Književnici i državnici u anegdotama

Уредник: Moderatori

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 15 Мај 2008, 16:27

НАПОЛЕОН БОНАПАРТА
На маршу у Италију Наполеон Бонапарте (1769-1821), будући француски цар, имао је помоћника генерала Озероа који је сматрао да не мора слушати наређења младог шефа. Наполеон је неко време подносио генералову недисциплину, а кад је превршио меру, запрети генералу:
- Господине! Ви сте за главу виши од мене, али ако не будете извршавали моја наређења, та разлика ће ускоро нестати.
* * *
Француски генерал Сент-Илер, велики Наполеонов пријатељ, непосредно пред избор Наполеона за доживотног конзула, држао је пред својим војницима овакав говор:
- Пријатељи. Народ, а то сте ви, мора да одлучи да ли да се Наполеон прогласи за доживотног конзула. Слободно можете да изразите своју вољу. Никако нећу да утичем на вас, само нешто бих вам сада рекао: они, који не буду гласали за Наполеона, биће јавно стрељани. живела слобода!
* * *
У узбудљивом разговору са енглеским послаником Наполеон узвикну:
- Знате ли да ћу напасти Енглеску?
- То је Ваша ствар - одврати посланик.
- Али морате знати да ћу Енглеску и уништити!
- То је, међутим, наша ствар - одговори мирно Енглез.
* * *
Кад је освојио Москву, Наполеон је мислио да је остварио свој циљ и да је постао први господар Европе; зато је наредио да се израде нове колајне на којима је на једној страни био утиснут његов лик, а на другој страни ове речи:
- Боже, небо је твоје, а ова земља је моја!
Неколико тих колајни послао је у Оренбург заједно с документима изасланика који су требали да с Русима преговарају о миру. Руси су неколико дана касније вратили Наполеону колајне, али у измењеном облику. На другој страни колајне његов лик је био изгребан, а уместо њега стајале су речи:
- Леђа су твоја, а бич је мој.

НЕРОН
Окрутни римски цар Нерон (владао 54-68 не) убио је своју мајку, свог васпитача Сенеку, неколико других представника римске аристократије, запалио Рим… Нико му није смео ништа приговорити, само је Сенека, његов некадашњи васпитач, имао довољно милости да му у лице каже:
- Ако будеш још и даље тако убијао, свог наследника ипак нећеш мочи убити.

НИКОЉАЈ, РУСКИ ЦАР
Руски цар Николај (1868-1918, владао 1894-1917) позва енглеског дипломату на ручак. Овај нехотице просу једну посуду, па му због тога би веома непријатно. Цар хтеде да се добродушно нашали и рече:
- Је ли то у вас у Енглеско навика?
- Не, Величанство, додуше, више пута се нешто тако догоди, али то код нас нико и не примети!

БРАНИСЛАВ НУШИЋ
Елем, Нушић је, прича тако отприлике иде, често, готово свакодневно сретао на улици неког старијег господина који му се усрдно јављао. Наравно, и Нушић се њему одјављивао. Све би било у реду, е да се овај Нушићу није свакодневно обраћао са: "Добар дан, гос'н Ђоко". Пошто је то потрајало, комедиограф не издржа но га једног дана задржа, те му рече: "Извините господине, али ви мене држите за Ђоку, а ја сам Брана."

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 15 Мај 2008, 16:28

АНДРОНИК ПАЛЕОЛОГ
Византијски цар Андроник РР Палеолог (владао 1282-1328) одржавао је љубавне везе са најлепшим женама Константинопола, своје престонице. Да би њихове мужеве лакше заварао, свима је доделио право на лов, чији су знак били рогови. Тај знак су смели причврстити на својим кућама, као знак признања и привилегије. Мужеви су се томе радовали, а жене су им радо помагале да га оправдају. Самоуверени цар је такве знао јавно истаћи речима.
- Моји драги рогоње!
Отада кажу о мужевима, који имају неверне жене, да "носе рогове"!

СИМА ПАНДУРОВИЋ
У једној анегдоти сама игра судбине направила је и један невероватан језички парадокс. Крајем 1944. године, први човек српске полиције, Слободан Пенезић, познатији под партизанским надимком Крцун, посетио је београдски казамат, у којем су поред осталих били смештени и виђенији грађани под оптужбом сарадње са властима под тек минулом окупацијом. Крцун је – пролазећи поред постројених затвореника међу којима се налазио и наш песнички бард – застајкивао поред понеког од њих, запиткујући их понешто:
– Како се ти зовеш?
– Сима Пандуровић.
– Јесте ли Ви онај песник Сима Пандуровић? – изненађено је прословио Крцун (који је уочи рата био београдски студент)
– Јесам.
– Па откад сте Ви у затвору? – са неверицом је узвикнуо Пенезић.
– Од ослобођења! – мирно је одговорио стари песник.

