Sasvim obična priča

Vaša proza...

Уредник: anaatanas

Корисников грб
Aleksandra Alja
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 96
Придружен: 04 Окт 2011, 16:58
Место: Banja Luka

Sasvim obična priča

Порукаод Aleksandra Alja » 08 Окт 2015, 10:14

Имам само мало времена, па нећу надугачко.
Данас ми је веома брзо протекао први радни дан. Посао је добар и срећан сам што радим у оваквом гиганту. Радне колеге су, на први поглед, сасвим у реду, опрема на послу и више него добра. Ако узмем у обзир да ми је ово прво званично запослење, велики сам срећник. Искрено, и поред свих ових наведених чињеница, нисам баш стопостотно задовољан, шефица је старија и, чини ми се да је веома конзервативна. Ручамо у мензи са осталим радницима, портири су нељубазни, путујем читав сат времена на посао. Данас ми нико није пришао да ме упита ко сам и шта сам завршио, сви су само радили свој посао, а чини ми се и да све вријеме нису баш били усресређени на то што раде. А, да, најгора ствар је та што морам сједити на столици на којој је неко већ сједио. Чак је мало и исхабана. Одмах сам ставио хлаче за прање. Сутра ћу понијети своју навлаку за столицу.
Затворио је свој мали рачунар кад је осјетио да му се грло суши и да не може више да му диктира, узео плочицу са интегралним житарицама и одлучио да крене у теретану. Назвао је спремачицу да дође и уреди стан док је он одсутан. Док је излазио, помислио је да уопште не зна како спремачица изгледа и колико јој је година....

Устала је, протегнула се, окренула на бок и кренула са вјежбама за кичму. Данас крећем на посао! Јууууупи! Назвала је маму и срећним гласом јој саопштила да су је јуче послије подне звали да дође на посао. Мамааааа ја ћу да радим, можеш ли да вјерујеш?
Јао ћеркић, ја сам пресрећна! Како си успјела тако брзо да нађеш посао?
Мама, ја сам већ мјесец дана у тражењу посла, ово је трећи конкурс! И, за мене, трећа срећа! Како ми недостајеш, сад би те цмокнула, а ти би "ископала" однекуд крем банану, ону "Штаркову".
Е, дјете моје, можеш само мислити како је мени, ајде, спремај се, немој да закасниш!
Устала је и журно спремила станчић, доручковала са носталгијом, домаћу сланину и јаја која је донијела рођака прошле седмице, када је дошла у Велики град. Обукла је костим који јој је мама шила, ципеле "за свечане прилике", кожну ташницу коју је добила од баке, а која је купљена у Паризу, када је бака водила ученике на неко такмичење из математике, давних осамдесетих година. Пуна самопоуздања и срећна, кренула је на градски бус и стигла тачно пола сата прије почетка радног времена. Весело је поздравила портира који ју је веома чудно погледао и упутио јој осмјехић, више чуђењем уређен, него љубазношћу проткан.
У великој канцеларији, подијељеној само преградама од Ригипса, (знала је да је тај произвођач јер је сама правила преграде у стричевој кући, кад ју је требало издати двјема породицама - једино они имају такве носаче плоча) само је сједио један старији човијек који уопште није одговорио на њен јутарњи поздрав, већ јој је руком показао два мјеста на којима није било ништа на столовима. Погледала је оба мјеста и изабрала оно које је имало бар мало дневног свјетла које је допирало од ходника који је био у стаклу и гледао на брда у околини Великог града.
У осам сати је добила поруку на телефон која је садржала лозинку за улазак у рачунар и лозинку за пословни систем. Када се логовала, списак задужења јој се нашао на екрану и она је лагано кренула у извршавање обавеза. На паузи за ручак успјела је да "баци око" на остале запослене, који су је, такође мјерили и коментарисали. Ма биће то све у реду, морам само дати све од себе. Пред крај паузе пришла јој је шефица, са којом се упознала приликом конкурса и разговора са кандидатима, те је упознала са радним колегама. Одвојено је запамтила имена, одвојено лица. Учинише јој се сасвим уредни и нормални људи.
Када је поново ушла у свој станчић, дубоко је удахнула и зхвалила се Богу на сваком тренутку који јој је даровао, пољубла икону Свете Петке, спремила ручак и креула у шетњу Великим градом.

Корисников грб
Aleksandra Alja
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 96
Придружен: 04 Окт 2011, 16:58
Место: Banja Luka

Порукаод Aleksandra Alja » 25 Нов 2015, 17:51

ДАН 2
Ух, опет иста лица, исти коментари, исти простор и устајали ваздух.
Долазе, пролазе, одлазе, ликови и торбе, торбице, ципеле, ципелице. Добро јутро. Добар дан. Довиђења. Добро вече. Пријатно. Лаку ноћ. Спрат број... некада је и то говорио, а сад само устане и усмјери лифт.
Још само пола године сам ту, а онда пемзија и Рајјјјјјј.
Нема више старих другара и осмјеха када улазе у Гигант, нема шала и намигивања, нема доношења колачића и зимнице, чварака и сланине, прве сушене. Само лица и само учтиво и преко затворених капака промрмљано "Дбр дн" , "Ђења" ... Митру говоре и "ћао", о мајко моја гдје иде овај свијет!!!
Шта ће ово бити, једна мала се од срца насмијала и поздравила као некада, и данас??? Ајде што је то јуче урадила, ред је први дан поздравити, али и други дан??? Хајде и ја ћу њој мало да се насмјешим. И опет упути чудан смјешак нашој новој радници, која је опет веома рано дошла на посао.

Паркирао је свој мини морис у оближњој градској гаражи. Оставио је ситниш уличном свирачу који је упаво дошао испред тржног центра, помисливши на своју баку, која му је увијек говорила "удијели, мило моје, сиротом крај кога прођеш, Бог све види". Погледао је у излог са парфемима и видио да је стигла нова верзија његовог парфема и одлучио да га купи кад се буде враћао са посла. Кад је ушао у канцеларију схватио је да је заборавио да донесе своју столицу или бар навлаку ... Да, зашто су сви толико прије почетка радног времена на својим мјестима, није му било јасно, а ни зашто га сви поздрављају, па и он мора да одговори?
Ушла је у Гигант са својим осмјехом. Цијели дан је испуњавала обавезе које су јој биле предочене. Није имала времена да посматра колеге, само је на брзину доручковала и вратиласе за свој сто.
Није јој било јасно како је брзо прошао други радни дан.
Изашла је међу задњима из Гиганта.
На киоску је купила новине и сјела у ресторан у парку, наручила чорбу и узела да чита. Као и обично, часописе и новине је читала од задње стране. Док је дошла до ударних вијести, чорбу је сервирао млади конобар и срдачно јој пожелио пријатно јело.
Овде Ово се десило, Онде оно се десило. Бомбе бачене на Ово. Бомбаш самоубица. Жена у аутомобил-бомби... Терорстичке акције у Оној малој земљи, не зна се за дије хиљаде људи. Убио бабу и узео јој паре за сахрану.
Ма који ми је хампадрц био да узмем новине да читам, помислила је и згужвала их, бацилау канту за смеће и чврсто одлучила да више не купује новине.
Узалуд. Чорба јој више није била важна, сунце је некако блиједо сијало. Ни сама није знала како је успјела да поједе јело, плати и устане. Учињено је дјеловало, ма као га она игнорисала.
Помислла је на све оне мајке чије дјеце више нема. Помислила је на започете игре, недовршене ручкове, непослане поруке. Помислила је на сузе које теку са многих лица и на количину горчине коју шаљу у етер.
Знала је да то није она и да се те мисли лијепе за њу из неких њој још непознатих разлога. И поред тог сазнања било јој је веома тешко. Осјећала је неименовану тежину у грудима и сузе су биле на ивици да крену. Једва је чекала да се заврши дан.
Небо је пред сам залазак сунца било нестварно наранџасто и одсјај на прозорима великих зграда је био сличан одсјају који даје ватра на стаклима камина.
Усисала је стан и одлучила да купи интернет стик да би могла да се види са мајком на Скајпу.
Сан ју је, као увијек, одмах узео под своје окриље.
DAN 2
Uh, opet ista lica, isti komentari, isti prostor i ustajali vazduh.
Dolaze, prolaze, odlaze, likovi i torbe, torbice, cipele, cipelice. Dobro jutro. Dobar dan. Doviđenja. Dobro veče. Prijatno. Laku noć. Sprat broj... nekada je i to govorio, a sad samo ustane i usmjeri lift.
Još samo pola godine sam tu, a onda pemzija i Rajjjjjjj.
Nema više starih drugara i osmjeha kada ulaze u Gigant, nema šala i namigivanja, nema donošenja kolačića i zimnice, čvaraka i slanine, prve sušene. Samo lica i samo učtivo i preko zatvorenih kapaka promrmljano "Dbr dn" , "Đenja" ... Mitru govore i "ćao", o majko moja gdje ide ovaj svijet!!!
Šta će ovo biti, jedna mala se od srca nasmijala i pozdravila kao nekada, i danas??? Ajde što je to juče uradila, red je prvi dan pozdraviti, ali i drugi dan??? Hajde i ja ću njoj malo da se nasmješim. I opet uputi čudan smješak našoj novoj radnici, koja je opet veoma rano došla na posao.

Parkirao je svoj mini moris u obližnjoj gradskoj garaži. Ostavio je sitniš uličnom sviraču koji je upavo došao ispred tržnog centra, pomislivši na svoju baku, koja mu je uvijek govorila "udijeli, milo moje, sirotom kraj koga prođeš, Bog sve vidi". Pogledao je u izlog sa parfemima i vidio da je stigla nova verzija njegovog parfema i odlučio da ga kupi kad se bude vraćao sa posla. Kad je ušao u kancelariju shvatio je da je zaboravio da donese svoju stolicu ili bar navlaku ... Da, zašto su svi toliko prije početka radnog vremena na svojim mjestima, nije mu bilo jasno, a ni zašto ga svi pozdravljaju, pa i on mora da odgovori?
Ušla je u Gigant sa svojim osmjehom. Cijeli dan je ispunjavala obaveze koje su joj bile predočene. Nije imala vremena da posmatra kolege, samo je na brzinu doručkovala i vratilase za svoj sto.
Nije joj bilo jasno kako je brzo prošao drugi radni dan.
Izašla je među zadnjima iz Giganta.
Na kiosku je kupila novine i sjela u restoran u parku, naručila čorbu i uzela da čita. Kao i obično, časopise i novine je čitala od zadnje strane. Dok je došla do udarnih vijesti, čorbu je servirao mladi konobar i srdačno joj poželio prijatno jelo.
Ovde Ovo se desilo, Onde ono se desilo. Bombe bačene na Ovo. Bombaš samoubica. Žena u automobil-bombi... Terorstičke akcije u Onoj maloj zemlji, ne zna se za dije hiljade ljudi. Ubio babu i uzeo joj pare za sahranu.
Ma koji mi je hampadrc bio da uzmem novine da čitam, pomislila je i zgužvala ih, bacilau kantu za smeće i čvrsto odlučila da više ne kupuje novine.
Uzalud. Čorba joj više nije bila važna, sunce je nekako blijedo sijalo. Ni sama nije znala kako je uspjela da pojede jelo, plati i ustane. Učinjeno je djelovalo, ma kao ga ona ignorisala.
Pomislla je na sve one majke čije djece više nema. Pomislila je na započete igre, nedovršene ručkove, neposlane poruke. Pomislila je na suze koje teku sa mnogih lica i na količinu gorčine koju šalju u eter.
Znala je da to nije ona i da se te misli lijepe za nju iz nekih njoj još nepoznatih razloga. I pored tog saznanja bilo joj je veoma teško. Osjećala je neimenovanu težinu u grudima i suze su bile na ivici da krenu. Jedva je čekala da se završi dan.
Nebo je pred sam zalazak sunca bilo nestvarno narandžasto i odsjaj na prozorima velikih zgrada je bio sličan odsjaju koji daje vatra na staklima kamina.
Usisala je stan i odlučila da kupi internet stik da bi mogla da se vidi sa majkom na Skajpu.
San ju je, kao uvijek, odmah uzeo pod svoje okrilje.

Корисников грб
faraon
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 1622
Придружен: 17 Јан 2006, 10:11

Порукаод faraon » 08 Јан 2016, 16:22

...i,-dje je Ona sad...
odakle i kamo je posla...
mora da se rodila i da zivi...

Корисников грб
Aleksandra Alja
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 96
Придружен: 04 Окт 2011, 16:58
Место: Banja Luka

Порукаод Aleksandra Alja » 08 Јан 2016, 23:35

Tu je... javljaće se ona još. Trenutno "zri" :) , slika se formira... Pozdrav.

Корисников грб
Aleksandra Alja
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 96
Придружен: 04 Окт 2011, 16:58
Место: Banja Luka

Порукаод Aleksandra Alja » 14 Јан 2016, 21:15

САСВИМ ОБИЧНА ПРИЧА 3
Три мјесеца су тако брзо прошла...
Ау, данас ће бити исплата... Тихо мрмљање спремачице у тоалету га је преккинуло у размишљању о дневним задацима. Списак са задужењима је требало проширити за још двије ставке. Добро, чим стигнем кући, преуредићу задужења.
Погледао је кроз прозор, снијег је лагано провијавао...
Ех, сваки снијег ме подсјећа на бакину причу. Да ли је стварно могуће да ме никакве преокупације у животу не могу ослободити те приче коју сам само два пута у животу чуо?
"Правимо слике у својој глави, синко , док гледамо у ваздух око нас. Свака од слика може да буде стварна и нестварна, истинита или измишљена. Кројимо слику према своме оку, души и срцу, према количини љубави коју можемо дати. Ти си мој унук и унук великог човјека којег ниси могао да упознаш у овом животу, ма куда у животу окренуо, пратиће те наш живот, наше срце и наша душа. Дјед ти је био ратник, официр и људина. Цио рат је бранио ово мало нашег прастарог огњишта. Немој вјеровати злицама који кажу да је био против комшија друге вјере. Никада није дао да никоме од њих фали ни длака с главе. Није хтио да оде у Лондон без нас, зато је и главом платио од оних којима је помогао на почетку и од којих је био бољи и племенитији."
Изгледа ми да морам на неки начин да сазнам више о свему томе, биће ми сигурно лакше.
Бацио је опет поглед на ноћу покривени град, пахуље су у великом броју засипале разнобојне кровове, улице, споменике и крошње дрвећа. Све је личило на почетак зимске бајке.
Тргнуо се и одмахнуо главом, шта ми се ово дешава? Мора да је утицај оне бесмислене дјевојке која ради за сусједним столом. Бацио је поглед испод ока и видио њену распуштену косу. Махала је главом да поравна све длачице које су стршале и поново сплела косу великом зеленом шналом. На уморном лицу је и даље титрао осмјех.
Ја луде жене, да је на стрељање воде, и тад би са смјешком ишла, мислећи како су јадни они што је воде...
Идем одавде, морам да се опустим. Прво ћу у СПА центар, па би могао на билијар...
Шта ће то бити да онај звизгов још није отишао кући, излети јој мисао сасвим неочекивано, толико неочекивано да је препаде. Насмија се у себи на то и растресе косу јер су је је већ почели нервирати праменови који су се отргли загрљају омиљене шнале.
Радовала се снијегу и чињеници да ће вечерас доћи тетка и течо. Опет ће чути већ безброј пута испричане приче о тренутку када су се њих двоје упознали, кад су први пут били у Истамбулу, кад су купили украдена кола, па теча успио пронаћи накупца и вратити своје паре. Јој, неће их ваљда спријечити снијег? Узела је телефон и назвала тетку: Осјетиш ли мирис пите? Даааа, драга, долазимо у договорено вријеме. Знаш ли да пада снијег? Доћи ћемо пјешке. Љууубим. Љубим и ја вас двоје!
Ууу, журим... Назвала је рерну и покренула гријаче. Пита ће таман бити печена док дође кући, већ јој се кроз мисли провлачио мирис свјеже печене сирнице...


