moje(Njegova smrt)

Vaša proza...

Уредник: anaatanas

Корисников грб
Aleksandra Alja
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 96
Придружен: 04 Окт 2011, 16:58
Место: Banja Luka

moje(Njegova smrt)

Порукаод Aleksandra Alja » 07 Феб 2016, 21:58

Било је хладно, јако хладно. Шума је скривала јаке откуцаје срца. Знао је да се ово може догодити сваког тренутка а хиљаду тренутака је прострујало кроз његову главу у једном једином трену. Осјетио је радост и понос оствареног сна када је постао краљев официр. Оне трнце када су га пред Богом везали за мајку његовог сина и рођење тог малог бијелог дјечака, можда је осјетио највише. Сав тај пут и људе без којих није био он...
Перо, ја се нећу предати! Ти како хоћеш, али жив им у руке нећу, пуцаћу и они ће ме убити, ионако немам шта да изгубим, а и мојима ће лакнути, пустиће их из затвора.
Кренуо је са осмјехом на лицу. Нису могли знати да нема муниције, да је задњи метак потрошио да убије неку подивљалу кокош да направи њима тројици нешто да једе. Нису могли да знају да он није тај који је све почео, али ни онај који оставља своје најдраже и бјежи у бијели свијет сам.
Опростио је од срца јатацима који су их издали, нешто су их големо притисли, нека им је просто од Бога, морали су сигурно.
Павле, немојјјј...
Пуцњи су се слили у једну велику хуку сличну водопаду. Са смјешком на лицу, високо дигнутог чела и јасног погледа у своје џелате отишао је тамо гдје ће водити нове битке... падао је на лице и у задњем тренутку помислио, хехехе, не могу сломити већ сломљен нос...
... жено, ово ти је дијете нама заплакало и већ се врти, неш се ти с њим накомандовати, то ће ти неки ајдук бити. Види како само има лијепу главу и прав нос.
Жено, шта си родила? Син, опет? Нек је жив и здрав. Лези мало па ћемо да једемо.
Увијек прав и загледан у даљину, некако чуван и од браће и од сестара, а радин и спреман увијек да помогне. Кад је био на распусту са својима увијек је знао сам гдје треба и васцјело село уперити кад крене невријеме да спасу што се више спасти може од љетине. Њега одредише да иде у свијет и да буде учен. Кум Симо га узе под своје, каже виђаће за који је он позив вичан. Поп Иларион узе на се да ће га подучити црквеном знању али га неће у своје узимати, није он за тако нешто, ал' га неда ни оним ђавољим Црвеним. Опасан је тај свијет и ти учени људи, свашта смишљају и како имају времена на претек често их нечастиви одвуче себи. Све људе треба само упрегнути да раде и да не љенчаре, и ома ће све да буде о Божијим правилима.
Био је код судије, рекоше, није за тог посла, превише гања правду и не слуша главе озго.
Био је код инџилира, рекоше, нема стрпљења, одмах би резао.
Био је код доктора, рекоше, сувише се веже за људе.
Био је код војске, рекоше, наш је, увијек гледа само напријед.
Отишао је са девет година са свог Грмеча... тако је почео свој пут. Вољели су га и други војници. Знао се радовати, али кад се војевало, онда је само војевао. Мач му је у руци био као саливен.
Није много размишљао, само је слиједио пут. Њушио је сваку нову прилику и оберучке је прихватао. Вољеле су га жене и он је волио њих. Кад је код оца, косио је ливаде, цијепао дрва и живио живот отворених чула. Волио је тај планински ваздух, мирис Грмеча и укус паланачке воде.
Док је био у касарни, био је војник, чим се удаљи од ограде, у њему заигра душа планинска. Оженише га. Лијепа је, од добра рода а тетак јој мираз спремио, предобар мираз. Уклопила се брзо са осталим женама. Некаква рођена дама, и то има, да знате. А лијепо је знала причати и није била расипна. Тетак је и у школу за домаћице послао, па је вична перу и читању била. Родила му сина првенца.
