstvo, u pažnji i brizi starijih, bezbolno školovanje, prve spevane pesme u šesnaestoj godini, u Irigu, 1849. gde se kratkotrajno sklanja u vreme Mađarske bune. Potom, kako je to bivalo, školovanje na pravnim naukama u Beču. Tamo, u istoj sobi, druguje i tuguje sa Đurom Jakšićem. Nerazdvojni su, čak i iste snove sanjaju, kako Zmaj zapisa u jednoj pesmi, tadašnjoj:
„Sećaš li se kad smo ono
Jedne noći jedno snili,
Tom se nismo začudili,
Mi smo onda jedno bili...“
A u Beču, kako Zmaj zapisa, „... Branko je već bio stari đak i s visine gledaše na nas mladunčad. Omladina ga je obožavala, ali niko više nego ja, te sam svakim načinom nastojao da skrenem njegovu pažnju na sebe – išao sam u kafane i gostionice, gde on iđaše, sedeo sam blizu njega, upletao sam se u razgovor, grohotom se smejao njegovim dosetkama i šalama, pokušavao i sam da izbacim koju – ali mi sve bi uzalud, nikada Branko ozbiljnije ne svrnu pažnju na mene, nikada ne progovori pravce sa mnom“... Bi to vreme, i salonsko i siromzaško, i boemsko i radino, vreme u kome se stvarala istorija srpskog pesništva, daleko od Srbije, a sve u tuzi za starim krajem. Lepo neko vreme.
Jovan Jovanović rano postaje slavan i omiljen, klasik bez ijedne sede vlasi, piše pesme, uređuje listove i novine, putuje. Znan je po lepim i pevnim ljubavnim pesmama. A devojka koju u pesmama spominje ne postoji. Vizija, pesnički san, imaginaran lik. Sve do jednom, kada 1860. počesto posećuje bolesnu sestru od tetke Pavu Nešković, a koju, vidi sudbine, dvori i pomaže umilo devojče iz susedstva sa čudnim, neobičnim, retkim imenom - Eufrosina.
U jednoj pesmi-pismu svojoj bolesnoj sestri pesnik stidljivo otkriva svoju tajnu ljubav za njenu prijateljicu:
„Sestro moja, sele,
Odlani mi tugu,
Oj, zagrli sestro
Svoju vernu drugu.
Pa joj seci, reci,
Oj, ne reci, ćuti,
Bolje je nek ne zna,
Neka i ne sluti.
Što da čuje jade
Kad razumet neće
Tužna je to pesma:
„Oj pelen-pelenče“.
Tako počinje tajna Zmajjovina ljubav, jer on beše stidljiv, sramežljiv, čak je i pisma Ruži, kako je devojku nazvao, slao poštom a stanovali su na dohvat oka, stid ga je bilo i pismo u sanduče, krišom, obnoć, ubaciti:
„Mila gospođice Ružo,
... Ako se mrgodite, derite pismo taki; molim Vas nemojte dalje čitati - što i da znate gde pomoć možete, - poderite ga taki, pa zaboravite, da ste ga ikad dobili, - zaboravite sasvim - Vi ćete lako a ja kako uzmogu...”
A Ruža njemu, poštom, otpisuje:
„Poštovani gospodine,
kad sam Vaše pismo primila, nisam znala jesam li budna ili mi je na snu došlo. Dugo sam se mučila, oću li detinju dužnost prestupiti i bez materinog znanja želju Vam ispuniti, najposle odvažim se uveriti Vas da je srce još sasvim moje, da čije bi bilo, kad sve dosad nisam znala da se može kome pokloniti, slušala sam više puta al’ osećala i verovala nisam.“
I u potpisu, samo, Ruža.
Zapisano je da im je na venčanju bio sav otmeni Novi Sad, Svetozar Miletić, Jovan Đorđević, Jakov Ignjatović.
Poroda puno imaše, ali dete jedno po jedno umiraše, mada je Zmaj u međuvremenu i medicinu završio. Posle smrti i četvrtog deteta Ruža presvisnu u Pančevu, 1872. godine.
Za ljubavi njihove nastali su „Đulići“ (po reči đul-ruža), a po smrti i nešto u bolesti „Đulići uveoci“. Kako je nevolja Zmaja pratila govori podatak da je dvoje dece, dva zlatna devojčurka, koje prihvati uz udovu Mariju Kostić, pobrzo potom iz života otišlo. Nije se dalo najvećem prijatelju dece da sa decom svojom podeli radost.
O Ruži je malo slova ostalo. Zmaj je zapisao da je „anđeo po duši, anđeo po liku“, a Đura Jakšić da je bila „nešto malo, lepuškasto a pritom i lako i lukavo! znaš - to je kao moler po vizionomiji sudim - a za drugo znaće Kiš!“ (Đura je Zmaja zvao Kiš Janoš).
Laza Kostić, opet, u svojoj knjizi o Zmaju piše o Ruži Ličanin. „Nije pesnikov ideal o ženi u živom stvoru od majke rođenom, već u njegovoj duši, u njegovoj zamisi o najlepšoj, najboljoj, najdužnijoj, najljubavnijoj ženi ili devojci. Ona živa je prolazna, promenljiva, može je se čovek i sit nagrliti i naljubiti, može je oguglati. Al’ ova duševna samoniklica ostaje večito. Kad pesnik umre ona ga otprati, ona ode s njim na drugi svet, a svoju sliku ostavi živom potonjem svetu u pesnikovoj pesmi...“ Još je Laza, u trenima srdžbe na Zmaja, zapisao da Zmaj Ružu hipnotiše stihovima, da koristi lekarske trikove i da je tako stalno drži u omami.
Zmaj (zanimljivo je da taj dodatak imenu nije imao nameru da se čita kao Zmaj već je uzet jedan datum iz istorije Srba ovih krajeva 3. maj), i u jednoj svojoj čuvenoj pesmi ostavlja traga kako je Eufrosini da ime Ruža:...
„Kaži mi, kaži,
kako da te zovem,
kaži mi, kakvo
ime da ti dam,-
***
al’ ja bih proveo čitav jedan vek,
tražeći lepše,
dičnije i slađe,
milije ime,
što još ne ču svet,
da njim nazovem
moj rumeni cvet.“
Retko je koji pesnik ostavio u svojoj poeziji toliko vedrine, smeha, jetkosti, šaljivosti, nežnosti, ljubavi i tuge, straha, očaja, a sve pišući pesme kao pisma istom biću, istom srcu.
U radnoj sobi Zmajevoj, u Zmajevom muzeju u Sremskoj Kamenici, namernik, putnik, patnik, čovek željan mira, samoće i lepote, može odahnuti zagledan u staro, minulo vreme, u njegovu lepotu, ali, bez obzira u kakvom raspoloženju bio, izlazeći iz potonjeg Zmajevog boravišta, suočen sa lepotom predela, uvek će se, siguran sam, setiti pre Đulića uveoka nego Đulića. Iz te kuće izlazi se s tugom:
„Oh, kako je sivo, tamno,
K’o da nije danak svano;
A nebo je tako mutno
Kao oko isplakano“ (Đulić uveok, XXII)
I setiće se one stare, nezaboravne Mitrovićeve pesme:
„Bila jednom Ruža jedna...“
I dugo će ga, hodu il mirovanju, zvuk te pesme pratiti.
Zmaj je napisao 470 pesama za decu, ali međ njima nema one najpoznatije: „Ala je lep ovaj svet“. Ona se nalazi u prvoj knjizi „Đulića“. A vreme ju je svrstalo među dečje, jer u toj pesmi je čistota dečjeg pogleda na svet.
Naša deca Zmaja pamte po vedrini, pošalicama, duhovitosti, a pravi Zmaj je patnik, nevoljnik, stradalnik, nesrećnik u životu, izbeglica međ svojima, lekar koji ne naplaćuje usluge ako već ne mora, čovek koji i poslednje mesto boravka bira zbog fruškog vazduha, u nadi, da će možda pomoći njegovoj oboleloj poćerci Maci. Onoj Maci koja „upravo beše i njegov sekretar i administrator njegovih izdanja, a naročito Nevena.“
Eto, otuda Zmaj na kraju života u Sremskoj Kamenici. Iz dobročinstva, od čega se sastojao ceo njegov život. A i Maca je pisala pesme. Objavljena je samo jedna u „Srpskoj domaji“ 8. januara 1902. godine:
BRIGA MLADE DEVOJKE
S đavolom se borit
Na megdanu stojim.
Kad đavola poznam,
Ja ga se ne bojim.
Ali, jaoj, šta bih,-
Ta ja sad študiram,-
Kad bi đavo došo
Anđelski maskiran.“

Kako to biva u vremenima, na kraju ovog veka, kao i na kraju prošloga, đavoli anđelski maskirani svuda su oko nas. Ali ne treba ih se bojati. Ipak je lep ovaj svet. A pesmu je, Maca, sa zahvalnošću potpisala: Maca Jovanović Zmajjovina.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29325
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 26 Јан 2012, 15:25

----------------

Anne Boleyn

Слика Слика Слика Слика Слика Слика
Ana Bolen (Anne Boleyn) bila je “obična devojka iz naroda” dok se nije udala za engleskog kralja i poznatog ljubitelja ženskog društva, Henrija VIII. Zahvaljujući njegovoj ljubavi i tom braku, postaće prva markiza od Pembruka, a zatim i jedna od najslavnijih i najuticajnijih kraljica u istoriji Velike Britanije, tokom života, a i dugo posle svoje smrti, voljena i prezirana, osuđivana i slavljena, zaslužna za raskid veza između Britanije i rimokatoličke Crkve, kao i uvođenje protestantizma u Englesku. Bila je majka čuvene kraljice Elizabete I i jedina žena za kojom je Henri VIII zaista žudeo i kojom je bio zaluđen – čak i uprkos tome što joj nije bio veran i što se postarao da joj glava bude odrubljena.
Ana Bolen je ostavila veliki trag u istoriji Engleske, među svojim sunarodnicima, ali i u modernoj svetskoj kulturi.


Ana Bolen (Anne Boleyn) bila je “obična devojka iz naroda” dok se nije udala za engleskog kralja i poznatog ljubitelja ženskog društva, Henrija VIII. Zahvaljujući njegovoj ljubavi i tom braku, postaće prva markiza od Pembruka, a zatim i jedna od najslavnijih i najuticajnijih kraljica u istoriji Velike Britanije, tokom života, a i dugo posle svoje smrti, voljena i prezirana, osuđivana i slavljena, zaslužna za raskid veza između Britanije i rimokatoličke Crkve, kao i uvođenje protestantizma u Englesku. Bila je majka čuvene kraljice Elizabete I i jedina žena za kojom je Henri VIII zaista žudeo i kojom je bio zaluđen – čak i uprkos tome što joj nije bio veran i što se postarao da joj glava bude odrubljena.
Ana Bolen je ostavila veliki trag u istoriji Engleske, među svojim sunarodnicima, ali i u modernoj svetskoj kulturi.

Henri VIII, jedan od najpoznatijih britanskih vladara, bio je drugi monarh iz dinastije Tjudor (Tudor). Poznat po svojoj zavodničkoj ličnosti, imao je šest žena i još nekoliko ljubavnica sa kojima nikada nije sklopio brak. Anu Bolen upoznao je kada je ona, nakon neuspelog pokušaja sklapanja braka sa svojim rođakom iz Irske, došla na njegov dvor da bude dvorska dama kraljevoj prvoj ženi Katarini od Aragona (Catherine of Aragon) i družbenica njegovoj sestri. Na dvoru je, kao kraljeva ljubavnica, već bila njena sestra Meri Bolen, koja se ubrzo udala za nekog plemića nižeg ranga, nakon što je kralj izgubio interesovanje za nju i nije se potrudio da je bolje “skući”.

Anin dolazak na dvor 1522. nije bio njen prvi susret sa članovima porodice Tjudor. Tokom svog školovanja u Francuskoj i Holandiji, Ana je upoznala Henrijevu sestru, kontraverznu kraljicu Margaritu od Navare (Marguerite de Navarre), poznatu zaštitnicu humanista i renesansnih stvaralaca, koja je Ani približila njihovo stvaralaštvo. Ana, impresionirana kraljicom Margaritom, sa sobom je u Englesku ponela njenu knjigu u kojoj se nalazila i čuvena religijska poema “Ogledalo grešne duše” (Miroir de l’âme pécheresse), koju kasnije na engleski prevodi Anina i Henrijeva ćerka Elizabeta I.

Ana Bolen (Anne Boleyn) bila je “obična devojka iz naroda” dok se nije udala za engleskog kralja i poznatog ljubitelja ženskog društva, Henrija VIII. Zahvaljujući njegovoj ljubavi i tom braku, postaće prva markiza od Pembruka, a zatim i jedna od najslavnijih i najuticajnijih kraljica u istoriji Velike Britanije, tokom života, a i dugo posle svoje smrti, voljena i prezirana, osuđivana i slavljena, zaslužna za raskid veza između Britanije i rimokatoličke Crkve, kao i uvođenje protestantizma u Englesku. Bila je majka čuvene kraljice Elizabete I i jedina žena za kojom je Henri VIII zaista žudeo i kojom je bio zaluđen – čak i uprkos tome što joj nije bio veran i što se postarao da joj glava bude odrubljena.
Ana Bolen je ostavila veliki trag u istoriji Engleske, među svojim sunarodnicima, ali i u modernoj svetskoj kulturi.

Henri VIII, jedan od najpoznatijih britanskih vladara, bio je drugi monarh iz dinastije Tjudor (Tudor). Poznat po svojoj zavodničkoj ličnosti, imao je šest žena i još nekoliko ljubavnica sa kojima nikada nije sklopio brak. Anu Bolen upoznao je kada je ona, nakon neuspelog pokušaja sklapanja braka sa svojim rođakom iz Irske, došla na njegov dvor da bude dvorska dama kraljevoj prvoj ženi Katarini od Aragona (Catherine of Aragon) i družbenica njegovoj sestri. Na dvoru je, kao kraljeva ljubavnica, već bila njena sestra Meri Bolen, koja se ubrzo udala za nekog plemića nižeg ranga, nakon što je kralj izgubio interesovanje za nju i nije se potrudio da je bolje “skući”.

Anin dolazak na dvor 1522. nije bio njen prvi susret sa članovima porodice Tjudor. Tokom svog školovanja u Francuskoj i Holandiji, Ana je upoznala Henrijevu sestru, kontraverznu kraljicu Margaritu od Navare (Marguerite de Navarre), poznatu zaštitnicu humanista i renesansnih stvaralaca, koja je Ani približila njihovo stvaralaštvo. Ana, impresionirana kraljicom Margaritom, sa sobom je u Englesku ponela njenu knjigu u kojoj se nalazila i čuvena religijska poema “Ogledalo grešne duše” (Miroir de l’âme pécheresse), koju kasnije na engleski prevodi Anina i Henrijeva ćerka Elizabeta I.

Godine 1525, Henri se zaljubljuje u Anu i počinje da joj se udvara. Ona, ipak, vođena sestrinim iskustvom, odoleva pokušajima kralja Engleske da je zavede, ne želeći da završki kao njegova odbačena ljubavnica. Henri joj 1528. piše pismo:

Za Anu Bolen,
moju gospodaricu i prijateljicu, 1528.

Svoje srce i čitavo svoje biće predao sam tebi u ruke, sa nadom da ću se time preporučiti tvojoj milosti i da naklonost koju gajiš prema meni neće biti umanjena odsustvom jer bi to samo osnažilo bol koji mi mori dušu, što bi bio pravi greh jer mi sama razdvojenost već nanosi dovoljno patnje, čak više nego što sam ikada mogao da zamislim. To me neminovno tera da se prisetim jedne astronomske činjenice. Naime, što su polovi dalje od sunca, vrelina je uprkos tome snažnija. Isto je i sa našom ljubavlju. Daljina se isprečila između nas, ali žar naših srca uprkos tome raste – bar što se mene tiče. Nadam se da isto važi i za tebe i uveravam te da je bol zbog razdvojenosti u mom slučaju tako silan da bi bio nepodnošljiv da ne živim u čvrstoj veri da uživam tvoju bezgraničnu i neprolaznu naklonost. Kako bih te podsetio na to, i pošto telom ne mogu da budem s tobom, šaljem ti stvar koja će ti u najvećoj mogućoj meri zameniti moje prisustvo – tačnije, moju sliku – kao i poklon koji sam ti ranije pomenuo, sa nadom da ću, kad ti to poželiš, zauzeti njihovo mesto.

Svojeručno,

Tvoj sluga i prijatelj,
Henri Osmi

Zaljubljen kao nikada do tada, Henri VIII zahteva poništenje svog braka sa Katarinom od Aragona. Slom moći katoličke Crkve u engleskoj započinje upravo kada papa Klement VII odbija da izvrši to poništenje i omogući Henriju da se oženi Anom. U maju 1533, Tomas Kranmer (Thosam Cranmer), engleski reformator i nadbiskup kranterberijski, izvršava kraljevo naređenje i poništava njegov brak sa Katarinom, a samo pet dana kasnije proglašava brak Henrija VIII i Ane Bolen važećim. Nakon ova dva čina, papa izopštava Henrija i Kranmera, a kralj preuzima englesku Crkvu pod svoje vođstvo. Prvog dana juna iste godine, Ana biva krunisana, a 7. septembra rađa devojčicu Elizabetu.Ana Bolen je bila vrlo inteligentna, politički sposobna (pomogla je sklapanje nekoliko saveza, od kojih je najznačajniji sa Francuskom) i upečatljivog temperamenta. U to vreme ovaj skup osobina smatran je savršenim za ljubavnicu i pogubnim za suprugu. Pozitivno javno mišljenje o kraljici počelo je da opada. Pročulo se kako se prema nekim, starijim članovima svoje porodice ophodi rečima “kojima se ne treba ophoditi ni prema psu”. Nakon što je rodila mrtvo dete, a kasnije i pobacila, Henri, sa svojim savetnicima, razmišlja o napuštanju Ane i vraćanju Katarini, čija je ćerka sa Henrijem, Meri (Mary I, poznata i kao Bloody Mary – Krvava Meri), izgubila status princeze i dobila status kopileta. Ipak, tokom leta 1535, kraljevski par se pomirio.Ani je zameran i previše ekstravagantan način života. Ona je trošila gomile novca na haljine, nakit, lepeze od paunovog perja, opremu za jahanje, nameštaj i renoviranje palata po svom ukusu. Njen moto je bio “Najsrećniji” (The Most Happy), a zaštitni znak beli soko.
Optuživali su je i za tiraniju i uplitanje u kraljevu vladavinu, nazivajući je “kraljevom kurvom” i “zlom prostitutkom”. U očima javnosti, kraljica je dotakla dno kada je biskupa Džona i Tomasa Mora pogubila samo zbog neslaganja sa njenim stavovima. U narodu je ostala omražena sve do pogubljenja nje same.

Uprkos ljubavi koju je osećao, Henri je bio nezadovoljan i jer nije dobio muškog naslednika, ali se, ipak, nadao da će on i Ana uskoro dobiti i sina. Nakon tri pobačaja, Henri počinje da viđa Džejn Simor, koja će kasnije postati njegova žena.

Početkom 1536, vest o smrti Katarine od Aragona, prve žene Henrija VIII, stigla je do kralja Henrija i Ane. Kralj i kraljica su bili presrećni zbog ovih vesti. Sutradan su nosili žuto od glave do pete – ova boja se u Engleskoj smatra bojom radosti i slavlja, a u Španiji, Katarininoj rodnoj zemlji, bojom žalosti, zajedno sa crnom. Nakon ovih događaja, Ana je sa Meri pokušala da sklopi mir, ali joj to nije uspelo, jer su počele da kruže glasine kako je Katarina otrovana od strane Henrija ili Ane, jer joj je srce bilo potamnelo. Moderni stručnjaci se slažu da ova pojava nije uzrokovana trovanjem, već rakom srca, za koji se u to vreme nije znalo.

Kasnije istog meseca, kralj je, u toku viteških igara, srušen sa konja i dva sata je bio bez svesti, a Ana je pet dana kasnije izgubila bebu, baš na dan Katarinine sahrane. Plod je bio star tri i po meseca i u pitanju je bio dečak. Smatra se da je ovim događajem započeo kraj kraljevskog braka.
S obzirom na Henrijevu očajničku želju za sinom, niz Aninih trudnoća je privukao mnogo pažnje. Istoričari smaraju da je, između rađanja Elizabete i pobacivanja muškog deteta, Ana imala dvoje mrtvorođene dece. Dok se ona oporavljala od pobačaja, Henri je objavio da je u taj brak uvučen uz pomoć “sortilege”, što je francuski termin za “prevaru” ili “čini”. Džejn Simor je ubrzo preseljena u kraljevske odaje.Koristeći mučenje ili lažna obećanja, kraljevi ljudi su niz muškaraca koji su bili u kontaktu sa kraljicom naterali da priznaju kako su bili njeni ljubavnici. Poslednji među njima bio je kraljičin brat . Početkom maja 1536, Ana je uhapšena i odvedena u Londonsku kulu (Tower of London). Bila je optužena za preljubu, incest i izdaju, za šta je sledila kazna vešanjem, davljenjem i čerečenjem za muškarce, odnosno spaljivanjem za žene. Takođe je optužena i za planiranje kraljeve smrti sa svojim ljubavnicima. Dana 14. maja, nadbiskup Kranmer je proglasio Anin i Henrijev brak raskinutim, iako je upravo on tokom suđenja bio jedini koji je zastupao kraljičin interes. Nakon njenog pogubljenja, on je, u suzama, izjavio: “Ona koja je do danas bila kraljica Engleske, sada je kraljica na Nebesima.”

Iako su dokazi protiv bivše kraljice bili slabi, ona je osuđena na smrt. Čuvari Kule su primetili kako je bila vrlo vesela i spremna da joj život bude okončan. Kralj je, ponovo, možda nesvesno i na veoma bizaran način iskazujući svoju ljubav, njenu kaznu promenio iz spaljivanja u odrubljivanje glave, a za to je zadužio poznatog mačevaoca, ne želeći da njen vrat bude prerezan običnom sekirom.

U zapisima čuvara Kule, Antonija Kingstona, pronađena su ovakva svedočenja: “A ona mi reče: “Gospodine Kingston, čujem da neću umreti pre podneva, i zato mi je vrlo žao, jer sam se nadala da ću u ovo vreme već biti mrtva i gotova sa bolom.”Rekoh joj da neće boleti puno, možda uopšte. A ona tada reče: “Čujem da je izvršilac kazne jako dobar, a i ja imam tanak vrat” i tada stavi svoje ruke oko njega, smejući se od srca. Video sam mnoge muškarce i žene koji čekaše pogubljenje i oni bejahu vrlo žalosni, a ova dama vide toliko radosti u smrti.”19. maja ujutru, Ana Bolen je pogubljena. Nosila je crveni kaput ispod tamno sivog svilenog ogrtača oivičenog krznom. Oko vrata je nosila krzno hermelina. Pred pogubljenje bila je “đavolastog duha”, “radosna kao da neće umreti”. Dželat, poznati francuski mačevalac, bio je toliko dirnut njenom pojavom da se tresao. Pogubljena je jednim potezom mača.

Ana je za sobom ostavila veliko nasleđe. Iako pred smrt omražena, kada je njena ćerka Elizabeta krunisana, Ani je dodeljena titula velikomučenice i heroine engleske reformacije. Tokom vekova, inspirisala je nastanak mnogih umetničkih i kulturnih dela. Proglašena je najvažnijom i najuticajnijom kraljicom Engleske, jer je bila povod da se Henri razvede od Katarine od Aragona i proglasi svoju nezavisnost od Rima.

Mnoge legende vezane za ovu kraljicu su nastale tokom vekova nakon njene smrti. Jedna od najzanimljivijih je ta da je, zbog “pretvaranja Henrija u bezbožnika”, osuđena da zauvek gori u unutrašnjosti vulkana Etne.
Слика