Kratke priče

Vaša proza...

Уредник: anaatanas

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Kratke priče

Порукаод Sky Seeker » 28 Окт 2004, 16:16

NAJKRAĆI ROMAN NA SVETU
Svaki soliter je država za sebe. I to država u kojoj vlada apsolutna anarhija. A pošto tu anarhiju svi poštuju može se reći da je i to neka vrsta poretka. Red je inače gomila nereda poređana po iluziji vremena zvanoj - hronologija. U tom čudnom bezvlašću, u kome je sve na granici zakona, a ipak sve po zakonu, svako se snalazi “kao riba u vodi”, ali ako pokušate da uvedete bar malo reda, tada počnu da se ponašaju “kao ribe na suvom”. U tom ribnjaku, zvanom soliter, još uvek “velike ribe jedu male ribe”, mada su te “male ribe” sve žilavije, ipak i jedni i drugi uporno traže svoju sopstvenu “zlatnu ribicu”. Riblji specijaliteti nisu na ceni, jer riba ima mnogo kostiju, a za to “čapkanje” nema se puno vremena.

Evo vam roman modernog pisca za budućeg čitaoca.
Počnimo, dakle, sa tim ribicama, a do zlatne - ako dođemo.

Webmaster

A SAD VI?

Webman
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable

Grafiti

Порукаод Webman » 27 Нов 2004, 13:02


Webman
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable

Zaboravnost

Порукаод Webman » 29 Нов 2004, 09:58


MC
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 43
Придружен: 12 Окт 2004, 17:26
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable

K-429 (prilog za zenske studije)

Порукаод MC » 30 Нов 2004, 19:39


Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 16 Јан 2005, 12:57


Корисников грб
rouzvel
~ napredni clan ~
~ napredni clan ~
Поруке: 935
Придружен: 01 Феб 2005, 14:41
Место: Beograd
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable

Порукаод rouzvel » 01 Феб 2005, 15:12

SINDROM


Neverna sam žena! Kad to kažem ne mislim na neverstvo preljubnika, ja ne verujem sama sebi.
Još uvek sindrom ‘’MENE NIKO NE VOLI’’ podmuklo čuči negde u mojoj svesti i čeka trenutak moje slabosti da me zaskoči i zaslepi, kada se tome najmanje nadam.
Tada sam ružno pače u svetu prelepih labudova, ja i moja nesavršenost, gola istina utkana u moje ime na poslužavniku, pred očima tih ‘’milih i savršenih bića’’.
Pričali su mi sindrom pubertetlija, brzo će proći, samo se opustiš i slediš neminovnost dogadjaja koji ti zagarantovano slede, a da li?
Čini mi se već sam žena. Tu titulu zasluženo dobijam udajom i rodjenjem dvoje dece, ili sam plagijator!?
Možda mi je greškom dodeljena ta uloga, neko je rekao: ‘’ Mala, sad ćeš da osetiš pravi ukus života’’ i bacio kocke.
Dobila sam ime majke i žene, ali sindrom je još uvek tu, čeka. Šta još treba da postanem da bi bila labud!?
Možda je dovoljno samo da jako, jako poželim!? Ali ko će da ispuni moje želje, kada me niko ne voli!???
Istraživač paranormalnih pojava kod muškog roda!

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 04 Феб 2005, 13:42

POČETAK NA KRAJU SVEGA

Evo ga! Stoji na sred mokre ulice, zaogrnut lakom izmaglicom, na svojim ogromnim plećima drži kišu, pronicljivim pogledom - pogledom iskusnog trgovačkog putnika - mirno i ravnodušno odmerava svet ispred i oko sebe, pršti kiša pod jakim vojničkim cokulama, vojnički šinjel prosleđuje kapi ka tvrdom asfaltu, gusta brada i brkovi se presijavaju od vlage, crni šešir zadržava vodu, pa je prosipa po ramenima, i sve to kao da ga se ne tiče, maše rukama dok hoda, prate ruke neki nevidljivi ritam, sasvim lagano obazire se oko sebe, avet­kontura klizi kroz sumorno jutro, a grad spava blaženim snom. Pogled s leđa izaziva strah od nepoznatog, pogled spreda strah od poznatog, od onog što se potiskuje i skriva u najdublje dubine, strah od stvarnosti.

