Kratke priče

Vaša proza...

Уредник: anaatanas

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20436
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 03 Нов 2005, 13:02

SLEPAC
Hteo sam da prećutim neke stvari, hteo sam da slažem, ukradem, hteo sam toliko toga… Oči su me izdale.
Slepci su tu u prednosti, oči su im saveznici.
Ja se pravim da sve znam, glumim, pretvaram se, gledam razjebani svet.
Čovek sa tamom u očima, gleda me podrugljivo, i smeška se u sebi.
Otvoriti četvore oči znači - imati slepca pored sebe.

TRAGANJE
Posuvraćeni mozgovi oštre noževe ne bi li ušli u čitanke.
Sve je spremno za poslednju predstavu.
Pseća psihologija: koščica i kućica (lavež je arhetipska prevara)
Krv je život - govore se svih strana; i rasipaju ga nemilice.
Kakva glupost: Taman kad spoznah sebe - zaboravih ko sam
Začepi profesore!!! Tvoji učenici upravo zamenjuju kerove:
Cvile, laju, ujedaju, glođu, smrde, zakopavaju kosti…
Trudnice traže mesto za porod: Ubi ih neizvesnost:
Šta nose?
Cara, ubicu, skitnicu, pesnika, zlikovca, prosjaka…
Tragam za ludakom u sebi.
Ne vredi: Razjeda me zdrav razum, tišina, bol u preponama…
Strah od smrti: Očajnički udišem svaku kap života.
Lažem - hoću da živim.
Šta vredi? Ne umem…
Život je umeti živeti, a ne umeti mrzeti…
Kako odabrati?

Корисников грб
prozak
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 3538
Придружен: 15 Окт 2005, 19:08

Порукаод prozak » 07 Нов 2005, 18:53

LEŠINARKE – glava1.

Počelo je ovim pismom Džoa Zorića, naslovljenog Društvu za zaštitu hendikepiranih i starih ljudi:

*
Godišnje u Americi usmrćuje se desetine hiljada bespomoćnih ljudi, a da:
- Javno mnenje to ne zna.
- Zločini se ne registruju.
- Ubice se ne gone.
- Ubitstva su iz koristoljublja, sa predumišljajem, planirana i organizovana.
Ovisan sam o mom ubici i, molim vas, ne pokrećite postupak dok ne umrem. A umrijeću, vjerovatno, za jedanaest sedmica. Smrt je isplanirana i to se više ne može izmijeniti.
Upozoravam na veoma pritajenu ali i snažnu organizaciju sa desetinama hiljada ubica. Zaposjeli su gradove i ni jedan njihov član još nije provaljen. Djeluju u okviru društva "Drage dede" i agencije "Veseo starac."
Članovi društva su iskusne žene, stare su između pedeset i sedamdeset godina, i malo su obrazovane. Godišnje neto zarade su im oko $400.000 po članici.
Panično vas molim: Zaštitite nemoćne starce.
Ja sam već nepokretan, tek malo mogu da govorim, čitam i pišem, izolovan sam od prijatelja i ovo pismo će teško i doprijeti do vas. Uz sav rizik, ali i nadu, morao sam da ga napišem.
Ako pismo dopadne nedobronamjerne ruke, i nju, tu ruku, najponiznije molim da mi se ne sveti ovih posljednih sedmica života, nadam se da je i u njoj, toj ruci, još barem ostalo toliko samilosti.
Za početak istražiteljima navodim imena ubica iz grupe koja me okružuje: Patricija, Elizabet, En, Margaret, Barbara i Dana.

*
Savremen čovjek zapadne civilizacije u vrh želja smješta (ovim redosljedom): vrijeme za odmor, više materijalne sigurnosti, snažniju fizičku bezbjednost, zdravlje, lijek protiv ćelavosti (da se ne mijenja, da je stalno mlad), tišinu (bez telefonskih tonova), uzdignuti vidikovac (da vidi što šire ali i ne dublje) i telefonski broj sina (kćerke), koji mu nikad nije pri ruci i redovno pri prvom neuspjelom pokušaju odustaje da ga traži. Ako se tom čovjeku (iz "slobodnog svijeta") i sustignu sve ove želje on postaje na nov način nesrećan, zbog nervoze izazvane dosadom, jer on je zaboravio kako se uživa, vrpolji se i poseže za pilulom za smirenje ili za telefonskim brojem jedinog "istinskog" prijatelja – neuropsihijatra. Ove želje u svima traju desetine godina, sve do konačne spoznaje i pomirenja da se nikad i neće ostvariti, jer prije dogodiće se bar jedna od sadruga zapadnog bogatog svijeta; nesposobnost za rad, bankrotstvo ili zdravstveni kolaps. Jedna sam od rijetkih u tom svijetu koja sve to ima i još i umije da se opusti i uživa.
Viktor, odnedavno moj muž, imao je duha kad je odabirao plac i gradio ovaj velelepan porodični dom, menšen, kako Amerikanci vole da nazivaju svoje zamkove. Dopada mi se i ovaj grad, San Pedro, San Pidro, kako ga nazivaju Amerikanci, ili San Pedro, kako ga i dalje nazivaju Meksikanci, jer volim kad je ispod grada prostranstvo nizina i tišina, a iza čudesa vreve, prosto podsjeća me na Bosnu, iako objektivno nemaju sličnosti, osim jedne, ispod je "podnogu i "naruku" a iza "s neruke." Ima još jedna sličnost, čujem govor mog kraja, gotovo polovina stanovnika su sa naše obale Jadranskog mora. Kao da je čitav menšen dizajniran za koji čas predvečernjeg odmora, od trena zalaska sunca iza drvoreda palmi pa do potpunog nalijeganja ljetnjeg mraka na hladovik ispred menšena, u kojem upravo sjedim i uživam. Uživam!? Kad pred prijateljima izgovorim ovu riječ, oni prosto ne mogu da povjeruju da je takvo nešto moguće ostvariti, redovno dopituju: "Kako to uspiješ postići", pitaju kao da sam nakon dugogodišnjeg istraživanja uspjela da razjasnim naučni fenomen.
Menšen je smješten na uzbrdici Palos Verdes ulice, između 6-te i 9-te ulice, sa pročeljem okrenutim na kanal Los Angeles main channel, čijim središtem prolazi čuveni Santa Catalina ferry, kojim besčujno klize trajekti i pozdravljaju se brodskim sirenama, koje vole da čuju moje uši. Na obali kanala su nadaleko poznati restorani sa ponudama svih riba koje postoje u svjetskim slanim vodama. NJih posmatram sa visine subotom prije podne, kada je izletnika mnogo i vidljivost potpuna, a oni se guraju kao na kakvom prepunom fudbalskom stadionu, sve kao ko će prije i bliže za sto uz kanal, koliko zbog ribara i ribe koju vade toliko i zbog rashlađenog i ovlaženog povjetarca, koji na lica opaljena kalifornijskim suncem melemski zapljuskuju. Poludesno je Cabrillo marina sa hiljadama lađa svih vrsta i vrijednosti, koje stoje u savršenom miru i redu, a taj mir i red na mene djeluje umirujuće i ohrabrujuće, prosto podsjeća me na mogući ljudski red, koji u ovom slučaju kao da je naučen od pčela i njihovih saća. Iza marina je ogromna luka Los Angeles harbor, koju većim i manjim valovima zapljuskuju neukrotive okeanske vode Pacifika (Pacific). Vrh mojih večernjih smirenosti sustiže se u nekoliko minuta smračivanja na okeanu, kada se povlači i posljednja dnevna svjetlosna zraka, a u punom sjaju objavi se svjetlost dva svjetionika, sa lijeve i desne strane lučkih vrata Angeles gate. Vidik na okeanu, u vidljivim jutrima i večerima, doseže do Middle breakwater, zamišljene linije koja dijeli morske i okeansku vodu, i moji pogledi iz hladovika, naročito uz jutarnje i predvečernje kafe, kad su misli u smiraju, hrle ka toj zamišljenoj liniji i odstajavaju na ulaznoj kapiji na njoj, Angeles gate, koju takođe zamišljam, a u sumrak i jasno vidim između blještavih svjetionika Angeles gate lighthause i istočnije La entrance east light. Kad oni zasjaje punim svjetlosnim zamahom, baš tada, Viktor se podiže i ulazi u kuću, da se opere i pripremi za večeru, a ja odsjedim još desetak minuta, tih desetak minuta je onaj veliki vrh moje smirenosti. Iza večere Viktor ide na počinak, a ja sa čašom piva vraćam se na klupu ispred hladovika, i desetak minuta odgledavam, sklizavajući poglede sa sjevera kanala niz putanju brodova Santa Catalina ferry, sve do vrata Angeles gate, koliko potraje i dopijanje piva, nakon čega se povlačim u dnevni boravak, palim televizor i pretražujem po kanalima koju zanimljivu emisiju. Upravo sam se bila podigla i dohvatala praznu čašu kada je zazvonio telefon, koji me je iznenadio, jer u ta doba, oko devet sati, nikad i niko nije nas uznemiravao. Požurila sam i podigla slušalicu.
"Halo, Dane!" začuo se glas poznanice.
"Halo, Patricija!" javih se, ali bojom glasa ne prikrih iznenađenje.
"Iznenađena si, u ovo doba...?!" puna ironije kao da je urlala gospođa Patricija.
"Jesam! Pomišljam na lešinu, preminuo...?" uzvratih njenim riječnikom, kojim se služim samo u rijetkim prilikama, i tada samo u razgovoru s njom.
"Ne! Biku bi još mogao da isčupa rep", u glasu je odzvanjao ton poruge.
"Zašto onda u ovo doba?" prigovorih.
"Da vidiš šta je đubre uradilo!" ovo već bi oboren glas.
"Usrao se!?" Uzvratih njenu omiljenu rečenicu.
"Ama ne!" reče i još stiša glas, nastavi: "Nije za telefonsku priču, trebaš mi. Hitno...!"
U zadnje vrijeme uobičajili smo, moj suprug Viktor i ja, da se družimo i posjećujemo sa četiri bračna para, i odvojeno i zajedno. I oni su starci, imaju novaca i slobodnog vremena, pa smo skupa sve češće, i drugi su nas već navikli viđati u toj grupi, pa nas nazivaju i prepoznaju po parovima; Patricija i Džo, Elizabet i Dvajt, Margaret i Ričard, Barbara i Tom, te Dana i Viktor. I mi smo prihvatili te nazive kao specifičnost grupe, pa se već i međusobno tako nazivamo. U onom Džoovom pismu navedene su upravo ovih pet supruga. Dakle, navedeno je i moje ime, optužba je veoma teška, a do kraja sam iskrena, ja svoje krivnje ne vidim.
Gospođa Patricija ne drži naročito do moga društva, rađe ćaska sa drugim ženama iz naše grupe, ali prvu mene tražila je kad je god imala potrebu da se savjetuje o ozbiljnim pitanjima. Po tome sam lako zaključila da se i ove večeri sukobila sa nečim takvim, i da je čvrsta u namjeri da me domami, dakle neću moći izbjeći krajnje neprijatnu kasnu posjetu, i ono gore, noćnu vožnju po prometnom friveju. Znam da mi neće uvažiti ni jednu ispriku, ne ide mi se, ali je ne mogu ni odbiti.
"A moja lešina, šta ću s njom?" rekoh i sačekah odgovor, da bi iz njega pretpostavila stepen ozbiljnosti onoga zbog čega me zove.
"Povedi i nju!" odlučno uzvrati.
"U ovo doba, pa ona hrče!?" uzvratih sa nevjericom da baš toliko istrajava.
"Iz istih stopa!" kao da naredi, nastavi: "Radi se i o tvojoj koži!"
"O mojoj koži!?" rekoh i kroz glavu propustih sve slike događaja koji su povezani sa gospođom Patricijom, i ne nađoh ni jedan u kome ima mojih prljavih prstiju, a pogotovo ne onih koji bi mogli potezati i moju kožu, kako se izrazila.
"Džo je napisao pismo za policiju..!" panično saopšti Patricija.
"Policiju?!" gotovo da uzviknuh.
"Protiv nas!" doda isto tako panično.
"Kojih nas?" iznenadih se.
"Protiv svih 'lešinarki'", jedva do mene doprije stišan glas.
"Kako si saznala za pismo?" ote se znatiželja.
"Našla sam ga u Bibliji", histerično se nasmija i doda: "Gad zna da tu knjigu ne volim ni da gledam..."
"Imaš pravo! Nije za telefona", saglasih se.
"Dolazi!" opet njen zapovjednički glas.
"Dolazim!" i moj pomirujući, jer toj ženi ne smijem da se suprostavim ili zamjerim, u meni je presnažno to osjećanje.
Sa Viktorom je išlo jednostavnije nego sam pretpostavljala, samo je zavrtio glavom, nakon što sam mu saopštila neodložan poziv gospode Zorića, i dodao: "Iznesite mi ono deblje tamno odijelo."
Još se nisam oslobodila straha od vožnje na friveju, noću se nisam ni usuđivala izlaziti na njega, a evo – ove noći, neočekivano moram na dugačak put, do Alhambre i nazad. Imam naviku da iz grada izlazim 6-om ulicom, kad sam god išla nekom drugom događale su mi se sitne neprijatnosti, svaki put, na primjer, promašila sam frivej 110 na koji moram i ovoga puta. Sa Palas Verdes, i ovoga puta, zbog tih pomisli, produžila sam i spustila se na 6-u i njom uspela se na Gaffey street, te krenula ka friveju 110. Zanimljiv je početak ovoga friveja, on nastaje na jednoj zbunjujućoj račvi, tako što ulica kojom vozim, Gaffey street, prerasta račvasto u dva puta, pravi oštar zavijutak u desno i produžava pravo, a taj zbunjujuće neočekivan zavijutak je početak friveja, koji redovno promašujem. Uz sav oprez promaših ga i ove noći, prošla sam nekoliko blokova da bih se zaokrenula, te vozila dva tri bloka do iza račve, opet zaokrenula i konačno ušla u nepredvidiv zavijutak i ciljani frivej.
Kao što sam i očekivala na friveju, u ovo doba noći, nije gužva, ali meni je teško da vozim, jer malo-malo pa izgubim orijentaciju na putu, nesvjesno nagazujem periferne linije i upadam – čask u lijevu čask u desnu saobraćajnu traku, što je vrlo opasno. Taj poremećaj orijentacije ne događa mi se u danjim vožnjama, i posljedica su blještavosti automobilskih farova koji voze u suprotnom smjeru, ali i slabe osvjetljenosti trake od srednjih svjetala moga automobila, a duga svjetla zabranjena su. Usput je mnogo saobraćajnih znakova i upozorenja, zbunjuju i oni, ali vozač ih mora pratiti, jer lako se može zadesiti na traci koja vodi na jedan od izlaza na ulicu ili jedan od ulaza na drugi frivej. Taman bi mi trebalo da promašim i frivej, a imala sam i toga, prosto kasno vidim oznaku da traka, na kojoj sam zatečena, vodi na drugi frivej a ja nemam vremena ili uslova da promijenim traku. A takva opasnost nije bez osnova, jer na putu do Alhambre proći ću pored zavijutaka za friveje: 1, 405, 91, 105, 42, 10, 170 i 5, od kojih mi je najopasniji desetkin, jer se sa njim sučeljavam tri puta, i nikad mi neće biti jasno zašto i kako je to moguće.
Vozeći prometnim frivejom 110 iz San Pidra, razmišljala sam o mogućem sadržaju pisma namijenjenog policiji, a koje je mogao da napiše starac-samrtnik. Istina je, od svih njih koje sam upoznala, Džo je starac najbistrijeg uma, a i ima šta da napiše. Veoma je vispren i razuman čovjek, po tome nikako ne bi bio u dubokoj starosti, ali su ga bolesti toliko ubogaljile da teško mogu povjerovati i da je bio u stanju da napiše išta čitljivo. Ne vidi a ruke mu neuhvatljivo drhte. Ne znam po kojim rezonima Patricija mene može da smjesti u kontekst zanimljiv za policiju, najmlađa sam u grupi, još nisam ni bila u prilici da napravim pogrešku. Misli pređoše na to pitanje, pa se i zapitaše, nije li ta iskusna "lešinarka" smislila kakvu podvalu? Nije li nakanila da me uvuče u nešto opasno, koje ne mogu ni da pretpostavim? Nasljednik sam, po Viktoru, premnogo novaca, iz toga, u ovoj ludoj Americi, može da se izrodi svašta, da mi ga izmami? Jednom od ucjena? Ili...?!
Azilant sam u USA! Gospođa Patricija radi mi na legalizovanju papira, ona mi je pronašla bogataša Viktora! iz toga su obaveze prema njoj, i strah, jer kad joj se god prohtije može da me protjera u Bosnu... Ne predvidiva je i besramna, od nje se može očekivati svaki đavo.
U zadnji čas ne sudarih se, opet ta moja smetenost i nesvjesno plesanje od trake do trake, do susjednog automobila, ali neko, za upravljačem automobila na koji sam bila nasrnula, bio je priseban i spretan, sa snažnim automobilom izbjegao me je i spasio nas. Zaista, na tren bila sam smetnula da sam u automobilu i na friveju, presnažno me zaokuplja Patricija i njene moguće nakane, i nesvjesno opet se vratih na te misli.
Ona je afektivna žena, prisjetih se i pobojah da Džou ne učini što. Da ga ne usmrti, istinski pobojah se. To bi i po mene bilo opasno. Saučesništvo...!? Ne smijem dalje o tome ni da razmišljam. Iza nje, govori se, ima sumljivih umiranja.
A da ga nije već i ubila?
Idem li na mjesto zločina, da bi bila osumnjičena i ja?
I još jednom nasrnuh na susjedno vozilo, i opet sudar izbjegao je taj neko iz napadnutog automobila. Kad mi se god ovo dogodilo, uočih sada prvi put, svaki put sam se približavala vozilu sa desne strane a nikad onom na lijevoj, i svaki put kao da me je magnet povlačio u sudar, gotovo da mu nisam mogla izmigoljiti. I definitivno, ove noći, shvatila sam da nisam sposobna da duže vozim noću, i posebno nisam za friveja, i ni ovoga puta nisam trebala poći, nisam! pa makar da se gospođa Patricija ljuti koliko joj drago. Ali pošla sam i moram se još i vratiti.
Prvi put, kao vozač, noću dolazim u Zorića. Svaki susret sa njihovom kućom u meni izazove nostalgiju za Starim krajem i mojim prelijepim i toplim domom, koji je već pet godina ratna ruševina.
Lijepa je njihova kuća, ima neke orginalne toplote, na uglu je dvije tihe zelenilom uogrnute ulice, na zemljištu koje je izdignuto desetak stopa, pa se lako uočava i izdvaja od drugih. Upravo ta izdignutost na mene djeluje snažno, jer se sve na njoj jasno vidi kao da je na izložbi. Naročito snažno djeluje žbunje i cvijeće, koji poput arabeski opjevavaju skladnost građevine i topline porodičnog života. I svaki put, kad pomislim na gospodu Patriciju i Džoa, ukažu mi se te njihove cvijetne aleje.
Zaustavivši automobil i izašavši, po navici, podigla sam pogled prema cvijetnim alejama, ali njih nema. Noćna svjetlost pokazuje posve nove kvalitete doma, načas pobojah se da sam pogriješila ulicu i broj. Kapija i ograda od masivnog kovanog željeza, pod djejstvom blještave svjetlosti iz pozadine, najednom, kao da mi najavljuju ulaz u srednjevjekovni dvorac, na kom se ističu stilski prozori i bogat krov, zasjenčeni visokim drvećem, koga, zaklela bih se, do večeras nije bilo oko kuće u ovom broju.
"Gdje si do sada?!" iz ugodnog doživljaja prenu me neprijatan Patricijin glas.
"Dok sam nagovorila i spremila Viktora..." prenuh se i počeh da se pravdam.
"Kakav Viktor, toliko da čekam...!?" zasikta iz nje.
Viktor, koji se sporo izvlačio iz automobila, vidno zadrhta, priskočih mu i potapšah ga po ramenu. Ona nije mogla da vlada bijesom koji ju je skolio, bi odmah jasno njeno stanje.
"Đubrad su oni, svi. Lešine su samo da smrde, i smrde na svaki način..." nije prestajala da nabraja sve dok nismo ušli u kuću, i dok nisam pročitala pismo, koje mi je odmah gurnula u ruke.
"Šta kažeš na sve ovo?" izviknu, smjerno da preplaši Džoa.
"Ne znam...!" rekoh tek da kažem što, jer je pismo i na mene djelovalo snažno i zaprepašćujuće. Još nisam mogla da smjestim eventualne posljedice u red sudskih veličina, ali da nekome može biti opasno ni mom razumu nije sporno.
"Šta je bilo?" bezazleno i plašljivo upita Viktor, koji je od trena kada je ugledao Džoa bukvalno preplašio se.
U prvom trenu i ja sam se bila uplašila od Džoovog izgleda, čak sam se bila pobojala i da je na izdisaju, ali pismo je pomjerilo misli, da bi ih Viktorov vapaj povratio na zastrašujuću Džoovu pojavu.
Do ove večeri, kad sam god vidjela Džoa bio je okupan, izbrijan, počešljan, osvježen puderom i parfemom, te obučen u čisto i opeglano skupocijeno rublje i odijelo. U tim omotima njegove hendikepiranosti nisu izgledale tako teške, večeras su zastrašujuće.
U izgužvanoj okvašenoj pidžami, koja je umrljana i s koje se najavljuje zadah, daju potpuno novu sliku čovjeka, koji se u našem žargonu naziva "lešina", tek u punom značenju ovdje shvatam tu riječ.
Džo spada u one ljude koji su do duboke starosti snažni i zdravi, pa ih bolesti naglo zaskoče i obore u nekoliko sedmica. Oduzete su mu noge, tijelo ne može da održava uspravno, moć govora znatno je umanjena, gubi osjećaj za orijentaciju... Iza tih fizičkih padova snažno je nasjela Parkinsonova bolest, brada i ruke sve više drhte, a ja sam ga upoznala kad već ni sa obje ruke nije mogao da drži čašu, bez pomoći veoma teško je uspijevao da se napije vode.
Džoa je nužno uspravljati u invalidskim kolicima svakih, otprilike, sat vremena, a pomjerati noge ponekad i češće, jer na čudne načine zaglavljuju za točkove kolica, a on ima naviku da stalno pomjera kolica. Nije u stanju ni glavu da održava, naročito u vrijeme kad je djejstvo lijekova na izmaku, ili kad je odveć uznemiren.
Zatekli smo ga u kolicima, po njegovom izgledu, pretpostavila sam da je bez minimalne pomoći pet-šest sati. Pogledivala sam na sat i zaključila da već dvije doze lijekova nije dobio.
Preko desne povijene noge nagazio je točak, druga je potpuno ispružena i uvijena, vjerovatno se njom pokušavao pomoći dok je imao snage. Tijelo je potpuno omlitavilo i obrušilo na desnu stranu, a glava zaustavljena na ručici kolica, ovješena sa izbuljenim zabjeljenim očima. Na pragu je svijesti, ali prepoznao me je i ponadao pomoći, čak je grimasom pokušao da iskaže dobrodošlicu. Patricija nije prestajala da viče na njega, što je na Viktora imalo više djejstva nego na Džoa, budući da su Viktorovi i razum i tijelo starački svježi.
"Ovo mi je hvala što čistim tvoj smrad... Ko bi te trpio... Ovo može samo blesava Patricija... Ostaćeš sam, napustiću te... Zaključati i otići..." Gospođa Patricijja nije prestajala da nabraja.
"Dane, nećeš ti ostaviti mene?!" panično se oglasi Viktor, okrenu se na mene i zasuzi.
"Treba mu dati lijek..." spontano izleti iz mene, nakon što prema Patriciji upravih opominjući pogled.
"Daću mu ...!" Patricija zasikta i na mene.
"Uhvatio ga je parkison", dodah sa pola glasa.
"Nek se ...!" odbrusi.
"Mora popiti odmah", kazah i bojažljivo pođoh u kuhinju, po crvenu flašu, u kojoj je stalno bio rastvor lijeka u gaziranom soku, koji je pio svakih dva sata. U ranijim prilikama sam od nje bivala moljena da mu dodajem taj lijek, pa znam gdje stoji.
"Sjedi gdje i sjediš!" Patricija mi prepriječi put.
"Biće poslije kasno!?" rekoh i smogoh odvažnosti da se provučem između nje i vitrine, na putu prema kuhinji.
"Rekla sam, ne i ne...!" zasikta iza mene, uhvati me za ruku i odgura do fotelje na kojoj sam sjedila.
"Dajte Džou!" zapomaga devedesetogodišnji Viktor.
"Ti, lešino, ćuti!"gospođa Patricija povika i na njega.
"Kome...?!" Dobroćudni starac nije navikao da ko viče ni pored njega a kamo li na njega, pa se istinski uznemirio, gotovo da je u tome času zaboravio da je starac, podigao je ruku ali nije mogao i tijelo, htio je da joj da pljusku.
"Viktore, idemo kući!" povikala sam ljutito i podigla se.
"Nećete još kući!" zapovjednički će Patricija, predomislila se i kaza mirnije: "Nismo se dogovorile oko ovoga."
"A šta da se dogovorimo?" iskreno sam uzvratila, gotovo i pobunila.
"Kako šta? Pismo..!" iznenadila se mome stavu.
"Razbucati i u smeće", kazah jedino rješenje koje mi je padalo na pamet.
"A šta ako je ovo samo jedna od kopija? Ako je jedna već u policiji?" panično je govorila, i tek tada shvatila sam da je u velikom strahu.
"Ne pretjeruj!" uzvratila sam malo podigavši glas.
"Ne pretjerujem", iskreno će preplašena Patricija, dohvati me za rame i nastavi: "Dobro ga poznajem, po rukopisu vidim da mu je ovo samo jedna od prethodnih verzija. Na ovome je sigurno radio dugo", opet je govorila nesređeno: "Kome je dao pismo? Šta ti misliš?"
"Mislim da pretjeruješ", kazah i počeh na Viktora da navlačim sako.
"Moraš mi pomoći", na moje veliko iznenađenje ona poče i da plače, prvi put joj vidjeh suzu.
"Pretjeruješ. Poderi pismo i daj čovjeku lijek!" kazah gotovo zapovjednički, uvjerena da žene kad plaču poslušne su.
"Dobro, daću mu lijek, ali pomozi mi da doznam kome je dao pismo, i da li ga je taj predao policiji."
"Hajde, daj čovjeku lijek!" sada već kazah strogo i postupih dobro, jer je odmah popustila i pošla u kuhinju.
Dok sam spremala Viktora ona je uz velike napore Džou uštrcavala tečnost u usnu duplju.
Nikad nisam prisustvovala neizglednijem i tužnijem događaju. Ni umiranje ljudi, a svjedočila sam im nekoliko puta, na mene nije djelovalo stravično koliko je ova scena. Rastužilo me i potpuno onesposobilo da pomognem Viktoru da ustane i pođemo iz kuće. Sjela sam iz nemoći. Dohvatila sam pismo sa stola i ponovo ga čitala. U ovome času potpisala bih ga i ja, nametnula mi se misao gledajući u staračku nemoć i snagu u oholosti. Istina je, od toga ne mogu više pobjeći, i ja spadam u porodicu "lešinarki", ali do ove večeri nisam ni pomišljala da činimo velika zla, iako znam da ovo što radimo nije i dokraja moralno. Ovo pismo upućuje na zločine većih razmjera, o njima ja ne znam, a možda to odista postoji, i možda sam i ja dio toga, odnosno, možda je planirano da postanem to.
Gospodin Džo je zaista uman čovjek, u to sam se uvjerila u više navrata, i ništa što kaže nije za zanemariti, pa ni ovo pismo. A pismo je napisano iz nevolje ljute.
"Ko bi mogao biti pismonoša?" iz razmišljanja povrati me Patricijin blag glas, nakon što se istinski namučila oko Džoa i polovično uspjela sa lijekom.
"Od ovoga će mu biti bolje... Kad malo dođe k sebi onda ću mu lakše dati ostatak..." govorila je i skljokavala se na kauč.
"Ko bi mogao biti "knjigotvorac!?" istrajavala je.
Prije koji dan gospođa Patricija posvađala se i sa posljednjim Džoovim prijateljem, piscem Aleksandrom. Džo je ovim razlazom potpuno ogolio prijateljstva i nespokojan je zbog toga, i sigurno se odupirao njenom nasrtaju na preostalog prijatelja, pa ne iznenađuje kad ona vjeruje da u pismu ima i prstiju najistrajnijeg Džoovog prijatelja. Sa gospodinom Aleksandrom imam samo prijatna sjećanja i ne bih da se uključujem protiv njega, ni na koji način, zato nastavih da istrajavam na mišljenju:
"Zaista, mislim da pretjeruješ", kazah pokazujući bajagi ljutnju.
"Ne, ne pretjerujem. Moram to saznati", reče, zamisli se pa nastavi: "Znam da sumnjaš na istu osobu kao i ja. Tebi je lakše da to izvučeš iz njega, pomozi mi..." Nakon ovih riječi shvatila sam smisao mog dolaska, dakle, moje je da "prorešetam" pisca Aleksandra. A tako, pomislih i nastavih povlađujuće:
"Dobro! Hoću, a sada moramo da idemo", obećah i ne pomišljajući da se u to upuštam, a pogotovo ne na način kako ga pretpostavlja gospođa Patricija.
"Dobro!" prihvati, obori glavu i prepusti se mislima, naglo ustade te zaključno reče:
"Eto me sjutra u San Pidro, kod tebe, da sve ovo razmrsimo i dogovorimo.
"OK! Vidimo se sjutra", saglasih se i požurih da čim prije napustim dom jada i tuge.
Mudrac zna i nepomerajuci se sa mesta.
Ne gledajuci vidi
Ne radeci cini

