Kratke priče

Vaša proza...

Уредник: anaatanas

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Kratke priče

Порукаод Sky Seeker » 28 Окт 2004, 16:16

NAJKRAĆI ROMAN NA SVETU
Svaki soliter je država za sebe. I to država u kojoj vlada apsolutna anarhija. A pošto tu anarhiju svi poštuju može se reći da je i to neka vrsta poretka. Red je inače gomila nereda poređana po iluziji vremena zvanoj - hronologija. U tom čudnom bezvlašću, u kome je sve na granici zakona, a ipak sve po zakonu, svako se snalazi “kao riba u vodi”, ali ako pokušate da uvedete bar malo reda, tada počnu da se ponašaju “kao ribe na suvom”. U tom ribnjaku, zvanom soliter, još uvek “velike ribe jedu male ribe”, mada su te “male ribe” sve žilavije, ipak i jedni i drugi uporno traže svoju sopstvenu “zlatnu ribicu”. Riblji specijaliteti nisu na ceni, jer riba ima mnogo kostiju, a za to “čapkanje” nema se puno vremena.

Evo vam roman modernog pisca za budućeg čitaoca.
Počnimo, dakle, sa tim ribicama, a do zlatne - ako dođemo.

Webmaster

A SAD VI?

Webman

Grafiti

Порукаод Webman » 27 Нов 2004, 13:02

GRAFIT

Na zidu je bio ispisan grafit: "Surov je ovo grad. Razbiće te k'o zvečku!" Poruka koja kao da je bila upućena Nepoznatom. Boja je još bila sveža, neosušena. Nepoznati je umočio prst u nju i on je postao crven. Uzeo je papirnu maramicu i obrisao prst.

Da li ga taj ko je ispisao poruku odnekud posmatra? Osvrnuo se oko sebe: ne, nikoga nije bilo. Kada je njegov rodni grad postao tako surov i šta ga je učinilo tako surovim, bezosećajnim? Da li njegovi bezosećajni stanovnici?

Sledećeg jutra ponovo je prošao pored zida na kome je bio ispisan grafit. Prolaznici su prolazili mirno kao da ga nisu primećivali ili kao da su znali da se napisana poruka ne odnosi na njih. Možda su znali da je ona upućena Nepoznatom.

Webman

Zaboravnost

Порукаод Webman » 29 Нов 2004, 09:58

ZABORAVNOST

Just nedelja. Reč just jeste tu jer i treba da bude. Ne sme da se preskoči, mimoidje, zameni srpskim ekvivalentom. Sve ostalo može, sve ostalo je dozvoljeno.
Zaboravnost. Upravo to! Jednom staneš, zaustaviš se i više ne možeš da kreneš, napraviš sledeći korak, jer ne znaš kojom nogom treba da zakoračiš. Svet je prodat nekome i nečemu. Cena nije važna. Možeš ga prodati i za jedan dolar.
Biti glup za neke stvari, biti veoma glup za neke stvari, neograničeno glup. I zaboraviti svoju nostalgičnost, glupu, suvišnu nostalgičnost. I nje se odreći. I ona je nešto čega se treba odreći. Zaboraviti svoju upornost i postati ravnodušan.
Pokušati da ne postojiš jer tvoje postojanje ništa ne znači.

MC
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 37
Придружен: 12 Окт 2004, 17:26

K-429 (prilog za zenske studije)

Порукаод MC » 30 Нов 2004, 19:39

K-429
(prilog za zenske studije)

Stefan i An sede naizgled sasvim opusteno, nehajno i cool na niskoj sofi u dnu sobe koja se polako puni gostima. Domaćica na ovoj zabavi, debeljuskasta gospodjica Mina je servirala “Mohito” kubanski koktel sa listicima od nane, rumom i ledom. To je naravno fasciniralo sve prisutne. Stefan je kap ljubitelj i poznavaoc Latino kulture nasao da je led trebao da se drobi, a ne da se stavljaju kockice leda, strucno je proverio da li je nana sveza i ustvrdio da nije. Sve je to za An bilo dosadno i preko volje je reagovala na njegove izjavne recenice tipa “ovo je trebalo drugacije da se uradi”, An je jedva docekala da se Stefan upusti u razgovor sa drugim gostima, podigla je casu, nije joj se bas svideo koktel, ali posto se svima svideo, pravila se i ona da se i njoj svideo i iza ivice case je krisom posmatrala prisutne. Recimo, crnokosi Fabijan joj je zapao za oko. Fabijan je nosio crnu, usku pedersku majcu i to joj se bas svidelo. Secala se kako je čula da se Fabijan zimi bavi snowboardingom, a da leti roni i to joj je izgledalo tako cool, a uz to je i zgodan i ima dobra kola. Doduse i Stefan ima dobra kola, ali je po malo streber, i ne zna da se sali, ali Stefan ima smisla za uredjenje stana i nije neprijatan, nikada se nije drao na nju, a još manje da je ikada udario ili tako nešto nezgodno što se desavalo nekim njenim prijateljicama. Ipak, možda bi bilo bolje da je sa Fabijanom, nego sa Stefanom, jer jo Fabijan možda vise odgovara, a ona nije sigurna da li je zaista tako, a ako bi htela da proba, možda bi izgubila stefana, možda bi joj neka druga žena preotela i Fabijana i onda biostala potpuno sama igubitak bi bio dvostruk. Zato bi trebalo da proba, da vidi da li joj Fabijan odgovara, možda da ga napravi ljubomornim, pa da vidi njegovu reakciju i onda da posmatra Stefanovu reakciju, jer ako je Stefan jako voli, pokazace i on ljubomoru i videce na kraju ko joj vise odgovara. Fabijan je u vezi sa Tinom, ali Tina ju je uvek nervirala jer mnogo prica. Ne zna šta Fabijan anlazi na Tini. Posmatra tnu, gleda njene grudi, kakve sujoj grudi, da li vise, ili su spustene, da li su vece ili su manje od njenih. Pokusava sve to da proceni iz daljine ali nije joj zgodno, morace da pridje Tini. A možda i tada neće uspeti ništa da vidi, morace sa njom na bazen ili u saunu ili na more, to je najbolji bacin da vidi sve, da vidi šta to Tina ima a Pta ona nema, jer ako je Fabijan sa Tinom, a ne sa njom, onda bi Tina trebalo nešto da ima sto ona, An, nema. Doduse. Stefan nije sa Tinom, nego je sa njom An, sto bi trebalo da znači da i ona ima nešto sto Tina nema, ali ko zna zašto je Stefan sa njom. Možda je ne voli, možda je i voli ali ne dovoljno. Možda je voli i mnogo, ali ne na pravi način kako ona to već zasluzuje. Kada je covek u vezi mora stalno da bude na oprezu, jer uvek može da naleti nešto bolje, i ako ne odreahujes može neko drugi da odreaguje i da pokupi to “nešto bolje” a ti da ostanes sa onim koga imaš. Ili još gore, može neko da ti preotme i onoga koga imaš. To je kao rat a An zna da se ponasa u svim tim situacijama, zato se i odlucuje da igra na vise karata tako da preko ivice case upucuje jedan od “onih” osmeha samom Fabijanu koji je zanet razgovorom pa je konstatuje samo delimicno i reaguje slabije nego sto bi morao da reaguje kada mu se uputi jedan od “onih” osmeha. To je An strasno razocaralo Zato An vreba priliku da se priblizi Fabijanu i da mu stavi do znanja da je prisutna. Naravno, sve to mora da uradi polako, da se ne iz blamira, jer ako neko primeti da ona to radi zbog Fabijana izblamirace se. Najbolje bi bilo kada ne bi postojale druge žene. Onda bi ona bila privlacna svim muskarcima. Ili ako bi sve druge žene bile dvadeset godina starije od nje, a ona da ne stari nego sve da stoji tako staticno. Kao kada se nasminka, ni to ne traje vecno, ali kada bi trajalo vecno i kada ne bi starila i kada druge žene ne bi prilazile muskarcoima oko nje, onda bi An izvesno mogla da utvrdi ko je od tih muskaraca zainteresovan za nju i koliko, jer ako je zainteresovan za neku drugu ženu, onda nije zainteresovan za nju. To je ili-ili situacija. A kada joj niko ne bi smetao, onda ne bi bilo ni razloga za nervozu, ni za takmicenje, nj za razmišljanje šta da obuce i sve bi bilo sasvim jednostavno. I kada bi imala pristup do svih muskaraca na svetu, jer ko zna gde na ovom svetu živi neko ko savrseno pasuje. To je kao da si u kupoviini, a nemas sansu da vidis sve prodavnice, i ostajes frustrirana – možda na nekoj skrivenoj polici u nekoj radnji, ko zna gde ima nešto i za tebe. Ali tamo ne možeš otici i to saznanje o propustenim prilikama je nepodnosljivo.

