Ona i ja

Vaša proza...

Уредник: anaatanas

Корисников грб
Aleksandra Alja
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 93
Придружен: 04 Окт 2011, 16:58
Место: Banja Luka

Ona i ja

Порукаод Aleksandra Alja » 09 Апр 2017, 20:07

Мало је чудна тишина више од три стотине људи на једном мјесту. Као да се се неки истински мир и страх уселио на трен у дах толиког броја људи. Лијево брдо, десно брдо, испред брдо, а иза извор и долина. А прољеће прошарало и брдо и долину. Бехар побијелио брдо а маслачак усунчао поље... Ријечи се чују као да један човијек са надгласом грми над планином.
Кад дође мир, лоше ствари ишчезну, остају само свијетли тренуци и мајчина утјеха: "образа окаљала није"...
Мир међ' липама стогодишњим...
Када сам чула да је отишла са овог "тамног вилајета" нисам могла да не обучем црно на себе. Први пут сам осјетила потребу да се покријем црном бојом и утихнем на трен. Сузе су саме налазиле свој пут. Мисли су се сударале. Сахраних је прије времена... Туп израз на лицу и тежина на раменима. Отишла прије мене... Тако то иде... ишла другачијим путем.
Мислила сам да ме обузима страх, али сам у трену схватила да то није оно што притишће. Притисак је био у ономе "има времена"... и ономе " таква ти је она"... и у неким глупим ријечима упућеним некоме другоме... Ништа лично. Ништа директно. Пар опаски и слаткорјечивост кад се сретнемо. Не сједнемо на пиће али стојимо више од пола сата "пребацујући коју", она у своме, ја у своме свијету.
Нешто друго је у питању. Нека неименована бол због лоших ријечи, неке глупе неповезаности, невјере и чудних поступака, бол због оног што је остало недоречено у овој грубој и брзој свакодневици.
Пољубила сам крст и на брзину погледала бијело, слеђено лице, избријану главу и уста без усана. Није спавала, отишла је из те љуштуре.
Један свештеник је фалширао, како би рекли неки музичари и реметио мир који доноси молитва. Сметало ми је то иако сам настојала да прихватим ту чињеницу. Камен са срца не силази ни док излијевам слику на екран-папир.
Бол се лијепи на бол. Хтјела бих све стићи, али не иде. Играм се приоритетима. Причам са Богом и покушавам наћи мир и равнотежу. Слажем коцкице у мозаик, а кад угледам погрешно уклопљен дио, разбацијем их и крећем поново.
Скупљам своје слике, свјесна да их не могу скупити сасвим и да кроз вријеме мијењају садржај. Покушавам попунити празнине али тренутно ми само бијело лице долази, непозвано и мирно. Нема планова. Могу само да дозивам љубав и да се надам да ћу је успјети загрлити заједно са свим својим драгим људима.
Све што нам се дешава је дио Божије промисли. Тако и ова моја слика коју покушавам избацити из главе има своју улогу. Можда некоме и помогне. Немојте лагати себе, тешко ћете тада наћи свој мир.