Priče o ljudi i njihovim životnim putevima

Vaša proza...

Уредник: anaatanas

Корисников грб
Frinko
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 77
Придружен: 11 Јан 2016, 15:17

Priče o ljudi i njihovim životnim putevima

Порукаод Frinko » 03 Јан 2018, 00:07

U pesmama koje sam pisao, najčešće sam iznosio svoja osećanja, ono što mi je duša govorila da napišem. Ako je 99% mojih pesama autobiografsko, sa pričama nije tako. U pričama ću pokušati, da iskažem ne svoje doživljaje i osećanja, već nade, patnje i moralne dileme drugih ljudi.

Корисников грб
Frinko
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 77
Придружен: 11 Јан 2016, 15:17

Hajduk

Порукаод Frinko » 03 Јан 2018, 00:08

Noć, verni saveznik begunaca, polako se povlačila pred zorom. Stojan se pribijao u ćošku napuštene kolibe, u jednoj ruci je držao revolver, u drugoj bombu. Jataci su mu previli ranu na butini, ali noga ga je i dalje bolela. Znao je da više ne može da beži. Kroz otvoreni prozor, čuo je glasove žandara iz potere. Bili su blizu. Strah obuze Stojana, graške ledenog znoja, pojaviše se na njegovom čelu. Svaka sekunda, činilo se Stojanu, da je bila duga kao godina. I Stojan je počeo da se seća. Slike iz prošlosti počeše da se nižu pred njegovim očima. Da li se sećanjem branio od straha od smrti ili je u sećanje bežao od potere koja je bila sve bliže i bliže. Nije znao da odgovori na ovo pitanje. Sećanja su navirala. Sećao se detinjstva, siromaštva i bede u porodici seoskih nadničara. Setio se prvog dana kada su ga roditelji poveli u nadnicu, teškog rada i gazda za koje je radio. Setio se uvreda i vike gazda kad bi nešto malo pogrešio. Još u detinjstvu i mladosti, Stojan je počeo da zavidi bogatašima na bogatstvu kojim su raspolagali. Zavideo je Stojan gazdama, na zemlji, na velikim imanjima, na skupim kućama, na lepim odelima. A zavist je rodila mržnju. I počeo je Stojan da mrzi. Mrzeo je bogate, jer su imali ono što on nije imao. Mrzeo je siromašne jer je bio sličan njima. Mrzeo je. Onda se setio Anđe, devojke iz sela. Kada je prvi put video, osetio je ljubav. Njena crna duga kosa, njena krupne crne oči, lepo lice, izazvali su u njemu čudno osećanje. Osećanje ljubavu. Setio se seoskog vašara, kada je prišao Anđe, koja mu se osmehnula. Njegova sreća nije potrajala dugo, je ga prekide strogi glas Anđinog oca: „Nadničaru, skloni se od moje kćeri!“ Stojan pun poniženja i besa ode sa vašara. Nekoliko dana kasnije prišao je krišom Anđi. Nije bilo onog osmeha, ni pogleda. Rekla mu je tiho: „Stojane, nismo jedno za drugo!“ I Stojan je morao sebi priznati da je bilo tako. Znao je, da čak i kad bi se desilo čudo, da se lepa Anđa uda za njega, znao je da neće imati sreće. Znao je da Anđa nije naučila na nadničarski život, a on nadničar bi patio, što žena koju voli deli njegovu muku, što ne može da joj pruži ono što ona zaslužuje. Anđa se ubrzo udala, a Stojan nastavi da živi svoj život nadničara. Setio se majčine i očeve smrti i plača na groblju. Iz sećanja, Stojana trenu vika žandara iz potere. Bili su sve bilže. Ali Stojan se brzo vrati u svoje carstvo sećanja. Sećao se dana kada je pozvan u vojsku. Tu se dobro snašao, svi vojnici i gazdini sinovi i sinovi nadničara i sinovi učitelja, bili su jednaki. Došla je 1914 i počeo je veliki rat. Tu Stojan pokaza veliku hrabrost. Prvog neprijateljskog vojnika ubio je u cerskoj bitci. Pitao se ko je bio taj plavokosi švaba. Da li je sin nekog bogataša ili je iz neke nadničarske kući, čije život bio sličan Stojanovom. Kasnije više nije razmišljao o neprijateljima koje je ubio. Stojanovi drugovi su ginuli, a Stojan se i dalje hrabro borio. Da li je Stojanova hrabrost bila urođena ili je sva mržnja koja se nakupila u njemu proteklih godina, pokrenula ga da se hrabro bori. Da li je dok je pucao na austo-ugarske i bugarske vojnike, zaista pucao na tuđine koji su napali njegovu zemlju ili je podsvesno u neprijateljskim vojnicima video gazde koji su ga ponižavali, to se nikad neće saznati. Na smrt se bio navikao. Razne bitke u kojima se borio, veliki podvizi, doneše Stojanu Karađorđevu zvezdu. Albanska golgota, Krf, solunski front...Opet se začu glas žandarmeriskog narednika i Stojan se iz svojih sećanja vrati u stvarnost. Sada su žandari bili sasvim blizu, ispod prozora kolibe u kojoj se Stojan skrivao: „Momci budite oprezni, možda je blizu!