Stefan i dalje prica, ne prestaje. Bez obzira na osmeh na njenom licu, An je uzasno nesrecna. Osim tog joj je i dosadno. Sve te propustene prilike. Zato se odlucuje da više ne sedi. Bez reci ustaje. Zapocinje kretanje po sobi. Stefan je pozadini i proslosti, zaboravljen i izvan fokusa. An pokusava da svom kretanju da neki izraz, da da licni pecat svom kretanju.. Nabacuje osmeh, jedan svez osmeh tipa “uzmi me”, ne, ne to je osmeh ipa “ zanimljiva sam i kreativna”,.ne to je osmeh :”zabavna sam i pozitivna”. Stize do mesta gde stoji Fabijan. Uklucuje se, slusa razgocor o sportu koji je za nju jednako dosadan kao i onaj o koktelima. Ipak, gleda svoj koktel, stavlja casu na mali bar pored koga stoji Fabijan. Polu ispijen koktel mohito se blista pod slučajno nacentriranom spot svetiljkom, listici nane ljuljaju se u kupi od stakla. An je na cas hipnotisana. Onda se priseca jednog trika nekih stilistkinja sa BBC-a. One su znale da i od nezanimljivih i ruznih žena naprave zvezde. An zato pazljivo kaziprstom prevlaci u krug po ivici case. Taj seksi pokret trebalo bi da ima efekta na muskarce, tako su barem rekle one stilistkinje. Ali Fabijan nije impresioniran trikom engleskih stilistkinja, on nastavlja da prica o zimskim sportovima i hotelima i iznajmljivanju automobila.

An pokusava da se proširi, da zauzme sto vise volumena. Pokrece ruke, uspinje se na prstima, okrece lice ne bi li je Fabijan primetio. Ili neko drugi, tako da bi razgovor zapoceo, a Fabijan se posle ukljucio. Propinje se, istura grudi. Zapocinje razgovor o putovanjima, i ona je bila na zimskim sportovima, i ona je bila fascinirana brzim smucarima koji su se spustali niz padinu. I ona se fotografisala ispred ski-liftova. Da, i ona voli ekstremen sportove i brzinu. Sve to ispada iz nje, kao da povraca, kao vodopad. DO prvih znakova uspeha, kada je Fabijan primecuje, kada se Fabijan okrece ka njoj, pocinje razgovor o putavinjama, o tome kako jje Instambul ponovo hot, i ronjenje na Crvenom moru, svi iz njegove firme su isli, ali on je bio pre svih. Kaže, da su i Turci i Arapi vrlo predusretljivi i gostoprimljivi prema turistima i da je sve sasvim dobro organizovano, najvaznjije da je sve dobro organiovano, organizacija je prava stvar iljudi koji studiraju Organizaciju rada su pravi carobhnjaci. Na primer on je imao za zadatag da u catering firmi u kojoj radi smanji troskove. Uspeo ja da smanji broj osoblja u kantinama koje drzi forma. Sada recimo tri žene rade posao koje su nekada radile njih pet. “Malo se vise znoje”, kaže fabijan. I to je tako smesno, to je inzvaredno smesnop svima, naročito An, te smrdljive, oznojene žene. An pokazuje zube i jezik pepuna entuzijazma, da može pokazala bi utrobu. Ali sada viPe i ne mora toliko da se trudi, sada On razgovara sa njom, a možda im se prikljuci i neki drugi muskarac, neko još zabavniji, neko ko je možda još vise cool. An se oseca tako superiorno, ako joj bude zgodno pitace Fabijana izokola šta misli o njoj. Naravno ne sada, možda bi mogli da izadu zajedno…

Za trenutak, samo za trenutak ophrvavaju je misli, njena vlastita nesigurnost, to da je ona u vezi sa Stefanom, to da bi u ovoj trgovini i ona mogla nešto da izgubi, možda sve da izgubi. “Ko rizikuje može mnogo da izgubi, ali ko ništa ne rizikuje ništa i ne dobije”. I ta Tina, bila je tako spuer, sada je postala depresivna. Ne zanimaju je vise izlasci, ne ide u kupovinu, ne zanimiaj je moda vise, logicno da je Fabijan na ovu zabavu dosao bez nje. An se kontrolise, An se uvek kontrolise, kao da igra poker s An kontrolise. Ponovo je samouverena, trese glavom, pomera rukom kosu da bi istisla “To” iz sebe, to nešto sto Fabijana treba da primora da je “uzme”.