НИКОЛА ПАШИЋ
Када је песник Милан Ракић први пут ступио у дипломатију, отишао је и представио се Пашићу.
- Овај… знаш онај… ја сам чуо да ти певаш песме у певање, али јесте онај… у спољну политику нема певање… него има да чуваш све у државну тајну, као што девојка има да чува… овај… пре него што се уда онај… одговори му Пашић
* * *
За време анексије Босне и Херцеговине, Брана Нушић био је на познатим демонстрацијама, па у одушевљењу јашући на коњу, утера га у Министарство спољних послова. Истога дана пред вече, посети Пашића др Мика Поповић, исприча му ток демонстрација и рече:
- Ово је, господине Пашићу, прилично неозбиљно… ето, молим вас, Брана Нушић на коњу улетео у Министарство спољних послова.
- Овај… зар на горњи спрат!? - упита Пашић зачуђено.
- Јесте, молим Вас! - опет потврди др Мика.
- Овај… знаш… ја сам знао да он добро пише књиге, али овај… да може да јаше коња, то нисам знао…
* * *
Чини ми се да је то било негдее у 1905. години. Била министарска криза и Краљ био поверио састав кабинета Пашићу. После дугог конферисања са политичким првацима, дошао Пашић да Краљу реферише о ситуацији.
- Каква је ситуација, господине Пашићу? - упита га Краљ Петар.
- Овај… онај… Величанство… ситуација је потешка и влада не може да бидне… овај… него морамо ићи у изборе на народ - одговори Пашић.
- Ама зар опет избори, ако Бога!? Зар нема другог излаза? - рече краљ Петар који није волео честе изборе.
- Овај… Величанство, јесте… знаш… има излаз, али неће да изађемо - одговори Пасић.
* * *
Сусрео се Пашић са дописником париског "Журнала", новинаром Барбијем, и здравили се.
- Молим Вас, господине министре, ја бих желео да говорим Вама о једној хитној ствари! Молим Вас, кад могу доћи к Вама? - упита г. Барби.
Пашић се мало замисли и после неколико тренутака рече:
- Овај… јесте онај… знате најбоље дођите сутра!
- У колико сати? - упита Барби.
- Овај… најбоље дођите, тако, знате… дакле, али само тачно најбоље између 8 и 12 на подне! - одговори Пашић.
* * *
Бора Продановић пошао једнога дана да моли Пашића да би добио мало запослице.
- Овај… како се ти зовеш? - упита га Пашић.
- Ја сам Бора Продановић! - одговори он.
- А… овај ти си Јашин, је ли? - упита га Пашић.
- Јесам! - одговори Бора.
Пашић малко застаде па ће опет:
- А ти ниси онај што си погинуо!
- Нисам ја погинуо још ни једном! - одговори му Бора.
- А… јесте, ти си још млад…
* * *
Почетком Балканског рата и Пашић обукао војничку униформу и поставио шајкачу. Изгледао је врло лепо. У Скопљу пред црквом Светога Спаса, сусреће Пашић Велизара Јанковића и пита га:
- Овај… ти ли си, деме?
- Ја сам! - одговори Велизар.
- Овај… јесте, знаш… ја обукао униформу, па не могу да те познам! - рече му Пашић.
* * *
Неколике госпођа Кола српских сестара дошле код Пашића да га замоле за извесну помоћ у погледу окрепљења неке цркве у Македонији.
- Овај… јесте онај… српске сестре су наша браћа из хуманитарних послова за пропаганду и овај… онај треба да раде солидарно, а не да се цепају… - одговорио је Пашић.
* * *
Дошао Сретен Којић код Пашића да му саопшти тужну и непријатну, вест о смрти радикалског првака Симе Костића, адвоката из Крагујевца.
- Господине Пашићу, сад овог часа примих депешу из Крагујевца. Јављају да је умро Сима Костић! - рече Сретен.
- Овај… Сима умро!? О.,, овај… а је ли умро сам? - упита Пашић.
* * *
Била зима и падао велики снег. Пашић био у своме кабинету и кроз прозор посматрао, како падају крупне пахуљице снега. У томе часу улази к њему Велизар, министар привреде.
- Овај… дете, пада ли снег тамо у министарству привреде? - упита га Пашић.
* * *
На неколико дана после смрти радикалског првака Станка Петровића, нађе се Пашић са његовим сином Михаилом.
- Овај… а покојни Станко умре, је ли! - упита Пашић.
- Јесте, господине Пашићу - одговори му Михаило.
- Овај… Бог да му прости… знаш… он је ту скоро био у Београду, али ми ништа о томе није говорио! - рече Пашић.
* * *
Светозар Томић, професор и бивши инспектор Министарства просвете за Косовску област, дошао је у Београд и пред Калемегданом сусрео Пашића, поклонио му се и поред партијских ствари прешао и на културно-националне прилике на Косову, па му, између осталог, рекао:
- Господине председниче, ја Вас молим да заложите свој високи ауторитет и да се у овоме крају на културном пољу поклони више пажње!
- А овај… молићу, је ли то културно поље веће од Косовског? - упита Пашић

ПЕТАР ВЕЛИКИ
Руског цара Петра Великог (1672-1725) извештавали су сваког дана о великом броју крађа које су се свуда дешавале. Једном се цар због тога силно расрди и нареди свом секретару:
- Напишите проглас да ће сваки лопов и за најмању крађу без милости бити обешен.
- Ако Ваше Величанство жели да остане без поданика, написаћу тај проглас, рече секретар с поштовањем.
Цар се насмеја и све остаде по старом.

