Sajam knjiga

[vuk]

Privukao mi je pažnju jedan članak u Novostima Ljubomira Simovića o Sajmu knjiga, koji je u stvari članak o nama, pa evo ga u celini:

И ове јесени очекује нас онај узбудљиви и спектакуларни празник: Сајам књига! Као и сваке године, око хала Београдског сајма биће саобраћајни колапс, свечано отварање ће преносити телевизија, реке посетилаца ће тећи у свим правцима и на свим нивоима, новинари ће интервјуисати писце и уреднике издавачких кућа, фоторепортери и камермани ће ловити и снимати министре који, обилазећи штандове, неке од књига чак и прелиставају... Сајам ће својим посетама вероватно удостојити и председник Републике, и председник Владе... На Сајам ће доћи и они који целе године нису ушли ни у једну књижару, и ни у једну библиотеку, и који целе године ни у једну књигу нису ни завирили... Било како било, тих неколико дана колико Сајам траје, Књига ће бити главни јунак, у кога ће бити уперене све очи, све камере и сви рефлектори. Та раскошна и блештава слика, међутим, има и своје наличје. Велике издавачке куће се гасе, смањују се или се деформишу, а књижаре се затварају. Погледајмо само центар Београда. У некад велелепној "Југословенској књизи", у палати "Албанија", одавно је отворена велелепна парфимерија. Нове генерације и не знају да је ту некад била "Југословепска књига". Као што не знајуда се на почетку Улице краља Милана некада налазила велика БИГЗ-ова књижара. И као што не знају да је икада постојао БИГЗ. "Нолитова" књижара поред биоскопа "Космај" претворена је у кафић. Затворена је и књижара "Знак плус", код хотела "Москва". У Београду су некад постојале две књижаре Матице српске, данас не постоји ниједна. Она која је била у згради Филолошког факултета, у Кнез Михаиловој улици, била је, док је њом руководио Милан Давидовић, свакодневно стециште писаца и љубитеља књиге, била је незванични књижевни и културни центар, клуб, жариште, култно место! Руку на срце, у том простору је сад отворена одлично снабдевена антикварница "Орфелин". У некадашњој Матичиној књижари на Колариу отворена је књижара "Александар Белић". Питање је, међутим, сме ли Београд да буде без књижаре Матице српске! И сме ли Матица српска да буде без књижаре у Београду! Боље од књижаре не пролазе ни папирнице: само у Кнез Михаиловој улици затворене су две папирнице које су припадале предузећу "Шумадија" и једна која је била власништво "Савремене администрације". Тамо где смо некад куповали књиге данас можемо да купујемо парфеме и мобилне телефоне, или можемо да попијемо кафу. У излозима преосталих књижара све је мање књига, а све више фотоапарата, беџева, сувенира, "уметничких" слика, гусала, кандила, икона и музичких инструмената. У излогу једне од највећих и најатрактивнијих књижара нећете наћи ни Достојевског, ни Флобера, ни Томаса Мана, ни Црњанског, ни Андрића, али наћи ћете "тајмер тастер за дељење (карата) за бржу игру".
Године 1962. у књизи "Гутенбергова галаксија", у којој је написао да је штампарска машина, када је пронађена, "напречац растурила две хиљаде година рукописне културе", Маршал Маклуан је најавио и да се "четворовековно раздобље културе књиге... ближи крају". А сто тридесет година пре овог Маклуановог закључка или пророчанства, године 1831, Ламартин је у једном писму написао и ово: "... људски род ће писати своје књиге дан по дан, сат по сат, страницу по страницу. Мисао ће се распростирати светом брзином светлости, у тренутку смишљена, тренутно схваћена на супротним крајевима Земље распростираће се од пола до пола. Изненадна, тренутачна... она неће имати времена да зри да се сабере у облику књиге; књига ће стићи прекасно. Једина од данас могућа књига јесу новине".