I kao sto nenbeske pojave imaju svoj zenit, tako i zvezde zalaze iza horizonta a pojavljuju se nove. U Aninom slučaju, nova zvezda zove se Liza, a pojavom zvezde lize, njena zvezda gasne i zalazi iza horizonta. U zivotu se sve desava brze nego na nebu. Jer Liza, markantna dvometrasica – plivacica ulazi u sobu. Koa da senka pada na Fabijana, kao da ta ista senka zamracuje Aninu dusu. Jer Fabijan je samom pojavom Lize potpuno fasciniran, ona je profesionalni sportista, ona je ono sto je Fabijan oduvek zeleo da bude. Liza je snažna, Liza je uspesna, Liza nema komplekse u vezi grudi jer Liza i nema grudi. Liza ima na licu velik oziljak koji nosi sasvim ponosno.kao kakv ukras. Liza nije zenstvena, Liza je, još jednom uspesna, a uspeh je najatraktivniji detalju svetu velikih malih decaka kakav je Fabijan. Zato se on i okrece ka lizi, pita je nešto o sampionatu, citao je o njoj i sada, hteo bi da razgovara sa njom, zna on sve probleme vrhunskih sportista. Oni se u stvari znaju od ranije. Fabijan je takođe trenirao ali je prestao.

An gleda kako joj žena-sver oduzima već ostvarenu pobedu. Sada na nju niko ne obraca paznju. NI Fabijan ni ekipa za sankom, svi sus e okrenuli Lizi. Liz koja strci, onako visoka, , Lizi koja i ne pokusava da bude žena ,kao sto An pokusava i zato je An naročIto besna i u sebi bi da se osveti Lizi, želi joj da se jednog dana udavi u bazenu, da se otruje hormonima koje sigurno uzima i tome slično.

An je sada bes. Ona je bes. Bes jer se na nju ne obraca paznja, bes jer neka druga žena evdentno privlaci paznju muskaraca vise nego ona. Lice od besa se okrece po sobi. Lice od besa forimra masku, osmeh tipa “ništa mi nije, bas se dobro osecam” govori lice od ebsa dok izpod kjluca. Razmišlja brzo da možda sve i nije tako crno, ima Stefana, možda će usput da sredi neki blind date i da nadje nekog još zanimljivijeg ili će neko zanimljiv i nekonvencionalan ili neko bogat da nadje nju. Recimo, upoznace nekog tipa sa manirima, on će je pokupiti na svoju jahtu i jahta će nestati iza horizonta dok sunce bude zalazilo. Bas tako bi moglo biti. Do tada, bolje vrabac u ruci nego golub na grani.

An se vraca ka mestu gdes Stefan i Dario razgovaraju. Polako priprema lice “tako si mi nedostajao”. Nada se da će uspeti da ga prikaze Stefanu, jer Stefan je sada jako zauzet. Dario je takođe kolekcionar modela zeleznica i njih dvojica često zustro i uzbudjeno razgovaraju o svom hobiju. An se priblizuje, An seda pored Stefana. Stefan i An sede jedno kraj drugog.

Zamrznut osmeh lebdi na Aninom licu, ali Stefan je ne konstatuje. An će morati da saceka sa svojom prezentacijom. An masta, An je nesrecna. Niko je ne razume. Vadi ogldealce, popravlja karmin. Tako je sama,. dok Stefan i Dario, ne primecujuci je, uzbudjeno diskutuju o performansama madjarske lokomotive K-429 iz 1951. godine. Ta lokomotiva je u odnosu na ranije modele imala bolju mehaniku i smanjenu potrosnju uglja.

MC

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 16 Јан 2005, 12:57

Vruća čokolada

Ispitivaće me neko vreme, daće mi par dijagnoza, a da ni sami neće biti sigurni u njih, posmatraće me, razmeniće iskustva i – pustiće me. Savršeno ubistvo, ubistvo gde ubica postaje žrtva, a žrtva, bar prećutno, preuzima ulogu krivca. Zar je baš morala da se rodi sa takvim očima, i sa tim licem, i sa ovim usnama, zar je baš morala… jeste, ona je kriva. Rođeni smo da se gledamo, mazimo, ljubimo… A ona? Neće ni tajni znak da mi dâ, kao da me nema, moram je ubiti, nema joj spasa. Crne kožne pantalone, tesno pripijene uz telo, sjajnocrna kožna jakna naglašava liniju grudi, sve je uobličeno kao pod presom; siguran korak, plameni pogled ne odstupa ni za milimikron u stranu, nema mi druge… ili ću ubiti ja nju, ili ona mene. Duga smeđa kosa, ne bi se reklo da je farbana; lepe, tamnosmeđe oči, tople i beskrajno umiljate, ne bi se reklo da su šminkane; ništa na ovom umetničkom delu nije docrtavano, sve je tu, i sve je tako daleko od mene, ubiću je, i gotovo! Velikim kristalnim zubima zagriza kiflu, žvaće je smireno i opušteno, kao da se ništa oko nje ne doga|a, kao da je niko ne gleda, a zna kučka koliko je proždrljivih ala guta očima, zar to nije dovoljan motiv da je ubijem? Ako je ne ubijem ja ubiće je neko drugi. Zar da to zadovoljstvo prepustim drugome? Pruža mi šolju vruće čokolade – znači: ipak zna da postojim – ruke joj meke, dobro negovane, primećujem da joj nokti nisu lakirani, dobacuje mi osmeh pun samilosti, sažaljeva me, neće mi biti žao kada je budem ubio. Baš ni malo. Zagledam je pažljivo. Ne znam gde da zarijem nož, ne znam gde da uputim hitac, a da ne oštetim ovaj remek delo prirode, ovu božiju lepotu. Čak i da me ne osude drugi, osudiću samoga sebe. Žena se može ubiti, priroda ne sme. Za trenutak je bila puna osećanja, učinilo mi se i ljubavi, prema meni, a sada… tako hladno okreće mi leđa i gubi se u daljini. Vruća čokolada postaje još vrelija u mojim rukama, u ušima mi koračnica, želudac osećam u grlu… ne, neću je ubiti. Ovde je previše motiva, i previše razloga, a ja sam hteo da to sve bude samo moje, i da niko ništa ne primeti. Koliko njih će mi tek pozavideti ako je ubijem, reći će glasno: “Ubica, zlikovac…!”, a šaputaće izmeđe sebe: “Ako, neka je ubio! I treba… zaslužila je…!”. Ne… neću je ubiti. Neka i drugi grcaju, neka crkavaju. Ja sam od nje dobio vruću čokoladu, mnogi neće ni to. Jedna od retkih Snežâna je prošla, ostalo je puno malih patuljaka. I jedan princ – sa šoljom vruće čokolade u rukama.

