Srpkinja

Vaša proza...

Уредник: anaatanas

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3818
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Srpkinja

Порукаод gresnica » 05 Апр 2015, 00:03

СРПКИЊА

Први део

Слика

Из дубоког размишљања прену је писак сирене. Био је то знак да воз улази у станицу. Сачекавши да стане, она узе своју путну торбу и букет свежег цвећа и узбуђено крену ка вратима. Још стојећи код довратка стаде осматрати све докле јој је поглед допирао.

Да ли је све изгледало исто или је само гледала, као ономад, погледом с леђа, није могла себи да објасни. Ипак, једно је било извесно: осећај приликом повратка био је другачији.

Сишавши на земљу, она се саже и узе у руку груменчић земље. Проваљавши га мало кроз прсте, принесе га лицу, затвори очи и омириса га. Тог часа у њеним мислима почеше да се, једна за другом, смењују слике, од којих уздрхта целим својим бићем.

Сва сећања, над којима је као тамничар стражила до те секунде, не дајући да ико стран и туђ за њих дозна, најзад су дочекала слободу. И полетела су, претичући је кораком, и она, и сама осетивши лакоћу, обриса сузе с крајичка ока и пође за њима.

На станици је нико није чекао. Тако је хтела. Али не беше никог ни да уђе у воз, који је, по обичају, каснио и кад је журио.

Са отправником возова се учтиво поздравила. Није га познавала иако је био старији човек. По држању, видело се да припада генерацији отправника из времена кад су железничке станице подсећале на кошнице. Иако је сад била туга видети на шта се овај вид саобраћаја свео, то ипак тог човека као да није дотицало. Он је свој посао и даље обављао прописно, не каљајући служби част.

Већ сам тај призор је на њу деловао готово нестварно. У граду, где је још и било возова и каквог-таквог промета, то не би ни приметила. Али овде – овде је било, њој бар, ванвременски. Из неког разлога, то као да је ободри, и сумње, које је понела са собом, за тренутак гурну у страну. Затим поравна одећу и крену добро познатом стазом.

Присетила се дана одласка. Није желела да оде, али је била дете да би могла о томе да одлучује. Док је, плачући, покушавала да се отме из руку родитеља, често се за собом освртала, настојећи да упамти што више за дан кад се буде вратила.

Над том мишљу се благо осмехну. То су била дечја маштања за која нико није веровао да ће се обистинити. Чак је и сама све више предавала забораву те урамљене погледе и обећања. Али ево, ипак се дешава!

Кад јој је брат рекао да јој је нашао посао у струци, већ само то је било равно чуду. Али кад је поменуо место - занемела је! Наравно, питао ју је да ли се слаже да дође овде и да ради, али и да мора што пре да се изјасни. Међутим, иако је очекивао да ће бар мало да размисли о свему, преко њених уста је, ни сама не знајући како, прелетело: „Да!“

Њен корак се за тренутак успори. Тај осећај, који ју је покренуо на пристанак, још је титрао у њој. У трену је усталасао све њене животне сокове и личио је на позив који није могла себи да објасни, а који је, нарочито последњу годину, био тако снажно дозивајући. Покушавала је себи да растумачи како је то све морао бити плод њене уобразиље услед губитка мајке, са којом је, после преране очеве смрти, остала да живи заједно са братом. Њих троје, са оно мало очеве пензије, довијали су се како су могли и умели да се прехране и ишколују.

Она је, по узору на родитеље, завршила педагошку, а брат војну академију. За њу посла није било, па је уз мајку почела да привређује најпре шићем, а после и другим ручним радовима. Временом се извештила толико да је и мајку засенила, а то је наишло на разумевање купаца па се од свега развио и посао. Многе радње су са нескривеним задовољством пристајале да узимају њихову робу, а са напретком технологије и све учесталијом употребом рачунара посао се раширио и даље од града у коме су живели.

Летња сукња коју је имала на себи такође је долазила из кућне радионице. Шиле су одела и брату, али не често. Он је, већ по завршетку школе, нашао посао при војсци, а недуго затим се и оженио дивном девојком из честите, верујуће куће. Наравно, млади брачни пар је прешао у нови, већи стан, а она је остала са мајком.

Иако је и сама, попут свих девојака, размишљала о удаји, ни са једним од градских удварача, који су јој прилазили, није видела себе.

Мајка јој је често знала рећи да није добро што их толико загледа и замера. На све то она јој је одговарала:

- Али, мајко, нема ту материјала...!

- Каквог материјала...?! – чудила се жена.

- Јој, не разумеш ти то...!

- Јест`, као да ја нисам била млада. Али ово данас је скроз полудело! Бира, бира, и шта? Упамти! Не каже народ узалуд: пробирач нађе себи отирач. Теби је двадесет и пет година; кад мислиш децу на пут извести?

- Шта да радим, кад су сви некако... како да кажем... килави. Њихове руке су скоро женске, не знам да ли умеју и сијалицу заврнути. То некако није... здраво.

- Научиће! – мајка се није предавала.

- Кад? Тата није чекао да сазри па да учи, већ се, одрастајући, само извештио у ономе што је као наук одмалена примио.

- Друго је то време било...

- Вараш се, мајко. Увек је време исто, различито се само људи понашају и искривљују га. Ако мушкарац не зна шта ће са рукама, онда их упосли којечиме. Тада не само да он престаје да личи на мушко, већ и породица стоји на климавим ногама: жена нема заштитника, деца хранитеља. А да би жена могла да воли женски...