***
– Jesi li nekad video onog čoveka?
– Nisam.
– Je l’ on uvek bio sam?
– Jeste.
– Kako znaš?
– Ne sećam se.

***
Evo ga! Ulazi u kućicu na kraju (ili na početku) grada, skida šešir i šinjel i spušta ih na otoman u uglu polumračne prostorije, vojničke cokule odzvanjaju po tvrdom podu, čvornovatim šakama baca prazne boce, tanjire i čaše zajedno sa stolnjakom u kantu za otpatke, zagleda oronule zidove, na jednom od njih visi drvena maska, maska afričkih vračeva prekrivena paučinom, na ivici kredenca tanka knjižica, stihovi davno zaboravljenog pesnika, stolica bez naslona nemoćno leži prevrnuta, ispravlja je i seda, škripi stolica pod njim, oči mu klize po svakom detalju, i sve to kao da ga se ne tiče, vadi iz unutrašnjeg džepa bočicu ruma i lagano ispira grlo dok ga stonoge, bubašvabe i pauci ispituju, avet-kontura ide polako ka izlazu.

***
– A jesi li ti video onog čoveka?
– Mislim da jesam.
– A je l’ uvek bio sam?
– Mislim da nije.
– Kako znaš?
– Ne sećam se.

***
Evo ga! Stavlja u usta cigaru koju još nije zapalio, miluje po kosi jednog od dvojice dečaka koji ga gledaju znatiželjno, daje mu prašnjavu knjigu pokupljenu sa kredenca, ulazi u opusteli restoran, sprema kajganu od osam jaja i velikog komada slanine, pljuje ovlaženu cigaru na pod, i lagano počinje da jede, ni jednog trenutka ne prestajući da se obazire oko sebe, kao da nekog očekuje, jede nožem i posmatra, kožne čizme se cede i prave lokvu, kolone mrava ulaze mu u tanjir, još jedan gutljaj ruma, još jedna nezapaljena cigara, jedan od dečaka skuplja hrabrost da mu priđe, kreše šibicu i pali mu cigaru, koliko dugo nije osetio ukus duvana, klima glavom u znak zahvalnosti, okreće im leđa i odlazi.

***
– Šta misliš, ko je ovaj čovek.
– On je napisao ovu knjigu.
– Otkud znaš?
– Piše na njoj.
– Šta piše?
– Ne sećam se.

***
Evo ga! Prilazi polurazrušenoj kući iz koje se širi jeziv smrad prašine i memle, prilazi ženi sa detetom na sisi, uzima dete, nežno ga spušta ne postelju, cepa već pocepane krpe sa nje, uzjahuje prljavu ženu koja stenje pod snažnim muškarcem, i ne pokušavajući da pruži otpor, puši nezapaljenu cigaru, ko zna koju po redu, mrak se već uveliko spustio, tek poneka sveća pucketavo dogoreva na drvenim policama, uzima dete, isto onako nežno, i vraća ga nazad, majci, spušta kraj nje umašćenu novčanicu, rasteruje cokulama pse lutalice, ne dozvoljava da dodirnu ni njega ni ženu sa detetom na sisi, odlazi u hladnu noć bez trunke mesečine, na tamnoj pozadini samo je njegovo tamno telo zjapilo kao crna rupa u Kosmosu.

***
– Je l’ to bila njegova žena?
– Izgleda da jeste.
– A dete?
– I dete je njegovo.
– Otkud znaš?
– Ne sećam se.

***
Evo ga! Budi se grad ne sluteći ništa, kao po komandi, svi u isto vreme, goluždrava deca jurcaju se po tvrdim i do zemlje spaljenim dvorištima, nage žene peru veš u mutnoj vodi, starci se bestidno prazne iza nečeg što podseća na drvo, suncu se više niko ne raduje, svaka senka zalepi se za tlo ostavljajući novi crtež, mapu za pokolenja koja neće doći, jer ovo je poslednja generacija - poslednja deca, poslednje žene i poslednji starci - iza njih nuklearni ratovi, užas i smrt, a ispred njih… on, u svom vojničkom šinjelu, i vojničkim cokulama, sa nezapaljenom cigarom među kristalnobelim zubima, starci ga ne primećuju, deca mu se raduju, žene odmeravaju znatiželjno svaki detalj na ovom čudnom biću, i svi }ute.