Мислио је он пет синова и три ћери имати. Желио је он синове у воску слати и за докторе и за инждилире и судије... а ћери добро удати. Сина крстио у сред среде Бање Луке. Кум Симо поносно држао дијете, а она ко анђео привила се уз њега.
А већ се шушкало и стмоглавило. Њемачка опет гужва, опет им није до мира. Кажу да ће затрати све који нису господа по њиховом.
Он се Богу молио и оца Илариона спомињао. Стално му на уму биле његове бесједе:
Мораш одбортати своје ране невидне и опростити све трене који нису од твог мириса извезени. Кораке мораш усмјерити ка себи загрљен са ружном сликом коју си створио у оку, да би могао наставити плочати пут који остављаш иза себе. Не постоји само сунчана страна пропланка, негдје сунце мора и да зађе, док га клешу сњегови, вјетрови, кише и коса вриједног горштака. Али, синко, ма колико дуг био кишни, олујни, тмурни период времена, сунце увијек излази, и кад прођу дани невремена, прикаже нам се у свом пуном сјају.
Богу се моли и не чини што нећеш да теби чине, мани се говоранција и чоек буди ко преци ти, слушај Илариона, он је прво чоек, па онда поп, и ћаћа му често знао казати.
Само све више се лоше чуло у касарнама. Све су веће крађе пријављиване. И људи се почеше губити.
Њих десеторица осташе задњи. Није било никакве борбе. Њега оставили да чува касарну јер му болест у стомаку и глави није дала да устане. Данима је врућица нападала на њега. Доктори му спремали одору тихо, вјерујући да га сушица походи.
Извуче се ненадано. Стајао је сам у сред касарне. У шталама су плакали гладни коњи и магарци и то они јадни и болесни које ни крадљивац није хтио. Нарани их и остави отворена врата. Бомбе су рушиле зидове касарне и ко није отишао, могао је да покупи шта год је било за користити. Ту се видјело ко је чоек.
Остави своје двоје у Граду и оде...
Дизао устанак... Швабу тукао...спорјечка се с партизанима око пљачке, није дао на своје људе... и онда, оде све у бестрагију.
Рат.
Бесмисао. Лудило које мути разум. Само сачувати живу главу. Остати Човјек у Богу прав у свем том хаосу...
Стајао је пред вратима брвнаре из које се чуо смијех дјетета. Мајка је умилним гласом пјевала успаванку дјетету које није хтјело да спава. Мирис топлог хљеба се ширио раним јутром. Спавај мило моје, мама мора у поље... Снајка, ајд пушћај га, ја ћу се шњиме довијавати... ај у поље...
Гдје ли су његови? Знао је да су отишли из Града и да су на његовом родном Грмечу. Имају ли шта јести? Брину ли браћа о њима... ма брину, знам ја Саву свога...
Текли су дани, мјесеци, године.
Ђавоља работа се мора завршити, био је сигуран. Већ се увелико видјело ко је Човјек и ко у Бога вјерује.
А он је знао да ће му сина добро уперити... има мој осмјех и хода право ко ја. Крадом, да ни његови претпостављени не знају, а ни његови најдражи, ишао је на родни Грмеч и видио њих двоје из потаје. Само се Сави јавио. Сваки је горку сузу, мушку муку, из ока пустио. Ако се више не видимо...
А видјели су се, пред сам крај.
Оно двоје послали на други крај Грмеча кад се Швабо предао. И он је кренуо са осталим у Италију. Тамо негдје у Хрватској, угледа спаљену цркву. Пред црквом дјечачић. Ноћ. Госпон, имате крува, нисам јео два дана. И он гладан, а пружи му комад камене курузе. Само је то имао.
Окрену се, погледа дјете, погледа шуму пред собом и одједном рече- Не идем ја... Враћам се.
И њих двојица се вратише с њим. На Грмеч дођоше, међу своје.
Како су црвени сазнали да су ту, ко зна, а и није више ни важно.
Видио је и браћу и сестре, потајно.
Сахранише га тајно, ван гробља. Мало их је знало гдје су му кости.
И ону двојицу стрељали. Кроз варошицу их гонили као стоку са таблама ... пљувати их морали... а жене се потајно крстиле и Богу молиле за њихове душе.