-----------------------------------
Objavljeno u časopisu "Književna reč"

Корисников грб
rouzvel
~ napredni clan ~
~ napredni clan ~
Поруке: 935
Придружен: 01 Феб 2005, 14:41
Место: Beograd

Порукаод rouzvel » 01 Феб 2005, 15:12

SINDROM


Neverna sam žena! Kad to kažem ne mislim na neverstvo preljubnika, ja ne verujem sama sebi.
Još uvek sindrom ‘’MENE NIKO NE VOLI’’ podmuklo čuči negde u mojoj svesti i čeka trenutak moje slabosti da me zaskoči i zaslepi, kada se tome najmanje nadam.
Tada sam ružno pače u svetu prelepih labudova, ja i moja nesavršenost, gola istina utkana u moje ime na poslužavniku, pred očima tih ‘’milih i savršenih bića’’.
Pričali su mi sindrom pubertetlija, brzo će proći, samo se opustiš i slediš neminovnost dogadjaja koji ti zagarantovano slede, a da li?
Čini mi se već sam žena. Tu titulu zasluženo dobijam udajom i rodjenjem dvoje dece, ili sam plagijator!?
Možda mi je greškom dodeljena ta uloga, neko je rekao: ‘’ Mala, sad ćeš da osetiš pravi ukus života’’ i bacio kocke.
Dobila sam ime majke i žene, ali sindrom je još uvek tu, čeka. Šta još treba da postanem da bi bila labud!?
Možda je dovoljno samo da jako, jako poželim!? Ali ko će da ispuni moje želje, kada me niko ne voli!???
Istraživač paranormalnih pojava kod muškog roda!

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 04 Феб 2005, 13:42

POČETAK NA KRAJU SVEGA

Evo ga! Stoji na sred mokre ulice, zaogrnut lakom izmaglicom, na svojim ogromnim plećima drži kišu, pronicljivim pogledom - pogledom iskusnog trgovačkog putnika - mirno i ravnodušno odmerava svet ispred i oko sebe, pršti kiša pod jakim vojničkim cokulama, vojnički šinjel prosleđuje kapi ka tvrdom asfaltu, gusta brada i brkovi se presijavaju od vlage, crni šešir zadržava vodu, pa je prosipa po ramenima, i sve to kao da ga se ne tiče, maše rukama dok hoda, prate ruke neki nevidljivi ritam, sasvim lagano obazire se oko sebe, avet­kontura klizi kroz sumorno jutro, a grad spava blaženim snom. Pogled s leđa izaziva strah od nepoznatog, pogled spreda strah od poznatog, od onog što se potiskuje i skriva u najdublje dubine, strah od stvarnosti.

***
– Jesi li nekad video onog čoveka?
– Nisam.
– Je l’ on uvek bio sam?
– Jeste.
– Kako znaš?
– Ne sećam se.

***
Evo ga! Ulazi u kućicu na kraju (ili na početku) grada, skida šešir i šinjel i spušta ih na otoman u uglu polumračne prostorije, vojničke cokule odzvanjaju po tvrdom podu, čvornovatim šakama baca prazne boce, tanjire i čaše zajedno sa stolnjakom u kantu za otpatke, zagleda oronule zidove, na jednom od njih visi drvena maska, maska afričkih vračeva prekrivena paučinom, na ivici kredenca tanka knjižica, stihovi davno zaboravljenog pesnika, stolica bez naslona nemoćno leži prevrnuta, ispravlja je i seda, škripi stolica pod njim, oči mu klize po svakom detalju, i sve to kao da ga se ne tiče, vadi iz unutrašnjeg džepa bočicu ruma i lagano ispira grlo dok ga stonoge, bubašvabe i pauci ispituju, avet-kontura ide polako ka izlazu.

***
– A jesi li ti video onog čoveka?
– Mislim da jesam.
– A je l’ uvek bio sam?
– Mislim da nije.
– Kako znaš?
– Ne sećam se.

***
Evo ga! Stavlja u usta cigaru koju još nije zapalio, miluje po kosi jednog od dvojice dečaka koji ga gledaju znatiželjno, daje mu prašnjavu knjigu pokupljenu sa kredenca, ulazi u opusteli restoran, sprema kajganu od osam jaja i velikog komada slanine, pljuje ovlaženu cigaru na pod, i lagano počinje da jede, ni jednog trenutka ne prestajući da se obazire oko sebe, kao da nekog očekuje, jede nožem i posmatra, kožne čizme se cede i prave lokvu, kolone mrava ulaze mu u tanjir, još jedan gutljaj ruma, još jedna nezapaljena cigara, jedan od dečaka skuplja hrabrost da mu priđe, kreše šibicu i pali mu cigaru, koliko dugo nije osetio ukus duvana, klima glavom u znak zahvalnosti, okreće im leđa i odlazi.