***
– Šta će sada biti?
– Izgleda da je on naš.
– Kako znaš?
– Liči na nas, ljude.
– I oni ranije su ličili?
– Ne sećam se.

***
Evo ga! Stoji samouvereno i ponosno u svoj svojoj veličini, iza leđa mu kostur broda nasukanog pre toliko vekova, ukrtio se od stajanja, pred njim potomci zaboravljene posade, skida vojnički šinjel, cokule, i šešir, sve skida sa sebe, je li se to vratio, toliko čekani, a već pomalo zaboravljeni, sin božji, ili je on poslednji u nizu prevaranata što im se nesebično daje u ime sebičnog hira, tek - poslednji čin drame nečega što je tinjalo, i što je samo sebe uništilo, i što se tako gordo zvalo život, poslednji trzaj ili početak, poslednji preživeli vojnik u zalutalom stadu, još samo da nikne cvet, i ptica da zapeva, i mrav da zagolica, još samo… još tako malo treba, još samo malo…

***
Kako je lep.
Je l’ on sada naš?
Jeste. On je sada samo naš.
A kako ćemo sa njim…?
Ne sećam se.
Ni ja.

***
Evo ga! Žena je opet zagrizla jabuku, pustila je glas od sebe, stavila je zmiju oko vrata i pogledala vojnika kako se ne sme, razapnimo ga na krst, neka otpati sve naše grehe, a onda mu uzmimo obraz, i bol, i stid, i sve mu uzmimo, i pustimo neka se mešaju krv, seme i voda, mleko u dojci nepoznate žene, i greh neka bude, i blud, i razvrat, Satana neka uzme svoj deo a nama šta ostane, i sve neka bude k’o nekad, samo neka ne budu ove senke što na ljude liče, i ova zatamnjena svetlost, neko tu svetlost mora da nadvisi, poneki preživeli vojnik nađe se uvek da započne novi ciklus - ciklus rađanja i umiranja, evo ga, počinje…

***
Hoćemo li uspeti?
Moramo?
Koliko ćemo čekati?
Ne znam.
Šta ćemo roditi?
Ne sećam se.

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 20 Мај 2005, 17:04

Džingis Ajtmatov - Zbogom, Guljsari!