Bilo je hladno, jako hladno. Šuma je skrivala jake otkucaje srca. Znao je da se ovo može dogoditi svakog trenutka a hiljadu trenutaka je prostrujalo kroz njegovu glavu u jednom jedinom trenu. Osjetio je radost i ponos ostvarenog sna kada je postao kraljev oficir. One trnce kada su ga pred Bogom vezali za majku njegovog sina i rođenje tog malog bijelog dječaka, možda je osjetio najviše. Sav taj put i ljude bez kojih nije bio on...
Pero, ja se neću predati! Ti kako hoćeš, ali živ im u ruke neću, pucaću i oni će me ubiti, ionako nemam šta da izgubim, a i mojima će laknuti, pustiće ih iz zatvora.
Krenuo je sa osmjehom na licu. Nisu mogli znati da nema municije, da je zadnji metak potrošio da ubije neku podivljalu kokoš da napravi njima trojici nešto da jede. Nisu mogli da znaju da on nije taj koji je sve počeo, ali ni onaj koji ostavlja svoje najdraže i bježi u bijeli svijet sam.
Oprostio je od srca jatacima koji su ih izdali, nešto su ih golemo pritisli, neka im je prosto od Boga, morali su sigurno.
Pavle, nemojjjj...
Pucnji su se slili u jednu veliku huku sličnu vodopadu. Sa smješkom na licu, visoko dignutog čela i jasnog pogleda u svoje dželate otišao je tamo gdje će voditi nove bitke... padao je na lice i u zadnjem trenutku pomislio, hehehe, ne mogu slomiti već slomljen nos...
... ženo, ovo ti je dijete nama zaplakalo i već se vrti, neš se ti s njim nakomandovati, to će ti neki ajduk biti. Vidi kako samo ima lijepu glavu i prav nos.
Ženo, šta si rodila? Sin, opet? Nek je živ i zdrav. Lezi malo pa ćemo da jedemo.
Uvijek prav i zagledan u daljinu, nekako čuvan i od braće i od sestara, a radin i spreman uvijek da pomogne. Kad je bio na raspustu sa svojima uvijek je znao sam gdje treba i vascjelo selo uperiti kad krene nevrijeme da spasu što se više spasti može od ljetine. Njega odrediše da ide u svijet i da bude učen. Kum Simo ga uze pod svoje, kaže viđaće za koji je on poziv vičan. Pop Ilarion uze na se da će ga podučiti crkvenom znanju ali ga neće u svoje uzimati, nije on za tako nešto, al' ga neda ni onim đavoljim Crvenim. Opasan je taj svijet i ti učeni ljudi, svašta smišljaju i kako imaju vremena na pretek često ih nečastivi odvuče sebi. Sve ljude treba samo upregnuti da rade i da ne ljenčare, i oma će sve da bude o Božijim pravilima.
Bio je kod sudije, rekoše, nije za tog posla, previše ganja pravdu i ne sluša glave ozgo.
Bio je kod indžilira, rekoše, nema strpljenja, odmah bi rezao.
Bio je kod doktora, rekoše, suviše se veže za ljude.
Bio je kod vojske, rekoše, naš je, uvijek gleda samo naprijed.
Otišao je sa devet godina sa svog Grmeča... tako je počeo svoj put. Voljeli su ga i drugi vojnici. Znao se radovati, ali kad se vojevalo, onda je samo vojevao. Mač mu je u ruci bio kao saliven.
Nije mnogo razmišljao, samo je slijedio put. Njušio je svaku novu priliku i oberučke je prihvatao. Voljele su ga žene i on je volio njih. Kad je kod oca, kosio je livade, cijepao drva i živio život otvorenih čula. Volio je taj planinski vazduh, miris Grmeča i ukus palanačke vode.
Dok je bio u kasarni, bio je vojnik, čim se udalji od ograde, u njemu zaigra duša planinska. Oženiše ga. Lijepa je, od dobra roda a tetak joj miraz spremio, predobar miraz. Uklopila se brzo sa ostalim ženama. Nekakva rođena dama, i to ima, da znate. A lijepo je znala pričati i nije bila rasipna. Tetak je i u školu za domaćice poslao, pa je vična peru i čitanju bila. Rodila mu sina prvenca.
Mislio je on pet sinova i tri ćeri imati. Želio je on sinove u vosku slati i za doktore i za inždilire i sudije... a ćeri dobro udati. Sina krstio u sred srede Banje Luke. Kum Simo ponosno držao dijete, a ona ko anđeo privila se uz njega.
