Kako se postaje pisac

Vaša proza...

Уредник: anaatanas

Корисников грб
trebamisvakidan
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 1701
Придружен: 26 Мар 2006, 04:34
Место: Beograd
Контакт:

Kako se postaje pisac

Порукаод trebamisvakidan » 24 Сеп 2006, 00:58

Желим да будем писац

Слика

Ко чита тај и пише

„Не знам да ли оно што пишем причињава некоме радост. Али, ја сам много радостан док пишем. Можда је то сасвим довољно да би се оценило моје писање”, записао је аргентински приповедач Хорхе Луис Борхес

У редакцију „Забавника” готово редовно стижу писма читалаца који изражавају жељу да постану писци. Осим тога што нуде своје приче, песме и чланке (понекад и цртеже), будући писци често питају како се заправо постаје писац.

Нема сумње да је намера одлична. Постати писац! Зашто да не? „Читање и писање нас приближавају срећи”, написао је својевремено аргентински приповедач Хорхе Луис Борхес (1899-1986). Осим тога, писци су често врло занимљиви, понекад и необични људи, а неки од њих, руку на срце, изванредно добро зарађују. А не морају да сваки дан иду на посао и тамо проведу осам сати, будући да њихов рад подразумева све време које обухвата један људски живот. У ствари, не само један...
Уколико се дело будућег писца буде продало у више милиона примерака, као што је случај с неким садашњим бестселерима, онда постоји могућност да постане славнији и богатији од највеће филмске звезде... Али, шта ако се писцу све то смучи, као што се десило Дејвиду Џерому Селинџеру (рођен 1919), па одлучи да прекине везе с јавношћу, као и с писањем? Или нико не пристане да објави његово дело?
Можда ипак не би требало да идемо у том правцу и замишљамо какве су материјалне последице писања. Уосталом, као што је познато, бестселере сви купују, мало њих их чита, а безмало нико не цени.
Јасно је да је писање нешто посебно: нешто што се чини да није доступно свима иако би сви (старији од седам година) требало да буду писмени. Или се, можда, у сваком од нас крије писац, само тога нисмо свесни?

Најпре иде читалац
На „Забавниково” питање како се постаје писац, наш познати књижевник Давид Албахари (рођен 1948) одговара једноставно и поучно:
„Да би неко постао писац, прво мора да буде читалац.”
То значи да неко треба најпре да крочи у књижевни свет јер се он не дели на туђи и сопствени. Да би чуо и туђе приче.
На исто питање, али неких других новинара, одговорио је прослављени италијански писац Антонио Табуки. Често помињан као један од могућих добитника Нобелове награде за књижевност, Антонио Табуки (рођен 1943) написао је велики број дела - а нека од њих преведена су и на наш језик. Писац збирке прича „Снови о сновима” и „Сваким часом све је мање времена” рекао је и ово:
„Писање није дар с неба, плод једноставног надахнућа. Наравно, у писању увек има нечег необјашњивог, али, углавном, то је последица занатског рада, рада који је уједно и физички. Писац је као дрводеља који ствара различите предмете од једног јединог комада дрвета. Кад пишемо, ми стварамо дело под многобројним утицајима. Не верујем писцима који себе сматрају слободним од било каквог наслеђа и порекла. Наш живот препун је различитих врста крађа. Што се мене тиче, свестан сам чињенице да је пре мене постојала читава једна баштина која је трајала хиљадама година. То је заправо утешна ствар. Јер, помишљам, ако је толико њих пре мене могло да пише, зашто не бих могао и ја!”
Једном другом приликом Табуки је испричао нешто сасвим другачије:
„Много волим приче. Ја сам и одличан слушалац прича. Увек знам кад нека душа или неки лик плови ваздухом, па сам му потребан ја да би се тај лик описао. Слушати и препричати, на известан начин иста је ствар. Зато треба бити на располагању, увек оставити машту отвореном. И приче које сам написао, као и књиге - ја сам једноставно прихватио. И, као што сте знали, верујем у музе. Страшно сам слаб према тим ноћним посетиоцима. Понашам се према њима као према почасним гостима.”