Корисников грб
prozak
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 3538
Придружен: 15 Окт 2005, 19:08

Порукаод prozak » 08 Нов 2005, 18:01

ПТИЧЈА ПСОВКА

Бергонција је рано јутрос пробудио Брамсов виолински концерт у де дуру. Свирао је Јаша Хајфец. Присећајући се сада читавог следа догађаја, најупечатљивијим учинио му се тренутак тик пред излазак из куће. Застао је и покушао да обујми погледом простор натопљен јутарњом светлошћу: хтео је све да запамти, јер, знао је да ће, ако се и врати, бити посве различит од себе на каквог се већ био толико навикао.

Да, био је то чин опраштања. Поглед је обгрљивао ствари којима је Бергонци припадао све ове године: омиљену фотељу, мали сто од махагонија и сребрну табакеру на њему, кончану завесу са лептирима чији су искрзани крајеви додиривали остарели тепих у боји сијенске земље. (Ту је земљу, тумачећи кодове бескрајних ноћи, Бергонцијевим стопалима утабала несаница). Дакле, простор његове ћутње, његових сањарија, ускоро ће бити напуштен.

У огледалу је видео глатко обријаног и очешљаног мушкарца, издуженог и мало накренутог на страну (као и сви људи који ходају отворених очију али нису увек будни), у сакоу тамном и крутом као да је од дрвета. Тај човек је изашао сам из собе, не осврћући се за оним другим који је стајао непокретан: из шавова његовог одела цурела је смола као једини доказ времена које је протицало, а половина лица окренута северној страни већ је попримала зеленкасто бледило лишаја.

Бергонци се толико саживео са звуком Хајфецове виолине да је могао да осети мирис лака којим је натопљено њено узбудљиво телашце. У измаглици прикриване мисли под стопалима је осећао меку простирку од мокрог лишћа, а на непцима горко-слатки укус густе дрвне каше Гварнеријевог божанственог инструмента. Провукао је прсте кроз косу а звук се кроз јагодице разлио влакнима његових устрепталих мишића у којима су дамарали покрети, сви, и најмање кретње, икада учињене, тај чудесни материјал од кога су сваког јутра изнова настајали: протезање, додиривање малих љупких младежа на алабастерским раменима његове уснуле жене, миловање псеће главе.

А први пут? Први пут је звук Хајфецове виолине Бергонција пробудио једног касног поподнева, прошлог пролећа. Помислио је да је то најнеобичнија главобоља до тада. Музика је исцурела брзо, као песак кроз сито одлазећег сна, оног трена кад је Бергонци препознао папагајев глас. Није могао да се сети коју је реч папагај непрестано понављао, али је знао да је никада до тада није изговорио. Пре него што је поново заспао, Бергонци је помислио: "Ту реч није од мене чуо. Можда од ње?"

Од Бергонцијеве жене.

У њеној папучи га је увече нашао. Имао је грбу на леђима, напипао ју је испод перја. Малу птичју грбу. Жена више није обула те папуче.

Бергонци је испричао првом комшији о необичној смрти његове птице. Стари господин (који је сваке године за рођендан својој жени поклањао аквареле које је цртала Бергонцијева жена) се промешкољио у инвалидским колицима и рекао: "Виђам, знате, ових дана вашу босоногу жену". Почешкао је браду и додао: "Ја сам, знате, некада имао пса, али га већ одавно немам... кад бих га сада имао, вероватно бих опет одлазио са њим у шетњу... кад престанем да пишем, знате, купићу пса и ићи ћемо у шетњу... да, дефинитивно ћу купити пса..." Бергонцију се на трен учинило да суседове очи сјаје од изненадне среће. "Проблем је само у томе што ћу кад престанем да пишем морати да купим мртвог пса: мртав писац, знате, шета мртвог пса..."

На његовом погребу, истог пролећа, Бергонци је слушао причу његове удовице: ноћ пред мужевљев одлазак сањала је како се каиш сата сам откопчава и силази са њеног ручног зглоба, малена копчица се претвара у претећу змијску чељуст, а вијугаво тело нестаје под покривачем њеног мужа. Бергонци и удова су сравнили хронологије: његов врисак зачуо се тачно у тренутку када је утихнуо последњи тон Брамсовог концерта. (Хајфец је и тог пута био изврстан.) Бергонци се сетио да се тада пробудио и упалио ноћну лампу. Престрављен криком из суседне куће, његов пас је не испуштајући ни гласа унезверено трчао по соби. Пробудила се и Бергонцијева жена, шчепала псето за огрлицу, љутито је цимнула два-три пута и зурећи у његово престрављено псеће лице процедила: "Да ниси нешто заборавио?" Пас је облизао црну и влажну њушку и сео крај њених непоколебљивих босих ногу. Потапшала га је по глави: "Ајде иди..." Мало касније огласио се из ходника дугим, отегнутим завијањем. Звучало је сабласно, али Бергонција је испунило олакшањем. Јежећи се од псећих урлика шапнуо је: жив сам.

И јутрошњи концерт је био диван. Бергонцију се увек учини да је свако ново извођење боље од претходног; маестро у вечитој борби против свог дајмониона: против себе самога. Јашина виолина звала се "Давид", а Бергонци је био Голијат, на плећима, погођен каменом сласти; покорена публика.

Везао је диван, правилан и елегантан чвор на кравати. Налио чашу хладног сока од јагоде и испио је у неколико кратких гутљаја. Укључио накратко мобилни телефон (његове меке типкице мигољиле су се под Бергонцијевим разбуђеним, снажним прстима: неколико порука, сада потпуно неважних).Тихо је изашао да њу не пробуди (пас је махао репом). Сео је у аутомобил, угледао грмове ружа у ретровизору, извезао се из дворишта. На другој раскрсници је увек скретао лево, сада је скренуо десно. Сунце је сјајило. И Хајфец је био сјајан. Возио је неколико километара ван града и најзад зауставио кола на железничкој прузи. Упркос закоровљеним праговима и црвенкастим наслагама рђе на шинама, Бергонци је одлучио да чека. Ако се из даљине ускоро зачује писак, док се последња нота буде растварала у сећању, тада ће, вероватно, опет све бити складно.

МИЛОСР
Mudrac zna i nepomerajuci se sa mesta.

Ne gledajuci vidi

Ne radeci cini

Корисников грб
prozak
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 3538
Придружен: 15 Окт 2005, 19:08

Порукаод prozak » 09 Нов 2005, 21:34

LEŠINARKE – glava2.