Stara kola tera stari čovek. I kulaš Guljsari, ravanaš, star je konj, veoma star...
Put se penje do visoravni nesnosno dugo. Između pustih sivih brežuljaka zimi večno zavija mećava, a leti prži sunce, kao u paklu.
Taj uspon je za Tanabaja uvek bio sušta kazna. Nije on voleo sporu vožnju, prosto je podneti nije mogao. U mladosti svojoj, kad je često morao odlaziti u rejonski centar, na povratku je uvek terao konja uzbrdo galopom. Nije ga žalio, tukao ga korbačem. A kad se, u društvu, vozio na mažari, pogotovo ako su je volovi vukli, iskakao je, bez reči uzimao svoje odelo i nastavljao peške. Koračao je silovito, kao na juriš, a zaustavljao se istom kad stigne na visoravan. Hvatajući ustima vazduh, čekao je tamo da kola dopužu. Od hitrog hoda silno mu je udaralo, čisto odskakalo u grudima srce. Ali i to je više voleo nego mileti volovskom zapregom.
Pokojni Čoro često se smejao nastranostima svoga prijatelja. Govorio mu:
— Znaš, Tanabaju, što tebi ništa ne ide kako valja? Zbog nestrpljivosti tvoje. Tako mi boga. Tebi sve da je brže, što pre. I svetsku revoluciju ti bi odmah hteo. Kakva revolucija! Obični put, uzbrdicu kod Aleksandrovke, ti ne možeš otrpeti. Ljudi, ko ljudi, voze polako, a ti iskačeš, pa trkom uzbrdo, ko da te vuci gone. A šta imaš od toga? Baš ništa. Opet stojiš gore, druge sačekuješ. Ni u svetsku revoluciju sam uleteti nećeš, počekaćeš dok i svi drugi krenu.
Ali to je bilo davno, veoma davno.
Sad Tanabaj ni primetio nije kako je prešao uspon kod Aleksandrovke. Privikao se na starost, znači. Vozio je ni brzo ni polako. Onako kako je samo išlo. Na put se sada uvek spremao sam. Nema više onih s kojima je, pre dvadeset i više godina, u bučnoj gomili išao tim putom. Neki u ratu izgiboše, neki pomreše, neki kod kuće sede, poslednje godine tavore. A mladež se automobilima vozi. Neće s njim u kola koja tegli jadno kljuse.
Točkovi tandrču starim putom. Još će dugo tandrkati. Pred Tanabajem leži stepa, a tamo, posle kanala, ima još dosta puta predgorjem.
Već odavno je on primetio, konj kao da slabi, popušta. Pogružen u nevesele svoje misli, nije se zbog toga mnogo brinuo. Nije baš velika nevolja kad se konj umori na putu. I gore je s njim bivalo. Dovešće ga, doguraće...
A otkud je i mogao znati da je stari njegov ravanaš Guljsari, nazvan tim imenom zbog neobične svoje, svetložute dlake, poslednji put savladao strminu kod Aleksandrovke, i sad ga vuče poslednjih nekoliko vrsta. Otkud da zna da se konju vrti u glavi, kao da je omamljen nečim, da se u pomućenom njegovom pogledu zemlja rasplinjava u šarenim krugovima, nakreće na jednu, pa na drugu stranu, zapinjući za nebo sad jednim sad drugim svojim krajem, da put pred njim, s vremena na vreme, odjednom nestaje u tamnoj provaliji i da mu se čini da tamo kuda vuče, gde treba da budu brda, plovi nekakav crvenkasti dim ili magla.
Tupo i uporno tišti konja već davno utruđeno srce, disati pod hamom sve mu je teže. Kuskun skliznuo u stranu, reže mu slabine, a pod hamom s leve strane nešto oštro neprestano mu bode rame. Možda je trn, ili je vršak klinca probio pustenu postavu hama. Ranica koja se stvorila na ramenu, na starom, nažuljanom naboju, nesnosno svrbi i peče. I noge su mu sve teže, kao da gazi po vlažnoj pooranoj njivi.
Ali stari konj ide, napreže se, a stari Tanabaj, požurujući ga s vremena na vreme, trza dizgine i sve više se udubljuje u svoje misli. Ima on o čemu misliti.
Točkovi tandrču starim putom. Guljsari još ide svojim uobičajenim ravanom, onim posebnim kasom koji nijednor nije napustio otkad je prvi put stao na noge i nepouzdan zakaskao livadom, za svojom majkom, velikom grivastom kobilom.
Ravanio je od rođenja, i zbog tog svog čuvenog ravana doživeo mnoge lepe i mnoge gorke dane. Nekad ni na pamet nikom ne bi palo da ga upregne u kola, bilo bi to svetogrđe. Ali, kako vele ljudi, snađe li nevolja konja, i zauzdan će vodu piti, snađe li nevolja junaka, i nogom će brod pregaziti.
Sve je to već bilo, daleko za njim je ostalo. Sad ravanaš ide poslednjom svojom snagom u poslednju svoju završnicu. Nikad još nije išao u završnicu tako sporo, i nikad joj se tako brzo nije primicao. Poslednja meta stalno je bila korak ispred njega.
Točkovi tandrču starim putom.
Osećaj da mu se zemlja ljulja pod kopitima, nejasno pokrenu u zapretanom sećanju konja davne letnje dane, mokru mekanu planinsku livadu, čudesni onaj, neverovatni svet, u kom je sunce rzalo i skakalo planinama, a on, luda mala, jurio za njim livadom, preko reke, kroz grmlje, sve dok ga pastuv stada, srdito naćuljenih ušiju, ne stigne i ne dotera natrag. U te davne dane izgledalo mu je da stada jure naopačke, kao u jezerskoj dubini, i da se njegova majka, velika grivasta kobila, pretvara u topli oblak od mleka. On je voleo taj trenutak kad se majka odjednom pretvori u nežni frktavi oblak. Vime bi joj se napelo i postalo slatko, mleko se penilo na usnama, a on se zagrcavao od slasti i obilja. Voleo je stojati tako, glave zarivene u trbuh svoje velike grivaste majke. Kakvo je to čarobno, opojno mleko bilo! Sav svet, sunce, zemlja, majka, stao bi u jedan njegov gutljaj. I, sit već, mogao je srknuti još, pa onda još i još...