Музе или занат?
И Борхес је слично мислио. Између осталог, написао је и ово:
„Писање није посао. Није нипошто питање заната. Такво погрешно схватање имају само они који нису писци. Почињем да пишем онда кад ме обузме нека тема. Не тражим теме. Оне налазе мене. Трудим се да што је могуће мање утичем на оно што пишем, трудим се да заборавим на своје мишљење кад пишем. Писац није неко ко даје, него онај ко прима. Ми писци поседујемо нешто што се у Хомеровој традицији назива муза, у хеленској традицији дух или бескрајно, што је по савременој митологији несвесно, а према ирском песнику Вилијаму Берклију велико памћење. Машта и сан су уметничка комбинација која се допуњује сликама појединачног и колективног памћења. Важно је сањати и бити поштен према сновима.”
Па шта је онда пресудно? Музе или занат? Надахнуће или напоран рад? Можда и једно и друго? Да ли писци уопште некада говоре истину?
у роману „Переира тврди да...” Табуки је то објаснио на следећи начин:
„Опис неког догађаја никада није веран будући да писање увек лажно дочарава стварност. Чини се да се филозофија увек бави истином, али ко зна, можда само казује оно што замишљамо. С друге стране, чини се да се књижевност бави искључиво маштаријама, а може бити и да говори истину.”
Књижевна форма коју највише воли овај писац јесте прича, приповетка. Он је назива „романом лењог писца”.
„Књижевност је као орман у коме се налазе одела за различите прилике. Међу њима моје омиљено одело јесте прича, премда је реч о веома тешкој књижевној форми. Баш као и сонет, приповетка је затворена целина и треба је окончати у ограниченом времену. Никада не могу да оставим причу како бих је поново наставио касније. Приповетка има потребу да буде написана одједном. Она не чека.”
Зашто би онда чекали и будући писци? Нека свако исприча своју причу. Као што рече Табуки, ако су толики могли пре нас, зашто не бисмо и ми? Без обзира на то да ли ће прича бити објављена. И овим поводом треба имати на уму Борхесове речи:
„Не знам да ли оно што пишем причињава некоме радост. Али, ја сам много радостан док пишем. Можда је то сасвим довољно да би се оценило моје писање”.

Мирјана Огњановић

политикин забавник
Kada bismo hteli biti samo srećni, to bismo lako postigli. Ali mi želimo biti srećniji od drugih, a to je uvek teško, jer smatramo druge srećnijima nego što jesu

Корисников грб
Alan_a
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 7077
Придружен: 25 Феб 2006, 19:15

Порукаод Alan_a » 24 Сеп 2006, 18:58

:)
neiscrpna tema.
... kojoj moj prvi prilog zaogrcem autoritetom i duhom jednog od najvecih... :!:

Danilo Kiš

SAVETI MLADOM PISCU

Gaji sumnju u vladajuće ideologije i prinčeve.
Drži se podalje od prinčeva.
Čuvaj se da svoj govor ne zagadiš jezikom ideologija.
Veruj da si moćniji od generala, ali se ne meri s njima.
Ne veruj da si slabiji od generala, ali se ne meri s njima.
Ne veruj u utopijske projekte, osim u one koje sam stvaraš.
Budi jednako gord prema prinčevima i prema gomili.
Imaj čistu savest u odnosu na privilegije koje ti tvoj zanat pisca donosi.
Prokletstvo tvog izbora nemoj brkati sa klasnom opresijom.
Ne budi opsednut istorijskom hitnjom i ne veruj u metaforu o vozovima istorije.
Ne uskači, dakle, u "vozove istorije", jer je to samo glupava metafora.
Imaj uvek na umu misao: "Ko pogodi cilj, sve promaši."
Ne piši reportaže iz zemalja u kojima si boravio kao turista; ne piši uopšte reportaže, ti nisi novinar.
Ne veruj u statistike, u cifre, u javne izjave: stvarnost je ono što se ne vidi golim okom.
Ne posećuj fabrike, kolhoze, radilišta: napredak je ono što se ne vidi golim okom.
Ne bavi se ekonomijom, sociologijom, psihoanalizom.
Ne sledi istočnjačke filozofije, zen-budizam itd; ti imaš pametnija posla.
Budi svestan činjenice da je fantazija sestra laži, i stoga opasna.
Ne udružuj se ni sa kim: pisac je sam.
Ne veruj onima koji kažu da je ovo najgori od svih svetova.
Ne veruj prorocima, jer ti si prorok.
Ne budi prorok, jer tvoje je oružje sumnja.
Imaj mirnu savest: prinčevi te se ne tiču, jer ti si princ.
Imaj mirnu savest: rudari te se ne tiču, jer ti si rudar.
Znaj da ono što nisi rekao u novinama nije propalo zauvek: to je treset.
Ne piši po narudžbini dana.
Ne kladi se na trenutak, jer ćeš se kajati.
Ne kladi se ni na večnost, jer ćeš se kajati.
Budi nezadovoljan svojom sudbinom, jer samo su budale zadovoljne.
Ne budi nezadovoljan svojom sudbinom, jer ti si izabranik.
Ne traži moralno opravdanje za one koji su izdali.
Čuvaj se "užasavajuće doslednosti".
Čuvaj se lažnih analogija.
Poveruj onima koji skupo plaćaju svoju nedoslednost.
Ne veruj onima koji svoju nedoslednost skupo naplaćuju.
Ne zastupaj relativizam svih vrednosti: hijerarhija vrednosti postoji.
Nagrade koje ti dodeljuju prinčevi primaj s ravnodušnošću, ali ništa ne čini da ih zaslužiš.
Veruj da je jezik na kojem pišeš najbolji od svih jezika, jer ti drugog nemaš.
Veruj da je jezik na kojem pišeš najgori od svih, mada ga ne bi zamenio ni za jedan drugi.
"Tako, budući mlak, i nijesi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojih". (Otkrivenje Jov., 3,16)
Ne budi servilan, jer će te prinčevi uzeti za vratara.
Ne budi naduven, jer ćeš ličiti na vratare prinčeva.
Nemoj dozvoliti da te uvere da je tvoje pisanje društveno nekorisno.
Nemoj misliti da je tvoje pisanje "društveno koristan posao".
Nemoj misliti da si i ti sam koristan član društva.
Nemoj dozvoliti da te uvere da si stoga društveni parazit.
Veruj da tvoj sonet vredi više od govora političara i prinčeva.
Znaj da tvoj sonet ne znači ništa spram retorike političara i prinčeva.
Imaj o svemu svoje mišljenje.
Nemoj o svemu reći svoje mišljenje.
Tebe reči najmanje koštaju.
Tvoje su reči najdragocenije.
Ne nastupaj u ime svoje nacije, jer ko si ti da bi bio ičiji predstavnik do svoj!
Ne budi u opoziciji, jer ti nisi naspram, ti si dole.
Ne budi uz vlast i prinčeve, jer ti si iznad njih.
Bori se protiv društvenih nepravdi, ne praveći od toga program.
Nemoj da te borba protiv društvenih nepravdi skrene sa tvoga puta.
Upoznaj misao drugih, zatim je odbaci.
Ne stvaraj politički program, ne stvaraj nikakav program: ti stvaraš iz magme i haosa sveta.
Čuvaj se onih koji ti nude konačna rešenja.
Ne budi pisac manjina.
Čim te neka zajednica počne svojatati, preispitaj se.
Ne piši za "prosečnog čitaoca": svi su čitaoci prosečni.
Ne piši za elitu, elita ne postoji; elita si ti.
Ne misli o smrti, i ne zaboravljaj da si smrtan.
Ne veruj u besmrtnost pisca, to su profesorske gluposti.
Ne budi tragično ozbiljan, jer to je komično.
Ne budi komedijant, jer su boljari navikli da ih zabavljaju.
Ne budi dvorska luda.
Ne misli da su pisci "savest čovečanstva": video si već toliko gadova.
Ne daj da te uvere da si niko i ništa: video si već da se boljari boje pesnika.
Ne idi ni za jednu ideju u smrt, i ne nagovaraj nikog da gine.
Ne budi kukavica, i preziri kukavice.
Ne zaboravi da herojstvo zahteva veliku cenu.
Ne piši za praznike i jubileje.
Ne piši pohvalnice, jer ćeš se kajati.
Ne piši posmrtno slovo narodnim velikanima, jer ćeš se kajati.
Ako ne možeš reći istinu – ćuti.
Čuvaj se poluistina.
Kad je opšte slavlje, nema razloga da i ti uzimaš učešća.
Ne čini usluge prinčevima i boljarima.
Ne traži usluge od prinčeva i boljara.
Ne budi tolerantan iz učtivosti.
Ne isteruj pravdu na konac: "s budalom se ne prepiri".
Nemoj dozvoliti da te uvere da smo svi jednako u pravu, i da se o ukusima ne vredi raspravljati.
"Kad oba sagovornika imaju krivo, to još ne znači da su obojica u pravu." (Poper)
"Dozvoliti da drugi ima pravo ne štiti nas od jedne druge opasnosti: da poverujemo da možda svi imaju pravo." (Idem)
Nemoj raspravljati sa ignorantima o stvarima koje prvi put od tebe čuju.
Nemoj da imaš misiju.
Čuvaj se onih koji imaju misiju.
Ne veruj u "naučno mišljenje".
Ne veruj u intuiciju.
Čuvaj se cinizma, pa i sopstvenog.
Izbegavaj ideološka opšta mesta i citate.
Imaj hrabrosti da Aragonovu pesmu u slavu Gepeua nazoveš beščašćem.
Ne traži za to olakšavajuće okolnosti.
Ne dozvoli da te uvere da su u polemici Sartr-Kami obojica bili u pravu.
Ne veruj u automatsko pisanje i "svesnu nejasnost" - ti težiš za jasnošću.
Odbacuj književne škole koje ti nameću.
Na pomen "socijalističkog realizma" napuštaš svaki dalji razgovor.
Na temu "angažovana književnost" ćutiš kao riba: stvar prepuštaš profesorima.
Onoga ko upoređuje koncentracione logore sa Santeom, pošalješ da se prošeta.
Ko tvrdi da je Kolima bila različita od Aušvica, pošalješ do sto đavola.
Ko tvrdi da su u Aušvicu trebili samo vaške a ne ljude - isti postupak kao gore.
Segui il carro e lascia dir le genti. (Dante)
(1984)
"... Savrsen dan da krenem 'nemam pojma kuda' i da budem 'nemam pojma gde' i da zavrsim 'nemam pojma kako'..."