***
– Šta misliš, ko je ovaj čovek.
– On je napisao ovu knjigu.
– Otkud znaš?
– Piše na njoj.
– Šta piše?
– Ne sećam se.

***
Evo ga! Prilazi polurazrušenoj kući iz koje se širi jeziv smrad prašine i memle, prilazi ženi sa detetom na sisi, uzima dete, nežno ga spušta ne postelju, cepa već pocepane krpe sa nje, uzjahuje prljavu ženu koja stenje pod snažnim muškarcem, i ne pokušavajući da pruži otpor, puši nezapaljenu cigaru, ko zna koju po redu, mrak se već uveliko spustio, tek poneka sveća pucketavo dogoreva na drvenim policama, uzima dete, isto onako nežno, i vraća ga nazad, majci, spušta kraj nje umašćenu novčanicu, rasteruje cokulama pse lutalice, ne dozvoljava da dodirnu ni njega ni ženu sa detetom na sisi, odlazi u hladnu noć bez trunke mesečine, na tamnoj pozadini samo je njegovo tamno telo zjapilo kao crna rupa u Kosmosu.

***
– Je l’ to bila njegova žena?
– Izgleda da jeste.
– A dete?
– I dete je njegovo.
– Otkud znaš?
– Ne sećam se.

***
Evo ga! Budi se grad ne sluteći ništa, kao po komandi, svi u isto vreme, goluždrava deca jurcaju se po tvrdim i do zemlje spaljenim dvorištima, nage žene peru veš u mutnoj vodi, starci se bestidno prazne iza nečeg što podseća na drvo, suncu se više niko ne raduje, svaka senka zalepi se za tlo ostavljajući novi crtež, mapu za pokolenja koja neće doći, jer ovo je poslednja generacija - poslednja deca, poslednje žene i poslednji starci - iza njih nuklearni ratovi, užas i smrt, a ispred njih… on, u svom vojničkom šinjelu, i vojničkim cokulama, sa nezapaljenom cigarom među kristalnobelim zubima, starci ga ne primećuju, deca mu se raduju, žene odmeravaju znatiželjno svaki detalj na ovom čudnom biću, i svi }ute.

***
– Šta će sada biti?
– Izgleda da je on naš.
– Kako znaš?
– Liči na nas, ljude.
– I oni ranije su ličili?
– Ne sećam se.

***
Evo ga! Stoji samouvereno i ponosno u svoj svojoj veličini, iza leđa mu kostur broda nasukanog pre toliko vekova, ukrtio se od stajanja, pred njim potomci zaboravljene posade, skida vojnički šinjel, cokule, i šešir, sve skida sa sebe, je li se to vratio, toliko čekani, a već pomalo zaboravljeni, sin božji, ili je on poslednji u nizu prevaranata što im se nesebično daje u ime sebičnog hira, tek - poslednji čin drame nečega što je tinjalo, i što je samo sebe uništilo, i što se tako gordo zvalo život, poslednji trzaj ili početak, poslednji preživeli vojnik u zalutalom stadu, još samo da nikne cvet, i ptica da zapeva, i mrav da zagolica, još samo… još tako malo treba, još samo malo…

***
Kako je lep.
Je l’ on sada naš?
Jeste. On je sada samo naš.
A kako ćemo sa njim…?
Ne sećam se.
Ni ja.

***
Evo ga! Žena je opet zagrizla jabuku, pustila je glas od sebe, stavila je zmiju oko vrata i pogledala vojnika kako se ne sme, razapnimo ga na krst, neka otpati sve naše grehe, a onda mu uzmimo obraz, i bol, i stid, i sve mu uzmimo, i pustimo neka se mešaju krv, seme i voda, mleko u dojci nepoznate žene, i greh neka bude, i blud, i razvrat, Satana neka uzme svoj deo a nama šta ostane, i sve neka bude k’o nekad, samo neka ne budu ove senke što na ljude liče, i ova zatamnjena svetlost, neko tu svetlost mora da nadvisi, poneki preživeli vojnik nađe se uvek da započne novi ciklus - ciklus rađanja i umiranja, evo ga, počinje…

***
Hoćemo li uspeti?
Moramo?
Koliko ćemo čekati?
Ne znam.
Šta ćemo roditi?
Ne sećam se.

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 20 Мај 2005, 17:04

Džingis Ajtmatov - Zbogom, Guljsari!

Stara kola tera stari čovek. I kulaš Guljsari, ravanaš, star je konj, veoma star...
Put se penje do visoravni nesnosno dugo. Između pustih sivih brežuljaka zimi večno zavija mećava, a leti prži sunce, kao u paklu.
Taj uspon je za Tanabaja uvek bio sušta kazna. Nije on voleo sporu vožnju, prosto je podneti nije mogao. U mladosti svojoj, kad je često morao odlaziti u rejonski centar, na povratku je uvek terao konja uzbrdo galopom. Nije ga žalio, tukao ga korbačem. A kad se, u društvu, vozio na mažari, pogotovo ako su je volovi vukli, iskakao je, bez reči uzimao svoje odelo i nastavljao peške. Koračao je silovito, kao na juriš, a zaustavljao se istom kad stigne na visoravan. Hvatajući ustima vazduh, čekao je tamo da kola dopužu. Od hitrog hoda silno mu je udaralo, čisto odskakalo u grudima srce. Ali i to je više voleo nego mileti volovskom zapregom.
Pokojni Čoro često se smejao nastranostima svoga prijatelja. Govorio mu:
— Znaš, Tanabaju, što tebi ništa ne ide kako valja? Zbog nestrpljivosti tvoje. Tako mi boga. Tebi sve da je brže, što pre. I svetsku revoluciju ti bi odmah hteo. Kakva revolucija! Obični put, uzbrdicu kod Aleksandrovke, ti ne možeš otrpeti. Ljudi, ko ljudi, voze polako, a ti iskačeš, pa trkom uzbrdo, ko da te vuci gone. A šta imaš od toga? Baš ništa. Opet stojiš gore, druge sačekuješ. Ni u svetsku revoluciju sam uleteti nećeš, počekaćeš dok i svi drugi krenu.
Ali to je bilo davno, veoma davno.
Sad Tanabaj ni primetio nije kako je prešao uspon kod Aleksandrovke. Privikao se na starost, znači. Vozio je ni brzo ni polako. Onako kako je samo išlo. Na put se sada uvek spremao sam. Nema više onih s kojima je, pre dvadeset i više godina, u bučnoj gomili išao tim putom. Neki u ratu izgiboše, neki pomreše, neki kod kuće sede, poslednje godine tavore. A mladež se automobilima vozi. Neće s njim u kola koja tegli jadno kljuse.
Točkovi tandrču starim putom. Još će dugo tandrkati. Pred Tanabajem leži stepa, a tamo, posle kanala, ima još dosta puta predgorjem.
Već odavno je on primetio, konj kao da slabi, popušta. Pogružen u nevesele svoje misli, nije se zbog toga mnogo brinuo. Nije baš velika nevolja kad se konj umori na putu. I gore je s njim bivalo. Dovešće ga, doguraće...
A otkud je i mogao znati da je stari njegov ravanaš Guljsari, nazvan tim imenom zbog neobične svoje, svetložute dlake, poslednji put savladao strminu kod Aleksandrovke, i sad ga vuče poslednjih nekoliko vrsta. Otkud da zna da se konju vrti u glavi, kao da je omamljen nečim, da se u pomućenom njegovom pogledu zemlja rasplinjava u šarenim krugovima, nakreće na jednu, pa na drugu stranu, zapinjući za nebo sad jednim sad drugim svojim krajem, da put pred njim, s vremena na vreme, odjednom nestaje u tamnoj provaliji i da mu se čini da tamo kuda vuče, gde treba da budu brda, plovi nekakav crvenkasti dim ili magla.
Tupo i uporno tišti konja već davno utruđeno srce, disati pod hamom sve mu je teže. Kuskun skliznuo u stranu, reže mu slabine, a pod hamom s leve strane nešto oštro neprestano mu bode rame. Možda je trn, ili je vršak klinca probio pustenu postavu hama. Ranica koja se stvorila na ramenu, na starom, nažuljanom naboju, nesnosno svrbi i peče. I noge su mu sve teže, kao da gazi po vlažnoj pooranoj njivi.
Ali stari konj ide, napreže se, a stari Tanabaj, požurujući ga s vremena na vreme, trza dizgine i sve više se udubljuje u svoje misli. Ima on o čemu misliti.
Točkovi tandrču starim putom. Guljsari još ide svojim uobičajenim ravanom, onim posebnim kasom koji nijednor nije napustio otkad je prvi put stao na noge i nepouzdan zakaskao livadom, za svojom majkom, velikom grivastom kobilom.
Ravanio je od rođenja, i zbog tog svog čuvenog ravana doživeo mnoge lepe i mnoge gorke dane. Nekad ni na pamet nikom ne bi palo da ga upregne u kola, bilo bi to svetogrđe. Ali, kako vele ljudi, snađe li nevolja konja, i zauzdan će vodu piti, snađe li nevolja junaka, i nogom će brod pregaziti.
Sve je to već bilo, daleko za njim je ostalo. Sad ravanaš ide poslednjom svojom snagom u poslednju svoju završnicu. Nikad još nije išao u završnicu tako sporo, i nikad joj se tako brzo nije primicao. Poslednja meta stalno je bila korak ispred njega.
Točkovi tandrču starim putom.
Osećaj da mu se zemlja ljulja pod kopitima, nejasno pokrenu u zapretanom sećanju konja davne letnje dane, mokru mekanu planinsku livadu, čudesni onaj, neverovatni svet, u kom je sunce rzalo i skakalo planinama, a on, luda mala, jurio za njim livadom, preko reke, kroz grmlje, sve dok ga pastuv stada, srdito naćuljenih ušiju, ne stigne i ne dotera natrag. U te davne dane izgledalo mu je da stada jure naopačke, kao u jezerskoj dubini, i da se njegova majka, velika grivasta kobila, pretvara u topli oblak od mleka. On je voleo taj trenutak kad se majka odjednom pretvori u nežni frktavi oblak. Vime bi joj se napelo i postalo slatko, mleko se penilo na usnama, a on se zagrcavao od slasti i obilja. Voleo je stojati tako, glave zarivene u trbuh svoje velike grivaste majke. Kakvo je to čarobno, opojno mleko bilo! Sav svet, sunce, zemlja, majka, stao bi u jedan njegov gutljaj. I, sit već, mogao je srknuti još, pa onda još i još...

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 28 Мај 2005, 18:37

Zamisli:
Jedno jutro probudiš se sa golom ženom pored sebe, iako znaš, sasvim sigurno znaš, da si prethodne noći legao potpuno sam. Šta će reći tvoja žena, koja samo slučajno, te noći, nije bila s tobom? Šta će reći komšiluk? Deca? Prijatelji? Rodbina? Ona se zaklinje da si je dobio na pokeru. Poker? Nikada u životu nisi kockao, čak ni u šali. Svi smo mi ulog, kad malo bolje razmisliš. Ona je pripala tebi, ti ćeš pripasti drugome. Uzalud ih ubeđuješ da je bolje da se probudiš sa golom ženom, nego sa golim uličnim sviračem. Zamisli: i on je ulog. I on je noćas nekome pripao. Možda baš tvojoj ženi, koja samo slučajno, te noći, nije bila s tobom. Opet neki poker? A deca? A prijatelji? A rodbina? Oni služe samo da ogovaraju. I pomalo da smetaju. Ko zna, možda si i njih dobio na pokeru? A kad, ujutro, staneš pred ogledalo, pomalo zbunjen, pomalo uplašen, u ruci ti špil karata, u glavi košmar, u krevetu nepoznata žena. Šta ćemo sad? Možda ona i nije tako nepoznata, pročačkaj malo po svojoj podsvesti. Toliko toga imamo u stanu nepoznatog. Daj, majstore, podeli još jedan krug. Karta jeste kurva, ali tebi je kurva, bar za noćas, trebala. Ako dobro igraš, pre ili kasnije, dobiješ sve ono što ti je potrebno. Ako se opet probudiš sa onom ženom, ili sa nekom drugom, više ti niko ništa neće prigovoriti. Postaćeš imun na nezgodna pitanja, jer - to znači da dobro igraš. Ide ti sve bolje, a dobrog igrača svi poštuju, bar prećutno. Podeli, šta čekaš? Ulog je sad tvoja žena, koja samo slučajno, te noći nije bila s tobom. Da vidimo kome će ona pripasti. Podeli, majstore! Ova igra traje najduže, od nastanka sveta do dana današnjeg. I posle tebe ostaje poker. I ulog, i sreća, i metak u leđa… sve je to na talonu. Ako ne podeliš ti, podeliće neko drugi. I prijatelji, i žena, i deca, i rodbina, sve će to ionako pripasti nekome. Možda baš tebi, ako te karta posluži. Ma, podeli već jednom, šta čekaš? Zar ne vidiš da te čeka žena, koja samo slučajno, te noći, nije bila s tobom. Ona sa kojom si se probudio nestaće. A možda i neće. Neko ti je, s njom, isplatio stare dugove. Seti se, koga si to tako debelo zadužio? Zar ne čuješ? Zovu te deca… zovu te prijatelji… zove te rodbina… Podeli, majku mu! U kartama sve piše. U kartama? A duša? A srce? A lice? A oči?

Корисников грб
muskarac
~ pocetnik ~
~ pocetnik ~
Поруке: 6
Придружен: 23 Јун 2005, 23:56

coca cola

Порукаод muskarac » 27 Јун 2005, 15:40

Opet se,po ko zna koji put probudio sa glavoboljom i tijelom zene koja je spokojno spavala pored njega u sobi jeftinog hotela.
Otisao je u kupatilo uzalud pokusavajuci da se sjeti njenog lika.Samo da nije kakav gabor,govorio je ispod tusa i zaklinjao se,vec puno puta izgovorenim rijecima,da je to njegova poslednja noc u kojoj ga je nosilo pice.Lupnuo je vratima od kupatila nebi li je probudio.Protegnula se kao macka zaranjajuci glavu u jastuk i rekla
,,Ti me jeba a ne plati ni kolu,,
istorija je nauka buducnosti

Корисников грб
muskarac
~ pocetnik ~
~ pocetnik ~
Поруке: 6
Придружен: 23 Јун 2005, 23:56

Порукаод muskarac » 27 Јун 2005, 23:30

Vec treci put u poslednjih sat vremena visok i lijep mladic je prolazio istom ulicom naizgled razgledajuci bljestave izloge a samo je povremeno,djecacki kratko bacao pogled na djevojku koja je stajala na uglu.Znao je da je prostitutka ali to nije gasilo plamen u srcu koji mu je gotovo ukopao korak i zaustavio ga u lezernoj setnji lionskim ulicama.Prisao joj je polako,samo na izgled sigurno,pogledom sa kojim vise nije imao kud osim u dubine njenih ociju.Cuo je sebe kako izgovara to univerzalno ,,kvanto kosta sinjorina,,.
Par sekundi koji su mu izgledali kao vjecnost a onda caroban osmjeh,lagano gasenje cigarete,novac i odvela ga je u njene odaje.Dala mu je poljupce sa ukusom suza,gotovo ocajnicke zagrljaje i toplinu zene kakvu vise nije osjetio a toliko puta je trazio.Nosila je crvenu majicu a on je taj dan napunio sedamnaest godina i bilo mu je prvi put.
Otisao je iz tog grada noseci u grudima bol a u ruci je stiskao 300ff koje mu je krisom vratila djevojka kojoj nikada nije saznao ime.
Putovao je poslije toga mnogo,obisao mnoge gradove i zemlje i svuda je sa sobom nosio kozni povez oko vrata sa cudnim privjeskom u kome je nosio svoju najvecu tajnu,zguzvani novac koji nikada nije potrosio.
A bio je gladan i spavao po varsavskim parkovima,na jednom minhenskom parkingu za novac se tukao sa drvosjecom iz Bosne koji mu je polomio rebra.Nije ga potrosio ni u Pesti kada ga je za kockarskim stolom prodao broj,njegov sedamnaest crno i stopom se vracao u svoju zemlju.Nikada ga ne bi potrosio.
Njegovi malobrojni prijatelji bi ga cudno gledali kada bi ga ponekad sreli u Zmaj Jovinoj ili Dunavskoj sa jednom Tanjom,ruskinjom iz Novosibirska.U vrijeme najvece inflacije placao je 200DM na dan samo da bi se druzio sa njom.Kupovao joj je cvijece,vodio u pozoriste,bioskop,poslasticarnice...
Setali su kejom do zore tog dana kada je krisom u njen dzep ostavio svoj privjezak,poljubio je i zauvjek otisao od nje.
istorija je nauka buducnosti

Корисников грб
hogar sa medaka
Noćni čuvar grada
Noćni čuvar grada
Поруке: 1063
Придружен: 16 Јан 2005, 18:31
Место: beogradski pashaluk
Контакт:

Mantijaši, mafijaši...

Порукаод hogar sa medaka » 11 Јул 2005, 23:55

Mantijaši, mafijaši...


–Pope, ja bih nešto da vas zamolim, ustvari, nešto da vas pitam, mož’biti jeste sramota da ne znam, ali šta ću i s’ kim ću, pa dodjoh…
–Reci, sinko, reci. Slatka su ti dečica…
–Pa evo ovako: ova starija mi je napunila tri i po godine, a ova mladja, evo, već grabi ka prvom rodjendanu, pa smo žena i ja mislili…
–Da ih krstite? Ako, sinko, ako... vreme je…
–Jeste, pope, nego ima tu jedna mala začkoljica, mislim, ako nije smetnja, znate... žena mi nije krštena...
–Kuku, kuku!?
–Pa znate, pope, nije mogla biti krštena... Njen otac jeste, ali joj majka nije naše – pravoslavne vere, mislim, zove se Zarfa, a devojačko prezime Hašimbegov...
–Jauh! Uh, uh, uh...
–Da, pope, ali nije vam od onih muslimana što temenišu po džamijama, ona vam je, pope, bila u partizanima, pa...
–Partizanka!? Uh, uh, uh... Jauh!?
–Pa dobro, pope, ali otac joj je pravi Srbin, ali onaj ortodoksni!
–Je l’, a odakle je otac?
–Sa Kosova, iz Lipljana, ali su živeli u...
–Kuku, kuku!? Srbin sa Kosova... Kuku, kuku...?
–Da, pope, al’ on nije bio ni u patrizanima ni u Partiji, nikad član Partije, nikad...
–E, moj sinko...

Okrenem kolica kući, onako razočaran i poražen, zahvalim se “predusretljivom” popu, stariju ćerkicu za ručicu, pa teraj iz crkvene porte i usput razmišljam o tome kako je malo trebalo Sv. Jovanu Krstitelju: jedna reka, duboka do kolena, jedan vrč i dobra volja. I ne znam zašto, ali mi u zbrkane misli baš tada dodje jedan “recept” koji sam ko zna kad i ko zna gde pročitao, a koji glasi, otprilike, ovako:
“Topli nos: Čim vam se stomak zalepi za kičmu, savijete se tako da vam nos udje u dupe i eto vam nove i korisne poslastice. Sem što možete dobro da omirišete šta je lepo danas kuvano, tokom hladnih dana neće vam ozepsti nos. U narodu se ovaj specijalitet još zove i oči na dupetu”.
Ovaj život ne treba preterano ozbiljno shvatati. Ionako se niko iz njega nije izvukao živ.