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 28 Мај 2005, 18:37

Zamisli:
Jedno jutro probudiš se sa golom ženom pored sebe, iako znaš, sasvim sigurno znaš, da si prethodne noći legao potpuno sam. Šta će reći tvoja žena, koja samo slučajno, te noći, nije bila s tobom? Šta će reći komšiluk? Deca? Prijatelji? Rodbina? Ona se zaklinje da si je dobio na pokeru. Poker? Nikada u životu nisi kockao, čak ni u šali. Svi smo mi ulog, kad malo bolje razmisliš. Ona je pripala tebi, ti ćeš pripasti drugome. Uzalud ih ubeđuješ da je bolje da se probudiš sa golom ženom, nego sa golim uličnim sviračem. Zamisli: i on je ulog. I on je noćas nekome pripao. Možda baš tvojoj ženi, koja samo slučajno, te noći, nije bila s tobom. Opet neki poker? A deca? A prijatelji? A rodbina? Oni služe samo da ogovaraju. I pomalo da smetaju. Ko zna, možda si i njih dobio na pokeru? A kad, ujutro, staneš pred ogledalo, pomalo zbunjen, pomalo uplašen, u ruci ti špil karata, u glavi košmar, u krevetu nepoznata žena. Šta ćemo sad? Možda ona i nije tako nepoznata, pročačkaj malo po svojoj podsvesti. Toliko toga imamo u stanu nepoznatog. Daj, majstore, podeli još jedan krug. Karta jeste kurva, ali tebi je kurva, bar za noćas, trebala. Ako dobro igraš, pre ili kasnije, dobiješ sve ono što ti je potrebno. Ako se opet probudiš sa onom ženom, ili sa nekom drugom, više ti niko ništa neće prigovoriti. Postaćeš imun na nezgodna pitanja, jer - to znači da dobro igraš. Ide ti sve bolje, a dobrog igrača svi poštuju, bar prećutno. Podeli, šta čekaš? Ulog je sad tvoja žena, koja samo slučajno, te noći nije bila s tobom. Da vidimo kome će ona pripasti. Podeli, majstore! Ova igra traje najduže, od nastanka sveta do dana današnjeg. I posle tebe ostaje poker. I ulog, i sreća, i metak u leđa… sve je to na talonu. Ako ne podeliš ti, podeliće neko drugi. I prijatelji, i žena, i deca, i rodbina, sve će to ionako pripasti nekome. Možda baš tebi, ako te karta posluži. Ma, podeli već jednom, šta čekaš? Zar ne vidiš da te čeka žena, koja samo slučajno, te noći, nije bila s tobom. Ona sa kojom si se probudio nestaće. A možda i neće. Neko ti je, s njom, isplatio stare dugove. Seti se, koga si to tako debelo zadužio? Zar ne čuješ? Zovu te deca… zovu te prijatelji… zove te rodbina… Podeli, majku mu! U kartama sve piše. U kartama? A duša? A srce? A lice? A oči?