Корисников грб
Alan_a
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 7077
Придружен: 25 Феб 2006, 19:15

Порукаод Alan_a » 24 Сеп 2006, 19:58

Pol Oster: Kako sam postao pisac
(Odlomak iz „Crvene sveske“, kod nas neobjavljene Osterove zbirke autobiografskih zapisa)

Imao sam osam godina. Meni tada ništa u životu nije bilo toliko važno kao bejzbol. Navijao sam za Njujork Džajantse i s posvećenošću pravog vernika pratio sve što su ti ljudi u crno-narandžastom radili. Čak i danas, prisećajući se tima koji više ne postoji, koji je igrao na terenu koji više ne postoji, mogu da izdeklamujem imena svih igrača sa spiska. Alvin Dark, Vajti Lokmen, Don Mjuler, Džoni Antoneli, Monti Irvajn, Hojt Vilhelm. Ali nijedan nije bio ni veći, ni savršeniji, niti dostojniji obožavanja kao što je to bio Vili Mejs, blistavi momak kome su svi klicali.

Tog proleća, poveli su me prvi put na utakmicu velike lige. Prijatelji mojih roditelja imali su mesta u loži na stadionu Polo graunds, i jedne aprilske večeri, nas nekoliko došlo je da gleda meč između Džajantsa i Milvoki Brejvsa. Ne znam ko je pobedio, ne sećam se ni jednog jedinog detalja igre, ali se sećam da su, pošto se utakmica završila, moji roditelji ostali da sede na svojim mestima i razgovaraju sa prijateljima sve dok i poslednji gledalac nije otišao. Bilo je toliko kasno da smo morali da pređemo preko terena i izađemo na centralni izlaz koji je jedini ostao otvoren. Desilo se da je taj izlaz bio tačno ispod svlačionica.

Upravo u trenutku kada smo se približili zidu, spazio sam Vilija Mejsa. U to nije bilo sumnje. Bio je to Vili Mejs koji je već bio presvukao dres i stajao u svojoj redovnoj odeći ni tri metra od mene. Nekako sam poterao noge da krenu u njegovom pravcu, i tada sam, cedeći i poslednju kap svoje hrabrosti, iščupao nekoliko reči iz sopstvenih usta. ’Gospodine Mejs’, rekao sam, ’možete li mi, molim vas, dati autogram?’

Imao je dvadeset četiri godine, ali ja nisam smogao snage da mu se obratim po imenu.

Njegov odgovor na moje pitanje bio je oštar ali prijateljski. ’Svakako mali, svakako’, kazao je, ’Imaš olovku?’ Bio je toliko pun života, toliko pun mladalačke energije da je, sećam se, skakutao i dok je govorio.

Nisam imao olovku, pa sam zamolio oca da mi pozajmi svoju. Ni on je nije imao. Olovku nije imala ni moja majka. A ispostavilo se da je nije imao niko od odraslih koji su bili prisutni.

Veliki Vili Mejs je stajao i osmatrao bez reči. Kada je postalo jasno da niko nije imao ništa za pisanje, okrenuo se prema meni i rekao: ’Žao mi je mali. Nema olovke, nema ni autograma.’ I zatim je napustio stadion i otišao u noć.

Nisam hteo da plačem, ali suze su same krenule da mi klize niz obraze, i nikako nisam mogao da ih zaustavim. Što je gore, plakao sam čitavim putem dok smo se vozili do kuće. Da, bio sam skrhan od razočaranja, ali i ljut na sebe što nisam bio u stanju da kontrolišem suze. Nisam bio beba. Imao sam osam godina, a velika deca ne bi smela da plaču zbog takvih stvari. Ne samo što nisam dobio autogram od Vilija Mejsa, već ništa drugo nisam imao. Život me je stavio na probu a ja sam se u svakom pogledu pokazao kao nedorastao.

Nakon te večeri, nosio sam sa sobom olovku kud god da pođem. Ušlo mi je u naviku da nikada ne izađem iz kuće a da prethodno ne proverim da li imam olovku u džepu. Nisam imao ništa posebno na umu šta bih s olovkom, jednostavno nisam želeo da budem nespreman. Jednom sam bio uhvaćen praznih šaka, i neću dopustiti da se to ponovo desi.

Ako ništa drugo, vreme me je naučilo sledećem: ukoliko imaš olovku u džepu, postoje lepe šanse da ćeš jednoga dana osetiti iskušenje da je upotrebiš.

Kao što volim da kažem svojoj deci, i tako sam ja postao pisac.

(prevela Ivana Đurić Paunović)
"... Savrsen dan da krenem 'nemam pojma kuda' i da budem 'nemam pojma gde' i da zavrsim 'nemam pojma kako'..."

Корисников грб
Alan_a
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 7077
Придружен: 25 Феб 2006, 19:15

Порукаод Alan_a » 24 Сеп 2006, 23:54

David Albahari:

"Opsednut sam time šta u relaciji između dve osobe proizvodi određeni odnos ili ga ne proizvodi. Zanima me trenutak kada se između njih nešto uspostavlja ili ruši. To je za mene priča. Taj trenutak. Mogu, na primer, da napišem priču u kojoj će se oni pogledati i samo taj trenutak pogleda je to. Mnogi će reći da to nije ništa, oni koji misle da književnost treba da ima drugu vrstu poruke. Za mene je poruka taj jedan trenutak i ništa me van toga ne zanima."

(intervju - Vreme br. 724)
"... Savrsen dan da krenem 'nemam pojma kuda' i da budem 'nemam pojma gde' i da zavrsim 'nemam pojma kako'..."

Корисников грб
Alan_a
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 7077
Придружен: 25 Феб 2006, 19:15

Порукаод Alan_a » 12 Јан 2007, 12:44

Ivo Andrić

*****

Piščev rad je takav da on, pišući, stalno brodi uz vodu. Ne kažem to zbog ulepšavanja i precenjivanja književnog rada, još manje zbog paradoksa, nego zato što je stvarno tako. Pisac mora da u sebi, kao u mračnoj komori, izradi negativ svoje misli ili svojih doživljaja i zapažanja, i da ga projicira kao pozitiv u čitaočevu maštu i svest. Njegov je posao da ono što je bilo pa prošlo, ili samo moglo da bude, prikaže kao ono što jeste, u potpunoj ubedljivosti, bez mogućnosti i najmanje sumnje. On mora da potpuno uverio čitaoca u nešto u što sve dotad ni sam nije bio potpuno siguran.

*****

Od onog što nije bilo i što nikad neće biti prave vešti pisci najlepše priče o onom što jeste.

*****

Reči su za pisca kao vatra i voda u onoj poslovici: dobre sluge, ali zli gospodari. One nas nose i pobeđuju za nas, ali nas s vremena na vreme izdaju i odaju. One su naša radost i naša slava; ali postaju naša muka i bruka kad god se desi (a dešava se!) da napišemo i potpišemo neke reči kao čekove bez pokrića.