SASVIM OBIČNA PRIČA 3
Tri mjeseca su tako brzo prošla...
Au, danas će biti isplata... Tiho mrmljanje spremačice u toaletu ga je prekkinulo u razmišljanju o dnevnim zadacima. Spisak sa zaduženjima je trebalo proširiti za još dvije stavke. Dobro, čim stignem kući, preurediću zaduženja.
Pogledao je kroz prozor, snijeg je lagano provijavao...
Eh, svaki snijeg me podsjeća na bakinu priču. Da li je stvarno moguće da me nikakve preokupacije u životu ne mogu osloboditi te priče koju sam samo dva puta u životu čuo?
"Pravimo slike u svojoj glavi, sinko , dok gledamo u vazduh oko nas. Svaka od slika može da bude stvarna i nestvarna, istinita ili izmišljena. Krojimo sliku prema svome oku, duši i srcu, prema količini ljubavi koju možemo dati. Ti si moj unuk i unuk velikog čovjeka kojeg nisi mogao da upoznaš u ovom životu, ma kuda u životu okrenuo, pratiće te naš život, naše srce i naša duša. Djed ti je bio ratnik, oficir i ljudina. Cio rat je branio ovo malo našeg prastarog ognjišta. Nemoj vjerovati zlicama koji kažu da je bio protiv komšija druge vjere. Nikada nije dao da nikome od njih fali ni dlaka s glave. Nije htio da ode u London bez nas, zato je i glavom platio od onih kojima je pomogao na početku i od kojih je bio bolji i plemenitiji."
Izgleda mi da moram na neki način da saznam više o svemu tome, biće mi sigurno lakše.
Bacio je opet pogled na noću pokriveni grad, pahulje su u velikom broju zasipale raznobojne krovove, ulice, spomenike i krošnje drveća. Sve je ličilo na početak zimske bajke.
Trgnuo se i odmahnuo glavom, šta mi se ovo dešava? Mora da je uticaj one besmislene djevojke koja radi za susjednim stolom. Bacio je pogled ispod oka i vidio njenu raspuštenu kosu. Mahala je glavom da poravna sve dlačice koje su stršale i ponovo splela kosu velikom zelenom šnalom. Na umornom licu je i dalje titrao osmjeh.
Ja lude žene, da je na streljanje vode, i tad bi sa smješkom išla, misleći kako su jadni oni što je vode...
Idem odavde, moram da se opustim. Prvo ću u SPA centar, pa bi mogao na bilijar...
Šta će to biti da onaj zvizgov još nije otišao kući, izleti joj misao sasvim neočekivano, toliko neočekivano da je prepade. Nasmija se u sebi na to i rastrese kosu jer su je je već počeli nervirati pramenovi koji su se otrgli zagrljaju omiljene šnale.
Radovala se snijegu i činjenici da će večeras doći tetka i tečo. Opet će čuti već bezbroj puta ispričane priče o trenutku kada su se njih dvoje upoznali, kad su prvi put bili u Istambulu, kad su kupili ukradena kola, pa teča uspio pronaći nakupca i vratiti svoje pare. Joj, neće ih valjda spriječiti snijeg? Uzela je telefon i nazvala tetku: Osjetiš li miris pite? Daaaa, draga, dolazimo u dogovoreno vrijeme. Znaš li da pada snijeg? Doći ćemo pješke. Ljuuubim. Ljubim i ja vas dvoje!
Uuu, žurim... Nazvala je rernu i pokrenula grijače. Pita će taman biti pečena dok dođe kući, već joj se kroz misli provlačio miris svježe pečene sirnice...

Корисников грб
Aleksandra Alja
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 96
Придружен: 04 Окт 2011, 16:58
Место: Banja Luka

Re: Sasvim obična priča

Порукаод Aleksandra Alja » 18 Јул 2017, 14:14

Дан 4
Боже, како су били јасни видици са мојих прозора... собица у поткровљу... паркет који је шкрипкао на неким мјестима, па су тата и мама увијек чули ако касно ноћу гасим свјетло... ех...
Увати је носталгија након синошњег дружења са тетком и течом. Петак је, сви се радују викенду а она жали што је тако сама...
Јаааоооо, па ти си дошла чак овамо! Драга моја, љуууубим! Ууууу, мила мојаааа!
Ово је наша Ковиљка, а ово је дјевојка која је преузела дио твојих послова. Шефица јој намигну, кад се вратиш, мислим да ће одахнути.
Повукла је шефицу у страну и упитала шта је тој Ковиљки. А онда је чула Причу о храброј жени. Бори се већ тринаест година са карциномом. Ово је већ четврти пут да је напада. Не предаје се ни сад. Поштује све што јој кажу доктори а и алтернативне љекове. Кад не иде на терапије, ради. Насмијана, вриједна, једноставно јединствена.
Гледала је ту жену пуним погледом, дјевојчцу још; мила, натрпали су те?
Осмјех на њеном лицу рекао јој је да јој није тежак посао, већ самоћа након посла.
Не, госпођо, волим да радим. Али кад Ви дођете, имаћу више слободе за неке друге активности.
Одмах се исправила за своју нељубазност, како је у тренутку помислила, јер није у реду да призна да јој није тешко. Та жена може помислити да ја не желим да се врати на посао, а то ми није ни на крај памети. Извините, већ имам пропуштене позиве из Сингапура, морам се јавити.
Колега преко пута није ни одвојио поглед од екрана кад му је шефица представила Ковиљку. Баш је кукавица. Видјела је да му је поглед пун страха док јој је пружао руку, драго ми је, видимо се...
Читав дан јој је остао тај поглед страха пред очима, ма колико да га је одбацивала.
Сјећала га се и кад је Ковиљка поново дошла на посао, и на свом вјенчању, и кад је родила близанце.


Dan 4
Bože, kako su bili jasni vidici sa mojih prozora... sobica u potkrovlju... parket koji je škripkao na nekim mjestima, pa su tata i mama uvijek čuli ako kasno noću gasim svjetlo... eh...
Uvati je nostalgija nakon sinošnjeg druženja sa tetkom i tečom. Petak je, svi se raduju vikendu a ona žali što je tako sama...
Jaaaoooo, pa ti si došla čak ovamo! Draga moja, ljuuuubim! Uuuuu, mila mojaaaa!
Ovo je naša Koviljka, a ovo je djevojka koja je preuzela dio tvojih poslova. Šefica joj namignu, kad se vratiš, mislim da će odahnuti.
Povukla je šeficu u stranu i upitala šta je toj Koviljki. A onda je čula Priču o hrabroj ženi. Bori se već trinaest godina sa karcinomom. Ovo je već četvrti put da je napada. Ne predaje se ni sad. Poštuje sve što joj kažu doktori a i alternativne ljekove. Kad ne ide na terapije, radi. Nasmijana, vrijedna, jednostavno jedinstvena.
Gledala je tu ženu punim pogledom, djevojčcu još; mila, natrpali su te?
Osmjeh na njenom licu rekao joj je da joj nije težak posao, već samoća nakon posla.
Ne, gospođo, volim da radim. Ali kad Vi dođete, imaću više slobode za neke druge aktivnosti.
Odmah se ispravila za svoju neljubaznost, kako je u trenutku pomislila, jer nije u redu da prizna da joj nije teško. Ta žena može pomisliti da ja ne želim da se vrati na posao, a to mi nije ni na kraj pameti. Izvinite, već imam propuštene pozive iz Singapura, moram se javiti.
Kolega preko puta nije ni odvojio pogled od ekrana kad mu je šefica predstavila Koviljku. Baš je kukavica. Vidjela je da mu je pogled pun straha dok joj je pružao ruku, drago mi je, vidimo se...
Čitav dan joj je ostao taj pogled straha pred očima, ma koliko da ga je odbacivala.
Sjećala ga se i kad je Koviljka ponovo došla na posao, i na svom vjenčanju, i kad je rodila blizance-

Корисников грб
Aleksandra Alja
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 96
Придружен: 04 Окт 2011, 16:58
Место: Banja Luka

Re: Sasvim obična priča

Порукаод Aleksandra Alja » 18 Јул 2017, 14:15

С КРАЈА НА КРАЈ
Потребу за скривањем под маску имају они људи који се из било ког разлога крију од самих себе, нису задовољни са оним ко су и шта су, те под окриљем маске добијају све оне особине које би жељели да посједују и у реалном, свом, појавном свијету. Веома често маска искључује посједовање норми понашања које су нам презентовали родитељи, морал, позитивне ставове... те укључују непоштовање закона и уопште живота, јер Маска је свемогућа.
Данима је размишљала о данима који су прошли од тренутка када је кренула у свој први радни дан. Увијек без маске, свјесна себе са свим грешкама и недореченостима, срођена са собом. Кроз вјеру у Бога нашла је мир и начин како да преброди све тренутке који су је носили кроз живот. Да је било лако, и није...Газиле је свакојаке муке.
Мамааааа, готова сам! Бизо дођи, смидииии!
Ух, бјежи луда мисли, није ти вријеме сада.
Дан 5
Боже, година дана је од кад сам почела да радим!
На улазу се умало судари са човјеком који ради за столом преко пута. По први пут, за годину дана, културно је поздрави и пусти да уђе прије њега. Насмија се у себи, па он је данас поранио.
Јуче јој је шефица рекла да се враћа Ковиљка на посао, али да њен опстанак уопште није упитан. Сви у одбору су задовољни с њеним радом, и добија уговор на десет година, под условом да га жели. Осталих петоро су и даље на годишњем уговору.
Новој пријатељици са зумбе је у шали рекла да је то сигурно зато што изгледа сувише пристојно и неугледно, па није запала за око никоме од шефова као "згодна за кревет"! Знаш, први пут у животу ми је драго што сам тако "обична", да ме не примјећују него као број, име које одрађује свој посао. Док смо се смијале, нови тренер каратеа нам је пришао. Диван младић, испричао нам је неки дан да је рано остао без родитеља и да је њега и брата одгојила строга бака у малом граду. Мало му је жао што не живи у истом стану са братом, али овако је боље, свако има свој стан и већ ствара свој свијет. Недостаје му бака, недостаје му присност другова из Малог града. Дааа, недостаје му и дјевојка која је одлучила да не долази с њим у Велики град и не жели да се веже. Зато нас је и позвао да изиђемо следеће вече. Диван, скроман момак.
Велики град ми прија. Волим самоћу коју ми, у сваком тренутку, поклања. Чудно, али и посао који радим, почиње да ми се свиђа. Волим да се сјећам родитеља. Мама се тако лијепо смијала, а тата је дивно пјевао. Када су нестали, послали су нас у мали град, код баке, мамине маме. Татини родитељи су били много старији и болесни и веома брзо смо остали без њих.
Брату и мени је остао по стан у Великом граду и по два локала у два мала града. О много дунума земље у оба градића да и не говорим. Љубав нам је бака усадила у душу, али и метални оклоп, да је добро сакријемо од ове ужасне садашњице. Обојица смо се убацили у свијет књига и науке и тако утврдили своје оклопе.
Имао сам дјевојке, ал то је било чисто да имам некога уз себе. Све везе су кратко трајале, јер чим би било потребно да уложим и дио осјећања, бјежао сам главом без обзира. Нисам ништа обећавао, па је било веома лако откинути сидро.
Јуче сам добио продужење уговора на годину дана. Шефица ми је мрзовољно саопштила да сам био у ужем избору за уговор на десет година, али дјевојка преко пута мене је добила свих пет гласова одбора. Резултати су јој фантастични. Тад сам сазнао да је наш улазни фактор био исти и нисам се могао начудити! Нисам, до сада, чуо да има иједна жена са оваквим просјеком оцјена и практичном дијелу одбране завршног рада. Скидам капу!
Данас сам је поздравио и заправо јој погледао у лице. Једино што сам до сада примјећивао је њена коса, мирис шампона и благи парфем који је остављала за собом. Од шминке је имала само руж и чисто, бијело лице, дјечачки стас. Само, нисам осјетио никакву сексуалну привлачност, није тај тип. Могу се кладити да је једна од оних које воле жене.


S KRAJA NA KRAJ
Potrebu za skrivanjem pod masku imaju oni ljudi koji se iz bilo kog razloga kriju od samih sebe, nisu zadovoljni sa onim ko su i šta su, te pod okriljem maske dobijaju sve one osobine koje bi željeli da posjeduju i u realnom, svom, pojavnom svijetu. Veoma često maska isključuje posjedovanje normi ponašanja koje su nam prezentovali roditelji, moral, pozitivne stavove... te uključuju nepoštovanje zakona i uopšte života, jer Maska je svemoguća.
Danima je razmišljala o danima koji su prošli od trenutka kada je krenula u svoj prvi radni dan. Uvijek bez maske, svjesna sebe sa svim greškama i nedorečenostima, srođena sa sobom. Kroz vjeru u Boga našla je mir i način kako da prebrodi sve trenutke koji su je nosili kroz život. Da je bilo lako, i nije...Gazile je svakojake muke.
Mamaaaaa, gotova sam! Bizo dođi, smidiiii!
Uh, bježi luda misli, nije ti vrijeme sada.
Dan 5
Bože, godina dana je od kad sam počela da radim!
Na ulazu se umalo sudari sa čovjekom koji radi za stolom preko puta. Po prvi put, za godinu dana, kulturno je pozdravi i pusti da uđe prije njega. Nasmija se u sebi, pa on je danas poranio.
Juče joj je šefica rekla da se vraća Koviljka na posao, ali da njen opstanak uopšte nije upitan. Svi u odboru su zadovoljni s njenim radom, i dobija ugovor na deset godina, pod uslovom da ga želi. Ostalih petoro su i dalje na godišnjem ugovoru.
Novoj prijateljici sa zumbe je u šali rekla da je to sigurno zato što izgleda suviše pristojno i neugledno, pa nije zapala za oko nikome od šefova kao "zgodna za krevet"! Znaš, prvi put u životu mi je drago što sam tako "obična", da me ne primjećuju nego kao broj, ime koje odrađuje svoj posao. Dok smo se smijale, novi trener karatea nam je prišao. Divan mladić, ispričao nam je neki dan da je rano ostao bez roditelja i da je njega i brata odgojila stroga baka u malom gradu. Malo mu je žao što ne živi u istom stanu sa bratom, ali ovako je bolje, svako ima svoj stan i već stvara svoj svijet. Nedostaje mu baka, nedostaje mu prisnost drugova iz Malog grada. Daaa, nedostaje mu i djevojka koja je odlučila da ne dolazi s njim u Veliki grad i ne želi da se veže. Zato nas je i pozvao da iziđemo sledeće veče. Divan, skroman momak.
Veliki grad mi prija. Volim samoću koju mi, u svakom trenutku, poklanja. Čudno, ali i posao koji radim, počinje da mi se sviđa. Volim da se sjećam roditelja. Mama se tako lijepo smijala, a tata je divno pjevao. Kada su nestali, poslali su nas u mali grad, kod bake, mamine mame. Tatini roditelji su bili mnogo stariji i bolesni i veoma brzo smo ostali bez njih.
Bratu i meni je ostao po stan u Velikom gradu i po dva lokala u dva mala grada. O mnogo dunuma zemlje u oba gradića da i ne govorim. Ljubav nam je baka usadila u dušu, ali i metalni oklop, da je dobro sakrijemo od ove užasne sadašnjice. Obojica smo se ubacili u svijet knjiga i nauke i tako utvrdili svoje oklope.
Imao sam djevojke, al to je bilo čisto da imam nekoga uz sebe. Sve veze su kratko trajale, jer čim bi bilo potrebno da uložim i dio osjećanja, bježao sam glavom bez obzira. Nisam ništa obećavao, pa je bilo veoma lako otkinuti sidro.
Juče sam dobio produženje ugovora na godinu dana. Šefica mi je mrzovoljno saopštila da sam bio u užem izboru za ugovor na deset godina, ali djevojka preko puta mene je dobila svih pet glasova odbora. Rezultati su joj fantastični. Tad sam saznao da je naš ulazni faktor bio isti i nisam se mogao načuditi! Nisam, do sada, čuo da ima ijedna žena sa ovakvim prosjekom ocjena i praktičnom dijelu odbrane završnog rada. Skidam kapu!
Danas sam je pozdravio i zapravo joj pogledao u lice. Jedino što sam do sada primjećivao je njena kosa, miris šampona i blagi parfem koji je ostavljala za sobom. Od šminke je imala samo ruž i čisto, bijelo lice, dječački stas. Samo, nisam osjetio nikakvu seksualnu privlačnost, nije taj tip. Mogu se kladiti da je jedna od onih koje vole žene.

Корисников грб
Aleksandra Alja
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 96
Придружен: 04 Окт 2011, 16:58
Место: Banja Luka

Re: Sasvim obična priča

Порукаод Aleksandra Alja » 06 Авг 2017, 19:29

Јуче сам добио продужење уговора на годину дана. Шефица ми је мрзовољно саопштила да сам био у ужем избору за уговор на десет година, али дјевојка преко пута мене је добила свих пет гласова одбора. Резултати су јој фантастични. Тад сам сазнао да је наш улазни фактор био исти и нисам се могао начудити! Нисам, до сада, чуо да има иједна жена са оваквим просјеком оцјена и практичном дијелу одбране завршног рада. Скидам капу!
Данас сам је поздравио и заправо јој погледао у лице. Једино што сам до сада примјећивао је њена коса, мирис шампона и благи парфем који је остављала за собом. Од шминке је имала само руж и чисто, бијело лице, дјечачки стас. Само, нисам осјетио никакву сексуалну привлачност, није тај тип. Могу се кладити да је једна од оних које воле жене. Ух, баш ме је ова средина увукла, зашто уопште размишљам о њеној сексуалној орјентацији? Сигурно утицај оне приче, синоћ у клубу, кад су се двије старије жене почеле љубити наочиглед свих нас.
Дан 6.
Са Ковиљком никада није досадно. Данас, на ручку, ми је веома брзо испричала једну од својих причица из давнина, а почело је са причом њене претходне замјенице да је "ОНАЈ НАШ" у ствари вамбрачни син једног од наших власника:
"Ух, има ли шта безвезније и величанственије, него бранити непознате људе, из простог разлога што знате да су људске способности измишљања и додавања "ситница" неком догађају, неограничене!?
Ево примјера: Далека рођака је фотомодел, и то веома плаћен фотомодел. Фотографије су јој излазиле у Вогу и још неколико часописа, а носила је моделе на престижним ревијама у Њујорку, Паризу, Риму, Дубаију, Сиднеју. Има свој стан у Великом граду, купила је брату и оцу аутомобиле и помогла да себи направе куће. Удала се за Француза, који је поријеклом из Грчке. Вјенчала се у православној цркви, пред педесетак рођака. Свима им је платила смјештај у скупоцјеном хотелу за вријеме свадбе која је трајала од петка до понедјељка. Они који је воле, кажу да је било као у бајци, али без претјеране уштогљености. "Зет" је био јако весео и тако се добро уклопио у читаву причу, као да је читав живот живио у овом окружењу. Све је било бесплатно у хотелу, и сауна и масажа и маникир и педикир, и, наравно, пиће!
Убрзо послије вјенчања, малим градом су почеле кружити разне приче. Те, Она се удала за Арапа и пета му је жена. Или, Она је била свједок убиства и видјела га је да са крвавим рукама излази из хотелске собе, па је једини начин да је пусти да живи, био да се уда за њега, јер тако не може да свједочи на суду... нисам ни запамтила остале глупости које су причали.
Е, сад, малоприје сам била у друштву пријатељице из дјетињства. По обичају смо "претресале" знане људе, гдје су и шта раде. Случајно нас је угледао колега из разреда и придружио нам се. Знам да је био лудо заљубљен у моју рођаку, манекенку. Дође ред и на Њу. Крену он са причом и још кити ли кити причу... Ау, кад сам га погледала леденим погледом! Мирно, без труна видљиве љутине сам га прекинула и рекла: Престани са лагањем! Бар мени ниси требао сервирати такве бљувотине. Мама је била на њеном вјенчању, а и приликом просидбе. Прича је сасвим обична, срели су се у Дубаију. Он ју је позвао на пиће јер му се свидјело што није дјеловала уображено, као остале манекенке. Представио јој се као сретник који је добио на наградној игри пут у Дубаи, (што је било истина, само ју је он поклонио сараднику који је био с њим, када су из шале купили по срећку).
Дописивали су се неко вријеме. Излазили, док је била у Паризу. Све то вријеме Она није знала да је он, у ствари, власник француско-швајцарског предузећа које се бави производњом и продајом сатова и медицинске опреме, причао јој је да се бави програмирањем и да ради у тој фирми. Тек кад ју је запросио, и она без оклијевања пристала, признао јој је да у ствари није само упосленик, већ и власник тог предузећа.
Прича је иста од памтивјека. Понавља се кроз све сфере живота. Постоји много пословица и опаски на ту тему, и сви знамо да су такве ствари и такве "конструкције" честе, али упорно "насједамо" и повјерујемо у једну страну приче, посебно ако је овако "пикантна"! "
Нисам имала коментар. Сјетила сам се неких сличних ситуација, али већ је био крај паузе и морале смо у канцеларију. Недостаје ми стари портир, али то се сад зове обезбјеђење, сваки дан се сад мијењају неки безлични и незаинтересовани младићи.
"Онај Наш" нас је опет поздравио, нешто се чудно дешава.
Али... чим смо сјеле за столове, наша прича је одлетјела у вјетар, јер нас обавезе однијеше у свакодневне воде.
Послие посла сам отишла на већ договорени разговор о Уговору за стан. Коначно ћу моћи да себи обазбиједим своје, лично, јединствено, мојом бојој и мојим мислима исткамо мјесто у ком чу да боравим све оно вријеме када нисам на послу. Изабрала сам приградско насеље и један од оних малих објеката са само четири стамбене јединице, заједничком баштом и двориштем. За сад сам била једини станар, остале ће, профилисањем да одреде између заинтересованих кандидата. Ов је била једна од предности дуготрајног уговора у Великој фирми. Све обавезе ће бити исплаћене у року трајања Уговора, а велики плус је и то што само неки од радника добијају ту могућност, и то они у које Вјерују власници да че бар два Уговора да остану да раде. Наравно, степен предвиђањањ који даје процјена здравственог стања је један од кључних фактора, а ту сам била међу најбољима.
Рекли су да навратим за два дана да погледам који је списак станара и да ли се слажем да заједно потпишемо Уговор о власништву над стамбеним објектом. Све је било разрађено до у танчине.
Како се само моја мама чудила свему овоме када сам јoј причала...


Juče sam dobio produženje ugovora na godinu dana. Šefica mi je mrzovoljno saopštila da sam bio u užem izboru za ugovor na deset godina, ali djevojka preko puta mene je dobila svih pet glasova odbora. Rezultati su joj fantastični. Tad sam saznao da je naš ulazni faktor bio isti i nisam se mogao načuditi! Nisam, do sada, čuo da ima ijedna žena sa ovakvim prosjekom ocjena i praktičnom dijelu odbrane završnog rada. Skidam kapu!
Danas sam je pozdravio i zapravo joj pogledao u lice. Jedino što sam do sada primjećivao je njena kosa, miris šampona i blagi parfem koji je ostavljala za sobom. Od šminke je imala samo ruž i čisto, bijelo lice, dječački stas. Samo, nisam osjetio nikakvu seksualnu privlačnost, nije taj tip. Mogu se kladiti da je jedna od onih koje vole žene. Uh, baš me je ova sredina uvukla, zašto uopšte razmišljam o njenoj seksualnoj orjentaciji? Sigurno uticaj one priče, sinoć u klubu, kad su se dvije starije žene počele ljubiti naočigled svih nas.
Dan 6.
Sa Koviljkom nikada nije dosadno. Danas, na ručku, mi je veoma brzo ispričala jednu od svojih pričica iz davnina, a počelo je sa pričom njene prethodne zamjenice da je "ONAJ NAŠ" u stvari vambračni sin jednog od naših vlasnika:
"Uh, ima li šta bezveznije i veličanstvenije, nego braniti nepoznate ljude, iz prostog razloga što znate da su ljudske sposobnosti izmišljanja i dodavanja "sitnica" nekom događaju, neograničene!?
Evo primjera: Daleka rođaka je fotomodel, i to veoma plaćen fotomodel. Fotografije su joj izlazile u Vogu i još nekoliko časopisa, a nosila je modele na prestižnim revijama u Njujorku, Parizu, Rimu, Dubaiju, Sidneju. Ima svoj stan u Velikom gradu, kupila je bratu i ocu automobile i pomogla da sebi naprave kuće. Udala se za Francuza, koji je porijeklom iz Grčke. Vjenčala se u pravoslavnoj crkvi, pred pedesetak rođaka. Svima im je platila smještaj u skupocjenom hotelu za vrijeme svadbe koja je trajala od petka do ponedjeljka. Oni koji je vole, kažu da je bilo kao u bajci, ali bez pretjerane uštogljenosti. "Zet" je bio jako veseo i tako se dobro uklopio u čitavu priču, kao da je čitav život živio u ovom okruženju. Sve je bilo besplatno u hotelu, i sauna i masaža i manikir i pedikir, i, naravno, piće!
Ubrzo poslije vjenčanja, malim gradom su počele kružiti razne priče. Te, Ona se udala za Arapa i peta mu je žena. Ili, Ona je bila svjedok ubistva i vidjela ga je da sa krvavim rukama izlazi iz hotelske sobe, pa je jedini način da je pusti da živi, bio da se uda za njega, jer tako ne može da svjedoči na sudu... nisam ni zapamtila ostale gluposti koje su pričali.
E, sad, maloprije sam bila u društvu prijateljice iz djetinjstva. Po običaju smo "pretresale" znane ljude, gdje su i šta rade. Slučajno nas je ugledao kolega iz razreda i pridružio nam se. Znam da je bio ludo zaljubljen u moju rođaku, manekenku. Dođe red i na Nju. Krenu on sa pričom i još kiti li kiti priču... Au, kad sam ga pogledala ledenim pogledom! Mirno, bez truna vidljive ljutine sam ga prekinula i rekla: Prestani sa laganjem! Bar meni nisi trebao servirati takve bljuvotine. Mama je bila na njenom vjenčanju, a i prilikom prosidbe. Priča je sasvim obična, sreli su se u Dubaiju. On ju je pozvao na piće jer mu se svidjelo što nije djelovala uobraženo, kao ostale manekenke. Predstavio joj se kao sretnik koji je dobio na nagradnoj igri put u Dubai, (što je bilo istina, samo ju je on poklonio saradniku koji je bio s njim, kada su iz šale kupili po srećku).
Dopisivali su se neko vrijeme. Izlazili, dok je bila u Parizu. Sve to vrijeme Ona nije znala da je on, u stvari, vlasnik francusko-švajcarskog preduzeća koje se bavi proizvodnjom i prodajom satova i medicinske opreme, pričao joj je da se bavi programiranjem i da radi u toj firmi. Tek kad ju je zaprosio, i ona bez oklijevanja pristala, priznao joj je da u stvari nije samo uposlenik, već i vlasnik tog preduzeća.
Priča je ista od pamtivjeka. Ponavlja se kroz sve sfere života. Postoji mnogo poslovica i opaski na tu temu, i svi znamo da su takve stvari i takve "konstrukcije" česte, ali uporno "nasjedamo" i povjerujemo u jednu stranu priče, posebno ako je ovako "pikantna"! "
Nisam imala komentar. Sjetila sam se nekih sličnih situacija, ali već je bio kraj pauze i morale smo u kancelariju. Nedostaje mi stari portir, ali to se sad zove obezbjeđenje, svaki dan se sad mijenjaju neki bezlični i nezainteresovani mladići.
"Onaj Naš" nas je opet pozdravio, nešto se čudno dešava.
Ali... čim smo sjele za stolove, naša priča je odletjela u vjetar, jer nas obaveze odniješe u svakodnevne vode.
Poslie posla sam otišla na već dogovoreni razgovor o Ugovoru za stan. Konačno ću moći da sebi obazbijedim svoje, lično, jedinstveno, mojom bojoj i mojim mislima istkamo mjesto u kom ču da boravim sve ono vrijeme kada nisam na poslu. Izabrala sam prigradsko naselje i jedan od onih malih objekata sa samo četiri stambene jedinice, zajedničkom baštom i dvorištem. Za sad sam bila jedini stanar, ostale će, profilisanjem da odrede između zainteresovanih kandidata. Ov je bila jedna od prednosti dugotrajnog ugovora u Velikoj firmi. Sve obaveze će biti isplaćene u roku trajanja Ugovora, a veliki plus je i to što samo neki od radnika dobijaju tu mogućnost, i to oni u koje Vjeruju vlasnici da če bar dva Ugovora da ostanu da rade. Naravno, stepen predviđanjanj koji daje procjena zdravstvenog stanja je jedan od ključnih faktora, a tu sam bila među najboljima.
Rekli su da navratim za dva dana da pogledam koji je spisak stanara i da li se slažem da zajedno potpišemo Ugovor o vlasništvu nad stambenim objektom. Sve je bilo razrađeno do u tančine.
Kako se samo moja mama čudila svemu ovome kada sam joj pričala...