Корисников грб
muskarac
~ pocetnik ~
~ pocetnik ~
Поруке: 6
Придружен: 23 Јун 2005, 23:56
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable

coca cola

Порукаод muskarac » 27 Јун 2005, 15:40

Opet se,po ko zna koji put probudio sa glavoboljom i tijelom zene koja je spokojno spavala pored njega u sobi jeftinog hotela.
Otisao je u kupatilo uzalud pokusavajuci da se sjeti njenog lika.Samo da nije kakav gabor,govorio je ispod tusa i zaklinjao se,vec puno puta izgovorenim rijecima,da je to njegova poslednja noc u kojoj ga je nosilo pice.Lupnuo je vratima od kupatila nebi li je probudio.Protegnula se kao macka zaranjajuci glavu u jastuk i rekla
,,Ti me jeba a ne plati ni kolu,,
istorija je nauka buducnosti

Корисников грб
muskarac
~ pocetnik ~
~ pocetnik ~
Поруке: 6
Придружен: 23 Јун 2005, 23:56
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable

Порукаод muskarac » 27 Јун 2005, 23:30

Vec treci put u poslednjih sat vremena visok i lijep mladic je prolazio istom ulicom naizgled razgledajuci bljestave izloge a samo je povremeno,djecacki kratko bacao pogled na djevojku koja je stajala na uglu.Znao je da je prostitutka ali to nije gasilo plamen u srcu koji mu je gotovo ukopao korak i zaustavio ga u lezernoj setnji lionskim ulicama.Prisao joj je polako,samo na izgled sigurno,pogledom sa kojim vise nije imao kud osim u dubine njenih ociju.Cuo je sebe kako izgovara to univerzalno ,,kvanto kosta sinjorina,,.
Par sekundi koji su mu izgledali kao vjecnost a onda caroban osmjeh,lagano gasenje cigarete,novac i odvela ga je u njene odaje.Dala mu je poljupce sa ukusom suza,gotovo ocajnicke zagrljaje i toplinu zene kakvu vise nije osjetio a toliko puta je trazio.Nosila je crvenu majicu a on je taj dan napunio sedamnaest godina i bilo mu je prvi put.
Otisao je iz tog grada noseci u grudima bol a u ruci je stiskao 300ff koje mu je krisom vratila djevojka kojoj nikada nije saznao ime.
Putovao je poslije toga mnogo,obisao mnoge gradove i zemlje i svuda je sa sobom nosio kozni povez oko vrata sa cudnim privjeskom u kome je nosio svoju najvecu tajnu,zguzvani novac koji nikada nije potrosio.
A bio je gladan i spavao po varsavskim parkovima,na jednom minhenskom parkingu za novac se tukao sa drvosjecom iz Bosne koji mu je polomio rebra.Nije ga potrosio ni u Pesti kada ga je za kockarskim stolom prodao broj,njegov sedamnaest crno i stopom se vracao u svoju zemlju.Nikada ga ne bi potrosio.
Njegovi malobrojni prijatelji bi ga cudno gledali kada bi ga ponekad sreli u Zmaj Jovinoj ili Dunavskoj sa jednom Tanjom,ruskinjom iz Novosibirska.U vrijeme najvece inflacije placao je 200DM na dan samo da bi se druzio sa njom.Kupovao joj je cvijece,vodio u pozoriste,bioskop,poslasticarnice...
Setali su kejom do zore tog dana kada je krisom u njen dzep ostavio svoj privjezak,poljubio je i zauvjek otisao od nje.
istorija je nauka buducnosti

Корисников грб
hogar sa medaka
Noćni čuvar grada
Noćni čuvar grada
Поруке: 1063
Придружен: 16 Јан 2005, 18:31
Место: beogradski pashaluk
Контакт:

Mantijaši, mafijaši...

Порукаод hogar sa medaka » 11 Јул 2005, 23:55

Mantijaši, mafijaši...