У својој чувеиој поеми "Зона", која стоји на челу његове најславније књиге, "Алкохоли", Аполинер је, 1912. године, писао: "Ти читаш проспекте кагалоге огласи звече и звоне/ Ето јутарње поезије а што се тичс прозе ево новина на тоне..." Новине нису постале нове књиге, нити је иовинарство постало нова књижевност. Књигу не угрожавају ни новине, ни нова средства комуникације и изражавања. Књигу угрожава незнање, а које оно размере добија показаћс нам неколико сликовитих примера.
У једним нашим новинама Николај Велимировић је претворен у Владимира Николајевића. За спикерку једне радиостанице Јарослав Хашек је Јаровал Хашск, а једна телевизијска спикерка је маркиза Де Сада претворила у Сједињене Америчке Државе: она је, наиме, драму "Мара/Сад" Петера Вајса најавила као Мара/ЕсАДе! Сличну судбину је, на једној нашој телевизији, доживео и чувени јунак српске народне песме: филм Ђорђа Кадијевића "Болани Дојчин" најављен је као Болан и Дојчин! У преводу једног филма Стаљин се зове Јозеф Стаљин! У једним нашим новинама, испод наднаслова, у коме је писало: "Сарадња СРЈ и Чешке" следио је наслов, у коме је стајало да један наш систем "нуди конкретне пројекте Братислави!" То ме је подсетило на сина једног мог пријатеља, који ми је испричао да га је, на пријемном испиту за упис на Економски факултет, јсдан од кандидата питао: "Је ли Турска у Латинској Америци?" А скоро да осстим стид кад се сетим једног доктора наука који се свом саговорнику обратио са: "Ја ћу да ви кажем!" Мањи стид нисам осетио ни када сам у једном београдском дневном листу видео да је, уз вест о смрти песника Добрише Цесарића, објављена слика песника Драгутина Тадијановића! Ове примере не наводим зато што желим да цепидлачим, него зато што они показују да је наше незнање толико темељно и систематично, да је захватило све области живота. Чак помишљам да ови примери а они нису усамљени, и налазимо их свуда, сваки дан показују да је незнање код нас легализовано! То, уосталом, показује и она за нас непријатна студија Организације за економску сарадњу и развој, у којој је наш образовни систем оцењен као неефикасан. Било како било, отвара се још један Сајам књига, а ми га очекујемо с надом да се суморна прогноза Маршала Маклуана, да се "четворовсковно раздобље културе књиге... ближи крају", неће остварити. Ја лично у ту прогнозу не верујем. Чак сам убеђен да ће Књига постојати и у оном ексклузивном смислу у коме ју је замишљао Маларме. Питање је само колико ће људи од тога имати користи. То зависи од свега, од целог друштва, од образовног система, од система вредности. А можда највише зависи од сваког од нас појединачно. Не могу да одолим искушењу да и овде, по ко зна који пут, поновим: "Знајући шта од књиге добијам ја, који је читам, знам шта губе они који је не читају". И поново се, по ко зна који пут, присећам стихова Езре Паунда:
Када само помислим на шта би Америка личила
Да се класици више растурају
Сву ноћ да заспим не могу
Кад само помислим на шта би Америка
Кад само помислим на шта би Америка
Кад само помислим на шта би Америка личила
Сву ноћ да заспим не могу.

[ruke]

Dobar članak!

Zato što sam radila za jednim štandom, primetila sam da je ove godine bilo manje ljudi nego prošle i da su ljudi imali osetno manje novca odvojenog za ovakve prilike. Sa druge strane, cene pojedinih knjiga su toliko niske, da je ljudima vrlo teško da odvoje novac za knjigu koja i zaslužuje veću materijalnu vrednost.

Interesantno je da se ulaz na sajam knjiga, koji se održava u Zagrebu, ne plaća, s tim što izlagači plaćaju veću cenu za učestvovanje na sajmu.