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 05 Окт 2005, 12:36

LEKTOR

Neko je ukrao list iz knjige, iz nekog dobrog, poznatog romana. Neko, ko je bio potpuno nepismen, svojim nepogrešivim njuhom procenio je da je baš taj list suvišan.
Pismenom čoveku trebaju decenije da spozna delić suvišnosti, nepismenom je dovoljan sekund da ispravi grešku pismenog.
Recite mi, molim vas, kada bi se pismen čovek, dosetio da u list od knjige, zamota jedan dobar cigar duvana?


POTOP

U velikom gradu, jednog jutra, milion dečaka i devojčica se dogovori da se istovremeno upiški, usred grada.
I sad je potopljen ceo grad: Vožači automobila veslaju; umesto autobusa idu hidrogliseri; muškarci idu na posao u čamcima; žene, razgolićene, plivaju na kafu kod komšinice; deca, umesto fudbala, igraju vaterpolo; šalteri rade samo na višim spratovima; đubretari i odžačari, u ronilačkim odelima, traže dobrovoljni prilog; privatne radnje su na splavovima; turisti pecaju ribice…
Bilo kako bilo, tek - grad funkcioniše.
Jedino kurve čekaju da deca odrastu.
Jedino deca ne znaju da kurve vladaju svetom, i da će ih taj nestašluk, jednom, skupo koštati.

Корисников грб
tasha
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 57
Придружен: 10 Окт 2005, 19:17

O R A H

Порукаод tasha » 29 Окт 2005, 23:28

Uranjam u pore sopstvene duše I zatičem haos..Drugi ga nisu videli..Vešto, pri svakom izlasku van, stavljam masku olovnog ratnika čiji oklop ne probija mač…A volela bih, poput njega, da nisam ranjiva…Menjam se..
Kroz prozor gledam kako nestaje stogodišnji orah iz komišijskog dvorišta, ne da se korenje na silu izvaditi iz zemlje, ne daju se plodovi gazidi po asfaltu…Na jednom, pomislih šta bih da sam na njegovom mestu?!Bi li se I ja tako otimala da mi neko čupa korenje?! Bi li ljudska ruka uspela da me otme I potom samnom upali vatru?!Da li bih se otimala?! Ako I to neko učini, u ime ljubavi, možda bih se odrekla svojih plodova ali ne znam da li bi oni posle svega bili tako ukusni…
Vraćam se sopstvenim mislima, ostavila sam orah sa sam tuguje jer je kasno I ne mogu mu pomoći. I ponovo zatičem nemire kako stoje na pragu ludila bez dvoumljenja da uđu..Ja ih ne puštam, odolevam oluji , ne dozvoljavam joj da me odvuče, ne puštam život, odlučna sam da nastavim…A ni sama ne znam kuda bih u ovom trenutku…
Hoću li ponovo do tebe koji si daleko…?! Hoću li sesti u auto I voziti bez zaustavljanja na parkingu mašte I prezira, prespavati u hotelu snova I bola, I probuditi te doručkom moga tela?! Hoću li, kao nekada, ponovo da budem ranjena…Oklop je suviše star, metalni šavovi popustili su od silnih udaraca..Nisam zaštićena a opet, iako goloruka, rado bih otišla u bitku s’tobom..
Ima li načina da te bar jednom pobedim, postoji li I najmanja šansa da mi dozvolis da ti dokažem kako se žena bori?!Na ovaj poziv, znam, nećeš se odazvati…Godinama se bojiš da bi mogao da posustaneš u mržnji prema meni, meni koja sam te smrtno povredila a ti I dalje dišeš…Pod istim smo nebom I taj vazduh je isti, jedino su nam drugačiji pogledi..Ja u nebo a ti u otisak svojih stopala kojima gaziš želje…I uvek će tako biti, znam..
I svesna sam da nisam s’tobom pogrešila ja već vreme, ono je bilo pogrešno..A ja sam mu dozvolila da me vodi…Sada vidiš gde sam…
A nova vatra, iako ću se opeći, gori s’nekim drugim..Ne pita za tebe, kaže ne želi da zna zašto sam I zbog koga povredjena…Voli me onakvu kava jesam, čak I moj znak, ljubi ga često..Prija mi..Svakim danom zajedno okrećemo stranicu knjige koja nema u sadržaju prošlost, čak ni budućnost….Ima sadašnjost….Trenutni smo..
Život oraha je zauvek prekinut..Žalosno ali na njegovim ostacima počinje moj…Trebalo je vremena da shvatim …Korenje mi je jako i postojano a vatre neka nastave da gore jer ja još uvek nisam za buktinje….
Daj piscu vremena da te upeca!!!Ne bude li uspeo, nadji drugog!!!

Корисников грб
PjescaniSat
Čuvar grada
Čuvar grada
Поруке: 3003
Придружен: 15 Сеп 2005, 08:50

Порукаод PjescaniSat » 31 Окт 2005, 09:54

Ona i Ja


Zavirih sučajno, omače mi se jednoga dana, onako iznutra da sagledam sebe i... nadjoh haos, sve isprevrtano, sve samo tu i tamo razbacano, kao bez reda.
Sredjivanje ima da potraje, a moram, znam, jednom mora hiti harmonije, tamo iznuta ... makar tamo, a ovamo, ovamo spolja, gordošću ogrnuta, ote mi se jauk i ote mi se tuga i bol i suza, Ona i Ja. Ona iznutra i Ja ovako spolja, jedna pred drugom u vječnosti života, svjetlosti i mraka, to ona i ja, pričamo intime jedna pred drugom i sve lazi i sve istine i sve suštine, u skici zaboravljenoj, izvucenoj sa dna pohranjenoj... ona i ja slika nedovrsena, nedoradjena ... neodradjena!
VVVVVVVV
Izmiču dani kao zrnca pješčanog sata, svi znamo da ponovnog okretanja nema... gradimo i ostavimo tragove za nama