*****

Bez reči.
U jednom hramu u Luksoru govorio sam neprestano sam sebi: "Samo da ovde ništa ne zabeležim - samo ne ovde! Jer znam, što god bih zapisao, bilo bi nedovoljno ili netačno, i ja bih se ogrešio ili o duše onih koji su pomrli u mukama gradeći ovo, ili o uspomenu onih za čije je pomen sve ovo građeno, klesano i pisano. Ni sam sebi ne reci ništa! Uzdrži se ovde od misli i suda a pogotovo od svakog znaka i traga, i dodaj ovoj velikoj pokopanoj tajni i ti svoj skromni obol ćutanja!
"... Savrsen dan da krenem 'nemam pojma kuda' i da budem 'nemam pojma gde' i da zavrsim 'nemam pojma kako'..."

Корисников грб
Alan_a
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 7077
Придружен: 25 Феб 2006, 19:15

Порукаод Alan_a » 12 Јан 2007, 12:49

Daglas Kopland


... Mislio sam na sledeće: mislio sam kako svakog dana svako od nas iskusi nekoliko kratkih momenata koji imaju malo više rezonance nego drugi momenti – slušamo reč koja udara u mozgu – ili možda imamo malo iskustvo koje nas vuče iz nas, premda samo nakratko – delimo hotelski lift sa nevestom pod velom, recimo, ili nam stranac pruža komad hleba da nahranimo plovke u laguni; sitna deca započinju sa nama konverzaciju u Mlečnoj Kraljici ili doživaljavamo epizodu kao onu koju sam ja imao sa M&M kolima na pumpi Haski.

A da smo prikupili te male trenutke u beležnicu i pogledali ih posle nekoliko meseci, videli bismo odredjene trendove kako se izdvajaju iz naše kolekcije – javljali bi se određeni glasovi koji pokušavaju da govore kroz nas. Shvatili bismo da smo imali sasvim drugačiji život, onaj za koji čak nismo ni znali da se odvija unutar nas. A možda je taj drugi život važniji od onoga koji držimo za stvarni – taj iz-dana-u-dan svet nameštaja, buke i metala. Tako da su možda ti mali tihi trenuci istinski događaji koji stvaraju priču u našem životu.
"... Savrsen dan da krenem 'nemam pojma kuda' i da budem 'nemam pojma gde' i da zavrsim 'nemam pojma kako'..."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 12 Јан 2007, 22:01

Da bi bio pisac, čovek mora "živeti" život.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Alan_a
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 7077
Придружен: 25 Феб 2006, 19:15

Порукаод Alan_a » 23 Јан 2007, 21:42

POCINJEM PISATI

Koliko si mi samo, Isukrste, dao mogucnosti.
Zasto nisi ogranicio moju ruku,
ili moje srce, ili radoznalu glavu,
jer sad ovo sto mislim
mogu reci jednom rjecju,
ili presutjeti knjigom.
Mogu prevariti onu koju volim
i one koje volim.
Mogu lako izigrati svoju bracu i svoju djecu
i ubiti beskorisno.
Stvarno mogu ovu pjesmu vuci do poslednjeg dana,
a mozda sam je vec negdje davno zavrsio.
Dao si mi mogucnost da sve probam,
da sve osumnjicim, sve ispitam i osjetim,
da na sve pljunem ili poljubim.
Preda mnom je najvece iskusenje
da, evo sada, kazem istinu ili ne,
a dao si mi vjestinu da slazem
tako da nitko, ni biljka,
ni rastvorena zena, ni more preda mnom,
ni ti, ni Bog to ne vidite,
ali onda bi me ostavio samog
i moja bi me istina ubila odmah.
Ovako zivim od toga
sto se umijem pomalo oslobadjati,
a ne mogu odjednom.


Arsen Dedić
"... Savrsen dan da krenem 'nemam pojma kuda' i da budem 'nemam pojma gde' i da zavrsim 'nemam pojma kako'..."