МИЛОРАД ПЕТРОВИЋ
Милорад Петровић је у младости био готово увек виђен у шумадијској народној ношњи, а испод горње кошуље, кажу, носио је амајлију-платнени замотуљак у коме је чувао грумен земље са њива свој родне Велике Иванче. Из Петровићевог “београдског периода” поменимо и његова друговања са Бором Станковићем, Дисом и Симом Пандуровићем и једну анегдоту.
Пожали се Милорад једном приликом, познатом београдском оптичару Шајнесону на издавача Гецу Кона, који је одбио да му плати обећану аконтацију. Шајнесон тада предложи песнику да му овај напише рекламу у стиху, за коју ће бити добро плаћен. Знајући у каквој је невољи, Милорад брзо смисли следеће:
"Очи квари Геца Кон,
А поправља Шајнесон."
Као награду, за сваку реч Милорад је добио по један дукат.

ПИРАНДЕЛО
Драматичар и прозни писац Луиги Пиррандело дошао је адвокату да му састави тужбу за развод брака.
- Какви су ваши разлози? - упита га адвокат.
- Ожењен сам! - узврати Пиррандело.
* * *
Непосредно пред смрт, велики драматичар и прозни писац Пиранделл дошао је у Париз. Тамо су му његови одушевљени обожаваоци припремили банкет. Након свечаних здравица морао је проговорити и слављеник. На почетку свог говора он се извинио речима:
"Толико сам времена утрошио на учење како треба писати да нисам успео научити како треба говорити."

ПУШКИН
Једном Пушкин и Гогољ изашли на двобој. Пушкин вели:
- Ти први пуцај!
- Зашто ти? Не, ја!
- Ах, ја? Не, ти!
Тако да није ни дошло до двобоја.
* * *
Пушкин је био песник и стално је нешто писао. Једном га Жуковски затекао како пише И узвикнуо:
- Ала си ти неко пискарало!
Отад је Пушкин веома заволео Жуковског и прозвао га, од миља, Жуков.
* * *
Као што је познато, Пушкину није раскла брада. Пушкина је то много мучило и увек је завидео Захарину коме је брада, напротив, прилично расла. "Њему расте, а мени не расте" - често је говорио Пушкин и показивао ноктима Захарина. И увек је био у праву.
* * *
Једном петрушевски разбио сат и позвао Пушкина. Пушкин је дошао, погледао сат Петрушевског и вратио се на сто.
"Не ради" - рекао је Пушкин.
* * *
Кад је Пушкин сломио обе ноге, морао је да се креће на точковима. Пушкинови пријатељи волели су да га изазивају и хватају за те точкове. Пушкин се срдио и посвећивао пријатељима погрдне стихове. Те је стихове називао "ерпигармима".
* * *
Лето 1829. године Пушкин је провео на селу. Устајао је рано, испијао врч тек помуженог млека и јурио на реку да се окупа. Пошто би се окупао, Пушкин би се извалио у траву и спавао до ручка. После ручка, Пушкин би заспао у мрежи за љуљање. Кад би срео смрдљиве мужике, Пушкин би климао главом, запушивши нос прсима. А смрдљиви мужици би скидали капе и говорили:"Није то ништа"
* * *
Пушкин је волео да баца камење. Чим угледа камен, одмах га баца. Понекад се тако разгоропади да стоји сав црвен, млатара рукама, баца камење, ужас један!
* * *
Пушкин је имао четири сина, све идиоте. Један чак није умео ни да седи на столици, стално је падао. Па и сам Пушкин се на столици није најбоље сналазио. Био је то прави урнебес: седе сви они за столом, а на једном крају пада са столице Пушкин, док на другом крају пада са столице његов син. Просто неподношљив призор.
* * *
Вјаземски је имао стан који је гледао на Тверски булевар. Пушкин је веома волео да му долази у госте. И како дође - приђе рагастову, нагне се кроз прозор и гледа. Понекад ту и преноћи. Чак су му купили посебан душек, али он за њега није хтео да чује. "Чему" - вели, - "толики луксуз!" И баци душек кроз прозор. А онда се целу ноц врти, не може да спава.
* * *
Једном се Гогољ преобукао у Пушкина, отишао код Пушкина и позвонио на врата. Пушкин му отвара и довикује:
"Гле, гле, Арина Родионовна, дошао нам ја!"
* * *
Љермонтов хтео да одведе Пушкинову жену на Кавказ. Стално је провиривао кроз колонаду, вребао је… Одједном се постидео свог наума. "Пушкин је" - мисли он - "огледало руске револуције, а ја сам - свиња." И оде, клекне пред Пушкина на колена и каже:
- Пушкине - вели - где ти је кинжал? Ево ти моје груди!
Пушкин се страшно смејао.
* * *
Седи Пушкин у својој соби и размишља: "У реду, ја сам геније. Гогољ је такође геније. Али и Толстој је геније, и Достојевски, покој му души, такође геније! Па где је томе крај?"
* * *
Лав Толстој веома је волео децу. Једном шетао Тверским булеваром, кад, испред њега испаде Пушкин. Као што је познато, Пушкин је био ниског раста. "Наравно, овај више није дете, пре ће бити да је дечак" - помисли Лав Толстој. - "Али свеједно, стићи ћу га и помиловати по глави." И потрча да сустигне Пушкина. А Пушкин, који није знао шта Толстој намерава, ухвати маглу. Бежећи поред позорника, он га узбуни том неприличном јурњавом на јавном месту, те горепоменути пандур нагне за њим с циљем да га заустави. После је западна штампа писала да се у Русији књижевници подвргавају прогону од стране власти.

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 15 Мај 2008, 16:29

DZORDZ VILIJAM RASEL (1867-1935)
Rasel je imao veoma neobicno umetnicko ime, skracenicu reci eon, koju je jednom iz nekog razloga koristio u potpisu. Na skupu knjizevnika u Hamburgu, kada ga je neko ponudio picem, skotski pesnik je odgovorio:
"Ne hvala, ja sam roden pod gasom".

ZAN ZAK RUSO
Didro prica da mu je Ruso, kad je ovaj jednom prilikom dosao da ga poseti u Monmoransiju, pokazavsi mu jedno jezerce, poverio: "Ovde sam dvadeset puta pokusavao da skocim i da tako sebi prekratim zivot."
"A zasto niste?"
"Zato jer bi mi se voda, svaki put kad bih zamocio ruku, ucinila prehladnom!", odgovorio je Ruso.

FRANKLIN DELANO RUZVELT
Americki predsednik Franklin Delano Ruzvelt (1882-1945) upravo se pripremao da odrzi svoj predizborni govor. Protivnici su prikupili veliki broj pristalica koji su poceli skandirati:
- Hocemo da pojeftini mleko!
Ruzvelt se ipak snasao i povikao:
- Ja sam predsednik, a ne krava muzara!

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 15 Мај 2008, 16:30

СЕНУСЕРТ ТРЕЋИ
Најпознатији фараон 12-те династије средњег египатског царства, Сенусерт Трећи (око 1850. п.не.), понекад је знао да заробљене краљеве упрегне у своја тријумфална кола. Један краљ се, који је морао да вуче кола, непрестано освртао на точак кола, што побуди Сенусертову пажњу. Упита заробљеника шта значи његово понашање. Краљ одговори:
- У точку видим слике пролазне славе овог света. Једва је део точка горе, на сунцу, одмах је на земљи, у прашини, и обратно.
Сенусерт се замисли и врати краљу слободу.

ЈАН СОБЈЕРСКИ
Пољски краљ Јан Собјески (1624-1694) био је примио одабрано друштво у госте. Прошао је дан, два, три, прошла је већ читава недеља, и још више, а нико од гостију није намеравао да оде. Краљ је био, додуше, гостољубив, али је видео да је гозба и поред свега превазишла сваку меру. Наредио је да му упрегну кочију. Кад су га сви зачуђено питали шта то значи, он им је мирно одговорио:
- Ако ви нећете отпутовати, морам, разумљиво, ја.

СТЕВАН СРЕМАЦ
Сремац је био бескрајно духовит. Познати професор, академик и вишегодишњи председник САНУ-а, Александар Белић, био је кратковид. Једном је ручао у кафани нагнут над тањиром, сецкао месо и пребирао по тањиру, кад га је Сремац упитао: "Шта радите?"
Кад је Белић рекао да руча, Сремац је додао:
"Ја сам мислио да оправљате сат."
* * *
Књижар Валожић предлагао је Сремцу да изда "Ивкову Славу" али да скрати увод, средину и крај. Сремац је рекао: "Мислиш да је моја прича, пас ратлер, да му се могу поткусити реп и уши."
* * *
Када је завршио "Поп Ћиру и поп Спиру", П. Поповић је целу ноћ, са њим шетао по Калемегдану. Причајући о књизи, Поповић је рекао да је књига изврсна, али има епизода које се не уклапају. Сремац је питао: "Носите ли жакет?"
Поповић је одговорио: "Носим!"
"Шта ће она два дугмета остраг на њему? Е, па, тако је са оним епизодама у мојој књизи."
* * *
Кад се Сремац појавио на вратима једне кафане дочекао га је узвик "Аха". Ту су били Симо Матавуљ, Стеван Мокрањац, Брзак, Веселиновић, који је славио десетогодишњицу свог књижевног рада. Слава је била скромна: кафа, вино, пиво, духовит разговор, прекидан свирачима. Када је винце ударило у лице, а ракија реч отворила, како каже песма, низале су се здравице Јанку Веселиновићу. Писац је био тронут, устао је и рекао друговима:
"Молим вас браћо, пијте мало лакше, ако мислите да дочекамо зору, јер нас има много, а од треће банке остало је само шест динара, а ја више ни марјаша не могу да додам."
* * *
Јанко Веселиновић, философ Божа Кнежевић и песник Војислав Илић седели су у кафани "Код престолонаследника". Сремац каже да су тамо седели они који воле да попију а не питају колико су попили него колико имају да плате. Једног дана нађу се сва тројица и у хору добаце келнеру:
"Момче, ракије!"
Келнер није добро чуо па пита:
"Ракије? Какве, молим?"
"Зелене, брате - рече Војислав - Оне зелене, видиш да је већ јесен, дај да још мало уживам у зеленилу…"
"Те брате, те" - потврди Јанко - "Оне зелене што је горка. Крваво зарадим, горко пијем."
"Ох-хој, Боже мој" - хукну филозоф Божа - "Забога што питате, па горке дабоме. Горке, та и живот је горак…"
* * *
Писац Стеван Сремац био је у друштву у којем се повео разговор и о порезу. Неко време је слушао разговор, а затим се и он укључи: - Мислим да би од свих пореза најуноснији био онај на женску љепоту.
- Како то?
- Јер би га свака жена с одушевљењем плаћала.

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 15 Мај 2008, 16:31

БЕРНАР ШО (BERNARD SHAW)
Велики енглески књижевник никако није подносио критичаре и сматрао их је углавном промашеним писцима. У једном већем друштву неки критичар је надгласавао све присутне, упорно хотећи да води главну реч. Не могав више подносити наметљивца, Shaw се гласно обрати свом суседу:
- Ех, господине мој, критичар вам је као аутомобил: што је гори, све више бучи!
* * *
Неки енглески драмски писац, почетник, прочитао је Shawу своју драму. Познати писац овако је оценио текст:
- За вас је још врло рано да пишете тако слабе ствари. На то имају право само најпознатији књижевници!
* * *
Служио код Shawа неко време човек по имену Едњард. Био је склон пићу, па га је Shaw морао отпустити:
- Отпуштам вас из службе не зато што прекомерно пијете, већ због тога што вам то пиће прекомерно удара у главу!
* * *
Упиташе га једном да каже шта је, по његовом мишљењу, живот. Одговорио је:
- Будали радост, а човеку загонетка!
* * *
Када је у Њујорку приказивана његова нова комедија, Shaw је, сазнавши за велики успех што га је комедија постигла код публике и критике - из Лондона послао телеграм носиоцу главне улоге:
- Овакав успех још није забележен!
Глумица је одговорила:
- Претерујете!
Shaw је послао наредни телеграм:
- Мислио сам на комедију!
А глумица је одговорила:
- И ја!
* * *
Shaw, који је био мршав, и писац Гилберт Цхестертон, који је био необично дебео човек, сваком приликом су изазивали један другога. Једног дана рече дебели Цхестертон мршавом Shawу:
- Кад год човек погледа вас помислио би да у овој земљи влада глад!
- А кад човек погледа вас, помислио би да сте за то криви ви! - узврати Shaw.
* * *
Једном приликом у друштву упиташе Shawу (због његовог нетипичног мишљења о браку):
- Верујете ли да је свако ко се ожени у петак читавог живота несрећан?
- Наравно да верујем. А зашто би петак био изузетак?
* * *
Млада књижевница испитивала је Бернарда Shawа какве су шансе младе жене за удају па ће:
- Но, шта кажете какве су моје шансе?
- Драга моја, на то боље да не мислите. - умирује је Shaw.
- А зашто да не? - хтела је знати млада дама.
- Зато што вас сматрам сувише интелигентним да би се задовољили мужем који би био толико глуп да вас узме.
* * *
Млада, лепа глумица писала је Shawу писмо у којем је изразила жељу да с њим има дете које би по њеном мишљењу било изванредно јер би наследило њену љепоту и пишчеву духовитост. Shaw је међутим врати у стварност једном једином реченицом:
- А шта ако дете буде глупо као ви, а лијепо као ја?
* * *
Једном је друштво темпераменто расправљало о томе како у Индији с мртвим мужем сахрањују и његову жену. Млада жена ће на то Shawу:
- Зар то није страшно?
- Наравно, јадни муж! - потврди Shaw.
* * *
Shaw је једном приликом присуствовао премијери свога дела. Публика је бурно пљескала, а један господин је упорно звиждао. Када се одушевљење публике стишало, Shaw се окрене у правцу одакле се чуло звиждање и рече:
- Господине с вашом оценом свога рада потпуно се слажем. Али шта можемо нас двојица против читаве публике.
* * *
Shaw повери младом новинару неколико података о свом будућем делу. Затим му рече:
- Да вам испричам и садржај комедије коју сам управо написао.
- Добро. - рече новинар.
- Први чин. Муж пита: "Да ли ме волиш?" Жена одговори: "Обожавам те.". Други чин. Муж пита: "Да ли ме волиш?" Жена одговори: "Обожавам те.". Трећи чин. Муж пита: "Да ли ме волиш?" Жена одговори: "Обожавам те.". Завеса.
- Дивно! Али опростите где је ту заплет? - упита новинар.
- Заплет? Заплет је у томе што у сва три чина глуми иста жена док је у сваком чину други муж.
* * *
Млади "неоткривени" писац послао је Shawу своје ново дело да изрази своје мишљење. Shaw одговори:
- Ваше дело садржи много лепог и много новог. Али оно што је ново није лепо, а што је лепо није ново.
* * *
Млади глумац молио је Shawа да му напише препоруку и Shaw му на свој начин изађе у сусрет:
- Најтопље препоручујем глумца господина Р. Игра Хамлета, Цезара, Схаyлоцка, бриџ и билијар. Билијар игра најбоље.
* * *
Shawу дође један младић и поче му надуго и нашироко објашњавати да је оставио студије медицине јер се жели посветити књижевном раду и тиме користити човечанству.
- Зато није потребно да постанете књижевник.
- Зашто?
- Ви сте послали заслужни за човечанство већ тиме што сте се одрекли студија медицине.
* * *
Shaw никако није могао поднети уображену аристократију. Када је једном прими позиву којем је поред осталог писало:
- Лорд Ц. биће код куће у уторак између четири и шест сати, Shaw га је вратио дописавши " Георге Бернард Shaw такођер."

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 15 Мај 2008, 16:31

ТАМЕРЛАН
Велики кан Тамерлан (Timur Lenk, 1336-1405) наручио је од сликара да му изради портрет. Пошто је владар имао само једно око, запретио је сликару да ће му скинути главу ако се буде видела та његова мана. Борећи се да избегне ту несрећу, уметник се досети и нацрта свог окрутног господара као борца који луком гађа непријатеља и при том, разуме се, зажмури на једно око.

МАРК ТВЕН (TWAIN MARK, Samuel Langhorne Clemens) (1835-1910)
Једнога дана нека госпођица упита Марка Твена, чувеног америчког хумористу, каква је, по његовом мишљењу, вредност књиге.
- Чујте, вредност књиге је непроцењива - одговори Твен - али варира према прилици. Књига увезена у кожу одлична је за оштрење бритве. Мала књига, какве обично праве Французи, може одлично послужити да се стави под ногу од стола, ако је којим случајем мало краћа, па се сто дрма. Антикварна књига, увезена у пергамент, може изванредно послужити за бацање на мачку када је човек жели истерати из куће. И, најзад, атлас са великим странама незаменљив је за цишцење прозора…
* * *
Једном је био позван на ручак код једне породице која је много држала до форме. Кад је принео уснама прву кашику супе и сркнуо, опекао је уста и језик и испустио и садржај из уста и кашику у тањир.
Сви присутни за столом погледали су се згрануто, али Твен се није збунио:
- Видите, сад имате прилику да утврдите каква је разлика између интелигентног човека и будале. Будала би прогутала ову кашику вреле супе и не би ништа рекла.
* * *
Неко је једном замолио Твена да дефинише грижу савести. Велики писац је уместо одговора испричао ову анегдоту:
- Када сам био мали, пришао сам једнога дана колицима неког пиљара и, искористивши прилику док је тај разговарао с муштеријом, украо сам му једну крушку. Одмах сам побегао и сакрио се у један грм. Чим сам загризао крушку, осетио сам грижу савести. Вратио сам се пиљаровим колицима, ставио сам украдену крушку на њено место и узео другу… зрелију!
* * *
Кад је био млад, учио је за бродског крманоша. Пролазећи свакодневно кроз неки теснац, капетан му је често говорио:
- Марк Твен (на енглеском језику то знаци: забележи два).
Кад је касније постао хумориста, сетио се тога мерења, па је узео псеудоним Марк Твен, по којем га и данас сви знају.
* * *
Видевши да испред гробља радници подижу зид, Марк Твен упита:
- Шта то радите?
- Ограђујемо гробље зидом - одговоре радници.
- Мислим да је то сувишан посао. Они који су унутра неће изаћи, а они који су напољу немају намеру да уђу!
* * *
Једном је случајно у једној радњи оборио вазу. Видевши то, трговац одмах затражи пола долара као одштету за разбијену вазу. Како није имао ситно да врати Твену остатак од једног долара, понуди му:
- Можете узети још једну вазу!
- О, хвала, радије ћу још једну разбити - рече Твен и удари вазом о под.
* * *
Два америчка новинара, који су се забављали интервјуишући познате људе, обратили су се Марку Твену с питањем шта мисли о рају, а шта о паклу.
- На жалост, морам бити неутралан и уздржати се од одговора. Имам добре пријатеље и у једном и у другом амбијенту!
* * *
Неки месар који је становао у суседству Марка Твена, упита га да ли је он, заиста, написао све оне књиге које се налазе у излогу књижаре, а он му одговори:
- Јесте, ја сам их написао, али ви сте их створили…

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 15 Мај 2008, 16:32

ТИН УЈЕВИЋ
Чувена анегдота везана је за Тина Ујевића познатог по неконвенционом понашању. Можда себи не би никада купио ново одело да га конобари хотела "Москва" једног дана због неуредности нису избацили из ресторана рекавши му: "Упристоји се, па дођи." Ујевиђ је купио белу кошуљу и фрак, али сакривене у торби, понео је и своје старе ствари. Ушао је у хотел лепо одевен и наручио одмах пет литара куване ракије. У тоалету се пресвукао и поново се појавио у уобичајеном издању са фраком који је потопио у шерпу са ракијом, а запрепашћеном келнеру поручио: "Е, а сад продај овај фрак, па наплати пиће".

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 15 Мај 2008, 16:33

ВАЈЛД (WILDE)Оскат Вајлд одлучи да присуствује премијерној позоришној представи једног успутног познаника. У његовој ложи седео је и аутор драме. Вајлд ни после првог ни после другог чина не изусти ни реч. Затим се аутор охрабри и упита га како му се допада представа. Вајлд замишљено рече:
- Напољу мора да пада страшна киша.
- Зашто?
- Јер нико не одлази с представе.


ФРИДРИХ ВИЉЕМ IIПруског краља Фридриха Виљема II (1744-1797) је у његовој последњој болести лечио хановерски лекар Цимерман.
- Да ли сте много људи послали на онај свет? - упита га краљ.
- Не толико као Ви, па ни славан нисам постао као што сте постали Ви.

ФРИДРИХ ВИЉЕМ III
Пруски краљ Фридрих Виљем III (1770-1840) био је веома ћутљив. Ако је већ морао да отвори уста, изговорио би само по неку реч. Када се једном лечио у бањи, сазнао је да се међу гостима налази и један Мађар који је, наводно, још шутљивији од њега. Зато је одлучио да га упозна.
На првој наредној шетњи претставили су му Мађара. Њихов разговор водио се заиста одсецно.
- Реума? - почео је краљ.
- Жуч!
- Војник?
- Магнат!
- Тако.
- Детектив? - упитао је Мађар.
- Краљ.
- Честитам
- Хвала.


ВОЛТЕР (VOLTAIRE)
Волтер је неко време провео на двору пруског краља Фридриха. Једном је с краљем крену на реку на веслање. Када су ступили у чамац Волтер примети да у чамац улази вода и нагло скочи на обалу. Краљ, који је остао у чамцу, с осмехом рече:
- Зар се толико бојите смрти?
- Наравно да се бојим, на свету је много краљева, али је само један Волтер.


DZORDZ VASINGTON (GEORGE WASHINGTON)
Prvi predsednik SAD, Dzordz Vasington (1723-1799), nije imao smisla za humor. Zabelezeno je da se samo jedanput u zivotu nasalio, i to za vreme rasprave o americkom Kongresu, kada su predlagali da redovna vojska broji samo tri hiljade vojnika.
- U redu! - rece Vasington. Ali samo pod uslovom da unesemo u zakon i odredbu po kojoj nasu drzavu moze napasti samo dve hiljade neprijateljskih vojnika.

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 15 Мај 2008, 16:48

POSLE RUČKA

Jednog dana Žorž Sand je ručala kod Balzaka u njegovom stanu u ulici Kasini u društvu jednog svog prijatelja. Meni ručka je bio izvanredan: supa sa mlekom, kuvana govedina, dinja i šampanjac. Balzak je sve nadgledao, obučen u svoju napadnu kućnu haljinu, svilenu, sa cvetićima, u kojoj je izgledao vrlo gordo. Kad su se gosti spremali da pođu svojim kućama, on htede da ih otprati do Odeona u toj kućnoj haljini. U to vreme kvart Opservatorije nije imao plinskih svetiljki. Imao je ručne svećnjake u koje su se postavljale upaljene sveće. Žorž Sand htede da ga odvrati od namere da je prati.

- Ostanite kod kuće, reče mu ona, da vas ne pokradu za vreme dok nas pratite ili da vas po povratku ne ubije kakav zločinac.

- Nema opasnosti, odgovori Balzak smejući se - ako me lopovi budu smatrali za ludaka, imaće obzira prema mojoj smušenosti, a ako me drže za princa, u tom slučaju će se plašiti da su privukli revnosnu policiju.

I tako je autor "Šagrinske kože" otpratio svoje goste do Odeona, ogrnut svojim lepim sobnim ogrtačem, gologlav i noseći upaljeni svećnjak u ruci…

KAFA I ČAJ

Kakve je samo boje kafa bila i kakvog ukusa! Balzak ju je sam kuvao ili u najmanju ruku morao je biti prisutan uvek dok se kuva - znalački, sa izvesnom suptilnošću i zadivljenjem, kafa je za njega bila važna koliko i njegov talenat. Tu kafu su sačinjavale tri vrsta zrna: burbon, martinik i moka. Burbon je on kupovao u ulici Monblan, martinik je kupovao u ulici Vijej Odrijet, a moku u predgrađu Sen Žermen kod jednog bakalina iz Univerzitetske ulice. Ja sam ga jednom ili dva puta pratio na tim putovanjima u potrazi za dobrom kafom. Te trke za kafom po Parizu uvek su trajale najmanje po pola dana. Ali za dobru kafu vredi i više trčati. Stoga je Balzac-ova kafa bila uvek bolja od ostalih. Pokatkad se pila posle čaja.

A taj čaj, fini kao duvan iz Latakija, žut poput venecijanskog zlata, bez sumnje je bio dostojan hvale kojom ga je Balzak obasipao pre no što vam ponudi da ga degustirate: ali uistinu trebalo je izdržati tu vrstu preširokog uvoda njegovog pre no što dobijete pravo da uživate u toj degustaciji. Samo prilikom zvonjave zvona o praznicima on ga je vadio iz jedne kamčatske limenke u koju ga je zatvarao kao nekavu relikviju, pa ga je polako izvlačio iz hartije ispisane hijeroglifima…

Balzak je tvrdio, da ako se ko tri puta napije ovog čaja, oćoravi u jedno oko, a ako ga popije šest puta, postaje potpuno slep. Neophodno je dakle bilo prethodno ga konsultovati. I tako, kad je Žan Loran hteo da popije jednu šolju tog famoznog čaja koji simoblizuje mesta iz Hiljadu i jedne noći, uzviknuo je:

- Ja rizikujem jedno oko, sipajte!

MARK TVEN

Jednom je bio pozvan na ručak kod jedne porodice koja je mnogo držala do forme. Kad je prineo usnama prvu kašiku supe i srknuo, opekao je usta i jezik i ispustio i sadržaj iz usta i kašiku u tanjir.

Svi prisutni za stolom pogledali su se zgranuto, ali Twain se nije zbunio:

- Vidite, sad imate priliku da utvrdite kakva je razlika između inteligentnog čoveka i budale. Budala bi progutala ovu kašiku vrele supe i ne bi ništa rekla…

* * *

Neko je jednom zamolio Twaina da definiše grižu savesti. Veliki pisac je umesto odgovora ispričao ovu anegdotu:

- Kada sam bio mali, prišao sam jednoga dana kolicima nekog piljara i, iskoristivši priliku dok je taj razgovarao s mušterijom, ukrao sam mu jednu krušku. Odmah sam pobegao i sakrio se u jedan grm. Čim sam zagrizao krušku, osetio sam grižu savesti. Vratio sam se piljarovim kolicima, stavio sam ukradenu krušku na njeno mesto i uzeo drugu… zreliju!

DANTE ALIGHIERI (1265-1321)

Priča se da je Dante imao neverovatno dobro pamćenje. Jednoga dana sreo je čoveka koji ga upita:

- Koje je najbolje jelo?

- Jedno jaje - odgovori pesnik.

Godinu dana kasnije isti prolaznik sretne Dantea i upita ga:

- Sa čime?

- Sa solju - odgovori spremno Dante.

DŽEJMS METJU BARI (Autor Petra Pana)

Barijev prijatelj nije mogao a da ne primeti kako ovaj iz dana u dan za ručak naručuje prokelj. Kada ga je upitao zašto to čini, Bari je odgovorio: ¨Sam naziv tako lepo zvuči da prosto ne mogu a da ga ne naručim¨.

Jednom je na nekoj večeri sedeo pored Džordža Bernarda Šoa kada su čuvenom piscu doneli njegov uobičajeni vegetarijanski obrok koji se sastojao od zelene salate i nekog preliva. Bari se sagnuo, zagledavši se prvo u salatu, a potom u Šoa upitavši onako u poverenju, ¨Reci mi jednu stvar Šo, jesi li ti to već jeo ili ćeš tek sada da počneš?¨

ARNOLD BENET

Pisac je bio neurotični ekscentrik koji je sve radio po specijalno određenim pravilima. Kada bi njegova kućna pomoćnica stavila čaj u prokuvanu vodu, gledao bi na sat i tačno četiri minuta kasnije izdao uputstvo da mu se čaj sipa.

(Piščev kraj bio je ironičniji od kraja bilo kojeg njegovog romana. Umro je od tifusa koji je dobio pošto je u Parizu ispio čašu vode kako bi dokazao da je ista bezbedna za piće.)

KOLET de ŽUVENEL (ćerka čuvene francuske književnice Kolet)

Ćerka je bila ponosna na svoju slavnu majku i obožavala je. Ni kao dete nije zamerala majci što sate i sate provodi za radnim stolom pišući, ni što često putuje na književne večeri i promocije svojih knjiga. Jer kad je bila kući, Kolet je bila veoma nežna i požrtvovana majka. Doduše, puritansko društvo početkom XX veka smatralo je da su život i ponašanje ove književnice skandalozni, jer se razvela i od svog drugog muža, oca svoje kćeri, promenila nekolicinu ljubavnika i u mlađim danima igrala u pozorištu uloge u kojima je bila veoma oskudno obučena.

Nisu mogli da joj oproste ni što se posle desetogodišnje ljubavne veze sa 16 godina mlađim Morisom Gudekoom udala za njega, a imala je 62 godine. Kada je izbio II svjetski rat Morisa su Nemci zatvorili, pa je kćerka pozvala svoju obožavanu majku da napusti Pariz i preseli se kod nje, u Korezu. Kolet je pristala, ali je bila veoma nesrećna jer je brinula za muža. Ali i dalje se bavila pisanjem.

Da bi razveselila majku, kćerka je za majčin prvi rođendan u izbeglištvu pripremila malu svečanost, na koju je pozvano i nekoliko prijatelja. Kolet je bila duboko dirnuta ovom pažnjom, a posebno trudom kćeri da u ratnim danima oskudice nabavi namirnice i uz savete lokalnog poslastičara napravi rođendansku tortu.

Torta je nazvana "Kolet". Kasnije je Kolet isticala da je ni 4 dobijena ordena Legije časti, ni izbor za Gonkurovu akademiju koja dodeljuje najveće književne nagrade u Francuskoj, nisu toliko obradovali i uzbudili koliko ta jednostavna, ali ukusna torta u danima rata….

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2963
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Re: Književnici i državnici u anegdotama

Порукаод Viktorija Vi » 12 Феб 2019, 10:00

ФРАНЦ КАФКА

Франц Кафка је једном,шетајући се парком, срео девојчицу која је плакала зато што је изгубила лутку.
Кафка ју је тешио речима: "Твоја лутка није изгубљена. Само је отишла, ја сам је видео и причао са њом и рекла је да ће се вратити."
Договорили су се да се нађу на истом месту следећег дана. С обзиром да није нашао лутку, саставио је писмо у луткино име и прочитао га девојчици.
"Молим те, не тугуј за мном. Отишла сам на пут око света. Писаћу ти о својим авантурама."

Био је то почетак дружења девојчице и писца, у коме је сваки нови сусрет доносио извештаје о живописним луткиним пропутовањима.
При последњем сусрету, Кафка је поклонио девојчици лутку. Била је потпуно другачија од оне лутке коју је девојчица изгубила, али је носила у себи цедуљицу са поруком: "Путовања су ме променила."

После много година, када је ова девојчица порасла, пронашла је скривену поруку унутар лутке:
"Неминовно је да ћеш све што волиш у животу у једном тренутку изгубити, али, на крају, љубав ће се вратити у неком новом облику."