“ Stojan ponovo poče da se priseća svoje prošlosti. Sećao se dana kada je završen rat. I tada Stojan postade hajduk. Nikada sebi nije mogao da odgovori, zašto je postao hajduk? Da li je postao hajduk da ne bi bio više nadničar ili je postao hajduk, da bi mogao da nastavi da se bori? Da li je u hajdučiju otišao, da bi se svetio onima koje je mrzeo ili je što je više voleo oružje od motike. Možda je istina bila sve navedeno. Jedne večeri presreo je gazdu Gradimira. Gradimir je bio zbunjen, nije prepoznao tog momka sa uperenom puškom koji mu je presekao put. „Gazda Gradimire, ja sam Stojan nadničar, da li me prepoznaješ?“ Na Gradimirovom licu zbunjen izraz nestade, a pojavi se strah. Vilica je drhtala gazda Gradimiru, ruke su se tresle, a u očima mu se pojaviše dve suze. Uplašen kao kakvo dete Gradimir zavapi: „Nemoj Stojane...“ Pucanj i Gradimir pade mrtav na zemlju. Zlatan sat , burma i nešto novca bili su prvi Stojanov plen. Nastavio je Stojan da pljačka i dalje. Napadao je kuće i bogatih i siromašnih. Nekada je napadao zbog pljačke a nekada da pokaže svoju silu. Deo plena davao je jatacima. Nekada, dok bi se skrivao od potera, u kakvoj štali svog jataka, osetio bi kajanje zbog svojih dela. Savest bi umirio sa nekoliko gutljaja prepečenice. Opet se začu strogi glas žandarmerskog narednika i Stojananova sećanja stadoše: „Podnaredniče Blagoje, uzmi pet ljudi. Krenite kroz šljivik, pregledajte štalu i senik. A ti Stanko sa dvojicom pokri put prema selu“. Stojan sada oseti strah kao nikad u životu. Ako mimoiđu napuštenu kolibu, možda za njega ima nade. „Ostala trojica za mnom, da pregledamo kolibu“-viknu narednik. Stojan je znao da će ga otkriti, a da stara, trošna koliba od pruća i dasaka nije nikakva zaštita od žandarmskih kuršuma. Strah se povukao i Stojan krenu da se bori. Udari osiguračem bombe od gredu kolibe, bomba zašišta i Stojan je vešto baci kroz prozor ka naredniku, koji je sa trojicom žandara prilazio kolibi. Eksplozija bombe i krici žandara, zaparaše zoru koja je svitala. Žandari, zbunjeni poskidaše puške i potražiše zaklon. Stojan izađe iz kolibe i pokuša nekako da dođe do šumarka. „Kod kolibe je!“-čula se vika žandara. Znao je, ako ga zora zatekne u selu, uhvatiće ga. Stojan, skačući na jednoj nozi i pomalo oslanjajući se na ranjenu nogu nekako se kretao po dvorištu. Više ni sam nije znao kuda da ide, žandari su već presekli put koji je vodio ka šumarku. Kameni zid na dnu dvorišta, pružiće mu kakav-takav zaklon. „Ako stignem do zida, možda ću moći da se probijem do šumarka!“-mislio je Stojan. Obruč se stezao. Stojan je pucao u pravcu žandara. Ubrzo oseti snažan bol u ramenu i ispusti revolver. Pucnji. Sledeće sekune oseti bol u stomaku. Držeći se za stomak zastade. Pucnji i već sledećeg trenutka oseti snažan bol u predelu grudi. Dok je padao ka zemlji u trenutku mu prođoše slike iz života. Posle su žandari odneli Stojanov leš u sresku upravu, a novine su objavile da je hajduk Stojan stradao od potere. Bio je to kraj života jednog čoveka koji je bio i nadničar i ratnik i haduk. Čoveka koji je mnogo patio u životu, ali je i mnogo patnje dao drugima. Na njegovom grobu, samo je sveću zapalio Mihajlo drug iz čete, kome je jednom u borbi Stojan spasao život.