- Мушкарац мора да је воли мушки – доврши мајка познату Дучићеву мисао.

- У животу мора да постоји страст за животом – настављала је, непомирљиво и са жаром бранећи оно што је сазревало у њеној девојачкој души. – Спремност на жртву ради постизања већих циљева, идеала. Све мање од тога пролазно је. И не стане у десетерац...

- Хм, видим ја да ће кривња најпосле пасти на твог оца и мене, као и кукавно Српство, због силнога епског попевања... – примети мајка на граници озбиљности.

На све то она додаде коментар у управо надошлом десетерцу:



- Руке има, посла се не стиди,

све што ради ко злато да сија,

а за мегдан топуз му не треба

нит` се плаши бранит` част и веру,

сваком зверу вратит` требовање.

Ал` кад руком верној љуби приђе,

додир његов на нежност мирише -

милује је као стручак цвећа,

и на груди јуначке привија...

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3818
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 05 Апр 2015, 00:06

Ту јој се усне поново извише у осмех. На трен се осврну, уплашивши се да је неко не гледа, али не спази никог.

Улица којом је ишла водила је ка гробљу. Иако се школски распуст ближио крају, лето се још није предавало. Било је још јутро, али сунце је већ било упекло и на гробљу. Ако је неко и мислио доћи, учинио је то раније или ће посету обавити касније.

Она се по том питању није премишљала: најпре обићи гроб преминулих родитеља - за њу је била најисправнија одлука, без обзира на време. А како је то хтела да учини сама, не оптерећујући никог, то и није тражила да је неко на станици чека. Чак ни пријатељица, код које ће становати. Јавила јој је дан кад долази, али не и време.

Стигавши до улазне капије, прекрсти се, и лаганим кораком, са дубоким осећајем страхопоштовања према упокојенима, продужи ка гробу оца и мајке.

Ускоро се заустави пред скромним спомеником који су она и брат подигли, онако како и приличи хришћанима. На земљи није било ниједне травке. Бригу о томе водила је њена пријатељица са породицом.

Поново се прекрстивши, приђе крсту и целива га. Затим потражи вазу, а из ташне извади флашицу са водом коју насу у њу. Полажући је до надгробне плоче, пазила је да ваза и цвеће у њој стоје на средини између уклесаних имена Филипа и Вишње.

Кад се у то уверила, рече:

- Ето нас поново скупа! Па да видимо куда ли ће нас одвести ова епика, која се очигледно нимало случајно пројави кроз ваша имена. Не може бити да је све оно ваше успављивање брата и мене песмама Филипа Вишњића било тек онако – игре ради. Братовљево се знало - он оде у војнике, али видећемо каква је мени служба допала.

У том часу као да утихну сва њена туга, која се незвано уселила у њено срце одмах по мајчином уснућу. Овде је имала осећај као да су родитељи ту, поред ње, стварнији него кад их је могла додирнути.

Наравно, након смрти мајке, брат није дозволио да сестра остане сама у стану и, у договору са женом, позвали су је да живи код њих. Она се најпре томе противила, јер је ту било и двоје мале деце, али брачни пар није хтео ни да чује за њене изговоре.

Коначну одлуку о пресељењу је преломила након што јој је снајка рекла:

- Ако већ неко треба да буде у близини деце, зар није најбоље да то буде учитељица?

И заплакавши се, пристаде, грлећи је.

Посветила се деци у потпуности, учећи њих и учећи се послу. Били су то њени први ђаци. Но без обзира колико дан, услед разних лекција, био тежак, вечери су увек биле посебно доба: кад сви послови утихну, жамор и врева згасну, а све ствари почну искричити звезданим сјајем, тишину чудесности ноћи бојио је српски епски десетерац.

Као што су њихови родитељи одржавали живим корен традиције у њима, тако су и они наставили то да чине са својим потомством.

Док су се деца упознавала са српским јунацима, племством, чојством, витештвом и јунаштвом, те свим оним племенитим што мудрост народне душе тражи да испоје, осећала је сву дубину свога позива, нарочито видећи како се наука прима. И то је била једна од важних ставки кад је, без премишљања, пристала на братовљев пословни предлог.

Снајки је њен одлазак тешко пао. Али тако благородној души, која се ретко и роди и нађе, није пало на памет да је одвраћа, ма колико била у искушењу. Као да је и сама осећала нешто што је надвисивало њено поимање, због чега примети, испраћајући је на вратима:

- Недостајаћеш ми сваког дана. Као сестра си ми рођена. Ипак, моје мисли и молитве биће уз тебе, а Бог да благослови твој пут.

Несвесно обгрливши рамена, присети се срдачног снајкиног загрљаја. Зачудо, стојећи крај гроба, где се могло плакати без скривања, није пустила ниједну сузу. Овде је то све изгледало другачије, топлије и – некако радосније. Оне најјаче сузе је обрисала на братовљевом рамену, док се са њим поздрављала на перону.

- Не брини, виђаћемо се често. Сви ме послови воде у стари крај. Чак ћу ти и досађивати – тешио ју је, смешећи се.

- Виђаћемо се – понови и сама гласно, загледана у имена на плочи. А сад благословите, оче и мајко!

И још једном целивавши крст, подиже своју торбу и - пође.

Аутор: Јелена Јергић

СРПКИЊА