"E moja Dane!" čuh svoj glas. Prvi put čujem svoj glas na način kad nisam imala namjeru da se oglasim.
Nakon što smo se vratili u San Pidro, i nakon što sam pomogla Viktora oko lijeganja, uzela sam čašu sa likerom i sjela na kauč u namjeri da duboko razmišljam, po ne znam već koji put da razmislim o svom položaju, i da možda donesem novu životnu odluku. I onda čuh taj svoj izaponoćni nesvjesan glas. "E moja Danice", počela si i da govoriš sama sa sobom, sada već svjesno oglasih se. "Upala si ni sama ne znaš u što. Došla si u Ameriku samo da bi preživjela, a onda bi i da se obogatiš? I po cijenu koja nije dio dosadašnje tebe", misli na misli odvlače i od pomisli na spavanje.
"Prljavo živiš!?" opet jasna i glasna pobuna savjesti.
"Dane! Govoriš li meni nešto?" zabrinuto oglasi se Viktor.
"Ne. Gledam nešto na TV, pa se smijem", odgovorih nakon što shvatih da razmišljam "glasno".
"O.K." uzvratio je.
Misli se nisu stišavale, ali prestala sam da ih izgovaram glasno.
Danica nemoralna?! Ne! To je strašno i za pomisao. Ne, to svakako neću. Do večeras sam, na ovo što radim, gledala posve drugačijim očima. Nije baš sve čisto za sud savjesti, nije bar za savjest i shvatanje sredine u kojoj sam odgajana i vaspitavana, zaključujem, ali je za američko shvatanje i ponašanje sasvim O.K.
Pozicija mi je na samom početku bila prosta i prihvatljiva.
Ja sam bijednog finansijskog stanja a zdrava sam, Viktor je bogat čovjek a star je i ne može da živi sam. Ženidbom rješili smo obostrane nedaće. On će ostatak života provesti srećno uz moju poštenu njegu. Ja ću se pomučiti dok je živ, a poslije ću naslijediti bogatstvo i ostatak života provesti bez materijalnih stresova.
Šta tu može biti loše?
Večeras došla sam do saznanja koja tu prostotu pomjeraju ka ozbiljnijem preispitivanju savjesti. Pismo gospodina Džoa, tu nema dvojbe, zaziva savjest, Patricijinu ali i moju, uzburkava kao oluja morsku pučinu.
Ko sam bila do prije koji mjesec?
Dana!?
I ime mi je laž.
Ja sam Danica Prstojević. Četrdeset i devet mi je godina. Zdrava sam i fizički još uvijek privlačna žena, koja još uvijek zakačuje muške požude, a u realnosti ležim u bračnom krevetu polumrtvog devedeset i jednogodišnjeg Viktora. U krevetu sa "lešinom", kako za ovakve kažu gotovo sve žene sa kojima sam u dodiru.
Moj životni tok sličan je mnogim od uspješnih žena moje zemlje, Bosne i Hercegovine do ovoga rata.
Rođena sam i rano djetinjstvo provela sam srećno u toplom roditeljskom domu. Sve mi je bilo dostupno. Roditelji su zarađivali dobro, oboje su profesori univerziteta, htjeli su i umjeli da mi podare rajsko djetinjstvo. Kroz srednju školu i univerzitet prosto sam protrčala, kao da sam projahala na Pegazu mladosti. Uslijedilo je pristojno zaposlenje, skladan brak začet još za ranih studentskih dana, i dvoje prelijepe djece.
Skoro tri decenije provela sam u pravljenju karijere i toplog doma, podizanju djece i unučića. Dostigla sam vrh za ambicije žena u socijalističkom ambijentu. Bez političkog mangupisanja, stručnošću, izborila sam se za društveni ugled i položaj direktora solidnog preduzeća sa osam stotina radnika.
Djeca su imala razvoj po očekivaljima i muža i mene. I sin i kćerka završili su univerzitete, oženili se i rodili po dvoje unučića sa kojima sam doživljavala najsrećije dane u mom ukupnom životu.
I onda užasi!
Rat!
Svi smo u jednoj noći odvedeni iz domova i toplih kreveta i završili u različitim logorima. Logore smo preživjeli samo ja i dvoje unučadi. Jovici je šest a Oliveri pet godina. Prva zemlja egzila bila je Srbija, strahotno iscrpljena pod svjetskim ekonomskim i političkim sankcijama. Bez prilike da dobijem posao, i u daljnjoj budućnosti, dvoje siročadi preživljavalo je na ivici opstanka. Dvije godine nisam prestajala da ronim suze, niti da smećem s uma slike najdražih "nestalih", dvoje unučadi, sina, kćerke, muža, roditelja... Ojađena vegetirala sam na granici svjesnosti, sve do jednoga ljekarskog upozorenja:
"Vaši unučići su neishranjeni i po život u opasnom su stanju. Vi, gospođo, uporno živite u prošlosti, sa mrtvima, a ko će sa živima?"
"Sa živima", riječi su koje su me opsjedale slijedećih dana. Kako i čime podići sirotu unučad? Od tada su u meni gospodarile samo te misli. "Ko je umro pokoj mu duši, bez djece nema ni odraslih...", ove riječi često su mi govorene, a poslije ljekarskog upozorenja postale su i moja filozofska vodilja.
Moram smisliti nešto! "Živ ikad mrtav nikad", prisjećala sam se i ove narodne mudrosti. Nekoliko dana smišljah šta mi je i kud mi je. Odlučih se.
Još jednom izmolila sam malu pozajmicu i krenula za Beograd. Ni u koga i ni u što! Susrešću nekog poznatog, to je bio moj jedini plan. Na prvi pogled izgleda nepametan, ali on ima pozadinu. Kad sam god bila u Beogradu, a bila sam mnogo-mnogo puta, svaki put sam na ulici susrela nekog poznatog. Svaki put! Zašto ne bih i sada. Doći ću pred hotel "Moskvu", kažu da se tamo okupljaju Hercegovci i naročito Mostarci, staću i čekaću. Danima, sve dok ne susretnem koga.
"Danice!" čim sam došla pred hotel i zaustavila se da odaberem zgodno mjesto za stajanje, izviknuto je moje ime. Da li je i moje? toliko je Danica u Beogradu, prisjetih se. Moje je.
Prilazio mi je Boško Jovanović, nekadašnji kućni prijatelj i komšija. Prije desetak godina bio je direktor preduzeća i ja sam ga naslijedila. Nije bio u volji lokalne politike, pokupio se i znam da je otputovao i zaposlio se u Beogradu, ali nam se kasnije putevi nisu ukrštali.
"Boško!" iskreno sam se obradovala poslije prvog iznenađenja.
"Zar si živa...? A ja čuo da si zaglavila u logoru... Baš mi je drago..." govorio je srcem.
"Čuo?!" iznenadih se.
"Neko mi je rekao da te je vidio u logoru Dretelj, i da misli..."
"I zna koliko su me tukli i mučuli?!" prekinula sam Boška, dodala sam: "Mislio je da nisam mogla preživjeti?"
"Upravo je to rekao", prekinuo me je Boško.
"Je li ti rekao da je moja porodica poubijana?" kao da me je napao virus koji sluđuje, iz mene je pokuljalo: "Je li ti rekao da sam poslije logora bila smještena u ludnicu? Je li ti rekao da je preživjelo samo moje dvoje unučadi, i da umiru od gladi pored lude bake Danice Prstojević?"
" Ne, o tome nije govorio, vjerovatno sve to i ne zna", potpuno zbunjeno će Boško.
"Oprosti Boško, oprosti, molim te. Iza logora dogodi mi se da izgubim osjećaj mjere, oprosti! Koji je to bio od mojih sapatnika?" poželjeh saznati njegovo ime.
"Branko Simić, ne znam da li ga se sjećaš, on je mlađi čovjek?" reče.
"Branko! Živ!? Koliko je taj čovjek mučen..." iznenadih se i obradovah još jednom preživjelom Dreteljcu.
"'Stid me je i da pričam šta su mi sve radili,' jedino mi je to htio da kaže o sebi", uzvratio je Boško.
"E moj Boško", ote mi se poluglas: "Mučili su nas."
"Hrvati ili muslimani?" prekinuo me je.
"Ni Hrvati ni muslimani, to nisu ljudi, to su hrvatska i muslimanska đubrad. Ipak, najbrutalnije gadosti radili su nam muslimani, a Hrvati one najopasnije po opstanak."
"Branko, mora da je prošao užase", nastavio je Boško: "Eno ga kao sulud besciljno baulja po beogradskim ulicama, bez mesa je, kost i koža."
"Tučen je svačim, svuda i u svako vrijeme", navriješe sjećanja i slike koje neprestano more moj noćni život, nastavila sam: "Treba li Branko, ja, ili iko da priča i uznemirava mirne ljude, trebam li da ti govorim kako je Branko pio urin i jeo... Trebam li?"
"Oprosti, imaš pravo", saglasi se Boško.
"Ipak, ispričaću ti jedan detalj vezan za Branka", sjetih se toga i poželjeh da ispričam. "Da li se sjećaš jednoga crnomanjastog stražara na kapiji, u našem preduzeću, po imenu Muharem?
"Bio je jedan, prisjećam ga se, koji bi mogao imati takvo ime", kaza Boško nakon što je razmišljao kratko, nasmija se i doda: "Supruga mu je dolazila, od kuće, da ga tuče na poslu... da li je taj?"
"Znala sam da ćeš ga se prisjetiti upravo po tome, jer svi smo ga i poznavali samo zbog toga. U ratu je taj jadnik djelovao pod imenom hadžija Muraj, u logoru je vedrio i oblačio. Silovao je...", predahnula sam i premišljala da li da nastavim. Nastavila sam:
"Jednoga dana okupio nas je na otvorenom, da prisustvujemo nekoj trci, kako je nazvao svoju ludoriju. Staza je dužine tridesetak koraka. 'Jahači' su hadžija Muraj i još jedan stražar. 'Konji' su Branko i neki Vojo. Trčalo se za neku opkladu, a jahači su birali sebi 'konje'.
– Konj mi je neishranjen – omjeravajući i uokružujući Branka, 'žalio' se hadžija Muraj. – Srbonja, je si li gladan? – pitao ga je. Nekada brdo od tridesetogodišnjaka, Branko-kostur bespomoćno je stajao i bio potpuno odsutan. – Vlaše, je si li gladan?! – podviknuo je.
– Jesam – odsutno uzvratio je Branko.
– Pasi travu! – podviknuo je silinom vlasti opasani hadžija Muraj. Branko je i dalje stajao i beznadno gledao u daljinu.
– Pasi konju! – podviknuo je silnik udarivši ga kundakom po leđima. Branko je, četvoronoške, pasao travu.
– I ti srpsko pseto, pasi! – i na Voju podviknuo je njegov 'jahač'. I Vojo je priskočio da pase. – Pasi, najedi se, ne stigneš li prvi na cilj preklaću te kao zeca – prijetio je.
Pasli su travu dva čovjeka, još juče ugledni intelektualci, samo zbog toga što su Srbi. Tako je počela predstava koja je trebala da nas zabavi.
Na cilj prvi stigao je Branko i preživio je, a hadžija Muraj dobio je opkladu. Voju više niko nije vidio. To što Brankove kosti i koža besciljno bauljaju beogradskim ulicama, kako si se izrazio, znači da još vodi onu utrku pod bremenom hadžije Muraja. I mnogih drugih tereta. Preživjelim logorašima presuđeno je da vode utrke, i da ih nikad i ne dovrše."
"Strašno!" otpuhnuvši prošaptao je Boško.
"Može li i treba li Branko da prepričava kako je vodio i dobio utrku, trebamo li svi mi da plašimo i uznemiravamo mirne ljude gadostima koje smo preživjeli, možemo li...? I ja trčim svoju trku, vidim joj 'start', čujem joj publiku, ali joj ne vidim 'cilj'", otvorio mi se ventil koga sam bila čvrsto privila, govorila sam i brisala suze, govorilo je iz mene sve dok me ridanje nije potpuno ophrvalo. Uspjela sam još da kažem: "Ubili su mnoge moje, preživjeli su samo dvoje unučadi. Bila sam u ludnici."
"Izvini Danice, oprosti mi, molim te..." i Boško je suzio.
Potrajala je mučnina. Boško je u više navrata pokušavao da me tješi, upinjao se da nešto kaže, ali nije i uspijevao. Smogla sam snage da se obuzdam i nastavim smirenije. "Ništa Boško, ništa, znam... Oprosti ti meni, čim mi kane prva suza teško iza nje mogu da se kontrolišem, tako i ovoga puta. Završimo o ovome!?" predložih.
"Naravno, izvini..." i on se iskobeljavao i iskobeljao iz more u koju sam ga uvukla. Odlučno je predložio: "Idemo na kafu... Evo ovdje... Pred Moskvu..."
"Kaži mi o sebi i porodici", počeh normalno da govorim tek kad sjedoh na stolicu prelijepe terase na trotoaru poznatog trga Terazije.
"Djeca su velika, studiraju još uvijek, supruga je dobro..." kaza i zamisli se.
"A ti?" uskočih pitanjem.
"Zdravstveno sam dobro. Imam problema na sve strane kao i svi Srbi ovoga vremena. Uništi me 'Novi svjetski poredak'. Devedeset posto privrede ne radi. Moje preduzeće je likvidirano, bez posla sam dvije godine. Na pijaci preprodajem cigarete i preživljavam. Ni ja ne bih više o onome ni o ovome", predloži i on.
"Saglasna sam!" odmah prihvatih pretpostavljajući kako se i može osjećati uspješan čovjek u neuređenim vremenima.
"A ti, gdje si, radiš li, od čega živiš?" sa izraženim sažaljenjem zapitao me je i pribojavao odgovora koji je domalo i dobio.
"Radim!? Ridam", uzvratila sam.
"Imaš li kakvih planova?" zamislio se i upitao tek da kaže što.
Boško se veoma obradovao kad me je susreo, ali osjećam da sam ga premorila i da je poželio da do rastanka dođe što prije. Nakon izlaska iz logora ovakve situacije često mi se ponavljaju. LJudi su radoznali i ljubopitljivi, ali ne mogu dugo da se saživljavaju sa nesrećama drugih, počinju da ih shvataju kao univerzalne, pa i svoje, i onda traže da se što brže i što dalje izmaknu. Upravo se to događa i Bošku, razumijem ga i hoću da ga oslobodim more koja je u nj došla sa mnom. Zbog toga sam njegovo pitanje, pitanje radi pitanja, uozbiljila.
"Imam plan! Po njemu došla sam u Beograd. Imam! Plan mi je da stojim pred hotelom "Moskva" dok ne susrećem slučajnog prolaznika-prijatelja", rekla sam istinu.
"I kad ga susrećeš šta onda?" on je pomislio da sam se našalila.
"Pitaću za savjet..." nastavila sam ozbiljno.
"Mene?" i dalje je mislio da hoću da se šalim.
"I tebe!" i dalje sam govorila ozbiljno, pa prihvati i on.
"Nemam ga ni za sebe", ovo je već sasvim ozbiljno istočilo iz dubine njegove duše. Pri tom je nesvjesno ali snažno uzdahnuo.
"Logor je bio stravičan, kazah pognute glave", nastavih: "Uništili su mi svaki damar. Ubili su mi i moć razmišljanja", na čas sam se bila opet izgubila, ali i prisjetila da se žalopojki nužno moram otarasiti. Zaćutala sam na čas, pa nastavila:
"Pa ipak, imaš li kakvu ideju za mene?" dopitala sam.
"Imam IOM!" osjetila sam da mu je baš u tom trenu na um došla ideja koju je odmah i izgovorio.
"IOM!? Šta ti je to?" pomislila sam da je imao na pameti neko preduzeće u kome bi se možda mogla zaposliti. "Firma?" dodala sam.
"A ne!" nasmijao se i nastavio: "IOM je humanitarna organizacija, tu kod trga Slavije, preko nje neki idu u Ameriku..."
"U Ameriku!?" iznenadih se, jer do toga trena nikad nisam ni pomišljala na odlazak u inostranstvo.
"Nedavno sam sreo prijatelja sa porodicom iz Bosne, usput im malo i pomogao, vozio ih u IOM..." otežući svaku riječ ispričao je Boško.
"Hoćeš li odvesti i mene?" prekinula sam ga, jer sam i ja na tren pomislila da bi od toga moglo biti nešto.
"Svakako!" dodao je sa naglašenim oduševljenjem, radostan da mi bar malo može biti od koristi, jer vidjelo se na njemu, on je zaista mislio da ja tamo mogu doći do kakvog prihvatljivog rješenja.
Budući da u IOM-u imaju evidenciju Crvenog krsta, i u njoj podebeli logorski dosije i o meni, odobrenje za useljenje u SAD dobila sam brzo, i preko svih mojih očekivanja.
Poći ću sama, tako sam odlučila nakon što sam popričala i zatražila mišljenje od nekih ozbiljnijih rođaka i prijatelja, a kad se malo snađem u Americi dovešću unučad, otprilike nakon jedne godine. Ovo sam naročito usaglasila sa sestrom Spasenijom, koja je takođe izbjeglica iz Bosne, i sa kojom sam poslije logora i bolnice živila u Nišu. Kod nje su moja unučad, ona je moja dobra sestra, koja ih pazi sa mnogo nježnosti, i zahvaljujući toj sretnosti i ja sam psihički stasavala. NJoj treba zahvaljivati i za moje američko snošljivo trpljenje bez unučadi. Meni je ostalo da u bogatoj Americi radim i zaradim, te za skroman život djece, sestri šanjem novac. A toliko ću valjda moći. Sa takvim planom ukročila sam u Kolumbovu zemlju.
U Los Anđelesu ( Los Angeles) dočekala me je socijalna državna politika, finansijka pomoć putem Velfera ( Wellfare), od koje, nažalost ni sama nisam mogla da živim. Primala sam ispod tri stotine dolara na mjesec, u novcu i bonovima za hranu. Pristojno stanovanje je barem duplo više od toga. Dobila sam radnu dozvolu, posao moram naći sama, ne znam engleski jezik a nezaposlenost je velika – od posla nema ništa. Nikoga ne poznajem, skolila me dosada, pa tuga, nemam novaca ni za povratak, pa kuda ću?
Ništa nije tako djelotvorno malodušnom čovjeku kao blagonaklon razgovor – topla riječ.
Tek ovdje, gdje prvi put u životu ni toga nisam imala, to shvatam u punoj mjeri.
Proputovala sam putevima koji vode ka paklu, ojađivana i navaljivana koliko god se može natovariti na ljudsko biće, ali sam se kako-tako nosila uz rođake, prijatelje, poznanike i saplemenike koji su prisustvom i toplinom riječi ulijevali nadu, vjeru i smisao života. U Americi prosto toga nema, možda i ima, ali čovjek koji ne zna da govori lokalni jezik i nema novaca, to i ne može da sreće.
U prva dva mjeseca boravka nisam govorila koliko bi u Starom kraju za pola dana. Ubi me to. Za ovakvo stanje kriva sam i sama, jer nisam se pripremila za Ameriku. O svemu što me dočekalo znala sam ispod potrebnog minimuma. A trebala sam i mogla da saznajem.
"Imate li koga od rodbine u SAD?" bilo je jedno od pitanja IOM-ove službenice u Beogradu, nakon što mi je saopšteno da sam dobila izbjeglički status i useljeničko pravo.
"Ne!" odgovorila sam.
"Imate li prijatelja ili poznanika?" uslijedilo je novo pitanje. Postavljeno je oštro, gotovo grubo, a i inače isprepadana, shvatila sam da službenica misli da lažem, jer ko to nema poznanika u Americi, kao da je rekla.
"Imam", uzvratila sam misleći na porodicu iz Bosne o kojoj mi je govorio Boško, i koji mi je dao njihova imena, adresu i telefonski broj, kao, eto, neka mi se nađe, u zlu ne trebalo, kako se izrazio uz osmijeh.
"Kažite njihova imena, prvo pa zadnje ime..." zahtjevala je službenica, a ja iz tašne izvadila sam i ispružila baš onaj papir koji mi je dao Boško.
"Imate li još poznanika u SAD?" bila je uporna, gotovo da me tjerala da ih izmišljam.
"Nikog više u Americi ne poznajem", odrečno uzvratila sam.
Iza ovoga razgovora razmišljala sam o smislu zapisivanja nedužnih imena, ljudi koji me ne poznaju. Nazvala sam Boška i o tome ga obavjestila, te zamolila da tim ljudima dojavi za mene, da se eventualno ne iznenade...
Baš tim činom bila je određena moja daljnja sudbina. Program američke administracije za izbjeglice-useljenike, po kome sam došla, pretpostavlja i uslovljava američkog građanina (instituciju) dobročinitelja, sponzora kako ga ovdje nazivaju. NJegovo je da useljenika prihvati i na bezbolan način uvede u američko društvo. Praktično, to znači da se stara o njemu u fazi pribavljanja svih papira nužnih za legalan život, učenje jezika i besplatno stanovanje, da ga materijalno pomaže, da mu nađe posao od koga može da živi, i tek tada – po zakonu, završio je obaveze oko štićenika.
Nakon što sam "odobrena" za useljenje u SAD, mislila sam da je IOM tim činom oko mene završio svoj posao, a istina je da njegov glavni posao tek trebao da uslijedi, o ovome ću saznati kad mi to više neće biti od značaja. IOM od američke administracije prima novac (ne baš mal) za posao koji obavlja oko useljenika, u koji spada i traženje i iznalaženje bogatih američkih donatora. IOM, opet ti prokleti dolari, da bi prošao što jeftinije, zadovoljava se potpisanom izjavom o donatorstvu koju dostavlja naručiocu uz fakturu, bez obzira da li taj donator hoće i može da izvrši donaciju. I ta humanitarna ideja, u slučaju srpskih izbjeglica i useljenika u SAD, izrodila se u užasnu laž, gotovo svi njihovi "donatori" su prethodne, svježe izbjeglice, koje ne mogu ni sebe da prehrane. Kasnije susretaću ih, i nikoga nisam upoznala a da je dobio ikakvu donaciju, osim one državne, velfera. Dedo Zvonić, musliman iz Mostara, pričao mi je da je njegovo domaćinstvo dobilo 3 televizora, namještaj, 3 automobila... 3 zaposlenja, a stanovanje nije plaćalo 2 godine, i to je jedina donacija (od onih koje sam upoznala), odrađena na način kako je useljeničkim programom i postavljena.
Moj "sponzor" biće izbjeglica iz Boškove priče. On je u Los Anđelosu i ja idem k njemu, i samo zbog toga sam dospjela u Kaliforniju. Usput ću doznati da za Kaliforniju nema donacija, da je tamo useljavanje prekoplansko, i ta država nije blagonaklona prema želji useljenika, a s druge strane gledano, u SAD, upravo ona najviše daje socijalne pomoći. Petar Bošković, moj "sponzor", došao je, slično kao i ja, prije pola godine.
"Alo! Aj nid Piter Bazkavajk", nakon što je podigao slušalicu javio mu se nepoznat i nerazumljiv glas, kasnije će mi prepričavati nedužni izbjeglica Petar Bošković.
"Jes, ja sam, Aj em Bošković", pomislio je da ga traži neko iz administracije i uplašio se zbog neznanja engleskog jezika. A takvih poziva ima i svi su direktno vezani za njegovu socijalnu pomoć – Velfer, i svi prijete, ako ne postupi po tome i tome, izgubiće pomoć. A on ne razumije čime mu prijete i šta mora da obavi ili dokaže. "Oznojim se svaki put kad zazvoni telefon", žaliće mi se Petar.
"Ovdje je Tina." Petru olakša nakon što mu se javio novi glas, Sarajke, koja radi u ovdašnjoj humanitarnoj organizaciji preko koje je došao i on i ja.
"A vi ste gospođo Tina. Kako ste?" počeo je da govori i pretpostavlja koji li je sada, ipak, papir na redu.
"Vi imate prijateljicu Danacu Prstojević..." rekla je nakon uobičajenog pozdrava.
"Ne! Ja, stvarno ne znam..." počeo je da govori, ali i da se preispituje ko bi mogla biti ta žena i u kakvom odnosu s njim.
"Ona je u beogradskom IOM-u navela vaše ime", zaskočila ga je službenica Tina. I u tome času se sjetio Boškovoga poziva i razgovora, u kome je usput spomenuto to ime: "I jedna moja prijateljica dolazi u Ameriku, zove se Danaca Prstojević. Pa eto, budi joj malo pri ruci..." kazao mu je Boško.
"A jest, jest Danaca, prijateljica, kako da ne. Izludila me ova Amerika, gotovo da sam bio i zaboravio na gospođu..." nakon što se sjetio Boškovih riječi Petar je vrpoljio.
"Hoćete li da potpišete za nju...?" službenica Tina je govorila još nešto, ali je Petar nije mogao odslušati do kraja, zbunio se tim nekim potpisom za nešto i nekoga.
"Kako da ne, hoću", uzvratio je Petar, potvrdio ni sam ne zna šta i zašto. A potvrdio je da će biti "bogati" Amerikanac – donator.
Siroti Petar potpisao je moje sponzorstvo, a ni jednu od, činom potpisivanja, preuzetih obaveza nije mogao da ispuni. Neki daljni rođak ustupio mu je privremeno jednu sobu, u njoj živi sa ženom i djetetom, i često morao da odgovara na rođakovo pitanje: "Kada ćeš više da nađeš stan i odseliš se?"
Kasnije je na Petrovu adresu stiglo obavještenje o datumu moga slijetanja na aerodrom Los Anđeles, kao i napomena da je odgovoran da me preuzme i brine o meni. Pored svoje sad Petar ima i drugu stambenu muku. Rastrčao se oko ono malo i nedovoljno upoznatih ljudi.
Našao je u Pasadeni ( Pasadena) stambeno rješenje za mene, najbolje što je bilo moguće, stan u kome stanuju dvije Meksikanke i plaćaju stanarinu $800. Kao treća plaćaću trećinu $267. Budući da toliko neću dobivati socijalne pomoći, Petar će nadoknađivati razliku od 60 dolara, dok se ne snađem, objasnio mi je. "Kud će guba pa na gubavo jare", rekla sam, on se saglasio klimanjem glave i tugaljivim osmijehom.
Stan se nalazi u prizemlju na broju 144 south Catalina ave # Pasadena, Ca 91105, na uglu sa Cordova st. Meksikanke imaju po sobu i zajednički poveliki dnevni boravak, u kome ću ja danovati i konačiti, na podu, odnosno na jednom madracu koji su one nabavile za ovu priliku. Od namještaja ima jedna fotelja, trpezarijski sto sa četiri restoranske stolice, televizor i poličica za knjige, te orman u zidu. Kuhinja je potpuno opremljena, uključujući i ogroman frižider sa dijelom za zamrzavanje. Televizor je Meksikanki i one mi dozvoljavaju da ga koristim. I one su neke jadne djevojke, rade po čitav dan u nekoj perionici, prokrijumčarile su se iz Meksika i nemaju regulisane papire, ne znaju engleski jezik (nije im to problem kao meni, jer Meksikanaca je ovdje koji milion), ali zbog neregularnosti boravka, ucjenjene su i rade za najnižu satnicu, i one tek preživljavaju.
Našavši se osamljena u apartmanu, osamljena i u čitavoj zgradi (svi su na poslu i u zgradi niko nema djece), osjećala sam se kao brodolomac tek spašen i izvučen na obalu, pun vode i bez volje za životom.
Ulaz u zgradu stalno mi zaziva sjećanje na logor, vjerovatno zbog toga što je mnogo rešetaka oko njega. Ustvari, uvjerljivim metalnim u crno obojenim rešetkama uokružen je jedan plato na pročelju duguljaste zgrade, u kome su vidno istaknuti poštanski sandučići, njih 12. Rešetkasta vrata otvaraju se ključem, ili pozivom stanara putem lokalnog telefona, pa stanar ukucavanjem na slušalici cifre 9 automatski ih otključava. Iza vrata je tridesetak metara dugačak polumračan uzak hodnik, uzak da se mimoilaženje mora odvijati uz pažnju i neprijatnost. Čitav hodnik vidi se sa ulice, pa je dolaženje do apartmana dosta neprijatno, naročito noću kad je na ulici mrak a u hodniku jaka svjetlost, i prolaznik je kao na pozornici i pod osjećajem da ga stalno neko prati. Moj apartman je na kraju hodnika, pa ulazeći, naročito po mraku, mahinalno osvrnem se nekoliko puta, i redovno pomišljam da ne bih imala gdje pobjeći kad bi se ko sa ulaza otisnuo za mnom. A toga u ovoj zemlji ima. Zbog toga svaki put gotovo poplašeno otključavam vrata apartmana. Tu me opet zatiče neobičnost, jer sa hodnika ulazi se direktno u dnevni boravak, dakle, otvaranjem vrata od apartmana ukazuje se i moja postelja. Lijevo i desno, iz dnevnog boravka, imaju po jedna vrata, iza kojih su po jedna soba i mokri čvor, staništa sustanarki Meksikanki. Dio dnevnog boravka, paravanima, ograđen je za kuhinju i trpezariju. Brzo sam se privikla na apartman i ogroman dnevni boravak, ali su ostale dvije neprijatnosti, direktna veza sa hodnikom i dijeljenje jednog mokrog čvora sa dosta traljavom sustanarkom.
Meksikanke rano ustaju i bez buke napuštaju apartman, a vraćaju se kasno, po mraku, koji put bi sjele u dnevni boravak i bavile se televizorom, ali najčešće produžuju do svojih kupatila i soba, i zavaljuju se na ležaje, tako da sam praktično sama u stanu po čitav dan. Po ustajanju i pospremanju doručkovala bih, kratko gledala televiziju, pa izlazila napolje. Išla sam da šetam, ali to neće moći potrajati dugo, jer u ovom gradu pojam gradske šetnje ne postoji, kao što ne postoji ni sjedeljka po gostionicama.
Ovdje je sve daleko; posao, doktor, prodavnica, škola... sve, nigdje se ne može doći pješačenjem (niti to ko pokušava), pa na ulici nema ljudi. Samo ja!? Iz automobila me zagleduju i sumnjivo vrte glavama, šetajući postajem osobenjak i nedobrodošla ličnost, od koje zaziru slučajno zatečeni serviseri i poštari. Ipak prošetam do parka, koji je udaljen oko jedan kilometar, ali i tamo me sumnjiče i zagleduju beskućnici, koji tu spavaju i počinju me shvatati kao nekom konkurencijom, jer jedino redovni tamo smo mi. Ipak u tom parku presjedim oko dva sata, i odmislim na hiljade životnih slika. Pokunjeno podižem se i usmjeravam ka apartmanu, u koji mi se ne ide, ali u koji ću doći, spustiti se na pod, upaliti televizor i gledati: silovanje, upucavanje, reklame... "uspješno" presađivanje kose. Usput nešto i pojedem (kao ručak), prelistam i pogledam slike besplatnih novina koje sam pokupila usput (ne znam ih čitati), pa izmrcvarena od dosade, pred veče, opet izlazim u šetnju i park, i sva nesrećna i razočarana u život, vraćam se u apartman, palim televiziju... i mučim se do počinka. I svaki dan tako. Meksikanke imaju telefon, na njega prijatelji mogu da me zovu, a ja njih ne, tako su kazale Petru, i preporučile da čim prije otvorim sebi telefonsku liniju.
Svaki dan sam sama. Jedina veza mi je Petrova porodica, koja je dosta daleko od mene, bez automobila smo oboje i viđamo se sve rjeđe, otprilike sedmično jednom. Tada bi me obično pozivali na porodični ručak, nalazio je načine da me ko od njegovih novostečenih poznanika doveze i vrati.
U Kaliforniji je pretoplo za naše organizme, nema četiri godišnja doba, čak bih rekla da je samo jedno, pa je aklimatizacija veoma bolna i traje mjesecima. Ono što nikad nisam imala, zaskočila me neka teška bolest sinusa, sukrvica ne prestaje da curi.
Upala sam u bezdan životne zbilje, nemir u meni sve je glasniji, misli nesređenije, a smisao života pokazuje se samo kao dio besmisla. A i taj smisao sastoji se u čamljenju u apartmanu i besciljnom hodanju po bezdušnom asfaltu. Sve moje dosadašnje šetnje gradom vodile su na južnu stranu od mjesta gdje stanujem. Zašto? zapitah se jednog dana nakon što sam izišla ispred zgrade i dvoumila kuda da okrenem, pa kad ne nađoh odgovor, onako spontano, okrenuh suprotnom stranom, na sjever, neka barem nešto danas bude drugačije. Da bih se osigurala od zalutalosti, već sam stekla tu naviku, na svakoj raskrsnici skretanja, na papiru ucrtavam novu ulicu i bilježim joj ime i broj. Ovdje je to zgodno, jer su sve raskrsnice pregledne i snabdjevene natpisima ulica i brojeva. Ništa ne bi zanimljivo ni u novom pravcu, nigdje čovjeka kao i na svakoj drugoj strani, ali ima prodavnica i znatno manje zelenila, sve do Kolorada ( Colorado), u šali kažu srpska ulica, po onom "hajd povedi kolo Rado. " Iza nestaje trgovina i objavljuje se zelenilo, kojim sam šetala ubilježivši četiri ulice, a onda se ukaza frivejsko korito, izbih na most ispod koga protiče dvosmijerna rijeka automobila, na svakoj strani u po šest traka.
Šest je sati iza podne, i to je vrijeme najveće gužve, jer se tada većina Amerikanaca nalazi na drumu, u povratku sa posla. Vozila su u punim zamasima desetak minuta, a onda desetak minuta potraje usporavanje (čak dolazi i do zastoja), toliko potraje i ubrzavanje, i tako ciklično. Posle lijeve trake su karpul trake ( carpool), trake kojim mogu da voze samo vozila koja imaju u sebi dvije ili više osoba. Karpul trake su znatno manje opterećene i u njima nema zastoja. Jedva ako svaki deseti automobil u sebi ima nekog osim vozača, neobično mi je to, u meni još uvijek huči krvotok ekonomiste, i ovoj neekonomičnosti ne mogu da se načudim. Sa ovih misli pomjeri me jedna druga preokupacija, dok je automobil bio u zastoju jedna žena-vozač mijenjala je periku. Potpuno je ćelava, mijenja radnu u paradnu frizuru, od plavuše postaje crnka. U položaju sam da vozače posmatram iskosa sa visine, vidim ih u cijelosti a oni mene ne vide. Zanimljivo ih je posmatrati, podsjetila sam se na neke televizijske emisije sa skrivenom kamerom, koju sam volila da gledam. Stajala sam oslonjena na ogradu mosta i sahatak vremena smijala se putničkim raznolikostima. Većina ih puši, žvače i čisti noseve, pripijaju vodu ili kafu, driješe i vežu kravate, puderišu lica, čiste ili nanose karmin, a jednoj vozačici sam se osobito smijala zbog njene spretnosti dok je uz laganu vožnju lakirala nokte. Tek po sumraku i paljenju automobilskih svjetala, kada je vidljivost naglo opadala a zastoji jenjavali, kao da sam se razbuđivala, trebalo mi je vremena da se vratim onoj drugoj zbilji, ulicama zakrčenim od vozila i bez vidljivih ljudi.
Svaki dan, pa i ovaj, vrpoljim po stanu iz koga mi je nekud. Samoća. Dosada. Samoćo, podla bolesti, kuda mi je gluvonijemoj, kakvom se osjećam, kud mi je i šta mi je smislu u besmislu, već opet na asvalt i "šetnju." Nakon dvadesetak dana američkog života bez života, šetnji bez šetnji, šetnji koje su postale more bez kojih ne mogu i u koje mi je nužno. I još jednom laćam se olovke i papira, izvlačim se iz apartmana i zgrade, i omjeram pasadenskim stranama, i pitam se, kuda mi je ovoga puta. Kordovom ulicom ću desno, zapadno, odlučih i krenuh, pa pomislih, ovo mi je najvažnija odluka danas – jadnog li dana.
Put me nanese na El Molino aveniju ( El Molino), okrenuh lijevo, južno prema Kaliforniji bulevaru ( California), tamo me zaokupiše i ponesoše zelene ljepote: savršeno izbrijani travnjaci, gotovo umjetnički oblikovani grmovi, visoke krošnje listogoričnjaka, visinski lahori listova palmi, na stotine vrsta razbeharalih cvjetova i okićenih domova. Miris svježe pokošenih travnjaka i vode iz mnogobrojnih prskalica, te snažna hladovina udjenuta u pustinjsku zaparu, omamljuju me i zazivaju sjećanja na Tjentište, planinsku svježinu, miris sijena i žubor lutajuće potočne Sutjeske. Tamo smo išli mladi da se "očešemo" o simpatiju, da vidimo maršala Tita, da ložimo partizansku vatru... da pjevamo i igramo – bili smo raskalašeno srećni. Bili smo i tužni, pored jednog debelog stabla poginuo je drug Sava Kovačević, tu smo zastajkivali i čitali zapis na spomen ploči. I misli odnjihaše i zaustaviše se na čuki njegove pogibije, ne znam koliko sam dugo boravila tamo, oslonjena o poznato stoljetno stablo, kad sam se ovovremenila i shvatila da stojim oslonjena o deblo drveta koje u Kaliforniji nazivaju poplar (sličan je jablanu). Naišavši na prepreku na pješačkoj stazi, koja je prava i duga na kilometre, nesvjesno sam se zaustavila i odmarala od šetnje koja je već bila potrajala. Uzrok prepreke bi sljedeće što će ponijeti moje misli i kratiti vrijeme.
Pet radnika zaposjeli su jednu trospratnicu, koju su prethodno uokružili grubim prenosnim ogradama. Da se radnja odvijala na polju, igralištu ili parku, pomislila bih da je u pitanju gradnja ogromnog dirižabla. Materijal razbacan uokolo kuće potsjeća me samo na gigantske balone, koje sam gledala u filmovima, i za drugo nemam ideje. U jednom trenu dvojica radnika (sa dva viljuškara) vukla su ogromne cerade i gotovo da su me zakačili, a onda prišao mi je jedan od njih, vjerovatno predradnik, i učtivo se obratio. Od ne baš mnogo izgovorenih riječi razumjela sam samo dvije – private i help, te shvatila da mi "nudi" pomoć, jer sam na privatnom vlasništvu. Prešla sam na drugu stranu ulice i otuda pokušavala da odgonetnem smisao njihovog poduhvata. Nastavila sam šetnju sa razmišljanima o smislu rada koji je ostao iza mene. Ta misao, ovako zaista može samo biti kod dokonog čovjeka, pratila me je čak i kad sam legla, prisjetila sam se toga i po ustajanju, pa sam se i sjutri dan uputila tamo. Zatekla sam sve kao i juče, jedino materijala ima više, upotrebnu vrijednost mu znam i manje nego juče. Navratila sam i sljedećeg dana, i onda sam zaboravila na to, da bi se prisjetila do jednu sedmicu i još jednom otišla. Dočekalo me je potpuno iznenađenje. Umjesto trospratnice zatekla sam ogroman naduvan balon, izrađen od armirane neprovidne cerade. Po obliku balona, nije mi bilo teško zaključiti, u njemu je trospratnica. Kao i obično, na ulici nije bilo ljudi i nisam imala koga da pitam šta je smisao ubalonivanja kuće, i saznaću to tek do desetak dana. Ispod dnevnog boravka kuće nalazi se ogroman termitnjak, termiti su već uveliko izgrizli grede drvene konstrukcije zgrade i zaprijetili joj obrušavanjem. U Americi, i obračun sa mravima beskompromisan je i veoma je skup.
Moj smisao života u zatečenom besmislu postaje sve zreliji, proteklo je tridesetak dana na ljudskoj periferiji u kojoj baš ni jednu riječ nisam izgovorila, niti imala prilike da pročitam što. Uz finansijske teškoće, sijaset svakojakih razmišljanja i snažnu nostalgiju, ja sam vrlo nesrećno ljudsko biće. Ovdje mi je teško do života, a ni jedno pitanje zbog kojih sam došla, ne samo da nisam riješila, već rješenja i ne vidim. Čak pravim nove dugove.
Petrovi ne rade, preživljavaju i uče engleski jezik, ali njih je troje, pomoć velfera im je oko 800 dolara, i kako-tako mogu. Nažalost, $60 koje izdvajaju za mene, zaista, za njih je premnogo i to je ono što me dodatno boli i neda spokoja.


nazad na sadržaj
Mudrac zna i nepomerajuci se sa mesta.

Ne gledajuci vidi

Ne radeci cini

Корисников грб
prozak
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 3538
Придружен: 15 Окт 2005, 19:08

Порукаод prozak » 09 Нов 2005, 21:39

LEŠINARKE – glava2.

"E moja Dane!" čuh svoj glas. Prvi put čujem svoj glas na način kad nisam imala namjeru da se oglasim.
Nakon što smo se vratili u San Pidro, i nakon što sam pomogla Viktora oko lijeganja, uzela sam čašu sa likerom i sjela na kauč u namjeri da duboko razmišljam, po ne znam već koji put da razmislim o svom položaju, i da možda donesem novu životnu odluku. I onda čuh taj svoj izaponoćni nesvjesan glas. "E moja Danice", počela si i da govoriš sama sa sobom, sada već svjesno oglasih se. "Upala si ni sama ne znaš u što. Došla si u Ameriku samo da bi preživjela, a onda bi i da se obogatiš? I po cijenu koja nije dio dosadašnje tebe", misli na misli odvlače i od pomisli na spavanje.
"Prljavo živiš!?" opet jasna i glasna pobuna savjesti.
"Dane! Govoriš li meni nešto?" zabrinuto oglasi se Viktor.
"Ne. Gledam nešto na TV, pa se smijem", odgovorih nakon što shvatih da razmišljam "glasno".
"O.K." uzvratio je.
Misli se nisu stišavale, ali prestala sam da ih izgovaram glasno.
Danica nemoralna?! Ne! To je strašno i za pomisao. Ne, to svakako neću. Do večeras sam, na ovo što radim, gledala posve drugačijim očima. Nije baš sve čisto za sud savjesti, nije bar za savjest i shvatanje sredine u kojoj sam odgajana i vaspitavana, zaključujem, ali je za američko shvatanje i ponašanje sasvim O.K.
Pozicija mi je na samom početku bila prosta i prihvatljiva.
Ja sam bijednog finansijskog stanja a zdrava sam, Viktor je bogat čovjek a star je i ne može da živi sam. Ženidbom rješili smo obostrane nedaće. On će ostatak života provesti srećno uz moju poštenu njegu. Ja ću se pomučiti dok je živ, a poslije ću naslijediti bogatstvo i ostatak života provesti bez materijalnih stresova.
Šta tu može biti loše?
Večeras došla sam do saznanja koja tu prostotu pomjeraju ka ozbiljnijem preispitivanju savjesti. Pismo gospodina Džoa, tu nema dvojbe, zaziva savjest, Patricijinu ali i moju, uzburkava kao oluja morsku pučinu.
Ko sam bila do prije koji mjesec?
Dana!?
I ime mi je laž.
Ja sam Danica Prstojević. Četrdeset i devet mi je godina. Zdrava sam i fizički još uvijek privlačna žena, koja još uvijek zakačuje muške požude, a u realnosti ležim u bračnom krevetu polumrtvog devedeset i jednogodišnjeg Viktora. U krevetu sa "lešinom", kako za ovakve kažu gotovo sve žene sa kojima sam u dodiru.
Moj životni tok sličan je mnogim od uspješnih žena moje zemlje, Bosne i Hercegovine do ovoga rata.
Rođena sam i rano djetinjstvo provela sam srećno u toplom roditeljskom domu. Sve mi je bilo dostupno. Roditelji su zarađivali dobro, oboje su profesori univerziteta, htjeli su i umjeli da mi podare rajsko djetinjstvo. Kroz srednju školu i univerzitet prosto sam protrčala, kao da sam projahala na Pegazu mladosti. Uslijedilo je pristojno zaposlenje, skladan brak začet još za ranih studentskih dana, i dvoje prelijepe djece.
Skoro tri decenije provela sam u pravljenju karijere i toplog doma, podizanju djece i unučića. Dostigla sam vrh za ambicije žena u socijalističkom ambijentu. Bez političkog mangupisanja, stručnošću, izborila sam se za društveni ugled i položaj direktora solidnog preduzeća sa osam stotina radnika.
Djeca su imala razvoj po očekivaljima i muža i mene. I sin i kćerka završili su univerzitete, oženili se i rodili po dvoje unučića sa kojima sam doživljavala najsrećije dane u mom ukupnom životu.
I onda užasi!
Rat!
Svi smo u jednoj noći odvedeni iz domova i toplih kreveta i završili u različitim logorima. Logore smo preživjeli samo ja i dvoje unučadi. Jovici je šest a Oliveri pet godina. Prva zemlja egzila bila je Srbija, strahotno iscrpljena pod svjetskim ekonomskim i političkim sankcijama. Bez prilike da dobijem posao, i u daljnjoj budućnosti, dvoje siročadi preživljavalo je na ivici opstanka. Dvije godine nisam prestajala da ronim suze, niti da smećem s uma slike najdražih "nestalih", dvoje unučadi, sina, kćerke, muža, roditelja... Ojađena vegetirala sam na granici svjesnosti, sve do jednoga ljekarskog upozorenja:
"Vaši unučići su neishranjeni i po život u opasnom su stanju. Vi, gospođo, uporno živite u prošlosti, sa mrtvima, a ko će sa živima?"
"Sa živima", riječi su koje su me opsjedale slijedećih dana. Kako i čime podići sirotu unučad? Od tada su u meni gospodarile samo te misli. "Ko je umro pokoj mu duši, bez djece nema ni odraslih...", ove riječi često su mi govorene, a poslije ljekarskog upozorenja postale su i moja filozofska vodilja.
Moram smisliti nešto! "Živ ikad mrtav nikad", prisjećala sam se i ove narodne mudrosti. Nekoliko dana smišljah šta mi je i kud mi je. Odlučih se.
Još jednom izmolila sam malu pozajmicu i krenula za Beograd. Ni u koga i ni u što! Susrešću nekog poznatog, to je bio moj jedini plan. Na prvi pogled izgleda nepametan, ali on ima pozadinu. Kad sam god bila u Beogradu, a bila sam mnogo-mnogo puta, svaki put sam na ulici susrela nekog poznatog. Svaki put! Zašto ne bih i sada. Doći ću pred hotel "Moskvu", kažu da se tamo okupljaju Hercegovci i naročito Mostarci, staću i čekaću. Danima, sve dok ne susretnem koga.
"Danice!" čim sam došla pred hotel i zaustavila se da odaberem zgodno mjesto za stajanje, izviknuto je moje ime. Da li je i moje? toliko je Danica u Beogradu, prisjetih se. Moje je.
Prilazio mi je Boško Jovanović, nekadašnji kućni prijatelj i komšija. Prije desetak godina bio je direktor preduzeća i ja sam ga naslijedila. Nije bio u volji lokalne politike, pokupio se i znam da je otputovao i zaposlio se u Beogradu, ali nam se kasnije putevi nisu ukrštali.
"Boško!" iskreno sam se obradovala poslije prvog iznenađenja.
"Zar si živa...? A ja čuo da si zaglavila u logoru... Baš mi je drago..." govorio je srcem.
"Čuo?!" iznenadih se.
"Neko mi je rekao da te je vidio u logoru Dretelj, i da misli..."
"I zna koliko su me tukli i mučuli?!" prekinula sam Boška, dodala sam: "Mislio je da nisam mogla preživjeti?"
"Upravo je to rekao", prekinuo me je Boško.
"Je li ti rekao da je moja porodica poubijana?" kao da me je napao virus koji sluđuje, iz mene je pokuljalo: "Je li ti rekao da sam poslije logora bila smještena u ludnicu? Je li ti rekao da je preživjelo samo moje dvoje unučadi, i da umiru od gladi pored lude bake Danice Prstojević?"
" Ne, o tome nije govorio, vjerovatno sve to i ne zna", potpuno zbunjeno će Boško.
"Oprosti Boško, oprosti, molim te. Iza logora dogodi mi se da izgubim osjećaj mjere, oprosti! Koji je to bio od mojih sapatnika?" poželjeh saznati njegovo ime.
"Branko Simić, ne znam da li ga se sjećaš, on je mlađi čovjek?" reče.
"Branko! Živ!? Koliko je taj čovjek mučen..." iznenadih se i obradovah još jednom preživjelom Dreteljcu.
"'Stid me je i da pričam šta su mi sve radili,' jedino mi je to htio da kaže o sebi", uzvratio je Boško.
"E moj Boško", ote mi se poluglas: "Mučili su nas."
"Hrvati ili muslimani?" prekinuo me je.
"Ni Hrvati ni muslimani, to nisu ljudi, to su hrvatska i muslimanska đubrad. Ipak, najbrutalnije gadosti radili su nam muslimani, a Hrvati one najopasnije po opstanak."
"Branko, mora da je prošao užase", nastavio je Boško: "Eno ga kao sulud besciljno baulja po beogradskim ulicama, bez mesa je, kost i koža."
"Tučen je svačim, svuda i u svako vrijeme", navriješe sjećanja i slike koje neprestano more moj noćni život, nastavila sam: "Treba li Branko, ja, ili iko da priča i uznemirava mirne ljude, trebam li da ti govorim kako je Branko pio urin i jeo... Trebam li?"
"Oprosti, imaš pravo", saglasi se Boško.
"Ipak, ispričaću ti jedan detalj vezan za Branka", sjetih se toga i poželjeh da ispričam. "Da li se sjećaš jednoga crnomanjastog stražara na kapiji, u našem preduzeću, po imenu Muharem?
"Bio je jedan, prisjećam ga se, koji bi mogao imati takvo ime", kaza Boško nakon što je razmišljao kratko, nasmija se i doda: "Supruga mu je dolazila, od kuće, da ga tuče na poslu... da li je taj?"
"Znala sam da ćeš ga se prisjetiti upravo po tome, jer svi smo ga i poznavali samo zbog toga. U ratu je taj jadnik djelovao pod imenom hadžija Muraj, u logoru je vedrio i oblačio. Silovao je...", predahnula sam i premišljala da li da nastavim. Nastavila sam:
"Jednoga dana okupio nas je na otvorenom, da prisustvujemo nekoj trci, kako je nazvao svoju ludoriju. Staza je dužine tridesetak koraka. 'Jahači' su hadžija Muraj i još jedan stražar. 'Konji' su Branko i neki Vojo. Trčalo se za neku opkladu, a jahači su birali sebi 'konje'.
– Konj mi je neishranjen – omjeravajući i uokružujući Branka, 'žalio' se hadžija Muraj. – Srbonja, je si li gladan? – pitao ga je. Nekada brdo od tridesetogodišnjaka, Branko-kostur bespomoćno je stajao i bio potpuno odsutan. – Vlaše, je si li gladan?! – podviknuo je.
– Jesam – odsutno uzvratio je Branko.
– Pasi travu! – podviknuo je silinom vlasti opasani hadžija Muraj. Branko je i dalje stajao i beznadno gledao u daljinu.
– Pasi konju! – podviknuo je silnik udarivši ga kundakom po leđima. Branko je, četvoronoške, pasao travu.
– I ti srpsko pseto, pasi! – i na Voju podviknuo je njegov 'jahač'. I Vojo je priskočio da pase. – Pasi, najedi se, ne stigneš li prvi na cilj preklaću te kao zeca – prijetio je.
Pasli su travu dva čovjeka, još juče ugledni intelektualci, samo zbog toga što su Srbi. Tako je počela predstava koja je trebala da nas zabavi.
Na cilj prvi stigao je Branko i preživio je, a hadžija Muraj dobio je opkladu. Voju više niko nije vidio. To što Brankove kosti i koža besciljno bauljaju beogradskim ulicama, kako si se izrazio, znači da još vodi onu utrku pod bremenom hadžije Muraja. I mnogih drugih tereta. Preživjelim logorašima presuđeno je da vode utrke, i da ih nikad i ne dovrše."
"Strašno!" otpuhnuvši prošaptao je Boško.
"Može li i treba li Branko da prepričava kako je vodio i dobio utrku, trebamo li svi mi da plašimo i uznemiravamo mirne ljude gadostima koje smo preživjeli, možemo li...? I ja trčim svoju trku, vidim joj 'start', čujem joj publiku, ali joj ne vidim 'cilj'", otvorio mi se ventil koga sam bila čvrsto privila, govorila sam i brisala suze, govorilo je iz mene sve dok me ridanje nije potpuno ophrvalo. Uspjela sam još da kažem: "Ubili su mnoge moje, preživjeli su samo dvoje unučadi. Bila sam u ludnici."
"Izvini Danice, oprosti mi, molim te..." i Boško je suzio.
Potrajala je mučnina. Boško je u više navrata pokušavao da me tješi, upinjao se da nešto kaže, ali nije i uspijevao. Smogla sam snage da se obuzdam i nastavim smirenije. "Ništa Boško, ništa, znam... Oprosti ti meni, čim mi kane prva suza teško iza nje mogu da se kontrolišem, tako i ovoga puta. Završimo o ovome!?" predložih.
"Naravno, izvini..." i on se iskobeljavao i iskobeljao iz more u koju sam ga uvukla. Odlučno je predložio: "Idemo na kafu... Evo ovdje... Pred Moskvu..."
"Kaži mi o sebi i porodici", počeh normalno da govorim tek kad sjedoh na stolicu prelijepe terase na trotoaru poznatog trga Terazije.
"Djeca su velika, studiraju još uvijek, supruga je dobro..." kaza i zamisli se.
"A ti?" uskočih pitanjem.
"Zdravstveno sam dobro. Imam problema na sve strane kao i svi Srbi ovoga vremena. Uništi me 'Novi svjetski poredak'. Devedeset posto privrede ne radi. Moje preduzeće je likvidirano, bez posla sam dvije godine. Na pijaci preprodajem cigarete i preživljavam. Ni ja ne bih više o onome ni o ovome", predloži i on.
"Saglasna sam!" odmah prihvatih pretpostavljajući kako se i može osjećati uspješan čovjek u neuređenim vremenima.
"A ti, gdje si, radiš li, od čega živiš?" sa izraženim sažaljenjem zapitao me je i pribojavao odgovora koji je domalo i dobio.
"Radim!? Ridam", uzvratila sam.
"Imaš li kakvih planova?" zamislio se i upitao tek da kaže što.
Boško se veoma obradovao kad me je susreo, ali osjećam da sam ga premorila i da je poželio da do rastanka dođe što prije. Nakon izlaska iz logora ovakve situacije često mi se ponavljaju. LJudi su radoznali i ljubopitljivi, ali ne mogu dugo da se saživljavaju sa nesrećama drugih, počinju da ih shvataju kao univerzalne, pa i svoje, i onda traže da se što brže i što dalje izmaknu. Upravo se to događa i Bošku, razumijem ga i hoću da ga oslobodim more koja je u nj došla sa mnom. Zbog toga sam njegovo pitanje, pitanje radi pitanja, uozbiljila.
"Imam plan! Po njemu došla sam u Beograd. Imam! Plan mi je da stojim pred hotelom "Moskva" dok ne susrećem slučajnog prolaznika-prijatelja", rekla sam istinu.
"I kad ga susrećeš šta onda?" on je pomislio da sam se našalila.
"Pitaću za savjet..." nastavila sam ozbiljno.
"Mene?" i dalje je mislio da hoću da se šalim.
"I tebe!" i dalje sam govorila ozbiljno, pa prihvati i on.
"Nemam ga ni za sebe", ovo je već sasvim ozbiljno istočilo iz dubine njegove duše. Pri tom je nesvjesno ali snažno uzdahnuo.
"Logor je bio stravičan, kazah pognute glave", nastavih: "Uništili su mi svaki damar. Ubili su mi i moć razmišljanja", na čas sam se bila opet izgubila, ali i prisjetila da se žalopojki nužno moram otarasiti. Zaćutala sam na čas, pa nastavila:
"Pa ipak, imaš li kakvu ideju za mene?" dopitala sam.
"Imam IOM!" osjetila sam da mu je baš u tom trenu na um došla ideja koju je odmah i izgovorio.
"IOM!? Šta ti je to?" pomislila sam da je imao na pameti neko preduzeće u kome bi se možda mogla zaposliti. "Firma?" dodala sam.
"A ne!" nasmijao se i nastavio: "IOM je humanitarna organizacija, tu kod trga Slavije, preko nje neki idu u Ameriku..."
"U Ameriku!?" iznenadih se, jer do toga trena nikad nisam ni pomišljala na odlazak u inostranstvo.
"Nedavno sam sreo prijatelja sa porodicom iz Bosne, usput im malo i pomogao, vozio ih u IOM..." otežući svaku riječ ispričao je Boško.
"Hoćeš li odvesti i mene?" prekinula sam ga, jer sam i ja na tren pomislila da bi od toga moglo biti nešto.
"Svakako!" dodao je sa naglašenim oduševljenjem, radostan da mi bar malo može biti od koristi, jer vidjelo se na njemu, on je zaista mislio da ja tamo mogu doći do kakvog prihvatljivog rješenja.
Budući da u IOM-u imaju evidenciju Crvenog krsta, i u njoj podebeli logorski dosije i o meni, odobrenje za useljenje u SAD dobila sam brzo, i preko svih mojih očekivanja.
Poći ću sama, tako sam odlučila nakon što sam popričala i zatražila mišljenje od nekih ozbiljnijih rođaka i prijatelja, a kad se malo snađem u Americi dovešću unučad, otprilike nakon jedne godine. Ovo sam naročito usaglasila sa sestrom Spasenijom, koja je takođe izbjeglica iz Bosne, i sa kojom sam poslije logora i bolnice živila u Nišu. Kod nje su moja unučad, ona je moja dobra sestra, koja ih pazi sa mnogo nježnosti, i zahvaljujući toj sretnosti i ja sam psihički stasavala. NJoj treba zahvaljivati i za moje američko snošljivo trpljenje bez unučadi. Meni je ostalo da u bogatoj Americi radim i zaradim, te za skroman život djece, sestri šanjem novac. A toliko ću valjda moći. Sa takvim planom ukročila sam u Kolumbovu zemlju.
U Los Anđelesu ( Los Angeles) dočekala me je socijalna državna politika, finansijka pomoć putem Velfera ( Wellfare), od koje, nažalost ni sama nisam mogla da živim. Primala sam ispod tri stotine dolara na mjesec, u novcu i bonovima za hranu. Pristojno stanovanje je barem duplo više od toga. Dobila sam radnu dozvolu, posao moram naći sama, ne znam engleski jezik a nezaposlenost je velika – od posla nema ništa. Nikoga ne poznajem, skolila me dosada, pa tuga, nemam novaca ni za povratak, pa kuda ću?
Ništa nije tako djelotvorno malodušnom čovjeku kao blagonaklon razgovor – topla riječ.
Tek ovdje, gdje prvi put u životu ni toga nisam imala, to shvatam u punoj mjeri.
Proputovala sam putevima koji vode ka paklu, ojađivana i navaljivana koliko god se može natovariti na ljudsko biće, ali sam se kako-tako nosila uz rođake, prijatelje, poznanike i saplemenike koji su prisustvom i toplinom riječi ulijevali nadu, vjeru i smisao života. U Americi prosto toga nema, možda i ima, ali čovjek koji ne zna da govori lokalni jezik i nema novaca, to i ne može da sreće.
U prva dva mjeseca boravka nisam govorila koliko bi u Starom kraju za pola dana. Ubi me to. Za ovakvo stanje kriva sam i sama, jer nisam se pripremila za Ameriku. O svemu što me dočekalo znala sam ispod potrebnog minimuma. A trebala sam i mogla da saznajem.
"Imate li koga od rodbine u SAD?" bilo je jedno od pitanja IOM-ove službenice u Beogradu, nakon što mi je saopšteno da sam dobila izbjeglički status i useljeničko pravo.
"Ne!" odgovorila sam.
"Imate li prijatelja ili poznanika?" uslijedilo je novo pitanje. Postavljeno je oštro, gotovo grubo, a i inače isprepadana, shvatila sam da službenica misli da lažem, jer ko to nema poznanika u Americi, kao da je rekla.
"Imam", uzvratila sam misleći na porodicu iz Bosne o kojoj mi je govorio Boško, i koji mi je dao njihova imena, adresu i telefonski broj, kao, eto, neka mi se nađe, u zlu ne trebalo, kako se izrazio uz osmijeh.
"Kažite njihova imena, prvo pa zadnje ime..." zahtjevala je službenica, a ja iz tašne izvadila sam i ispružila baš onaj papir koji mi je dao Boško.
"Imate li još poznanika u SAD?" bila je uporna, gotovo da me tjerala da ih izmišljam.
"Nikog više u Americi ne poznajem", odrečno uzvratila sam.
Iza ovoga razgovora razmišljala sam o smislu zapisivanja nedužnih imena, ljudi koji me ne poznaju. Nazvala sam Boška i o tome ga obavjestila, te zamolila da tim ljudima dojavi za mene, da se eventualno ne iznenade...
Baš tim činom bila je određena moja daljnja sudbina. Program američke administracije za izbjeglice-useljenike, po kome sam došla, pretpostavlja i uslovljava američkog građanina (instituciju) dobročinitelja, sponzora kako ga ovdje nazivaju. NJegovo je da useljenika prihvati i na bezbolan način uvede u američko društvo. Praktično, to znači da se stara o njemu u fazi pribavljanja svih papira nužnih za legalan život, učenje jezika i besplatno stanovanje, da ga materijalno pomaže, da mu nađe posao od koga može da živi, i tek tada – po zakonu, završio je obaveze oko štićenika.
Nakon što sam "odobrena" za useljenje u SAD, mislila sam da je IOM tim činom oko mene završio svoj posao, a istina je da njegov glavni posao tek trebao da uslijedi, o ovome ću saznati kad mi to više neće biti od značaja. IOM od američke administracije prima novac (ne baš mal) za posao koji obavlja oko useljenika, u koji spada i traženje i iznalaženje bogatih američkih donatora. IOM, opet ti prokleti dolari, da bi prošao što jeftinije, zadovoljava se potpisanom izjavom o donatorstvu koju dostavlja naručiocu uz fakturu, bez obzira da li taj donator hoće i može da izvrši donaciju. I ta humanitarna ideja, u slučaju srpskih izbjeglica i useljenika u SAD, izrodila se u užasnu laž, gotovo svi njihovi "donatori" su prethodne, svježe izbjeglice, koje ne mogu ni sebe da prehrane. Kasnije susretaću ih, i nikoga nisam upoznala a da je dobio ikakvu donaciju, osim one državne, velfera. Dedo Zvonić, musliman iz Mostara, pričao mi je da je njegovo domaćinstvo dobilo 3 televizora, namještaj, 3 automobila... 3 zaposlenja, a stanovanje nije plaćalo 2 godine, i to je jedina donacija (od onih koje sam upoznala), odrađena na način kako je useljeničkim programom i postavljena.
Moj "sponzor" biće izbjeglica iz Boškove priče. On je u Los Anđelosu i ja idem k njemu, i samo zbog toga sam dospjela u Kaliforniju. Usput ću doznati da za Kaliforniju nema donacija, da je tamo useljavanje prekoplansko, i ta država nije blagonaklona prema želji useljenika, a s druge strane gledano, u SAD, upravo ona najviše daje socijalne pomoći. Petar Bošković, moj "sponzor", došao je, slično kao i ja, prije pola godine.
"Alo! Aj nid Piter Bazkavajk", nakon što je podigao slušalicu javio mu se nepoznat i nerazumljiv glas, kasnije će mi prepričavati nedužni izbjeglica Petar Bošković.
"Jes, ja sam, Aj em Bošković", pomislio je da ga traži neko iz administracije i uplašio se zbog neznanja engleskog jezika. A takvih poziva ima i svi su direktno vezani za njegovu socijalnu pomoć – Velfer, i svi prijete, ako ne postupi po tome i tome, izgubiće pomoć. A on ne razumije čime mu prijete i šta mora da obavi ili dokaže. "Oznojim se svaki put kad zazvoni telefon", žaliće mi se Petar.
"Ovdje je Tina." Petru olakša nakon što mu se javio novi glas, Sarajke, koja radi u ovdašnjoj humanitarnoj organizaciji preko koje je došao i on i ja.
"A vi ste gospođo Tina. Kako ste?" počeo je da govori i pretpostavlja koji li je sada, ipak, papir na redu.
"Vi imate prijateljicu Danacu Prstojević..." rekla je nakon uobičajenog pozdrava.
"Ne! Ja, stvarno ne znam..." počeo je da govori, ali i da se preispituje ko bi mogla biti ta žena i u kakvom odnosu s njim.
"Ona je u beogradskom IOM-u navela vaše ime", zaskočila ga je službenica Tina. I u tome času se sjetio Boškovoga poziva i razgovora, u kome je usput spomenuto to ime: "I jedna moja prijateljica dolazi u Ameriku, zove se Danaca Prstojević. Pa eto, budi joj malo pri ruci..." kazao mu je Boško.
"A jest, jest Danaca, prijateljica, kako da ne. Izludila me ova Amerika, gotovo da sam bio i zaboravio na gospođu..." nakon što se sjetio Boškovih riječi Petar je vrpoljio.
"Hoćete li da potpišete za nju...?" službenica Tina je govorila još nešto, ali je Petar nije mogao odslušati do kraja, zbunio se tim nekim potpisom za nešto i nekoga.
"Kako da ne, hoću", uzvratio je Petar, potvrdio ni sam ne zna šta i zašto. A potvrdio je da će biti "bogati" Amerikanac – donator.
Siroti Petar potpisao je moje sponzorstvo, a ni jednu od, činom potpisivanja, preuzetih obaveza nije mogao da ispuni. Neki daljni rođak ustupio mu je privremeno jednu sobu, u njoj živi sa ženom i djetetom, i često morao da odgovara na rođakovo pitanje: "Kada ćeš više da nađeš stan i odseliš se?"
Kasnije je na Petrovu adresu stiglo obavještenje o datumu moga slijetanja na aerodrom Los Anđeles, kao i napomena da je odgovoran da me preuzme i brine o meni. Pored svoje sad Petar ima i drugu stambenu muku. Rastrčao se oko ono malo i nedovoljno upoznatih ljudi.
Našao je u Pasadeni ( Pasadena) stambeno rješenje za mene, najbolje što je bilo moguće, stan u kome stanuju dvije Meksikanke i plaćaju stanarinu $800. Kao treća plaćaću trećinu $267. Budući da toliko neću dobivati socijalne pomoći, Petar će nadoknađivati razliku od 60 dolara, dok se ne snađem, objasnio mi je. "Kud će guba pa na gubavo jare", rekla sam, on se saglasio klimanjem glave i tugaljivim osmijehom.
Stan se nalazi u prizemlju na broju 144 south Catalina ave # Pasadena, Ca 91105, na uglu sa Cordova st. Meksikanke imaju po sobu i zajednički poveliki dnevni boravak, u kome ću ja danovati i konačiti, na podu, odnosno na jednom madracu koji su one nabavile za ovu priliku. Od namještaja ima jedna fotelja, trpezarijski sto sa četiri restoranske stolice, televizor i poličica za knjige, te orman u zidu. Kuhinja je potpuno opremljena, uključujući i ogroman frižider sa dijelom za zamrzavanje. Televizor je Meksikanki i one mi dozvoljavaju da ga koristim. I one su neke jadne djevojke, rade po čitav dan u nekoj perionici, prokrijumčarile su se iz Meksika i nemaju regulisane papire, ne znaju engleski jezik (nije im to problem kao meni, jer Meksikanaca je ovdje koji milion), ali zbog neregularnosti boravka, ucjenjene su i rade za najnižu satnicu, i one tek preživljavaju.
Našavši se osamljena u apartmanu, osamljena i u čitavoj zgradi (svi su na poslu i u zgradi niko nema djece), osjećala sam se kao brodolomac tek spašen i izvučen na obalu, pun vode i bez volje za životom.
Ulaz u zgradu stalno mi zaziva sjećanje na logor, vjerovatno zbog toga što je mnogo rešetaka oko njega. Ustvari, uvjerljivim metalnim u crno obojenim rešetkama uokružen je jedan plato na pročelju duguljaste zgrade, u kome su vidno istaknuti poštanski sandučići, njih 12. Rešetkasta vrata otvaraju se ključem, ili pozivom stanara putem lokalnog telefona, pa stanar ukucavanjem na slušalici cifre 9 automatski ih otključava. Iza vrata je tridesetak metara dugačak polumračan uzak hodnik, uzak da se mimoilaženje mora odvijati uz pažnju i neprijatnost. Čitav hodnik vidi se sa ulice, pa je dolaženje do apartmana dosta neprijatno, naročito noću kad je na ulici mrak a u hodniku jaka svjetlost, i prolaznik je kao na pozornici i pod osjećajem da ga stalno neko prati. Moj apartman je na kraju hodnika, pa ulazeći, naročito po mraku, mahinalno osvrnem se nekoliko puta, i redovno pomišljam da ne bih imala gdje pobjeći kad bi se ko sa ulaza otisnuo za mnom. A toga u ovoj zemlji ima. Zbog toga svaki put gotovo poplašeno otključavam vrata apartmana. Tu me opet zatiče neobičnost, jer sa hodnika ulazi se direktno u dnevni boravak, dakle, otvaranjem vrata od apartmana ukazuje se i moja postelja. Lijevo i desno, iz dnevnog boravka, imaju po jedna vrata, iza kojih su po jedna soba i mokri čvor, staništa sustanarki Meksikanki. Dio dnevnog boravka, paravanima, ograđen je za kuhinju i trpezariju. Brzo sam se privikla na apartman i ogroman dnevni boravak, ali su ostale dvije neprijatnosti, direktna veza sa hodnikom i dijeljenje jednog mokrog čvora sa dosta traljavom sustanarkom.
Meksikanke rano ustaju i bez buke napuštaju apartman, a vraćaju se kasno, po mraku, koji put bi sjele u dnevni boravak i bavile se televizorom, ali najčešće produžuju do svojih kupatila i soba, i zavaljuju se na ležaje, tako da sam praktično sama u stanu po čitav dan. Po ustajanju i pospremanju doručkovala bih, kratko gledala televiziju, pa izlazila napolje. Išla sam da šetam, ali to neće moći potrajati dugo, jer u ovom gradu pojam gradske šetnje ne postoji, kao što ne postoji ni sjedeljka po gostionicama.
Ovdje je sve daleko; posao, doktor, prodavnica, škola... sve, nigdje se ne može doći pješačenjem (niti to ko pokušava), pa na ulici nema ljudi. Samo ja!? Iz automobila me zagleduju i sumnjivo vrte glavama, šetajući postajem osobenjak i nedobrodošla ličnost, od koje zaziru slučajno zatečeni serviseri i poštari. Ipak prošetam do parka, koji je udaljen oko jedan kilometar, ali i tamo me sumnjiče i zagleduju beskućnici, koji tu spavaju i počinju me shvatati kao nekom konkurencijom, jer jedino redovni tamo smo mi. Ipak u tom parku presjedim oko dva sata, i odmislim na hiljade životnih slika. Pokunjeno podižem se i usmjeravam ka apartmanu, u koji mi se ne ide, ali u koji ću doći, spustiti se na pod, upaliti televizor i gledati: silovanje, upucavanje, reklame... "uspješno" presađivanje kose. Usput nešto i pojedem (kao ručak), prelistam i pogledam slike besplatnih novina koje sam pokupila usput (ne znam ih čitati), pa izmrcvarena od dosade, pred veče, opet izlazim u šetnju i park, i sva nesrećna i razočarana u život, vraćam se u apartman, palim televiziju... i mučim se do počinka. I svaki dan tako. Meksikanke imaju telefon, na njega prijatelji mogu da me zovu, a ja njih ne, tako su kazale Petru, i preporučile da čim prije otvorim sebi telefonsku liniju.
Svaki dan sam sama. Jedina veza mi je Petrova porodica, koja je dosta daleko od mene, bez automobila smo oboje i viđamo se sve rjeđe, otprilike sedmično jednom. Tada bi me obično pozivali na porodični ručak, nalazio je načine da me ko od njegovih novostečenih poznanika doveze i vrati.
U Kaliforniji je pretoplo za naše organizme, nema četiri godišnja doba, čak bih rekla da je samo jedno, pa je aklimatizacija veoma bolna i traje mjesecima. Ono što nikad nisam imala, zaskočila me neka teška bolest sinusa, sukrvica ne prestaje da curi.
Upala sam u bezdan životne zbilje, nemir u meni sve je glasniji, misli nesređenije, a smisao života pokazuje se samo kao dio besmisla. A i taj smisao sastoji se u čamljenju u apartmanu i besciljnom hodanju po bezdušnom asfaltu. Sve moje dosadašnje šetnje gradom vodile su na južnu stranu od mjesta gdje stanujem. Zašto? zapitah se jednog dana nakon što sam izišla ispred zgrade i dvoumila kuda da okrenem, pa kad ne nađoh odgovor, onako spontano, okrenuh suprotnom stranom, na sjever, neka barem nešto danas bude drugačije. Da bih se osigurala od zalutalosti, već sam stekla tu naviku, na svakoj raskrsnici skretanja, na papiru ucrtavam novu ulicu i bilježim joj ime i broj. Ovdje je to zgodno, jer su sve raskrsnice pregledne i snabdjevene natpisima ulica i brojeva. Ništa ne bi zanimljivo ni u novom pravcu, nigdje čovjeka kao i na svakoj drugoj strani, ali ima prodavnica i znatno manje zelenila, sve do Kolorada ( Colorado), u šali kažu srpska ulica, po onom "hajd povedi kolo Rado. " Iza nestaje trgovina i objavljuje se zelenilo, kojim sam šetala ubilježivši četiri ulice, a onda se ukaza frivejsko korito, izbih na most ispod koga protiče dvosmijerna rijeka automobila, na svakoj strani u po šest traka.
Šest je sati iza podne, i to je vrijeme najveće gužve, jer se tada većina Amerikanaca nalazi na drumu, u povratku sa posla. Vozila su u punim zamasima desetak minuta, a onda desetak minuta potraje usporavanje (čak dolazi i do zastoja), toliko potraje i ubrzavanje, i tako ciklično. Posle lijeve trake su karpul trake ( carpool), trake kojim mogu da voze samo vozila koja imaju u sebi dvije ili više osoba. Karpul trake su znatno manje opterećene i u njima nema zastoja. Jedva ako svaki deseti automobil u sebi ima nekog osim vozača, neobično mi je to, u meni još uvijek huči krvotok ekonomiste, i ovoj neekonomičnosti ne mogu da se načudim. Sa ovih misli pomjeri me jedna druga preokupacija, dok je automobil bio u zastoju jedna žena-vozač mijenjala je periku. Potpuno je ćelava, mijenja radnu u paradnu frizuru, od plavuše postaje crnka. U položaju sam da vozače posmatram iskosa sa visine, vidim ih u cijelosti a oni mene ne vide. Zanimljivo ih je posmatrati, podsjetila sam se na neke televizijske emisije sa skrivenom kamerom, koju sam volila da gledam. Stajala sam oslonjena na ogradu mosta i sahatak vremena smijala se putničkim raznolikostima. Većina ih puši, žvače i čisti noseve, pripijaju vodu ili kafu, driješe i vežu kravate, puderišu lica, čiste ili nanose karmin, a jednoj vozačici sam se osobito smijala zbog njene spretnosti dok je uz laganu vožnju lakirala nokte. Tek po sumraku i paljenju automobilskih svjetala, kada je vidljivost naglo opadala a zastoji jenjavali, kao da sam se razbuđivala, trebalo mi je vremena da se vratim onoj drugoj zbilji, ulicama zakrčenim od vozila i bez vidljivih ljudi.
Svaki dan, pa i ovaj, vrpoljim po stanu iz koga mi je nekud. Samoća. Dosada. Samoćo, podla bolesti, kuda mi je gluvonijemoj, kakvom se osjećam, kud mi je i šta mi je smislu u besmislu, već opet na asvalt i "šetnju." Nakon dvadesetak dana američkog života bez života, šetnji bez šetnji, šetnji koje su postale more bez kojih ne mogu i u koje mi je nužno. I još jednom laćam se olovke i papira, izvlačim se iz apartmana i zgrade, i omjeram pasadenskim stranama, i pitam se, kuda mi je ovoga puta. Kordovom ulicom ću desno, zapadno, odlučih i krenuh, pa pomislih, ovo mi je najvažnija odluka danas – jadnog li dana.
Put me nanese na El Molino aveniju ( El Molino), okrenuh lijevo, južno prema Kaliforniji bulevaru ( California), tamo me zaokupiše i ponesoše zelene ljepote: savršeno izbrijani travnjaci, gotovo umjetnički oblikovani grmovi, visoke krošnje listogoričnjaka, visinski lahori listova palmi, na stotine vrsta razbeharalih cvjetova i okićenih domova. Miris svježe pokošenih travnjaka i vode iz mnogobrojnih prskalica, te snažna hladovina udjenuta u pustinjsku zaparu, omamljuju me i zazivaju sjećanja na Tjentište, planinsku svježinu, miris sijena i žubor lutajuće potočne Sutjeske. Tamo smo išli mladi da se "očešemo" o simpatiju, da vidimo maršala Tita, da ložimo partizansku vatru... da pjevamo i igramo – bili smo raskalašeno srećni. Bili smo i tužni, pored jednog debelog stabla poginuo je drug Sava Kovačević, tu smo zastajkivali i čitali zapis na spomen ploči. I misli odnjihaše i zaustaviše se na čuki njegove pogibije, ne znam koliko sam dugo boravila tamo, oslonjena o poznato stoljetno stablo, kad sam se ovovremenila i shvatila da stojim oslonjena o deblo drveta koje u Kaliforniji nazivaju poplar (sličan je jablanu). Naišavši na prepreku na pješačkoj stazi, koja je prava i duga na kilometre, nesvjesno sam se zaustavila i odmarala od šetnje koja je već bila potrajala. Uzrok prepreke bi sljedeće što će ponijeti moje misli i kratiti vrijeme.
Pet radnika zaposjeli su jednu trospratnicu, koju su prethodno uokružili grubim prenosnim ogradama. Da se radnja odvijala na polju, igralištu ili parku, pomislila bih da je u pitanju gradnja ogromnog dirižabla. Materijal razbacan uokolo kuće potsjeća me samo na gigantske balone, koje sam gledala u filmovima, i za drugo nemam ideje. U jednom trenu dvojica radnika (sa dva viljuškara) vukla su ogromne cerade i gotovo da su me zakačili, a onda prišao mi je jedan od njih, vjerovatno predradnik, i učtivo se obratio. Od ne baš mnogo izgovorenih riječi razumjela sam samo dvije – private i help, te shvatila da mi "nudi" pomoć, jer sam na privatnom vlasništvu. Prešla sam na drugu stranu ulice i otuda pokušavala da odgonetnem smisao njihovog poduhvata. Nastavila sam šetnju sa razmišljanima o smislu rada koji je ostao iza mene. Ta misao, ovako zaista može samo biti kod dokonog čovjeka, pratila me je čak i kad sam legla, prisjetila sam se toga i po ustajanju, pa sam se i sjutri dan uputila tamo. Zatekla sam sve kao i juče, jedino materijala ima više, upotrebnu vrijednost mu znam i manje nego juče. Navratila sam i sljedećeg dana, i onda sam zaboravila na to, da bi se prisjetila do jednu sedmicu i još jednom otišla. Dočekalo me je potpuno iznenađenje. Umjesto trospratnice zatekla sam ogroman naduvan balon, izrađen od armirane neprovidne cerade. Po obliku balona, nije mi bilo teško zaključiti, u njemu je trospratnica. Kao i obično, na ulici nije bilo ljudi i nisam imala koga da pitam šta je smisao ubalonivanja kuće, i saznaću to tek do desetak dana. Ispod dnevnog boravka kuće nalazi se ogroman termitnjak, termiti su već uveliko izgrizli grede drvene konstrukcije zgrade i zaprijetili joj obrušavanjem. U Americi, i obračun sa mravima beskompromisan je i veoma je skup.
Moj smisao života u zatečenom besmislu postaje sve zreliji, proteklo je tridesetak dana na ljudskoj periferiji u kojoj baš ni jednu riječ nisam izgovorila, niti imala prilike da pročitam što. Uz finansijske teškoće, sijaset svakojakih razmišljanja i snažnu nostalgiju, ja sam vrlo nesrećno ljudsko biće. Ovdje mi je teško do života, a ni jedno pitanje zbog kojih sam došla, ne samo da nisam riješila, već rješenja i ne vidim. Čak pravim nove dugove.
Petrovi ne rade, preživljavaju i uče engleski jezik, ali njih je troje, pomoć velfera im je oko 800 dolara, i kako-tako mogu. Nažalost, $60 koje izdvajaju za mene, zaista, za njih je premnogo i to je ono što me dodatno boli i neda spokoja.
Mudrac zna i nepomerajuci se sa mesta.

Ne gledajuci vidi

Ne radeci cini

Корисников грб
prozak
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 3538
Придружен: 15 Окт 2005, 19:08

Порукаод prozak » 15 Нов 2005, 22:27

Tri zenske price



Karmen Laforet
Na putu ka skoli
Jutro je i idemo drzeci se za ruke. Sveze je i vazduh je prljav od magle. Ulice su vlazne. Tako je rano.

Skinula sam rukavicu da osetim dodir devojcicine ruke u svojoj i on me ispunjava beskrajnom neznoscu, taj tako prijatan i prijateljski dodir da joj, pomalo savladana emocijama, stezem ruku. Njena vlasnica okrece glavu ka meni i smesi mi se ispod oka. Odlicno zna vaznost tog stiska, zna da sam sa njom i da smo danas jos vece prijateljice nego bilo kog drugog dana.

Odnekud dolazi vetar koji pocinje da rasteruje maglu. Lisce opada sa svih stabala u ulici i nekoliko trenutaka trcimo pod laganom kisom boje duvana.

- Kasnimo; hajdemo.

- Idemo, idemo.

Prolazimo trceci pored taksi stanice i niza parkiranih taksija, bezeci od iskusenja. Devojcica i ja znamo da kad god nas dve nekud podjemo zajedno, iako se to retko desava, ja skoro nikad ne propustam da uzmem taksi. Njoj se to dopada; ali, istini za volju, ja to ne cinim da bih nju razveselila. Jednostavno, kada izlazim iz kuce sa devojcicom imam osecaj da krecem na veoma dugo putovanje. Kada razmisljam o jednom od takvih bekstava, o jednoj takvoj setnji, zabavlja me kad vidim kako joj se u ocima pale vesele iskre i shvatam kako bezmerno volim da se setam sa svojom starijom cerkicom i slusam je kako cereta. Pomislim kako cu je odvesti u park, kako cu je uciti imenima cveca, kao otac dobre Huanite; kako cu se igrati sa njom, kako cemo se smejati, sada je vec tako komicna, i kako cemo na kraju kupiti napolitanke, kao sto obicno biva kada idem s njom, i radosno ih pojesti.

Medjutim, devojcica pocinje da cereta mnogo pre nego sto izadjemo iz kuce, a treba i da je ocesljam i napravim joj kikice (koje vire ispod beretke, male i uvrnute, kao dva zlatna repica); moram da je presvucem, tek sto sam je obukla, jer je na sebe prosula flasicu kondenzovanog mleka, da joj odsecem nokte jer u trenutku kad joj oblacim rukavice vidim da su porasli... I kad izadjemo na ulicu, ja, njena majka, skoro sam isto toliko umorna kao onog dana kada sam je donela na svet... Iscrpljena, u mantilu koji na meni visi kao pelerina, nenasminkanih usana (jer sam u poslednjem casu to smetnula s uma), koracam tako sto me ona vuce, svojom neverovatnom energijom i beskrajnim pitanjima "zasto".

- Vidi, taksi. To je moj uzvik spasa i posrtanja kada idem sa devojcicom... Taksi.

Kada udjem unutra, odmah zaboravim onu sliku sa pticama, cvecem i lekcijama iz dobre Huanite i vozacu dajem bakinu adresu, jer znam da je to mesto gde cemo svi biti srecni: devojcica ce pricati sa bakama a ja cu sama, u tisini, pusiti cigaretu.

Ali danas, ovog hladnog jutra, kada se zurimo vise nego ikada u zivotu, devojcica i ja prolazimo bez zaustavljanja pored niza taksija koji nas dovode u iskusenje. Prvi put u zivotu idemo u skolu... U skolu, kazem joj, ne moze da se ide taksijem. Moramo malo da potrcimo ulicom, da sidjemo u metro, da idemo do odredjenog mesta, da udjemo u autobus... Ja sam za svoju devojcicu izabrala skolu koja je bas daleko, to je istina; skolu koja mi se mnogo dopada ali koja je mnogo daleko... Medjutim, danas nisam nestrpljiva, ni umorna i devojcica to zna. Sada ona svojom rucicom u mojoj zapocinje stidljivo milovanje; i prvi put shvatam da je njena ruka deteta od cetiri godine iste velicine kao i moja: tako odlucna, pomalo gruba, podjednako nervozna kao i moja. Taj dodir mi kaze da joj srce poskakuje od pomisli da zapocinje svoj radni vek na zemlji, i znam da ce joj se skola koju sam joj pronasla svideti, zato sto se svidja meni, kao i da ce joj se dopasti da u nju ide svakog dana, sa mnom, ulicama grada... Samo bi Bog mogao da objasni zasto smo se tokom celog puta osecale kao jedno bice i zasto smo bile tako ispunjene ponosom...

Istim ocima ona i ja posmatramo skolsko dvoriste puno jesenjeg lisca, devojcici decaku mantilima razlicitih boja, obrascica zarumenelih od jutarnjeg vazduha, kako se igraju, cekajuci da budu pozvani u ucionicu.

Imam utisak da mi ne prilici da tu stojim; neprijatno mi je da budem uz devojcicu do poslednjeg trenutka, kao da ona ne ume sama da se snadje u tom novom svetu u koji sam je ja dovela... I ne ljubim je, jer znam da ona to u tom casu ne zeli. Kazem joj da ide kod najmanje dece, kod one koja stoje u grupi u jednom uglu, i onda se rukujemo kao dve prijateljice. Gledam je sa kapije kako odlazi, ne okrenuvsi nijednom glavu unazad. Pada mi na pamet gomila stvari koje moram da joj kazem, sada kad je velika, kada ide u skolu, sada kada mi nije na raspolaganju po ceo dan, kod kuce... Pada mi na pamet da ce je ono sto svakog dana bude ucila u ovoj beloj kuci, ono sto ce je odvajati od mene - posao, prijatelji, nova uzbudjenja - isto tako priblizavati mojoj dusi da na kraju necu znati gde se zavrsava moj duh a pocinje njen...

A mozda je sve ovo pogresno... Sve ovo sto mislim i zbog cega se osmehujem, tako glupo, s rukama u dzepovima svog mantila, s ocima u oblacima.

Ali zelela bih da mi neko objasni zbog cega, dok se udaljavam iduci trotoarom ispresecanim tragovima sunca i magle i cujem skolsko zvono kako zvoni za pocetak casa, zbog cega osecam to zudno iscekivanje, tu radost, jer zamisljam ucionicu i prozor, moju malu klupu iz koje vidim dvoriste, pa cak jasno vidim, uzbudjena, kako je na tabli zutom kredom napisano veliko slovo A, prvo slovo koje cu da naucim...

Kristina Peri Rosi
Prva ljubav
Prvi put kada sam zaprosila svoju majku imala sam tri godine. (Biolozi tvrde da smo u ranim godinama zivota najinteligentniji. Kasnije dolaze kultura, informacije, ucenje.) Ja sam imala ozbiljan predlog: zelela sam da se njome ozenim. Brak moje majke (ciji sam ja bila rani plod) bio je katastrofa i ona je bila tuzna i zabrinuta. Domace zivotinje instinktivno razumeju ljudska osecanja i bol i pokusavaju da im prave drustvo i da ih utese: ja sam bila domaca zivotinja od tri godine.

Ono malo vremena koje je otac provodio kod kuce (njegova moc ispoljavala se u tome da se pojavi ili da nestane bez najave) oni su se raspravljali, uzajamno se optuzivali dok je u vazduhu, kao crni olujni oblak, lebdela neka nepoznata pretnja. Nasuprot njima, moja majka i ja smo bile savrsen par. Imale smo isti ukus (klasicna muzika, narodne price, poezija, nauka), igrale se zajedno i delile osecanja, radosti i strahove. Sta ste vise mogli da trazite od jednog para? Naravno, nismo bile sasvim iste. Ja sam u svojoj trecoj godini imala istancan osecaj za avanturu koji je nedostajao mojoj majci (a mozda ga je njen brak unistio) kao i ljubav prema flori i fauni koja se mojoj majci cinila pomalo vulgarnom. Ali uprkos tome, ona mi je dozvolila da drzim tvora, jednog zlovoljnog noja i nekoliko kunica. Medjutim, za razliku od mojih roditelja, moja majka i ja smo uvek, kada bi dolazilo do sukoba, umele da pregovaramo. Kada sam se jednom ukopistila da povedem kuci bebu slona iz zooloskog vrta, rekavsi da se ne vracam kuci bez nje moja majka mi je u zamenu ponudila malo tele koje sam mogla da cuvam u dvoristu iza kuce. (Sumnjam da ga je otac pojeo. Jednog dana, kada sam se probudila, telence vise nije paslo na travnjaku. Moj otac je tog dana pravio pecenje.)

Moja majka je vrlo pazljivo saslusala moj predlog. (Uvek me je vrlo pazljivo slusala kao sto i treba slusati decu.) Mislim da je bila polaskana. Bila je mnogo nesrecna zbog propalog braka sa mojim ocem i bilo joj je potrebno da je neko nezno voli, da je postuje i da joj se divi. Shvatila je da joj ja velikodusno nudim sva ta osecanja (uz veliku zelju da joj sve nadoknadim) poput srednjovekovne trubadurke.

Posto je pazljivo saslusala moj predlog, majka mi je rekla da i ona mene mnogo voli, da sam ja jedina radost njenog zivota koji je inace tuzan, i da mi je zahvalna zbog mojih osecanja, mog razumevanja i ljubavi koju joj pruzam. Njene reci su mi se ucinile tacnim jer su adekvatno opisivale nas odnos. U ovom trenutku, majka mi je objasnila, nas brak nije moguc jer sam ja jos uvek veoma mala. To je bio razlog koji sam mogla da razumem. Moja majka je bila veoma lepa zena (imala je divne oci "boje vremena". Taj opis sam pronasla mnogo godina kasnije u jednom romanticnom romanu Pjera Lotija), inteligentna, kulturna, mada krhka i preplasena. Ja sam bila spremna da je stitim (sto moj otac nije cinio), iako sam i sama cesto bila uplasena. Ali ljubav nas cini velikodusnim. Isto sam tako bila spremna da cekam koliko god je trebalo da bismo se vencale.

Uvek cu biti zahvalna svojoj majci sto mi je dala takav odgovor. Ona nije odbila moju ponudu, nije me razocarala vec je utvrdila pravi i razuman razlog zbog koga nase vencanje mora da se odlozi. Pored toga, takav odgovor mi je bio podsticaj da rastem. Od tog dana, trudila sam se da bolje jedem (imala sam prilicno los apetit), pristala sam da uzimam vitamine i uzasno riblje ulje, sve u nadi da cu tako brze porasti i napokon dostici odgovarajucu velicinu i starost da bih se njome ozenila.

U to vreme su rodjaci, susedi i svi oni glupi i promaseni odrasli ljudi imali ruzan obicaj da pitaju decu sta ce raditi kad porastu. Ja sam, apsolutno ubedjena i sigurna, odgovarala: "Ozenicu se svojom majkom." Zamisljala sam andjeosku buducnost ispunjenu mirom i skladom, ispunjenu citanjem divnih knjiga, uzbudljivim setnjama, vecerima u operi (moja majka je bila fantastican sopran), neznoscu, saucesnistvom i srecom. Sta je vise mogao da trazi jedan par?

Dok sam odrastala (sporije nego sto sam zelela), obnavljala sam s vremena na vreme svoju bracnu ponudu majci. Tada jos nisam znala da su trubaduri imali samo jednu (daleku) dragu, ali sam naslucivala da tako mora da bude: vecna ljubav, nezna, verna i viteska.

Kada sam napunila cetiri godine, majka me je pitala, u vise navrata, da li bih volela da imam sestru. Priznajem da nisam osetila takvu potrebu. Mnogo sam volela da se igram sa zivotinjama koje sam uspevala da dovedem u dvoriste iza kuce, volela sam da istrazujem zemlju, kao arheolog, zanosila se klasifikovanjem zaboravljenih predmeta na tavanu, a ocaravalo me je da prelistavam knjige iz biblioteke mada su to sve bile usamljenicke igre koje sam delila samo sa majkom. Kada sam je upitala sta je sestra, odgovorila mi je da je to devojcica kao ja. Razmislila sam o tom pitanju i mada sam imala izvesne sumnje, odgovorila sam da bih mozda mogla da probam. Nisam nista potvrdila. Nisam imala nikakvu predstavu o tome kako se prave braca i sestre niti da li ostaju privremeno ili zauvek, ali sam sa sebi nimalo svojstvenim pragmatizmom zakljucila da ako bi moja toboznja sestra imala moju sposobnost za rad i moju radoznalost (majka je rekla da ce ona biti ista kao ja), onda bismo nas dve ubrzo mogle da zavrsimo iskopavanje u dvoristu iza kuce gde sam ja vec uspela da iskopam razne predmete od neprocenjive vrednosti: jedan stari katapult iz vremena spanskog osvajanja sa gravirom na metalnom delu i mac sa dve ostrice koji je neki italijanski vojnik iz Garibaldijeve vojske izgubio u okolini.

Onda je moja majka odlucila da me posalje na selo. Ni to nije odlucila a da se sa mnom nije posavetovala (bile smo zaista pravi par); predlozila mi je to, po savetu lekara, posle jednog mog ozbiljnog plucnog oboljenja.

Iako nisam zelela da se razdvajam od nje, zanosila me je pomisao na putovanje. Na prvom mestu, bila bi mi na raspolaganju stara (engleska) zeleznicka stanica, i to samo meni. Moj deda je bio zeleznicar i bio je sef prastare zeleznicke stanice pune fantasticnih masina. Mogla bih da koristim telegraf, da piskom oznacavam dolazak i odlazak vozova; piskom ciji je zvuk bio ozbiljan i dubok kao sirena broda. Mogla bih da menjam koloseke (uz pomoc jedne velike masine koja je imala teski gvozdeni lanac), mogla bih da izdajem karte koje su se razlikovale po jarkim bojama kao i da pomazem pri utovaru ovaca i jagnjadi u ogromne teretne vagone. Pored toga, u selu je bilo puno zivotinja koje sam htela da vidim i po mogucnosti usvojim; tamo su zivele zivotinje kojih nije bilo u gradu: nojevi koji su nosili ogromna sarena jaja, veliki pospani gusteri koji se nisu razlikovali od prasnjavog puta, jata pohlepnih skakavaca od kojih bi se nebo naoblacilo, ridje lisice uvek spremne da ukradu neko pilence, leptiri bozanstvenih boja i sara, dlakavi paukovi ruzicastog trbuha, zabe, kao i zivahne nutrije koje su plivale i igrale se u recnoj vodi.

Tako sam napustila majku na nekoliko meseci i otisla da uzivam u selu i u staroj engleskoj zeleznickoj stanici.

Kad sam se vratila, posle nekoliko meseci (selo je bilo mnogo uzbudljivije nego grad), majka me je docekala s vescu da sada imam sestricu. Nisam se iznenadila jer smo o tome vec razgovarale. Uzevsi me za ruku, majka me je povela u spavacu sobu, u kojoj se nalazila kolevka, i upoznala me sa pridoslicom.

Pogledala sam radoznalo u unutrasnjost kolevke. Pazljivo sam posmatrala. Nisam imala predrasuda ali nisam mogla ni da se odusevim necim sto za takvo osecanje nije davalo povoda. Beba je promrmljala nekoliko nerazumljivih zvukova. To je bilo najgore sto je mogla da uradi pred nekim ko je kao ja voleo jezik. Podigla sam znacajno glavu ka majci i postavila joj pitanje koje je vise licilo na tvrdnju:

- Ne zna da govori?

- Ne - odgovori majka.

Nastavila sam posmatranje. Beba je u kolevci bila u horizontalnom polozaju a noge su joj bile slabasne i kratke. Sa takvim nogama tesko da bi mogla da trci sa mnom.

- Ne ume da ide? - opet sam pitala.

- Ne - odgovori majka.

Stvar je izgledala prilicno obeshrabrujuca. Bacih poslednji pogled u pravcu tog bezoblicnog paketa u kolevci i beznadeznim glasom postavih poslednje pitanje:

- Ne zna ni da se igra?

Majka, koja je strpljivo podnosila moje pedantno posmatranje, odgovori:

- Ne. Ne zna da se igra. Jos je suvise mala.

- E, pa onda me ne zanima - zakljucih nemilosrdno, i odoh da obavljam mnogobrojne poslove koji su me cekali u basti i u zivotu.

Sto se tice sestre, ta tema je za mene bila zavrsena. Gledala sam s izvesnim prezirom i snishodljivoscu mnogobrojne i cesto neprijatne poslove koji su bili neophodni u procesu njenog odrastanja: menjanje pelena, pranje intimnih delova tela, pripremanje flasice sa cuclom. Za mene su to bile prevazidjene stvari u ciju sam korisnost sumnjala: vreme je prolazilo (previse sporo zbog moje opsesivne zelje da se ozenim svojom majkom), dok je mali punoglavac i dalje piskio u kolevci, nije umeo da govori a ni da se igra. Sve je islo tako sporo a meni su bili potrebni sva moja snaga i vreme da istrazujem svet, da budem trubadurka puna ljubavi i da stitim svoju majku.

Krajem te godine, majka mi je saopstila da mora da me posalje u skolu. Ta me ideja nije previse odusevila. Ona me je ucila svemu sto sam zelela da naucim ili sam ta saznanja proveravala u svojim beskrajnim istrazivanjima. Ona me je naucila da citam, i koliko sam znala, jos uvek sam imala da procitam mnoge knjige. To je obecavalo jedan dug i divan zajednicki posao za nju i mene, koji bi trajao bar koliko i nasa ljubav. Nas brak nikada ne bi bio dosadan.

Moja majka mi je rekla da razume sto mi se ne ide u skolu, ali, dodala je, da tako nalaze zakon u nasoj zemlji. Ja nisam htela da ona prekrsi zakon mojom krivicom. Tako sam, sa rezignacijom, morala da prihvatim tu novu etapu u svom zivotu. Ako sam dovoljno odrasla da mogu da idem u skolu, razmisljala sam, mogla bih da ostvarim i svoj zivotni san: da se ozenim njome. Tako sam iskoristila priliku da razgovaram sa njom o nasem braku. Ucinilo mi se da je to dobra prilika jer se u cestim i silovitim raspravama izmedju mojih roditelja stalno cula rec razvod. Kad bi se oni razveli, kako su nameravali, nas dve bismo se vencale. Ovoga puta, majka mi je dala drugaciji odgovor. Priznala je da se volimo, da je nas odnos odlican, da se uzajamno bodrimo, ali da postoji jedna prepreka. Pomislila sam na svoju sestru. Iako sam prema njoj bila potpuno ravnodusna, ona je bila cinjenica koju smo i majka i ja prihvatile. Vodile smo je kada smo isle da se setamo, citale smo naglas pored njene kolevke a ja sam joj poklanjala svoje stare igracke uprkos tome sto ih je stalno lomila. Stavise, kada smo nas tri odlazile da se setamo po gradu izgledale smo kao pravi par: moja majka i ja, vencane, i beba, kao plod naseg braka. Majka mi je objasnila da je problem pravne prirode. Isto kao sto je zakon nalagao da ja idem u skolu, protiv svoje volje, zakon je zabranjivao da se cerka ozeni svojom majkom. Pitala sam je ocajna:

- A da li majka moze da se ozeni cerkom?

- Ne moze. U tom pogledu zakon je neumoljiv.

Saslusala sam objasnjenje vrlo pazljivo. Ja nisam bila devojcica koja gubi glavu: suocena sa nekim problemom pazljivo bih ispitivala cinjenice koje su u igri, uzroke, moguca resenja, da bih posle toga upotrebila mastu.

Ako je zakon zabranjivao nas brak, jedino sto mi je palo na pamet bilo je da treba promeniti zakon.

- Kako se menjaju zakoni? - upitala sam, potom, majku.

- To je dugacak proces, veoma spor i komplikovan, odgovori mi majka. Prvo, treba da se napravi nacrt, rekla mi je. Zatim, treba prikupiti mnogo potpisa u znak podrske da bi se taj nacrt podneo u Parlamentu. Tamo ce se on, mozda posle mnogo godina, razmotriti. Ako pocne da se razmatra, postoje razlicite mogucnosti. Jedna je, da ne dobije dovoljan broj poslanickih glasova i da samim tim bude odbijen. Ako dobije vecinu glasova u Poslanickom domu, objasnila mi je majka, onda se prosledjuje Senatu. Senat se retko sastaje i protivi se promenama jer su njegovi clanovi ljudi u poodmaklim godinama. Treba se nadati da ce Senat staviti nacrt zakona na Dnevni red. Kad se jednom tamo nadje, Senat proucava taj predlog i ako ga prihvati (moze i da ga ne prihvati, sto znaci da je odbijen), upucuje ga Izvrsnoj vlasti. Izvrsna vlast, iako zna da je nacrt zakona odobren u oba Doma, ima pravo veta i moze beskonacno da odlozi stupanje zakona na snagu sto znaci da sve ono sto je prethodno uradjeno nista ne vredi.

Tako me je moja majka mudro uputila u funkcionisanje demokratije da nisam imala potrebe da idem u skolu.

Taj mi je proces izgledao previse spor, dugacak i nepredvidiv prema zudnji da se ozenim svojom majkom. Zato sam je upitala:

- Zar ne postoji neki drugi nacin da se promene zakoni?

Odgovorila mi je da postoji, da postoji drugi nacin, koji se zove Revolucija. Ja sam tu rec cula nekoliko puta, kada mi je majka citala neka poglavlja iz Francuske revolucije. Ta su me poglavlja odusevila i pretvorila u pravu republikanku koja mrzi povrsnu, sujetnu i samozivu aristokratiju. Medjutim, s druge strane, Francuska revolucija je imala neke tamne i krvave strane koje su me uzasnule.

Nisam je pitala kako se izvode revolucije: shvatila sam da se u njima zahteva zrtvovanje mnogo ljudi, da retko uspevaju, da su pune protivrecnosti i da se ne zavrsavaju uvek dobro.

Zakon je, dakle, stajao na putu nasem braku. Prihvatila sam tu cinjenicu u potpunosti, ali sam potajno bila spremna da dam sve od sebe da ga promenim, s obzirom da je zakon sprecavao ostvarenje ljudskih zelja.

Secam se da se tog popodneva (kada sam otkrila zakon kao prepreku zelji) nisam sumanuto bacila na kopanje zemlje, ni na klasifikovanje insekata i biljaka kao sto sam ranije cinila. Posvetila sam se, vrlo koncentrisano, razmisljanju o tom novom saznanju o zivotu koje mi je majka otkrila: da zelje, cak i one koje nam se cine najplemenitijim i najcistijim, mogu da dodju u sukob sa zakonom, kao i da je zakone tesko menjati.

To saznanje steceno u ranom uzrastu bilo je jedno od najvaznijih u mom detinjstvu a njegove su se posledice osecale tokom celog mog zivota.

Sada sam znala da ne mogu da se ozenim svojom majkom, ni kad porastem, jer je postojala jedna nepremostiva prepreka. Morala sam da reorganizujem svoj zivot polazeci od tog razocarenja, iako sam odlucila da to pitanje necu zaboraviti: nesto od tog racuna izmedju zelje i zakona ostalo je nedoreceno a ja nisam bila od onih koji zaboravljaju racune.

Ako nisam mogla da se vencam sa svojom majkom, sto je bila moja najintimnija zelja, nisam htela da se vencam ni sa kim na ovom svetu. Bila sam nepotkupljiva devojcica i nisam odustajala od svojih zelja.

Mnogo godina kasnije, razmisljajuci o toj epizodi iz svog zivota bila sam zahvalna majci sto mi tada, kada sam bila tako mala, nije objasnila da nas dve ne mozemo da se vencamo zato sto smo obe istog pola. Ona to nije ucinila jer je za moju majku pol predstavljao nesto nevazno, ako ne i neprijatno. (Treba da imamo milosti i da saosecamo sa seksualnim zivotom svojih majki.) Iako ja ne mogu to isto da kazem za sebe, ona me je odgajala sa ubedjenjem da, kada je rec o ljubavi, pol onih koji se vole nije ni od kakvog znacaja. Kao sto ni od kakvog znacaja nisu ni boja koze, godine, drustveni status niti geografija.

Tako sam nastavila da volim svoju majku iako sam odustala od zelje da se njome ozenim. Takodje sam otkrila da mogu da u isto vreme volim i nju i druge osobe. Ona to nije uvek dobro razumevala. Ponekad, kada sam je posecivala (vec je postala udovica, dok se moja sestra udala), insistirala je na starom projektu da zivimo zajedno. Ja sam se branila govoreci da sam zaljubljena u drugu osobu.

Ona je spustala glavu i s izvesnim razocarenjem govorila:

- Zaljubljenost je prolazna.

To je potpuno tacno. U toku svog zivota imala sam mnoge velike i strasne ljubavi. Posle izvesnog vremena, kad bismo se ponovo videli, nismo bili u stanju ni da zajedno popijemo kafu. Za razliku od njih, kada dodjem da posetim majku, osecam uvek istu radost i neznost. Pijemo kafu, smejemo se, setamo, zajedno citamo i slusamo muziku. Ne samo da sam ja dovoljno porasla da je stignem vec sam, ponekad, ja majka a ona cerka. Tako smo nas dve pronasle poseban nacin da promenimo zakon muskaraca.

Paloma Dijas-Mas
Devojcica bez krila
"Jednom davno kad ljudi nisu imali krila..."

Tako su pocinjale sve price koje mi je, kada sam bila mala, pricala mama vracajuci se u drevno i mozda mitsko doba u kome ljudi jos nisu imali sposobnost da lete. Meni su se mnogo dopadale takve price pa sam je molila da mi ih ponovo prica iako sam ih znala napamet: onu o junaku bez krila koji je, posto nije imao svoja, napravio krila od voska i pticijeg perja; ali kako je leteo blizu sunca, vosak se istopio a on je pao u more i utopio se. Ili o onom drugom koji je izmislio spravu od platna i drveta da bi, skocivsi sa vrha planine, leteo nad dolinama svoje zemlje koristeci strujanja toplog vazduha. To danas svi intuitivno radimo ali kada sam cula pricu ucinilo mi se kao da je to nesto novo i neobicno, kao da sam ja licno upravo otkrila neku toliko svakodnevnu pojavu koja bas zato prolazi neprimecena.

Ali nikada nisam pomislila, dok sam slusala mamine price, da ce me se nedostatak krila i mit o osakacenim ljudima jednom licno ticati.

Nikada nisam osecala posebnu sklonost prema materinstvu. Secam se da su mnoge moje drugarice, kao devojke, pravile planove o trenutku kada ce postati majke; izgledalo mi je da nemaju nijednu drugu zelju na svetu i uzasno su me nervirali njihovi veseli uzvici, njihova cerenja i grimase svaki put kada bi ugledale neku bebu: stale bi pored kolevke ili kolica, glas bi pocinjao da im treperi, gukale bi kao gugutke i najzad zamolile majku da im dozvoli da za trenutak uzmu bebu izmedju svojih krila. A kada bi dobile dozvolu, privile bi dete na grudi, ususkale ga svojim perjem i dobijale tako srecan izraz lica da nisam znala da li da isamaram njih, sto su tako glupe i raznezene, ili sebe sto sam rezervisana i neosetljiva. Nije mi bilo prijatno da gledam kako se one raduju necemu sto je mene ostavljalo hladnom.

S vremenom sam shvatila da biti majka nije nikakva obaveza. Zato sam, u cetrdesetim godinama, srecno udata i profesionalno situirana, odustala od pomisli da imam decu, ali nekako automatski: jednostavno receno, materinstvo mi nije bilo u planu. Onda sam saznala da sam ostala u drugom stanju.

Od samog pocetka, moga muza i mene iznenadila je predusretljivost i paznja lekara, kao i njegovo insistiranje da se podvrgnem raznim analizama a zatim da neke od njih ponovim jer, kako je tvrdio, rezultati mu nisu bili jasni. Izgledalo je da nesto nije u redu, i zaista, tako je i bilo. Bila sam na pocetku treceg meseca trudnoce kada nas je doktor pozvao u svoj kabinet da nam saopsti novosti. Prva je bila da je beba devojcica; druga, da ce se najverovatnije roditi bez krila.

Ponudili su mi mogucnost da prekinem trudnocu, ali nisam htela. Iako me pomisao da postanem majka nikada nije privlacila, vec sam volela tu nepoznatu devojcicu znajuci pri tom da ce mi biti na teretu celog zivota. Ali ona je vec bila moja cerka i nisam htela da je se odreknem ni za sta na svetu.

Porodjaj je prosao dobro i bio je iznenadjujuce lak. Izgledalo je da to osakaceno stvorenje dolazi na svet puno zelje za zivotom kao i da se snaga koju je trebalo da ima u svojim nepostojecim krilima koncentrisala u drugim delovima tela, pre svega u njenim udovima: vec me je tokom trudnoce iznenadila snaga njenih udaraca u trbuhu a osoblje koje je prisustvovalo porodjaju moglo je da vidi kako su joj jake ruke i noge.

Kada su mi je doneli, jos prekrivenu krvlju i sluzi, da je stavim na grudi, ispruzila sam je izmedju svojih umornih krila i osetila kako je topla njena gola koza. Izgledala mi je kao najlepsa devojcica na svetu, tako ruzicasta i cista, bez hladnog i vlaznog paperja na grudima koje obicno ima novorondjencad. Ta me je golotinja toliko dirnula da sam za trenutak pomislila da je ljudska rasa, od kako je dobila krila, izgubila toplinu dodira jedne koze sa drugom, jer se izmedju njih uvek ispreci grubo perje puno prasine. I ko zna nismo li dobijajuci krila izgubili mnoge druge stvari, nezne i meke kao koza koju nista ne stiti.

Od tog dana devojcica je bila srediste mog zivota. Prvi meseci nisu bili problematicni: na kraju krajeva, normalna beba ima tako slaba krila da ne moze ni da leti ni da ih koristi u druge svrhe, tako da je moja cerka izgledala skoro normalno. Dobro je jela, spavala kad je trebalo, pocela je brzo da nas prepoznaje, da se smesi i guce. Kad bi me videla kako se priblizavam njenoj kolevci, umesto da ispruzi krila pruzala bi mi ruke, trazeci da je uzmem u narucje. Osim tog detalja, ni u cemu se nije razlikovala od bilo koje druge devojcice svog uzrasta.

Naravno, kako su meseci prolazili razlika je postajala ocigledna. Izmedju osmog i desetog meseca normalno je da dete pocinje da cuci ili da ide na kolenima, da siri krila i pocinje njima da mase pripremajuci se za prvi let. Umesto toga, moja devojcica je sedala i ljuljala se napred-nazad, ili se oslanjala na kolena i dlanove pokusavajuci da ide cetvoronoske, kao pas ili macka. Mom muzu bi pozlilo kada bi je video u tom polozaju: govorio bi da lici na zivotinju. Neki rodjaci su mi predlagali da je vezem za kolevku da bi je oducila od te ruzne navike. Ja to nisam zelela ni po koju cenu: branila sam njeno pravo da bude razlicita, da se izrazava i krece drugacije od nas ili od ostale dece. "Ako nema krila, mora nekako da se krece, zar ne?" svima sam govorila. Ali niko nije razumeo: govorili su mi da moram da je naviknem da se krece kao druga deca, da ce mozda kad poraste moci da svoj nedostatak nadomesti ortopedskim krilima, da ako je vec razlicita ne treba da je podsticemo da u tome preteruje. Sukobi su postajali sve zesci sa svima: sa mojim muzem, sa rodbinom, sa prijateljima. Niko nije zeleo da shvati da ako je devojcica drugacija, onda je logicno da sve radi drugacije.

Jednoga dana otkrila sam nesto bozanstveno. Videla sam na starim gravirama i slikama da su, u vreme kada ljudi nisu imali krila, zene uzimale svoju decu u narucje umesto da ih drze izmedju lopatica i perja, kao sto radimo danas. Secam se da je bilo zimsko popodne i da sam bila sama sa svojom cerkom koja je puzila po tepihu u salonu; u jednom trenutku ona je sela na pod i pruzila mi rucice. I ja, vodjena nekim nekontrolisanim impulsom, isto tako ispruzih ruke ka njoj i uzeh je, podigoh je u vazduh i stavih je na suknju. Ne mogu ni da opisem neznost koja me je zatim ispunila: drzala sam svoju cerku u udubljenju svog krila dok su je moje ruke grlile sleva i zdesna; i sto je bilo najcudnije, ona je ucinila isto, obuhvatila je moje telo svojim rucicama i tako smo nas dve dugo sedele, u tom novom i nikada ranije isprobanom polozaju, jedna naspram druge, telo do tela, ona bez krila a ja sa svojima zabacenim unazad, sjedinjene samo nasim izukrstanim rukama.

Od tada sam uvela obicaj da je stalno tako drzim. U pocetku sam to radila krisom, delimicno zbog stida a delimicno zato sto nisam zelela da izazivam dodatne rasprave sa svojim muzem kome je sve teze padalo ponasanje nase cerke; ali uskoro sam, kod kuce, pocela da je stalno tako drzim, tako da mi posle nije predstavljalo problem da nastavim i na javnom mestu. U pocetku mi je bilo jako tesko da dizem dete do suknje ali malo-pomalo moje ruke su ojacale zbog stalnog ponavljanja istih pokreta, a rekla bih i da su pocele da se pokrecu drugacije, kao da su se neki misici razvili i oblikovali da bi se prilagodili tom polozaju. Tokom dugih sati provedenih sa mojom devojcicom u narucju, shvatila sam zasto iz drevnih slika koje predstavljaju temu materinstva izbija ta, za nas neobjasnjiva, neznost i zasto u nama ne izaziva otpor koji bi bio normalan, posto se radi o prizorima osakacenih bica: veza izmedju majke i njenog sina koga drzi u narucju podjednako je snazna ako ne i snaznija od veze izmedju nje i njenih krila. Naravno, ono malo puta kad bih se usudila da iznesem slicno misljenje svi bi pognuli glavu i zavladala bi tisina koju izaziva zalost zbog tudje nesrece.

Napustila sam posao i jos vise se posvetila devojcici. Ili se ona posvetila meni, jer me je sasvim sigurno uvela u jedan novi svet, svet na povrsini zemlje. Umesto da leti, puzala je po podu; zatim je pocela da staje na noge, da pravi male korake, da hoda hvatajuci se za namestaj i tako uspevala da se krece po celoj sobi; kada joj je nedostajao oslonac, padala bi licem nadole i oslanjala se na dlanove. To je bilo sasvim drugacije od onoga sto rade druga deca koja prvo nauce da lete i onda, kada im krila dovoljno ojacaju, pocinju da hodaju; tako im krila sluze kao padobran dok prave prve korake a kada osete da ce pasti treba samo da ih rasire. Moja devojcica je, naprotiv, naucila da hoda mnogo ranije no sto je uobicajeno, a sto je jos neverovatnije, umela je da hoda bez pomoci krila: bilo je zapanjujuce videti kako se dovija da odrzi ravnotezu u tako teskom polozaju, pravih ledja i bez ikakve protivteze osim pokreta ruku, nogu i glave. Bilo je tesko poverovati svojim ocima da se ona tako odrzava na nogama, da ide zanoseci se ali da ne pada i da se spasava tako sto, kad god se saplete, pruza ruke ispred sebe da ublazi udarac.

Uvela sam obicaj da legnem na pod da bih bila sa njom. Moj muz se ljutio kad bi me video da lezim tako, na tepihu, licem nadole, sa krilima savijenim kao kod leptira, oslonjena na laktove da bih mogla da se igram sa svojom cerkom. Ali meni se dopadalo da gledam stvari odozdo, onako kako ih je gledala ona, bez mogucnosti da poleti i smesti se na vrh ormana ili da vidi sobu iz nekog ugla sa plafona. Tako sam malo-pomalo prestala da letim.

Prijatelji i rodjaci su mi govorili da treba da letim, da vodim normalan zivot, da vise izlazim, da se ziva ne zakopavam. Ali ja ih nisam cula: bila sam savrseno srecna.

Moj muz je prosao kroz razlicite faze, od ljutnje do dosade. Kada je devojcica napunila dve godine jedva da smo govorili jedno s drugim i da smo se vidjali kod kuce: on je stalno imao puno posla i jedino se pojavljivao, lose raspolozen, krajem sedmice; tokom nedelje vracao se kuci tako kasno da se po mraku uvlacio u krevet, misleci da spavam. Uskoro je poceo da ima posla i subotom. Zatim su usledila poslovna putovanja vikendom. Onda mu se vratilo dobro raspolozenje i ja sam znala sta se dogadja, ali nisam nista rekla: nisam zelela da moja cerka raste bez figure oca, koliko god simbolicna ona bila. Jednoj takvoj devojcici potrebna je sva zastita koju moze da dobije.

Sa svoje dve godinice vec je govorila povezano; bila je izuzetno bistra devojcica i ja sam bila ponosna na nju. Ali malo zatim pocela sam da brinem.

Prvi znak se pojavio jedne noci dok sam je kupala. Sapunjala sam joj ledja kad sam iznenada primetila malu neravninu u visini leve lopatice. Pregledala sam je, misleci da se povredila: videla sam samo malo crvenilo i nisam mu vise obratila paznju.

Posle nekoliko dana, primetila sam dva simetricna crvenila u visini obe lopatice. Pod prstima se osecalo skoro neprimetno zadebljanje na kozi. Strasno sam se uplasila, ali nisam htela da je vodim kod lekara i samo sam joj kozu namazala kremom za zarastanje rana. Krajem nedelje stanje se pogorsalo: zadebljanja su porasla i vec su izgledala kao gnojni cirevi, nateceni i bolni na dodir, jer se devojcica zalila da je boli kada sam prelazila prstom preko njihove povrsine.

Stavila sam joj zavoj sa jos krema za zarastanje rana, ali nije bilo nikakvog rezultata; menjala sam joj zavoje dva puta dnevno a cirevi su i dalje rasli. Onda sam uzela zavoje i flastere i previla joj cela ledja, pokusavajuci da ih zategnem ali ne previse cvrsto. Na srecu, bila je zima i niko nije primetio zavoje, sakrivene ispod devojcicine tople odece.

Ali ni to nije dalo nikakav rezultat. Cirevi su bivali sve veci i tvrdji, kao kost koja preti da izadje i raspori kozu. Nisam znala sta da radim niti kome da se obratim.

A onda se desilo ono sto je moralo da se desi. Jednog jutra sam otisla da je dignem iz kreveta i zatekla je kako lezi na stomaku, sto nije bio njen obicaj. Ispod carsava se naziralo neko sumnjivo uzvisenje; znala sam sta je i pre nego sto sam podigla carsav.

Bila su tu: u zacetku ali dovoljno dobro formirana da nije moglo biti nikakve sumnje. Tokom noci su izbila na povrsinu, cepajuci kozu, i gornji carsav je bio malo umrljan krvlju. Ceo svet mi se srusio u tom casu.

Znala sam da mogu da uradim samo jedno. Uzela sam svoju cerku u narucje, skinula joj zavoje i zagrizla jako, iz sve snage koju su mi ulili bes i ocajanje. Usta su mi bila puna nekog groznog ukusa na prasinu i grinje: neverovatno koliko se prljavstine nagomila u krilima za samo jednu noc.

Devojcicu izgleda nije bolelo. Mozda je samo osetila neku neprijatnost jer je malo plakala i brzo se umirila. Odnela sam je u kupatilo, odmah sam joj obradila ranu, dezinfikovala je, uspela da zaustavim krvarenje i previla je.

Nekoliko dana je nosila zavoje koje sam cesto menjala. Svaki put kad sam ih skidala pratila sam kako rana napreduje. S olaksanjem sam videla da brzo zarasta i za nekoliko nedelja potpuno je nestala.

Sada se skoro ne primecuje. Ostao je samo mali nevidljivi oziljak koji jedino moze da se oseti pod rukom ako se obrati paznja ili ako se zna unapred. Devojcica je opet onakva kakva je bila a ja sam joj i dalje predana. Onima koji mi kazu da sam se ziva zakopala, da treba opet da pocnem da radim, da sam izgubila muza, da ne mogu da se vezujem za devojcicu na taj nacin, odgovaram da sam zadovoljna onim sto radim i da je obaveza majke da se zrtvuje za svoju cerku.



]
Mudrac zna i nepomerajuci se sa mesta.

Ne gledajuci vidi

Ne radeci cini

Корисников грб
prozak
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 3538
Придружен: 15 Окт 2005, 19:08

Порукаод prozak » 25 Нов 2005, 18:36

ROBERT ŠEKLI

Struènjak
Savršena žena

Savršena žena

Gospodin Morček probudio se sa kiselim okusom u ustima i smehom koji mu je odzvanjao u ušima. Bio je to smeh Džordža Ovena-Klarka, poslednja stvar koje se sećao sa prijema kod Triad-Morgana. Kakav je to samo prijem bio! Cela Zemlja proslavljala je prelazak u novi vek. Tri hiljaditu godinu! Mir i napredak za sve i sreću u životu...
"Koliko si srećan u životu?" upitao je Oven-Klark, lukavo se cereći, već dosta podnapit. "Hoću da kažem, kakav ti je život sa tvojom slatkom ženicom?"
To je bilo neprijatno pitanje. Svi su znali da je Oven-Klark bio Primitivista, ali s kojim pravom je ljudima to gurao pod nos? Samo zato što se oženio jednom Primitivnom ženom...
"Volim svoju ženu", rekao je Morček srčano. "Ona je neuporedivo bolja i pristupačnija od te gomile neuroza koju ti nazivaš svojom ženom."
Ali, razume se, čovek ne može povrediti jednog debelokožnog Primitivistu. Primitivisti vole nedostatke svojih žena isto onoliko koliko i svoje vrline - možda čak i više. Oven-Klark se isceri još lukavije i reče: "Znaš, Morčeku, stari momče, mislim da je tvojoj ženi potreban pregled. Jesi li zapazio da u poslednje vreme nešto nije u redu s njenim refleksima?"
Nesnosan idiot! Gospodin Morček lagano ustade, trepćući usled jarkog jutarnjeg sunca koje se krilo iza zavesa. Mojrini refleksi - do đavola, postojalo je zrnce istine u onome što je Oven-Klark rekao. U poslednje vreme činilo se da Mojra nije više ona stara.
"Mojra!" pozva je Morček. "Da li je moja kafa gotova?" Nastade pauza. Zatim odozdo dopre njen jasan glas. "Samo čas!"
Morček navuče sportske pantalone još pospano žmirkajući. Hvala Državi, naredna tri dana bila su praznik. Biće mu potrebna sva tri da se oporavi od sinoćnjeg prijema.
Dole se Mojra motala unaokolo, sipajući kafu, savijajući salvete, izvlačeći stolicu na koju će on sesti. On sede, a ona ga poljubi u mesto gde je počeo da ćelavi. Voleo je da ga ljubi na mestu gde je počeo da ćelavi.
"Kako je odjutros moja ženica?" upita on.
"Divno, dragi", reče ona posle izvesne pauze. "Jutros sam ti napravila sefinere. Ti voliš sefinere."
Morček zagrize jedan, savršeno ispečen, i srknu kafu.
"Kako se osećaš jutros?" upita je on.
Mojra mu premaza maslacem jedno parče tosta, a zatim reče: "Divno, dragi. Znaš, sinoćni prijem bio je davan. Uživala sam u svakom provedenom trenutku."
"Malo sam se nacvrckao", reče Morček iskrivivši usta u osmeh.
"Volim te kada si nacvrckan", reče Mojra. "Govoriš kao anđeo - kao veoma pametan anđeo, hoću da kažem. Mogla bih da te slušam doveka." Ona mu namaza još jedno parče tosta.
Gospodin Morček joj se nasmeši od zadovoljstva poput nekog blagog sunca, a zatim se smrknu. Spusti sefiner i počeša se po vratu. "Znaš", reče on, "imao sam mali sukob sa Ovenom-Klarkom. Govorio je o Primitivnim ženama."
Mojra premaza peto parče tosta ne odgovorivši ništa i dodade ga na gomilu koja je rasla. Zatim posegnu za šestim, ali on je ovlaš dodirnu po ruci. Ona se povi unapred i poljubi ga u nos.
"Primitivne žene!" podsmehnu se ona. "Ta neurotična stvorenja! Zar nisi srećniji sa mnom, dragi? Možda ja jesam Moderna - ali nijedna Primitivna žena ne može te voleti onako kako te ja volim - a ja te obožavam!"
Ono što je rekla bilo je tačno. Muškarac nikada nije mogao u celokupnoj poznatoj istoriji da živi srećno sa neobnovljenom Primitivnom ženom. Ta egoistična, pokvarena bića celog života zahtevala su da se neko o njima brine i da im poklanja pažnju. Bilo je poznato da je žena terala Ovena-Klarka da briše sudove. A ta budala se pomirila s tim! Primitivne žene neprestano su tražile novac da kupe odeću i nakit, zahtevale su da im doručak bude serviran u krevetu, izlazile su na partije bridža, satima razgovarale telefonom i sama Država zna šta još. Pokušale su da preuzmu poslove muškaraca. Konačno su dokazale svoju ravnopravnost.
Pojedini idioti kao što je bio Oven-Klark odlučno su tvrdili da su one izvrsne.
Pod uticajem sveobuhvatne ljubavi svoje žene, gospodin Morček oseti kako se oslobađa pospanosti. Mojra nije jela. Znao je da je to učinila ranije, kako bi mogla sasvim da se posveti hranjenju njega. Takve sitnice činile su tu razliku.
"Rekao je da ti je usporeno vreme reakcije."
"Stvarno?" upita Mojra posle izvesne pauze. "Ti Primitivisti misle da su sveznajući."
Odgovor je bio u redu, ali došao je sa prevelikim zakašnjenjem. Gospodin Morček je postavio svojoj ženi još nekoliko pitanja, prateći vreme koje joj je bilo potrebno da odgovori pomoću sekundare na kuhinjskom časovniku. Usporavala je!
"Da li je stigla pošta?" upita je on brzo. "Da li je neko zvao? Da li ću zakasniti na posao?"
Posle tri sekunde ona otvori usta, a zatim ih ponovo zatvori.
Nešto strašno nije bilo u redu.
"Volim te", reče ona jednostavno.
Gospodin Morček oseti kako mu srce udara u rebra. Voleo ju je! Ludo, strastveno! Ali taj odvratni Oven-Klark bio je u pravu. Bio joj je potreban pregled. Mojra kao da je osetila o čemu razmišlja. Ona se osetno skupi i reče: "Jedino želim da budeš srećan, dragi. Mislim da sam bolesna... Hoćeš li me lečiti? Hoćeš li me uzeti nazad kada budem izlečena?... I ne dopusti da me izmene... ne želim da budem promenjena!" Njena svetla glava klonu na njegove ruke. Plakala je... nečujno, tako da ga ne uznemiri.
"Samo će te pregledati, draga", reče Morček, trudeći se da zadrži vlastite suze. Ali znao je... kao što je i ona znala... da je stvarno bila bolesna.
Sve je to tako nepravedno, pomisli on. Primitivna žena sa svojim prostim mentalnim tkanjem, bila je gotovo imuna na ovakve slabosti. Ali osetljiva Moderna žena, sa svojim tanano uravnoteženim osećanjima, bila im je suviše sklona. Krajnje nepravedno. Jer Moderna žena sadržala je sva najtananija, najdragocenija svojstva ženstvenosti.
Sem otpornosti.
Mojra se ponovo skupi. S mukom se podiže na noge. Bila je veoma lepa. Bolest joj je oblila obraze rumenilom, a jutarnje sunce joj je posvetlilo kosu.
"Dragi moj", reče ona. "Zar mi ne bi dozvolio da još malo ostanem? Možda ću sama ozdraviti?" Ali pogled joj odluta u daljinu.
"Dragi..." Brzo se pribrala, pridržavajući se za ivicu stola. "Kada budeš imao novu ženu... pokušaj da se setiš koliko sam te volela." Ona sede, bezizražajnog lica.
"Idem po kola", promrmlja Morček i požuri napolje. Da je još malo ostao i sam bi zaplakao.
Na putu do garaže osećao se obamro, umoran, slomljen. Mojra bolesna! A moderna medicina sa svim svojim velikim dostignućima nije bila u stanju da joj pomogne.
On stiže do garaže i reče: "U redu, napolje."
Lagano, njegova kola iziđoše i zaustaviše se pored njega.
"Nešto nije u redu, šefe?" upitaše ga kola. "Izgledate zabrinuti. Još ste mamurni?"
"Ne... u pitanju je Mojra. Bolesna je."
Kola su za trenutak ćutala. Zatim meko rekoše: "Veoma mi je žao, gospodine Morček. Volela bih da ja mogu nešto da učinim."
"Hvala", reče Morček, srećan što ima uza se prijatelja u ovim trenucima. "Bojim se da tu niko ništa ne može."
Kola unatraške odoše do izlaza i Morček pomože Mojri da uđe unutra. Kola lagano krenuše.
Vladala je tanana tišina dok su se vraćali u fabriku.
Mudrac zna i nepomerajuci se sa mesta.

Ne gledajuci vidi

Ne radeci cini

Корисников грб
helga
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 53
Придружен: 14 Сеп 2007, 02:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод helga » 16 Сеп 2007, 00:03

Qui non est hodie, cras minus aptus erit.*

....Evo me, sine moj, sjedim u kafani. Pio bih rakije, ali prokletih para nikada dosta, pa pušim cigaru i kradem život od života. Sad će i neko od jarana doći i platiti svom Žili pivu, možda rakiju, a možda i još neku pivu, a poslije će mu Žila svirati, one nekada dobre, već dugo izlizane, profanisane, dosadne hitove, toliko puta slušane, toliko puta pjevane da ih je zapamtio i onaj koji ni azbuku redom ne umije da izrecituje. Svirao bi Žila i neke druge pjesme, neki bluz, možda molski, gde se prava stvar dešava u rastućoj dramatici Dm7 A7 promjene, ali jarani to ne razumiju, nije im merak, ne baca ih u sevdah, a bez sevdaha ređe im se kese dreše, a meni redje pive smiješe – lisac sam ja lukavi kad treba.
....Bluz bi ona moja mala razumjela, al’ od toga vel’ke vajde nema: ljuti se što pijem i ne voli moje jarane. Doduše, ne volim ih ni ja, niti oni mene vole. Držimo se zajedno i ne zna se ko koga više potcjenjuje i ko koga više ucjenjuje. Jesu šupci, al’ za sad imaju para, pa nek plaćaju za suptilnost koju nikada neće imati. Znaju oni da je Žila drugačija zvjerka, da ume nebo, zemlju i osjećaj u pjesmu da zarobi, pa im laska što se družim s njima i mrze me iz potaje. Zna i Žila da mu nije mjesto među njima, al’ tu je rakija i tu je piva – valja tuge zaboraviti, valja greške zaboraviti, valja se sakriti od sebe sama.
....E, sine moj, ne razumiješ ti to. Ne razumije ni ona moja mala ili neće da razumije. Kaže da je biježanje u piće kukavičluk, da mi ne priliči i da tako govnima zatrpavam sve što u meni vrijedi. Ljuti me ta moja mala, ali opet i prija mi, đavo je odnio. Zdrava je, solidno lijepa, solidno zgodna i solidno očuvana. Nije ni glupa. Beograđanka. Mora da se jarani pitaju kako li frajer Žila jebe kad se takva treba za njega ovakvog zalijepila. Ne znaju oni da mala gleda ispod kože i ispod govana i ispod umornog, drhtavog, prljavog i pijanog. I ne znaju da me je ljubila u ovo moje krmeljivo stakleno oko ćutke mi govoreći: “Drago mi je sve što je uistinu tvoje.”, a da sam ja bježao stideći se svog mrtvog oka, ne priznajući da je ono življe i ljudskije od Žile kobajagi jarana, Žile lisca i Žile fugom jutarnjih tremora priklanog tekstopisca.

U Beogradu, 12. 12. 2006.
__________
* Ko danas nije spreman, biće sutra još manje. (Ovidije)

marrrina
~ pocetnik ~
~ pocetnik ~
Поруке: 1
Придружен: 13 Нов 2007, 14:48

Порукаод marrrina » 13 Нов 2007, 14:55

Elma: sve po planu

Priča je objavljene u zbirci „Godišnjica mature“ (Omnibus, Sarajevo i „Rende“, Beograd, dva izdanja).

Vanja spava i sad je pravo vrijeme da operem hrpu suđa zaostalog iza sinoćnjeg slavlja. Nije uredu da ga, kad se probudi, dočeka prljavo suđe. On je taj koji slavi: ponosni diplomac. Šamaram nepregledan niz čaša. Jutro koje sviće i nije neko. Mutno je i vlažno. Otvaram prozor da miris duhana izađe van. Hladno je.
Kad je završio gimnaziju, Vanja je napravio spisak stvari koje mora «odraditi» prije tridesete. Na tom spisku našla se i diploma. Našla sam se i ja.
Vanja još nema trideset, a ima i više no što je planirao.
Popio je dosta vina sinoć. I bili su njegovi prijatelji s faxa. Gledali su nas slatkasto. A on je sve vrijeme govorio: Ti si čudo.
On sad spava, a Čudo pere suđe. Čudo je promrzlo. Hladno kao leš.
Armiji čaša kao da nema kraja. Kuhinja miriše po skupom vinu. Stiglo je od njegovih bogatih roditelja. Cijela kutija vina. Njihov jedinac prekrižio je još jednu stavku na svom spisku i ne treba žaliti za takav povod.
Ulazim mu u sobu. Ne spava. Smije se.
- Što ne odmaraš?
- Ti si čudo...
Dodirujem mu dlanom čelo. Moja ruka je ledena, njegovo čelo vrelo.
- Ko sam ja? Kako se zovem?
- Moja žena.
- Kako mi je ime, Vanja?
- Zašto me to pitaš?
- Tako. Samo reci kako se zovem.
- Ne kontam te. Zoveš se Elma i moja si žena.
- Eto. Je l to bilo teško? – odgovaram drsko.
Ne prepoznajem samu sebe. Otkad je u dvadeset i sedmoj svečano prekrižio i posljednju stavku svog velikog spiska, doista sam nesnosna.
Nije ljubomora. I ja imam diplomu, ali nemam vražiji spisak koji bi toj diplomi dao važnost. Ja imam tek tubu u regalu, sad su jedna do druge, ali njegova je važnija. Njegova je zadnja karika u nizu uspjeha, moja je tu ušla posve neplanski, nikakve pismene potvrde o njenoj nužnosti u mom životu ja nemam.
Zato ga pitam kako se zovem, jer sama nisam sigurna u svoj identitet. Jesam li ja Elma ili sam stavka 2 iz čuvenog plana? Jesam li i ja prekrižena kao i ova jebena diploma? Možda je vrijeme da napravi novi plan.
- Možda je vrijeme da napraviš novi plan?
- Molim?
- Plan aktivnosti. Ovo si sve popunio.
- Mila, dođi lezi. Stvarno te teško pratim.
- Plan, Vanja. Znaš ono: oženiti se, diplomirati, napraviti bebu. Sve si to obavio.
- Molim?! Nisam to zadnje.
- Jesi.
- A?!
- Aha.
- Misliš, nosiš MOJE dijete?
- Ne, mislim, nosim NAŠE dijete.
Uspravlja se u sjedeći položaj, grabi me za ruku i baca na krevet. Ljubi me po čelu, bradi, nosu, vratu...
Ležim poluoduzeto. Ne želim roditi samo još jedan štrih u tatinom životu. Nisam ovo ovako zamišljala.
- Nisam ovo baš ovako zamišljao...
- A kako si? Mora li sve biti po planu? Ja sam htjela baš ovako...
Jagodicom kažiprsta prelazi mi preko usana: znak da ušutim. To me škakilja i tjera da skupim usne.
- Zar ne bismo trebali biti sretni sad, mila?
- Aha.
- Zašto nismo?
- Ne znam.
Ustaje iz kreveta. Podiže slušalicu.
- Koga u ova doba?
- Starce.
- Zašto?
- Da im kažem, zaboga!
- Nemoj. U ovome smo sami. Bar zasad.
- Ne razumijem te. Bolje da spavamo.
Izlazim iz sobe i vraćam se svojoj armiji neopranog suđa. Teško ih je oprati kad se vino skori.
Grickam usne. Loša navika. Prelazim dlanom preko trbuha. Još se ne primjeti ništa. Nisam dobila ni kile, ništa se u meni ne kreće, ne osjetim ga. Kao da nije tu. A tu je, baš onako kako ga je tata isplanirao. Bijesna sam, a trebala bih biti sretna. Ne volim kad sve ide po planu.
- Ne volim kad sve ide po planu. – dovikujem iz kuhinje, nadglasavajući šum vode iz česme.
- Pa on nije po planu. Nismo rekli: Idemo praviti bebu. Nismo ništa rekli, samo smo vodili ljubav, zaboga. Dođi. Vrati se u krevet.
Dolazim. Vraćam se u krevet. Ostavljam suđe, ostavljam vodu da teče.
- Vanja? Jesi li zaista ovako zamišljao svoj život?
- Nisam. U svojim sam mislima plakao od sreće što ću postati tata.
- I ja sam.
- Pa? Gdje je problem?
- Ne mogu plakati.
- Probaj. Samo se skoncentriši.
Liježem pokraj njega i zatvaram oči. Postaje sve toplije. Čekam suze da se grupišu u krajičku oka. Kao krmelje. Čeka i Vanja držeći mi dlan na stomaku.
Voda uporno teče iz česme i puni neoprane čaše.
Elma B. (4. klupa, srednji red)

Lamija Begagić

Корисников грб
proleće
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 103
Придружен: 17 Феб 2015, 00:13
Место: u snovima

Порукаод proleće » 20 Феб 2015, 14:31

Snežana

Jedne Nove godine, ne secam se vise koje, izadjoh pred jutro na ulicu.
Bilo je to u ono daleko vreme dok je jos padao sneg i jelke bile
prave, a ne plasticne.

Ulica je bila zasuta slomljenim staklom i odbacenim sarenim kapama
od kartona. Ucini mi se da u snegu vidim jednu palu, izgubljenu zvezdu.

Jesam li rekao da je ulica bila pusta, i duga, i bela, i bez zvuka?

Tada je ugledah kako ide prema meni. Bila je ogrnuta belim kaputom
ispod koga je svetlucala duga vecernja haljina, tako nestvarno tanka,
i tako pripijena uz njeno telo, kao da je sasivena od magle i paucine.
Gazila je sneg u lakim sandalama, koje su uz nogu drzala samo dva
jedva vidljiva zlatna kaisica. Pa ipak, njene noge nisu bile mokre.
Kao da nije dodirivala sneg. Jednom rukom pridrzavala je ovratnik
kaputa, a u drugoj nosila malu barsku torbicu od pletenog alpaka,
istu onakvu kakve bake ostavljaju u nasledstvo najmilijim unukama.

Jesam li rekao da je plakala i da su joj se suze ledile na licu,
poput najfinijeg nakita?

Prosla je pokraj mene ne primetivsi me, kao u snu. U prolazu
obuhvati me oblak nekog egzoticnog mirisa. Nikad ga posle nisam
sreo. Nikada je posle nisam sreo. Da, bila je plava. Ne, crna. Ne,
ridja! Imala je ogromne tamne oci; u to sam siguran.

Zasto je napustila pre vremena novogodisnje slavlje? Da li je
neko ko je te noci bio s njom zaspao ili odbio da je prati? Da li
se napio i bio prost?

Da li je to, u stvari, bila Nova godina? Jesam li mozda jedan
od retkih nocnih setaca koji je imao srecu da je vidi licno?

Ili je to bila Snezana kojoj su dojadili pijani patuljci?

Ali, zasto je plakala?

Jesam li vec rekao da sam ovu pricu napisao samo zbog toga da
je ona mozda procita i javi mi se telefonom?

Vec vise od petnaest godina razmisljam o tome zasto je plakala
one noci.
M.Kapor
Neprestano koračam a sve sam dalje...

Корисников грб
proleće
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 103
Придружен: 17 Феб 2015, 00:13
Место: u snovima

Порукаод proleće » 20 Феб 2015, 14:32

Snežana

Jedne Nove godine, ne secam se vise koje, izadjoh pred jutro na ulicu.
Bilo je to u ono daleko vreme dok je jos padao sneg i jelke bile
prave, a ne plasticne.

Ulica je bila zasuta slomljenim staklom i odbacenim sarenim kapama
od kartona. Ucini mi se da u snegu vidim jednu palu, izgubljenu zvezdu.

Jesam li rekao da je ulica bila pusta, i duga, i bela, i bez zvuka?

Tada je ugledah kako ide prema meni. Bila je ogrnuta belim kaputom
ispod koga je svetlucala duga vecernja haljina, tako nestvarno tanka,
i tako pripijena uz njeno telo, kao da je sasivena od magle i paucine.
Gazila je sneg u lakim sandalama, koje su uz nogu drzala samo dva
jedva vidljiva zlatna kaisica. Pa ipak, njene noge nisu bile mokre.
Kao da nije dodirivala sneg. Jednom rukom pridrzavala je ovratnik
kaputa, a u drugoj nosila malu barsku torbicu od pletenog alpaka,
istu onakvu kakve bake ostavljaju u nasledstvo najmilijim unukama.

Jesam li rekao da je plakala i da su joj se suze ledile na licu,
poput najfinijeg nakita?

Prosla je pokraj mene ne primetivsi me, kao u snu. U prolazu
obuhvati me oblak nekog egzoticnog mirisa. Nikad ga posle nisam
sreo. Nikada je posle nisam sreo. Da, bila je plava. Ne, crna. Ne,
ridja! Imala je ogromne tamne oci; u to sam siguran.

Zasto je napustila pre vremena novogodisnje slavlje? Da li je
neko ko je te noci bio s njom zaspao ili odbio da je prati? Da li
se napio i bio prost?

Da li je to, u stvari, bila Nova godina? Jesam li mozda jedan
od retkih nocnih setaca koji je imao srecu da je vidi licno?

Ili je to bila Snezana kojoj su dojadili pijani patuljci?

Ali, zasto je plakala?

Jesam li vec rekao da sam ovu pricu napisao samo zbog toga da
je ona mozda procita i javi mi se telefonom?

Vec vise od petnaest godina razmisljam o tome zasto je plakala
one noci.
M.Kapor
Neprestano koračam a sve sam dalje...

Корисников грб
proleće
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 103
Придружен: 17 Феб 2015, 00:13
Место: u snovima

Порукаод proleće » 20 Феб 2015, 14:33

M.Kapor - Stanica gde se vozovi ne zaustavljaju
- Muž me vara - rekla je sestra paleći sigaretu.
- S kim?
- Ne znam - kazala je mislim sa svojom lekarkom.
Ćutale smo i pušile. Mi smo iz Hercegovine; odatle smo došle u ovaj grad kao vrlo, vrlo mlade devojke.
Otac nam je bio železničar, majka, nepismena...
On je bio naočit, stasit čovek, guste kovrdžave kose. Radio je na železničkoj stanici gde se nikada nisu zaustavljali vozovi. Stanica je bila niska žuta zgrada, nalik na karaulu, podignuta još za vreme Austrougarske, sa jednom jedinom prostorijom i sa stolom na kome se nalazio morzeov aparat koji je otkucavao i danju i noću. Iz njega je curila beskrajna papirnata traka na kojoj su bili ukucani neki znaci. Nije nam bilo dozvoljeno da ulazimo u očevu kancelariju, odakle bi nekoliko puta dnevno izlazio, stavljao na glavu crvenu kapu i pozdravljao ispruženim dlanom uz širit vozove koji su prolazili. Lokomotive su mu tuleći otpozdravljale. Verovale smo da nam je otac najvažniji čovek na svetu.
Naša kamena kuća bila je na brdu iznad sela, u zelenoj udolini.
Silazile smo svakoga dana da se igramo školice na malom peronu, jedinom komadu asfalta u čitavom tom kraju i gledamo vozove što prolaze. Išli su sa severa na jug i ponovo se vraćali na sever. Nismo mogle da vidimo putnike iza mutnih stakala prozora koji bi projurili pokraj nas ali bilo je uzbudljivo osetiti vetar na licu posle njihovog prolaska. Posle svega ostajala je tišina poput kamenog predela sa plavičastim brdima u daljini.
Svi su nekuda putovali, osim nas.
Majka nikada nije silazila na stanicu. Kad nije kuvala i prala, čuvala je četiri koze čije smo mleko pili. Predveče bi zahvatila kantu vode i u njoj razmutila so, pa bi granom prskala nisko šipražje iznad kuće, jer kozama je bila potrebna slana voda. Nikada je nismo videle ni u čem drugom sem u crnini koju je nosila za poginulim bratom.
Otac je imao teške crne čizme . Majka je uglavnom išla bosa po stenju, za kozama. Uveče mu je prala noge u lavoru i brisala ih krpom, dok je on pušio zamišljeno gledajući kroz prozor prema stanici u kojoj je kucalo Morzeovo srce. Majčina kosa bila je prošarana sedima. Imala je najkrupnije crne oči koje sam ikada videla na licu neke žene. Nikad se nije smejala. Osećala se izgleda krivom, što našem ocu nije, umesto nas, rodila sina, koga je, kao i većina Hercegovaca, očekivao.
Jednog leta, obile smo patike koje smo dugo priželjkivale. U njima smo mogle trčati po kamenju, a da nas ne peku tabani. To leto je bilo toliko vrelo da su seljaci pričali kako poskoci stoje na repovima jer je kamen bio užaren.
Jedne večeri, spustile smo se na stanicu da vidimo voz koji je prolazio u šest prema jugu. U očevoj kancelariji se dešavalo nešto čudno; iz nje su, kroz otvorene prozore, dopirali dahtanje i kratki, isprekidani jecaji. Privukle smo stari sanduk, popele se na njega, i kad nam se oči privikoše na polutamu prostorije, videle smo oca kako svučenih pantalona, ali ne i čizama, leži na učiteljici koja je jedina u našem kraju nosila svilene čarape.
Oko njihovih tela, zapetljala se traka iz morzeovog aparata.
Otrčale smo kao bez duše uz brdo kući i pronašle majku koja je granom prskala slanu vodu po žbunju. Ispričasmo joj šta smo videle na stanici, našta ona poče da nas tuče mokrom granom kao luda.
- Jeste li gladne?- vikala je ne prestajući da nas šiba.
- Nismo!- odgovorismo kroz plač.
- Jeste li žedne?
- Nismo-rekle smo jecajući.
- Imate li krov nad glavom?
- Imamo.
Listovi sa grane ostavljali su bolne tragove na našoj nežnoj koži jer su bili skoreni od soli.
- Jeste li dobile patike?- vikala je ne prestajući da nas udara.
- Jesmo - odgovorismo u glas.
- Pa šta vas onda briga šta vam otac radi?- kazala je bacivši mokru granu u šiblje, a zatime je sela na kamen zagnjurivši glavu u dlanove.
Sedele smo na kamenju i ćutale.
U tom trenutku, čule smo pisak lokomotive koji je pozdravljao našeg oca.
Taj prodorni zvuk, nalik na krik u kamenoj pustinji, odjekuje u mojoj glavi i večeras, posle trideset godina.
- Imaš nove cipele - kazala sam sestri.
- Da, lepe su ...reče ona pogledavši ih kao da ih prvi put vidi, a onda zaplaka.
Neprestano koračam a sve sam dalje...

Корисников грб
proleće
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 103
Придружен: 17 Феб 2015, 00:13
Место: u snovima

Порукаод proleće » 20 Феб 2015, 14:34

MIR - Momo Kapor

Rat je završen.
Niko nije pobedio.
Ipak, potpisao sam dobrovoljnu kapitulaciju.
Diplomatija će obaviti ostalo.
Neću više da se borim. Digao sam ruke od svega.
Pusti me da pokupim svoje mrtve.
Optimizam mi je izdahnuo na rukama.
Vučem za noge nadu.
Prikupljam raskomodana osećanja.
Teglim na ledjima ljubomoru, od čije mi tečine klecaju kolena.
izgorela su mi pisma, razglednice, fotografije i poruke, pisane po ogledalima zapaljivim ružem za usne.
U pepeljari plivaju šibice udavljene u vinu.
Nad poprištem se vuče magla bezbroj popušenih cigareta.
Pusti me da pokupim svoje mrtve.
Sada ti više neće trebati ovi citati, stihovi, ovi mali trikovi, ove lozinke, ovi u ognju istopljeni ključevi, ove igre i ove navike.
Pusti me da ih pokupim i sahranim kako dolikuje jer posle svake bitke nailazi ološ, koji grabi sve što stigne.
Neću da im sve to padne u ruke!
Tebi je, naravno, kao i uvek svejedno: nisi ostavila ništa iza sebe, osim otisaka svog lepog tela u postelji, u kojoj smo se borili na život i smrt, a sutra se ionako, menja posteljina.
Neprestano koračam a sve sam dalje...

Корисников грб
proleće
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 103
Придружен: 17 Феб 2015, 00:13
Место: u snovima

Порукаод proleće » 20 Феб 2015, 14:35

PAKAO

Svi su u gradu spavali sa njom (mada to nije bio neki naročito veliki grad) i imali je kad god su hteli, samo njemu nije nikada dozvolila čak ni da je poljubi, jer je znala da je godinama slepo obožava i da misli da je mnogo bolja od onoga što se o njoj priča.
Neprestano koračam a sve sam dalje...

Корисников грб
proleće
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 103
Придружен: 17 Феб 2015, 00:13
Место: u snovima

Порукаод proleće » 20 Феб 2015, 14:36

POSLE LJUBAVI - Momo Kapor

,, ... Je li to sve što ostaje od ljubavi? I šta uopšte ostaje posle nje?
Telefonski broj koji lagano bledi u secanju. Caše sa ugraviranim monogramima ukradene u „Tri ladara”. Posle ljubavi ostaje obicaj da se belo vino sipa u dve caše i da crte budu na istoj visini. Posle ljubavi ostaje jedan sto u kafani kod „Znaka?” I zacudeni pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima.
Posle ljubavi ostaje recenica: „Divno izgledaš, nisi se ništa promenila…” i „Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona”.
I neki brojevi studentskih soba u kojima smo spavali ostaju posle ljubavi.
Posle ljubavi ostaju tamne ulice kojima smo se vracali posle ljubavi. Posle ljubavi ostaju melodije sa radija koje izlaze iz mode. Ostaju znaci ljubavne šifre: „Ako me voliš, zapocni sutrašnje predavanje sa tri reci koje ce imati pocetna slova mog imena”. Ušao je u amfiteatar i rekao: „U našoj avangardi…” Poslao mi je poljubac.
Posle ljubavi ostaje tvoja strana postelje i strah da ce neko iznenada naići. Klak – spuštena slušalica kada se javi tuđi glas. Hiljadu i jedna laž.
Posle ljubavi ostaje rečenica koja luta kao duh po sobi: „Ja ću prva u kupatilo!” – i pitanje: „Zar nećemo zajedno?”
Ovaj put ne.
Posle ljubavi ostaju saučesnici: cuvari tajni koje više nisu nikakve tajne. Prepune pepeljare i prazno srce. Navika da se pale dve cigarete, istovremeno, mada nema nikoga u blizini. Fotografije snimljene u automatu, taksisti koji nas nikada nisu voleli.
Posle ljubavi ostaje povredena sujeta. Metalni ukus promašenosti na usnama.
Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene.
Posle ljubavi ne ostaje ništa.
Katastrofa!...,,
Neprestano koračam a sve sam dalje...