Корисников грб
Frinko
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 77
Придружен: 11 Јан 2016, 15:17

Beli vitez

Порукаод Frinko » 15 Јан 2018, 19:12

I.
U davna vremena, kada je smrt, kuga i ratovi pustošili svet živeo je jedan vitez, koji je imao štitonošu Johana. Johan je bio sin fedudalca, koji je poginuo u ratu, a njegov zamak uništen, pa je moćni vitez, uzeo Johana u svoju službu i pripremao da i sam jednog dana postane vitez. Učio je Johan, od svoga gospodara, svašta. Vežba je sa oružjem, učestvovao je u nekoliko bitaka. „Hrabar si!“-reče vitez štitonoši. „Jednog dana bićeš dobar vitez“. Ali zlo obuze Johanovu dušu. „Zašto jednog dana? Zašto ne odmah? Toliko sam naučio. Vešt sam skoro kao i moj gospodar!“ Johan nije imao mira. Gledao je sjajni oklop svog gospodara, divnog crnog konja, sjajni mač, čija drška beše ukrašena rubinima. „I kada postanem vitez, neću imati takvog konja i tako oružje.“-pomisli Johan i zlo još više obuze dušu mlodog štitonoše. Ambicija i zavist, nateraše mladog Johana, da zaboravi sva dobročinstva svog gospodara. I iedne večeri, dok su Johan i njegov gospodar odmarali se, desi se zlo. Johanova ruka krenu, ka dršci bodeža, ubrzo oštrica bodeža krenu ka leđima viteza. Na beloj, lanenoj košulji viteza pojavi se krv. Krik zapara noć. A Johan, ponesem svojim zlim naumom nastavi još nekoliko puta da udara, bodežom svog gospodara,kao da je želeo, da bude siguran da gospodar mrtav. Johan zastade i tiho reče: „Sad sam vitez, oružje i konj su moji!“ Johan se još jednom osvrnu oko sebe, kao da proverava da li je sam. A bio je sam. Mesto, gde se odigrala ova tragedija, bilo je duboko u šumi, bila je noć, nema svedoka ovome činu. Johan stavi na sebe oklop, svog gospodara, opasa njegov mač, uzjaha njegovog crnog konja i tada, desi se nešto čudno. Iz šume se pojavi starac, duge sede brade i kose u pocepanom odelu. „Pozdravljam te štitonošo, ubico svog gospodara“-viknu starac, prodornim glasom, da strah obuze dušu Johanovu. Johan je bio zbunjen. „Ko je ovaj starac?“-pomisli. „Odakle se pojavio?“ I tada Johan potera, konja kroz noć bežeći od starca. Kasnije, kada je došao do malog grada Johan, uđe u krčmu. Nije mu bilo jasno ko je bio taj starac, koji se u šumi pojavio. A još ga je više bunilo, što se tako tog odrpanog starca, uplašio. „Trebalo je da ga ubijem“-pomisli Johan. „Taj stari prosjak, je svedok mog zločina!“ I pio je Johan te noći vino. Ne što mu se pilo, već da ne misli na starca iz šume, njegov prodorni glas i strašni pogled. I tada Johan spazi u prljavoj krčmi, u masi raznolikih likova starca iz šume. Johan, baci zlatnik krčmaru, za bokal vina što je popio. Onda izađe iz krčme, uzjaha konja i krenu u noć.

II.