A već se šuškalo i stmoglavilo. Njemačka opet gužva, opet im nije do mira. Kažu da će zatrati sve koji nisu gospoda po njihovom.
On se Bogu molio i oca Ilariona spominjao. Stalno mu na umu bile njegove besjede:
Moraš odbortati svoje rane nevidne i oprostiti sve trene koji nisu od tvog mirisa izvezeni. Korake moraš usmjeriti ka sebi zagrljen sa ružnom slikom koju si stvorio u oku, da bi mogao nastaviti pločati put koji ostavljaš iza sebe. Ne postoji samo sunčana strana proplanka, negdje sunce mora i da zađe, dok ga klešu snjegovi, vjetrovi, kiše i kosa vrijednog gorštaka. Ali, sinko, ma koliko dug bio kišni, olujni, tmurni period vremena, sunce uvijek izlazi, i kad prođu dani nevremena, prikaže nam se u svom punom sjaju.
Bogu se moli i ne čini što nećeš da tebi čine, mani se govorancija i čoek budi ko preci ti, slušaj Ilariona, on je prvo čoek, pa onda pop, i ćaća mu često znao kazati.
Samo sve više se loše čulo u kasarnama. Sve su veće krađe prijavljivane. I ljudi se počeše gubiti.
Njih desetorica ostaše zadnji. Nije bilo nikakve borbe. Njega ostavili da čuva kasarnu jer mu bolest u stomaku i glavi nije dala da ustane. Danima je vrućica napadala na njega. Doktori mu spremali odoru tiho, vjerujući da ga sušica pohodi.
Izvuče se nenadano. Stajao je sam u sred kasarne. U štalama su plakali gladni konji i magarci i to oni jadni i bolesni koje ni kradljivac nije htio. Narani ih i ostavi otvorena vrata. Bombe su rušile zidove kasarne i ko nije otišao, mogao je da pokupi šta god je bilo za koristiti. Tu se vidjelo ko je čoek.
Ostavi svoje dvoje u Gradu i ode...
Dizao ustanak... Švabu tukao...sporječka se s partizanima oko pljačke, nije dao na svoje ljude... i onda, ode sve u bestragiju.
Rat.
Besmisao. Ludilo koje muti razum. Samo sačuvati živu glavu. Ostati Čovjek u Bogu prav u svem tom haosu...
Stajao je pred vratima brvnare iz koje se čuo smijeh djeteta. Majka je umilnim glasom pjevala uspavanku djetetu koje nije htjelo da spava. Miris toplog hljeba se širio ranim jutrom. Spavaj milo moje, mama mora u polje... Snajka, ajd pušćaj ga, ja ću se šnjime dovijavati... aj u polje...
Gdje li su njegovi? Znao je da su otišli iz Grada i da su na njegovom rodnom Grmeču. Imaju li šta jesti? Brinu li braća o njima... ma brinu, znam ja Savu svoga...
Tekli su dani, mjeseci, godine.
Đavolja rabota se mora završiti, bio je siguran. Već se uveliko vidjelo ko je Čovjek i ko u Boga vjeruje.
A on je znao da će mu sina dobro uperiti... ima moj osmjeh i hoda pravo ko ja. Kradom, da ni njegovi pretpostavljeni ne znaju, a ni njegovi najdraži, išao je na rodni Grmeč i vidio njih dvoje iz potaje. Samo se Savi javio. Svaki je gorku suzu, mušku muku, iz oka pustio. Ako se više ne vidimo...
A vidjeli su se, pred sam kraj.
Ono dvoje poslali na drugi kraj Grmeča kad se Švabo predao. I on je krenuo sa ostalim u Italiju. Tamo negdje u Hrvatskoj, ugleda spaljenu crkvu. Pred crkvom dječačić. Noć. Gospon, imate kruva, nisam jeo dva dana. I on gladan, a pruži mu komad kamene kuruze. Samo je to imao.
Okrenu se, pogleda djete, pogleda šumu pred sobom i odjednom reče- Ne idem ja... Vraćam se.
I njih dvojica se vratiše s njim. Na Grmeč dođoše, među svoje.
Kako su crveni saznali da su tu, ko zna, a i nije više ni važno.
Vidio je i braću i sestre, potajno.
Sahraniše ga tajno, van groblja. Malo ih je znalo gdje su mu kosti.
I onu dvojicu streljali. Kroz varošicu ih gonili kao stoku sa tablama ... pljuvati ih morali... a žene se potajno krstile i Bogu molile za njihove duše.