–Pope, ja bih nešto da vas zamolim, ustvari, nešto da vas pitam, mož’biti jeste sramota da ne znam, ali šta ću i s’ kim ću, pa dodjoh…
–Reci, sinko, reci. Slatka su ti dečica…
–Pa evo ovako: ova starija mi je napunila tri i po godine, a ova mladja, evo, već grabi ka prvom rodjendanu, pa smo žena i ja mislili…
–Da ih krstite? Ako, sinko, ako... vreme je…
–Jeste, pope, nego ima tu jedna mala začkoljica, mislim, ako nije smetnja, znate... žena mi nije krštena...
–Kuku, kuku!?
–Pa znate, pope, nije mogla biti krštena... Njen otac jeste, ali joj majka nije naše – pravoslavne vere, mislim, zove se Zarfa, a devojačko prezime Hašimbegov...
–Jauh! Uh, uh, uh...
–Da, pope, ali nije vam od onih muslimana što temenišu po džamijama, ona vam je, pope, bila u partizanima, pa...
–Partizanka!? Uh, uh, uh... Jauh!?
–Pa dobro, pope, ali otac joj je pravi Srbin, ali onaj ortodoksni!
–Je l’, a odakle je otac?
–Sa Kosova, iz Lipljana, ali su živeli u...
–Kuku, kuku!? Srbin sa Kosova... Kuku, kuku...?
–Da, pope, al’ on nije bio ni u patrizanima ni u Partiji, nikad član Partije, nikad...
–E, moj sinko...

Okrenem kolica kući, onako razočaran i poražen, zahvalim se “predusretljivom” popu, stariju ćerkicu za ručicu, pa teraj iz crkvene porte i usput razmišljam o tome kako je malo trebalo Sv. Jovanu Krstitelju: jedna reka, duboka do kolena, jedan vrč i dobra volja. I ne znam zašto, ali mi u zbrkane misli baš tada dodje jedan “recept” koji sam ko zna kad i ko zna gde pročitao, a koji glasi, otprilike, ovako:
“Topli nos: Čim vam se stomak zalepi za kičmu, savijete se tako da vam nos udje u dupe i eto vam nove i korisne poslastice. Sem što možete dobro da omirišete šta je lepo danas kuvano, tokom hladnih dana neće vam ozepsti nos. U narodu se ovaj specijalitet još zove i oči na dupetu”.
Ovaj život ne treba preterano ozbiljno shvatati. Ionako se niko iz njega nije izvukao živ.

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 05 Окт 2005, 12:36

LEKTOR

Neko je ukrao list iz knjige, iz nekog dobrog, poznatog romana. Neko, ko je bio potpuno nepismen, svojim nepogrešivim njuhom procenio je da je baš taj list suvišan.
Pismenom čoveku trebaju decenije da spozna delić suvišnosti, nepismenom je dovoljan sekund da ispravi grešku pismenog.
Recite mi, molim vas, kada bi se pismen čovek, dosetio da u list od knjige, zamota jedan dobar cigar duvana?


POTOP

U velikom gradu, jednog jutra, milion dečaka i devojčica se dogovori da se istovremeno upiški, usred grada.
I sad je potopljen ceo grad: Vožači automobila veslaju; umesto autobusa idu hidrogliseri; muškarci idu na posao u čamcima; žene, razgolićene, plivaju na kafu kod komšinice; deca, umesto fudbala, igraju vaterpolo; šalteri rade samo na višim spratovima; đubretari i odžačari, u ronilačkim odelima, traže dobrovoljni prilog; privatne radnje su na splavovima; turisti pecaju ribice…
Bilo kako bilo, tek - grad funkcioniše.
Jedino kurve čekaju da deca odrastu.
Jedino deca ne znaju da kurve vladaju svetom, i da će ih taj nestašluk, jednom, skupo koštati.