Johan sazna da jedan knez traži najamnike, za svoj vojni pohod. I Johan dođe u vojsku, kod kneza. U jednoj teškoj bici, poseče Johan nekoliko neprijateljskih vojnika, pa ga gospodar bogato nagradi, kesom zlatnik. I jednog dana, dok je odmarao u seniku štale, vide da u štalu ulazi starac iz šume. Starac ništa ne progovori, samo pogleda Johana. Johan je bio zbunjen. Istog dana Johan napusti dvor novog gospodara. I na konju, sa kesom zlatnika, krenu da luta, po svetu kao vitez lutalica. Johan je služio nekoliko gospodara, i pobedio u nekoliko viteških turnira. Nekoliko vitezova, je izazvalo Johana na dvoboj, ali pali su pod udarcima njegovog mača. I trubaduri, pevahu pesme o nekim Johanovim podvizima. Ali Johan nije imao mira. Kad bi se najmanje nadao, u Johanovoj blizini bi se pojavio starac iz šume. Ništa nije govorio, samo je posmatrao Johana. I zato Johan je često napuštao, gospodare kojim je služio. Nije sebi nikako mogao objasni da ko je taj starac, šta hoće, kako se uvek pojavljuje gde kod da ode Johan. A ono što je najviše zbunjivalo Johana bilo je: zašto se plaši tog starca? Već je Johan bio posekao mnogo vitezova, u boju je ubio mnogo neprijateljskih vojnika, a bežao je od toga starca? Zašto ?

III.

I Johan odluči da ne beži više. Da se suči sa tim starim prosjakom. Zar on, Johan nije dosad pobedio mnogo jače i opasnije ljude od toga starca? Johan je sedeo na usamljenom proplanku. Čekao je. Znao je da će taj starac doći. Čekao je. I starac se pojavi. „Pozdravljam te štitonošo, ubico svoga gospodara!“-viknu starac, a Johan zadrhta. „Ja nisam štitonoša, ja sam vitez“-viknu Johan, dok mu se u glasu mešao bes i strah. „Tako se vitez ne postaje“-reče mirno starac. „Štitonoša koji je ubio svog gospodara, ne može biti vitez“-mirno reče starac. „Štitonoša, koji ubije i opljačka svog gospodara, postaje lopov i ubica, a ne vitez“-govorio je starac. „A kako je moj gospodar postao vitez? Možda je i on isto tako“-govorio je Johan, uplašeno. Starac reče:“ Ne laži sebe Johane! Znaš da je tvoj gopodar na častan način postao vitez.“ Johan je drhtao od straha. Nikako nije znao zašto se boji tog nemoćnog starca. „Jeste! Na nečastan način postadoh vitez“-reče Johan. „Ali koliko je zla u svetu? Nisam ja jedini zločinac!“. „Johane, zar svoje zlo možeš pravdati zlom koji čine drugi ljudi? Zar svoj greh možeš pravdoti grehom drugih?“-mirno je govorio starac. Johan više nije mogao da sluša starca. Besan, izvukao je mač i krenuo ka starcu. „Reci mi svoje ime starče? Da znam koga ubijam!“ Starac mirno, bez imalo straha reče: „Moje ime je savest Johane. Ja sam savest!“. Johan više nije mogao da izdrži, mahnuo je mačem i udario starca. Ali tada se desilo čudo. Mač se odbi od starca, kao da je starac bio od kamena. Johan zadrhta. „Kakva je ovo magija?“-pitao izbezumljeno gledajući starca. „Nema magije, samo savet ne možeš savest ubiti mačem, Johane“-reče starac. Johan uzjaha konja i krenu, želeći da ode što dalje. Dok je jahao, najednom Johan primeti da ga stiže beli vitez. Johan, potera konja brže, ali uzalud. Beli vitez ga stiže. Johan, koji je u nekoliko dvoboja već pobeđivao vitezove, nije se uplašio. Naprotiv. Johan zapita: „Šta želiš beli viteže?“ Beli vitez odgovori: „ Johane štitonošo, ubico svog gospodara, izazivam te na dvoboj!“ Johan sada oseti strah i zbunjenost. Kako ovaj nepoznati beli vitez zna za njegov zločin? Da li je starac, njemu rekao? Sada to nije važno-mislio je Johan. Ubiću belog viteza i neko neće znati za moj zločin. A starac, ma briga me za njega-mislio je Johan-ko će verovati jednom prosjaku. I Johan izvuče mač. Beli vitez takođe sa isukanim mačem krenu ka Johanu. Dvoboj poče. Johan je bio vešt mačevalac u mnogo dvoboja je pobedio, ali ovakog veštog protivnika, ranije nije sretao. Beli vitez je vešto napada Johana, pa se Johan jedva branio mačem i štitom. I sam Johan je zadao nekoliko udaraca, koje beli vitez vešto odbi. U jednom momentu, oštrica mača belog viteza, poče da sija neobičnom svetlošću. Sledećeg momenta, oštrica mača probi Johanov oklop, kao da nije od gvožđa. Johan kriknu. Johan je znao, dok je u samrtnom ropcu padao sa konjada mu je došao kraj. Beli vitez sjaha sa konja i priđe Johanu, koji je umirao. Johan ga zapita: „Ko si ti beli viteže? Hoću ime da ti znam. Da znam ko me ubi.“ Beli vitez odgovori; „Moje ime je pravda!“

Корисников грб
Frinko
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 77
Придружен: 11 Јан 2016, 15:17

Čovek iz bioskopa

Порукаод Frinko » 21 Јун 2018, 00:23

Beograd, 1986 godine. Proleće. Polako je išao ulicom, oslanjajući se na štap. Seda kosa, izborano lice, krupne crne oči, pogled zamišljen. Danas mu je bio 66 rodjendan, ali njemu odavno niko nije imao da čestita. Malobrojni prijatelji i rođaci odavno su bili pomrli. Živeo je sam. Ljudi koji su ga sretali nisu znali za njegov život i njegove patnje. Rođen je posle „velikog“ rata, jedna od prvih generacija u slobodnoj zemlji. Detinjstvo, bar u početku izgledalo mu je kao bajka. Rođen u kući, učlednog činovnika Beogradske opštine, okružen ljubavlju i pažnjom roditelja. Dali su mu ime Branimir, po stricu, koji se nije vratio sa Solunskog fronta. Sećao se vikenda kada je sa roditeljima išao na izlete. Činilo se da ništa neće pomutiti njegovu sreću. Ali ipak, zlo je došlo. Primetio je da se otac sve kasnije uveče dolazi kući. Majka je bila zamišljena, bledo je gledala u daljinu. Osećao je da nešto nije uredu. Ubrzo, saznao je istinu. Marko, dečak iz komšiluka zajedljivo mu je rekao: „Otac ti se kocka! Ako ovako nastavi, ostaćete na ulici!“ Bes obuze Branimira. Već sledećeg momenta, snažno udari pesnicom Marka i on pobeže kući, plačući. Branislav je tada imao četrnast godina, išao je u gimnaziju, o životu nije znao mnogo, ali je već slušao priče o gazdama koji su „na kartama“ gubili imanja i postajali sluge. Bio je uplaše. Pokušao je sebe da ubedi da to nije istina, da se otac slučajno zadržava do kasno, možda ima posla u opštini, da je majka slučajno zabrinuta. Te večeri otac je ušao u kuću plačući. Branimir je bio zbunjen, nikad nije video oca da plače. Otac jecajući raširio je ruke i zavapio: „Izgubio sam sve!!!!! Uzeo sam pare iz opštinske kase i izgubio. Onda sam pokušao da povratim izgubljeo i onda... i kuću sam izgubio... izgubio sam sve!“ Majka, bleda sela je pored oca, koji je napola buncajući ponavljao: „Neću u zatvor! Neću!“ Majka zagrli oca i šapnu: „Naći ćemo novac da vratimo dug“. Otac ustade i bez reči, krenu ka spavaćoj sobi. Uplakanog lica okrenuo se ka ženi i sa blagim ironičnim osmehom odgovorio: „Znaš li ludo, koliko sam prokockao?“ Ušao je sobu i zaključao vrata. Majka je potrčala ka sobi, počela je da lupa rukama po vratima i panično viče. Sledećeg momenta začuo se pucanj! Majka klonu pored vrata i tiho zajeca. Komšije su došle i razvalile vrata. Majka je plakala pored oca koji je ležao u krvi na podu, dok je u jednoj ruci držao pištolj. Posle nekoliko dana preseli li su se na Čuburu, u malu kućicu koju je majka nasledila od svojih roditelja. Branimir je uvideo situaciju u kojoj se nalaze, napustio je gimnaziju i počeo da radi kao šegrt kod jednog zanatlije. Nemaština je bila velika, ali Branimir je mnogo više pogađalo što ljudi na njega gledaju kao na sina čoveka koji je zbog kocke, proneverio novac iz opštinske kase. Zlo ne ide samo. Dve godine kasnije od infrakta preminula je majka. Branimir, ostao je potpuno sam. Formalno, starateljstvo nad njim je preuzeo jedan dalji rođak, ali Branimir je zapravo živeo sam, izdržavajući se od socijalne pomoći i male plate koju je dobijao od majstora. Jednom, dok je na pristaništvu iskrcavao trajekt, konopac je pukao i teški sanduk pao je Branislavu na nogu. Tada je Branimir postao invalid. Hramao je oslanjajući se na štap i dalje je pomagao kao šegrt kod majstora, nije bio gladan, od jednog strica nasledio je mali stančić koji je davao pod kiriju, novca mu nije falilo za skroman život, ali je mnogo patio. Godine su prolazile, četrdesete, pedesete, šezdesete, sedamdesete...evo i osma decenija dvadesetog veka, stigla je do polovine, Branimir je živeo svoj život. Sve se menjalo, Branimr je postajao sve stari, malobrojni prijatelji koje je imao su umirali, Beograd se menjao, stari Beograd iz tridesetih je umirao a činilo se da sa njim umire i Branimir. Posmatrao je velike solitere koji su nicali na livadama gde je kao dečak igrao fudbal. Posmatrao je automobile u pokretu, ljude koji nekud žure. Branimir je bio svestan da njegovo vreme prolazi, da dolazi novo vreme potpuno drugačije od njegovog. I u tom novom vremenu Branimir se teško snalazio. Ali Branimr je imao svoje utočište, to je bio bioskop. Prvi put u bioskop su ga vodili roditelji kada je imao 8 ili 9 godina. Kasnije, kad je malo porastao išao je u bioskop sam. Posle svih nedaća koje su ga snašle, posle smrti roditelja i povređivanja, u bioskop je počeo još češće da ide. Bioskop je postao njegovo kraljevstvo, utočište i tvrđava. Stolica u bioskopu njegov presto a film njegov svet. Nijedan gledalac nije tako iskreno doživljavao film kao on. Kad bi počeo film, on bi prestao da bude Branislav i postajao bi junak iz filma. Sve što se dešavalo u filmu Branimir nije posmatrao, već doživljavao. Jahao je konje prerijama, borio se sa indijancima, putovao sa karavanom pustinjama, bio sa Kolumbom na putovanju za novi svet, ulicama Čikaga jurio ganstere, preživeo potapanje Titanika, borio se u dzunglama sa urođenicima, leteo raketom kroz svemir...Od sredine tridesetih pa sve do sredine osamdesetih, svake nedelje je najmanje dva puta išao u bioskop. Znali su ga sve prodavci karata u beogradskim bioskopima, ali nisu znali da Branimir nije samo veliki zaljubljenik u film, već i begunac od svoje nesreće i samoće, begunac od stvarnosti u carstvo mašte zvano film. Već sredinom 70-tih Branimir je kupio televizor, ali mali ekran nije imao onu čar i lepotu kao tama bioskopskih sala. „Danas je moj 66 rođendan“- pomisli Branimir. Najbolji poklon biće neka dobra projekcija u bioskopu. Te večeri dok je išao ka bioskopu, sećao se roditelja i detinjsta. Pokušao je da lepim sećanjima potre ružne uspomene. Razmišljao je o starom beogradu iz njegovog detinjstva, koga odavno nije bilo. Sećao se simpatija iz đačkih dana, šutiranja krpenjače sa drugarima iz ulice... Prikaziva se film „Kazablanka“, toliko ga je puta gledao ali uvek mu je bio zanimljiv. Posle projekcije krenuo je kući. Prolazeći kroz park, dobio želju da malo sedne da se odmori. Setio se da je u istom parku kao dečak, pre svih nedaća provodio vikende jureći sa drugarima. Sklopio je oči...Kada ih je otvorio, više nije bio u parku. Dan je bio svanuo. Nalazio se na palubi velikog broda, koji je iz pristaništva kretao ka pučini, dok je odjekivala muzika Eda Ljubića. Nije više bio star. Noga ga više nije bolela. Narednog dana prolaznici su obavestili miliciju, da je u parku na klupi nađeno nepomično telo starca. Prodavac karata u bioskopu, dok je pio kafu sa operaterom, tiho je rekao: „Odavno nema čika Branimira u bioskopu, šta li je sa njim?“