Na repertoaru ...

Уредник: vuk

Корисников грб
Zvoncica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 4271
Придружен: 19 Феб 2007, 16:07
Место: Nedodjija

Na repertoaru ...

Порукаод Zvoncica » 20 Јун 2009, 11:56

Beogradski bioskopski repertoar je baš postao uzbudljiv ovih dana.

Trenutno se na programu nalazi nekoliko filmova koje treba pogledati sa velikom pažnjom.

Jedan od njih je nešto stariji film i filmofili su ga do sada već sigurno pogledali na nekom kućnom formatu još pre nego što je razvalio američke blagajne. Reč je o filmu “96 sati” odnosno “Taken” Pierre Morrela sa Liam Neesonom u glavnoj ulozi. Iako je DVD rip ovog filma bio na Internetu pre njegove američke pemijere, to ga nije spečilo da zaradi preko 140 miliona na američkim blagajnama, gotovo godinu dana posle premijere u ostatku sveta. Sa ovakvim skorom “Taken” je postao fenomen, i pokazao da pirati zapravo ne mogu da ugroze film ukoliko taj film ima u sebi nešto što će privući publiku da ga gleda u bioskopu, a to je u ovom konkretnom slučaju iskustvo iskustvo uživanja u jednom testorenskom akcionom filmu. U periodu kada su studiji počeli da previše komplikuju svoje blokbastere, da ih čine previše pretencioznim, “Taken” je ono što publici nedostaje a to je dobar, agresivan, nepretenciozan a ipak bistar akcioni film u kome postoje određene inverzije tipičnih idioma žanra, ali bez preterivanja. Ovde je ključna inverzija to što karakterni glumac Liam Neeson igra ulogu kakvu bi inače očekivali od Stevena Seagala, glavni junak ni ne pokušava da pegovara sa otmičarima svoje ćerke već ih nemilosrdno lovi dok je ne nađe, i akcija je rađena u najboljoj tradiciji Bessonovih produkcija, pošto je reditelj uostalom Pierre Morrel, poznat kao direktor fotografije na akcijašma Louis letrteriera i reditelj filma “B13″. Našoj publici film može biti još zanimljiviji zato što Neesonovu ćerku otima albanska mafija kako bi je prodala kao belo roblje, i “Taken” spada u red prošlogodišnjih dela koja su najviše zastupala srpsku stvar na Zapadu prošle godine. Ja ću ga u svakom slučaju, overiti još jednom u bioskopu sa ekipom jer to ovakav film zaslužuje.

S druge strane, relativno brzo posle svetske premijere, srpska publika ima priliku da se priključi fenomenu filma “The Hangover” Todda Phillipsa. Postoji niz razloga zbog kojih se “The Hangover” sa punim pravom može smatrati ne samo vrlo uspelom letnjom komedijom već i značajnim filmom. Pre svega reč je o povratku u formu Todda Phillipsa, jednog od najupečatljivijih reditelja komedija mlađe generacije koga pratim sa punom pažnjom još od njegovog debija. “The Hangover” sadrži sve karakteristike njegovog prosedea, a to je živopisan prikaz muškog prijateljstva, hrabar pristup humoru i visoka vizuelna kultura koja je atipična za većinu drugih komedija na tržištu. U tom smislu, “The Hangover” pored toga što je konzistentno, kroz celo svoje trajanje, vrlo duhovit, odaje utisak priče koja je napisana i snimljena dovoljno kvalitetno da bi bila vrlo interesantna čak i da nije smešna, što je najveći kompliment koji se može dati jednoj komediji. 2009. godine, Warner se nametnuo kao najhrabriji holivudski studio, iako je što se mene tiče u slučaju nekih filmova kao što je “Watchmen” ta hrabrost bila suvišna i uzaludna, a “The Hangover” je film u kome se ta hrabrost višestruko isplatila, i umetnički i komercijalno.

Sinoć sam pogledao Richard Curtisov “The Boat That Rocked” i mogu reći da ovaj film isporučuje onu vrstu visokokalorične britanske dramedije koja se očekivala još od Curtisovog filma “Love Actually”. U “Love” se od naslova, preko Curtisovog scenarističkog i rediteljskog potpisa, očekivalo da bude definitivna romantična komedija, da bude spoj svih svojih delova, All-Star glumačke podele koja se inače ne pojavljuje u takvom broju osim u ponekom indie filmu, Curtisovog pisanja koje po prvi put tumači on sam i same teme za koju se pretpostavljalo da je Curtis poznaje do same srži. Međutim, film na kraju nije bio toliko kvalitetan, pre svega nije bio kompaktan, i više se radilo o pokušaju punom pogodaka i promašaja.

“Boat” je film koji ima veliku ambiciju. Očigledno je da se Curtis prihvata režije samo ako ako scenario ima pretenziju da bude definitivna priča o nečemu, međutim krajnji rezultat je neuporedivo superiorniji od “Love”.

Kao i “Love”, i “Boat” ima All-star podelu koja igra brojne važne likove u priči o piratskom radiju koji je tokom šezdesetih emitovao rokenrol ukotvljen u Severnom Moru kako bi zadovoljio slušaoce koji za vreme zlatne ere rokenrola nisu dobijali više od 45 minuta ove muzike dnevno sa BBCa. Međutim, iako su likovi brojni, Curtis među njima pravi jasnu hijerarhiju, postoji glavni lik i postoji generalni okvir priče koji on maestralno uspeva da uspostavi i da ih provede vrlo konsekventno od početka do kraja. Iako se za samo finale filma može reći da je suvišno u nekom strogo formalnom smislu, čini mi se da je Curtis smestio idejnost filma upravo u tu deonicu, i da je to onaj iracionalni element koji poseduje svaki filmski klasik.

O Curtisovoj scenarističkoj veštini ne treba trošiti reči, od provokativne satirične komedije do najpopularnijih romantičnih komedija, on je već dokazao da je vrhunski pisac a “Boat” je samo još jedna potvrda toga. Samo vrlo iskusan pisac može da se snađe sa ovolikim brojem karaktera i motiva a da svi ostanu podjednako zanimljivi i da se ne izgubi generalna pripovedačka ideja o celini. Ipak, u ovom domenu vladanja celinom treba pohvaliti i rad montažera Emme E. Hickox. Ovaj film je delom pravljen na papiru ali u znatnoj meri i u montaži, i na planu korišćenja filmskih izražajnih sredstava, nesumnjivo je korak napred u odnosu na “Love”. Inače, ljubiteljima B-filma će biti drag podatak da je Emma Hickox kćer Douglasa Hickoxa i sestra Anthonyja Hickoxa!

Drugi superioran segment je fotografija Danny Cohena koja je konzistentna u tonu, sa znatno zrelijom kompozicijom kadra nego u “Love”, i ako imamo u vidu Curtisov scenaristički background, sasvim je sigurno da je Cohen na ovom filmu imao još veći doprinos nego što ima na filmovima koje snimaju reditelji sa jačom filmskom ili vizuelnom kulturom. Cohen je sjajno savladao scenografiju broda, i pomogao Curtisu da se iznenađujuće dobro snađe u vrlo napetim i spektakularnim scenama pred kraj filma.

Glumačka podela funkcioniše kao tim. Niko se ne izdvaja, i svako će imati svoje favorite. Bill Nighy je začuđujuće smiren u glavnoj ulozi vlasnika broda, Rhys Ifans je koncentrisan kao DJ superstar, Phil Seymour Hoffman je napravio lik koji se nadovezuje na Lestera Bangsa iz “Almost Famous” a Rhys Darby i Nick Frost su se nametnuli po prvi put i kao glumci u mejnstrim komediji. Keneth Branagh i Emma Thompson su se evidentno ludo zabavili, a meni je Emmina uloga iako je manja mnogo zanimljivija od Kennethove.

Poređenje sa “Almost Famous” nije bez osnova, pre svega zato što ponovo imamo fikcionalizovan prikaz fenomena koji je zaista postojao, ponovo je posmatran kroz lik mladića koji ulazi u svet rokenrola, s tim što se Crowe fokusira na aspekt turneja 70s bendova a “Boat” na posao radio DJa.

Ukoliko uzmemo u obzir spoj teme radio DJa čiju stanicu hoće da zatvore i broda na kome se odvija priča, moglo bi se reći da “Boat” spaja premise dva nezaboravna ostvarenja Darka Bajića, “Crni bombarder” i “Na lepom plavom Dunavu”.

Soundtrack kombinuje vrlo poznate sa nekim manje poznatim grupama i numerama, međutim, sve ključne psme za priču su ipak vrlo poznati klasici. To sigurno može smetati onima koji su skloni cratediggingu, ali s druge strane, film zaista jeste smešten u epohu kada je nastalo verovatno najviše klasika, u vreme najveće produktivnosti najvećih bendova u istoriji rokenrola, tako da meni nije smetalo što film ne nudi previše deep cutova, iako ima i toga.

U svakom slučaju, ”Boat” je, uz prethodna dva, film koji trenutno zaslužuje najveću pažnju i treba ga pogledati što pre pošto čini mi se da narod uopšte nema predstavu o čemu se zapravo radi i sva je prilika da bi film ubrzo mogao nestati iz bioskopa. Isto tako, ne obazirite se na strane kritike koje su dosta mlako primile film pošto ta argumentacija zaista ne stoji i ponovo se čini kao da nisu gledali isti film kao i mi.

Postavio: Dimitrije Vojnov June 20th, 2009 pod Blogovi.


http://www.facebook.com/ext/share.php?s ... fXJ&ref=nf

Корисников грб
milei
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 1543
Придружен: 19 Сеп 2008, 23:03
Место: U carstvu oblaka

Порукаод milei » 20 Јун 2009, 19:55

U Beogradu je (kako internet informacije kazu) ukupno 44 bioskopskih dvorana, od kojih 18 (mislim da je ovaj podatak tacan...ne odbijam demanti) ima svakodnevne projekcije. Takva informacija za nas iz unutrasnjosti (unutrasnji "organi" se mogu i imenovati i nisu krucijalni za prezivljavanje...i prestonici se moze dati ime organa a to je srce ili mozda aorta bez cije akcije ce sve ostalo istrunuti i koje slobodno moze da funkcionise bez ostalih...ovo iz mene progovara jed i zalost), deluje porazavajuce. U mnogim gradovima postoji svega jedna ili dve bioskopske sale sa jednim do dva filma nedeljno. Ne znam da li je stvar interesovanja, (ne)kulture ili neceg treceg.