Корисников грб
tasha
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 57
Придружен: 10 Окт 2005, 19:17
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable

O R A H

Порукаод tasha » 29 Окт 2005, 23:28

Uranjam u pore sopstvene duše I zatičem haos..Drugi ga nisu videli..Vešto, pri svakom izlasku van, stavljam masku olovnog ratnika čiji oklop ne probija mač…A volela bih, poput njega, da nisam ranjiva…Menjam se..
Kroz prozor gledam kako nestaje stogodišnji orah iz komišijskog dvorišta, ne da se korenje na silu izvaditi iz zemlje, ne daju se plodovi gazidi po asfaltu…Na jednom, pomislih šta bih da sam na njegovom mestu?!Bi li se I ja tako otimala da mi neko čupa korenje?! Bi li ljudska ruka uspela da me otme I potom samnom upali vatru?!Da li bih se otimala?! Ako I to neko učini, u ime ljubavi, možda bih se odrekla svojih plodova ali ne znam da li bi oni posle svega bili tako ukusni…
Vraćam se sopstvenim mislima, ostavila sam orah sa sam tuguje jer je kasno I ne mogu mu pomoći. I ponovo zatičem nemire kako stoje na pragu ludila bez dvoumljenja da uđu..Ja ih ne puštam, odolevam oluji , ne dozvoljavam joj da me odvuče, ne puštam život, odlučna sam da nastavim…A ni sama ne znam kuda bih u ovom trenutku…
Hoću li ponovo do tebe koji si daleko…?! Hoću li sesti u auto I voziti bez zaustavljanja na parkingu mašte I prezira, prespavati u hotelu snova I bola, I probuditi te doručkom moga tela?! Hoću li, kao nekada, ponovo da budem ranjena…Oklop je suviše star, metalni šavovi popustili su od silnih udaraca..Nisam zaštićena a opet, iako goloruka, rado bih otišla u bitku s’tobom..
Ima li načina da te bar jednom pobedim, postoji li I najmanja šansa da mi dozvolis da ti dokažem kako se žena bori?!Na ovaj poziv, znam, nećeš se odazvati…Godinama se bojiš da bi mogao da posustaneš u mržnji prema meni, meni koja sam te smrtno povredila a ti I dalje dišeš…Pod istim smo nebom I taj vazduh je isti, jedino su nam drugačiji pogledi..Ja u nebo a ti u otisak svojih stopala kojima gaziš želje…I uvek će tako biti, znam..
I svesna sam da nisam s’tobom pogrešila ja već vreme, ono je bilo pogrešno..A ja sam mu dozvolila da me vodi…Sada vidiš gde sam…
A nova vatra, iako ću se opeći, gori s’nekim drugim..Ne pita za tebe, kaže ne želi da zna zašto sam I zbog koga povredjena…Voli me onakvu kava jesam, čak I moj znak, ljubi ga često..Prija mi..Svakim danom zajedno okrećemo stranicu knjige koja nema u sadržaju prošlost, čak ni budućnost….Ima sadašnjost….Trenutni smo..
Život oraha je zauvek prekinut..Žalosno ali na njegovim ostacima počinje moj…Trebalo je vremena da shvatim …Korenje mi je jako i postojano a vatre neka nastave da gore jer ja još uvek nisam za buktinje….
Daj piscu vremena da te upeca!!!Ne bude li uspeo, nadji drugog!!!

Корисников грб
PjescaniSat
Čuvar grada
Čuvar grada
Поруке: 3003
Придружен: 15 Сеп 2005, 08:50
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable

Порукаод PjescaniSat » 31 Окт 2005, 09:54

Ona i Ja


Zavirih sučajno, omače mi se jednoga dana, onako iznutra da sagledam sebe i... nadjoh haos, sve isprevrtano, sve samo tu i tamo razbacano, kao bez reda.
Sredjivanje ima da potraje, a moram, znam, jednom mora hiti harmonije, tamo iznuta ... makar tamo, a ovamo, ovamo spolja, gordošću ogrnuta, ote mi se jauk i ote mi se tuga i bol i suza, Ona i Ja. Ona iznutra i Ja ovako spolja, jedna pred drugom u vječnosti života, svjetlosti i mraka, to ona i ja, pričamo intime jedna pred drugom i sve lazi i sve istine i sve suštine, u skici zaboravljenoj, izvucenoj sa dna pohranjenoj... ona i ja slika nedovrsena, nedoradjena ... neodradjena!
VVVVVVVV
Izmiču dani kao zrnca pješčanog sata, svi znamo da ponovnog okretanja nema... gradimo i ostavimo tragove za nama


[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable