Presvisla zbog ljubavi

Уредник: Moderatori

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Presvisla zbog ljubavi

Порукаод Sky Seeker » 27 Јан 2010, 18:06

Пресвисла због љубави

Слика


О Ленки Дунђерској написана је, ваљда, најлепша љубавна песма на српском језику. Морало је у тој девојци бити толико светлости и таме бар колико је тамног светла у стиховима заветне Лазареве поеме. Све што сам сакупљао ових година било је у служби накане да се осветли она као биће из јаве а не из сна песниковог. Трагање је било дуго и неће престати као што не престаје бруј крушедолских звона и стихова “Santa Maria della Salute”. Ово су речи Пере Зупца, једног од наших најистакнутијих савремених песника који је после дугог ишчитавања старих и нових књига, рукописа и новина, као и разговора исписао драгоцену књигу “Ленка Дунђерска”. Ову, како је сам назвао, лирску студију на свет су ових дана изнели и објавили “Медиа инвент” и “Тиски цвет”.
О великом поети Лази Костићу написано је брдо књига и студија и готово да је сваки детаљ из његовог живота осветљен. О његовој последњој и највећој љубави изузетно мало: Ленка Дунђерска (1870-1895) остала је загонетна и заборављена иако је још премудри Милан Кашанин упозорио да је “она пресудна у животу песниковом и тако важна по историју наше књижевности”.

Шта вас је подстакло да се са толико труда и озбиљности позабавите Ленком Дунђерском?

- Мој покушај да осветлим, затамњен у памћењу, лик Ленке Дунђерске, враћање је дуга породици Дунђерских, великим добротворима српског народа и бар делимична, колико је у могућности појединца, одмена и надомештај непостојању белега одавања почасти и захвалности Лазару Дунђерском и његовим синовима и кћерима за све што су учинили на ползу народу, од подизања Српског народног позоришта у дворишту свога хотела до оснивања Ангелијанума у Пешти, завода за бригу о српском девојаштву. Дакако, моје дуго бављење изучавањем дела Лазара Костића није могло да мимоиђе девојку којој су посвећене две велике његове песме. И свакако, подстакла ме сретна могућност да о свему што ме занима могу да разговарам са госпођом Теодором Дунђерски-Ђурић, унуком Гедеона Дунђерског, најмлађег брата Ленкиног и праунуком Илије Огњановића Абуказема, која је назрела моју добронамерност и постала најдрагоценији мој сарадник у дугом трагању за Ленком.

Ленка не само што је била изразито лепа девојка из веома угледне породице, већ и вишеструко талентована...

- О Ленки се мало знало, постојало је неколико сведочења њених другарица, њене собарице Веронике Малнар, које је забележио Младен Лесковац, а мени се чинило да није Лазара опчинила само њена лепота, њено знање неколико светских језика, њена јахачка вештина, њена скромност, него засигурно и њена наклоност уметности, тако да сам дошао до докумената и објавио их да је писала песме, лепо цртала, имала високо музичко образовање и глас коме би се, како је записано у једном напису из 1888. године у “Женском свету” радовале највеће светске оперске сцене. Свирала је и на гласовиру врло лепо и понекад у четири руке са својом пријатељицом Видом Варађанин.

Покушали сте да откријете и какав је био њен емотивни однос према великом песнику?

- Многе је истраживаче занимало да ли је Ленка волела или само поштовала Лазара Костића и углавном се превага налазила на овом другоме, али мени се чини да је, сем што је он одиста волео њу, заволела и она њега и да се такве њене наклоности уплашио и склонио у манастир Крушедол, избегавши свакодневне сусрете. Ради се о четири године, од 1891. до 1895. Он је, немајући куд по повратку са седмогодишњег избивања на Цетињу, одсео у дворцу Дунђерских у Чебу. Ту је увек имао своју собу као и у њиховом новосадском хотелу “Краљица Јелисавета”. А лета су дуга и досадна. Само дворац, само бирани гости, само парк, само шетње, само разговори, само кочије, само тишина. Дакако да је младој девојци било част да прича и шета свакодневно са највећим српским песником, а Лаза је у својој педесет и првој години био веома леп и без иједне седе, о чему сведочи и портрет који сам у књизи објавио, први пут, из чувеног Сингеровог новосадског фото студија, дар мога пријатеља, знаменитог адвоката новосадског Александра М. Мумина. Пажљива анализа песама “Госпођици Л.Д. у споменицу” и “Санта Мариа делла Салуте”, потврдиће свакоме ко се тога посла подухвати, да сам био на правом трагу. Све је у те две песме и у његовом тајном “Дневнику снова” записано.

Многи су покушали да одгонетну шта је био разлог што је Лаза дигао руке од Ленке: разлика у годинама, боље прилике које су јој се нудиле, утицај њене породице?

- Причало се у ондашњем Новом Саду да се мајка Јеленина, како је Ленки било крштено име, Софија, вајкала да јој Лазар растерује просце, а и сама је Ленка, по Лазиним записима, на његове наговоре да би могла да одабере некога коме би дала своју руку, рекла да, ако би већ морала, морао би тај неко бити као он. И наш се Лазар и од те реченице уплашио па је, сетивши се да је једном спомињала како се диви Николи Тесли, помислио да би он могао бити њен суђеник. Није, по мени толико била битна разлика у годинама, он педесет, а она двадесет и једну годину, јер и мајка њена је била две године старија од оца њеног, нити је, ма колико било онда и таквих прича, породица њу наменила неком племићу, већ је и сам Лазар мислио да он није добра партија за њу, и он се склонио а она “свиснула” како пише у чувеној песми. Дакако, оптерећивала га је и вереничка реч дата Јулијани Паланачкој, материјална несигурност, страх од љубави и од свете и светле младости Јелене Дунђерске.

Изражавате уверење да је неко ко је био инспирација за тако моћну песму била “личност од посебног ткања”?

- Дакако да је неко ко је инспирисао песника да напише вероватно најлепшу нашу песму о љубави морао да буде личност од посебног кова, а све што сам у књизи написао, потврђује да сам био у праву. Педесет година после Кашанинових речи, одлучио сам да почнем да пишем књигу о Ленки, која је објављена у репрезентативном издању, налик на књиге онога времена. Јелена Дунђерска, кад већ нема ни улицу, ни споменик, ни фонтану у Новом Саду, има, ето, књигу која је писана о њеној смерности, доброти и лепоти и која ће је, надам се, чувати у времену. То је књига о непролазном. Такву књигу намеравам да у ове две године Лазаревих јубилеја напишем и о њему. А колико читам, у штампи, једна иницијатива стара, моја и мојих пријатеља, да се Лази дигне споменик, а Ленки фонтана на Позоришном тргу новосадском, изгледа да ће и да се оствари.

Д. Богутовић (Новости)