Корисников грб
Ekkerot
~ pocetnik ~
~ pocetnik ~
Поруке: 9
Придружен: 01 Феб 2005, 13:59

Порукаод Ekkerot » 14 Феб 2007, 02:50

Ne mogu da kažem da se slažem ili ne slažem niti sa jednim "receptom" kako se postaje pisac. To je krajnje nezahvalno samim tim što podrazumeva individualni doživljaj stvari lišen neke obuke poput filološkog fakulteta, fantastičnog poznavanja jezika, ili šta ti ja znam već.
U pitanju je samo onaj unutrašnji plamen koji je jednom progovorio i koji ne može da se zaustavi, koji isključivo teži da bude iskazan bez obzira na to šta će se desiti posle.
Mislim, tražiti savete kako postati pisac, a pri tom to želeti samo iz znanja da književnost postoji, krajnje je zlonamerno i uvredljivo za individuu.
Ja znam kako sam ja počeo i nisam tražio savete ni od koga, nisam tražio upućivanja, i svakako da je neki komentar ili savet dobar, ali nije nikako presudan.
Jer, pre svega, ovo nije zanat, za pisce ne postoje škole i toga se treba držati.
Ikke bryt eden

matori kreten
~ pocetnik ~
~ pocetnik ~
Поруке: 1
Придружен: 19 Феб 2007, 11:45

Порукаод matori kreten » 19 Феб 2007, 11:59

@Ekkerot:

Slazem se sa tobom, ali mozes li detaljnije da opises taj unutrasnji
plamen koji je jednom progovorio i ne moze da se zaustavi? Sta
stoji iza tog plamena, pretpostavljam, fascinacija, ali kakva na primer,
u tvom slucaju?

Корисников грб
Miodrag L.
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 166
Придружен: 30 Јун 2005, 18:35
Место: Svajcarska
Контакт:

Порукаод Miodrag L. » 19 Феб 2007, 17:07

U Americi postoje skole za pisce gdje pored dobijene diplome dobijete i savjet: manite se corava posal ako niste rodjeni za to. Sve sto ste naucili dobro je ali ako nemate stvarno potrebu da pisete bolje i ne pocinjite
Nepoznavanje samog sebe je opasno po zivot

Корисников грб
Ekkerot
~ pocetnik ~
~ pocetnik ~
Поруке: 9
Придружен: 01 Феб 2005, 13:59

Порукаод Ekkerot » 19 Феб 2007, 21:34

matori kreten пише:@Ekkerot:

Slazem se sa tobom, ali mozes li detaljnije da opises taj unutrasnji
plamen koji je jednom progovorio i ne moze da se zaustavi? Sta
stoji iza tog plamena, pretpostavljam, fascinacija, ali kakva na primer,
u tvom slucaju?


Nikakva fascinacija. Naprotiv. Nikakva želja i "ljubav prema književnosti", već baš naprotiv: nemir, volja za davanjem sebe, volja da me puste da kažem nešto a ne da to sve postane književnost po sebi.
Svako ko hoće da postane pisac samo radi radosti pisanja, moj iskreni savet jeste da ne piše ako nema šta da kaže, ako nema sopstvenu, jaku poruku.
Ikke bryt eden

pescana planeta
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 14
Придружен: 21 Мар 2007, 01:20
Место: Beograd, Srbija... kosmos..mravinjak

Kako se postaje pisac

Порукаод pescana planeta » 23 Мар 2007, 16:46

Nema nista gore od pisca koji sebe pocinje da dozivljava previse ozbiljno. Ta recenica je moj putokaz i moj vodic.
I za sada je bila od velike pomoci :roll:

Корисников грб
sensej
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 1228
Придружен: 13 Дец 2005, 21:35

Порукаод sensej » 24 Мар 2007, 12:58

Pisac je zivot, a samo sreckovici ga i na papir umiju prenijeti .
Sreckovici ?
Mozda upravo pisci sebe isprazne kad izliju nama svoje bogatstvo,postaju ljusture i kao zmijin svlak ,-hodaju .
Branko Copic.
E. Hemingvej
...

Корисников грб
Alan_a
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 7077
Придружен: 25 Феб 2006, 19:15

Порукаод Alan_a » 24 Мар 2007, 22:03

"ZAŠTO PIŠEM

Pisanje je vokacija, mutacija gena, hromozoma; pisac se postaje kao što se postaje davitelj.

Pišem jer ne znam ništa drugo da radim; jer od svega što bih mogao da radim ovo radim najbolje i (I hope) bolje od drugih.

Pisanje je taština. Taština koja mi se ponekad čini manje ništavnom od drugih oblika egzistencije.

Pišem, dakle, jer sam nezadovoljan sobom i svetom. I da bih iskazao to nezadovoljstvo. Da bih preživeo!"

Danilo Kiš (1985.)
"... Savrsen dan da krenem 'nemam pojma kuda' i da budem 'nemam pojma gde' i da zavrsim 'nemam pojma kako'..."