Ninoslav Jovčov - Nadjačavanje

Vaša proza...

Уредник: anaatanas

Корисников грб
Ledžer
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 19
Придружен: 07 Окт 2012, 12:25
Место: Subotica

Ninoslav Jovčov - Nadjačavanje

Порукаод Ledžer » 25 Окт 2013, 01:27

(приповетка омаж карактера)

„С обзиром да смо на рађању последњег дана, сасвим слободно можемо рећи да је фестивал донео много добре музике, хране, пића, а самим тим и забаве. Вечерас можемо исто да очекујемо, а како метеролози кажу, време нам иде у прилог. Посетиоци се свакако могу надати мноштву изненађења, познајући фестивал, последњег дана ће их сигурно бити. Такође, познајући фестивал, поносно објављујемо како ове године није забележен било какав већи инцидент, надајмо се да ће остати тако. Захваљујемо се свим члановима обезбењења као и органима власти који су омогућили забаву без присуства бојазни од било какве опасности.“
Последње вече једног од највећих музичких фестивала на свету. Стотине хиљада људи. Бенд чије име одјекује на свих седам континената изазива овације. Људи вриште, скачу, певају, плачу, машу телефонима, упаљачима, батеријским лампама. Свуда лети зној, пиво, вода и мноштво других пића. Многи се гуркају, плешу, љубе, грле... Облаци прашине се дижу, жице на гитарама цвиле, звучници трепере, енергија прожима огромну скупину. Неки од фанова су путовали и по двадесет сати авионом, желећи да присуствују. Фронтмен бенда, окупан знојем, последњим атомима узбуђења најваљује велико изненађење: „Да чујем хук за маскирани бас трио!“ Излазе тројица басиста, у финим оделима, могло би се рећи, костимима. Сва тројица имају исте кариране вунене панталоне, а одела: плаво, љубичасто и црвено. Лица су им покривена белим, пластичним маскама, празног и тупог израза. Усхићено свирају бас гитаре, још више подижући унезверену публику. Безброј светлосних ефеката их прати, сијају попут божанстава, вибрирају под зрацима као испрекидани филм, две камере их облећу попут кондора, а полако се подиже гримизни суви лед, спуштајући их у димензију сенки.
„Студио? Да ли се чујемо?“; „Чујемо се, одлично се чујемо“; „Ево нас на самој завршници још једног енормног фестивала. Иза мене можете да видите еуфорију на највишем нивоу, која крунише провод на овој манифестацији, док звуци једног од најпознатијих бендова на свету разарају разигране фанове. Бенд је довео на бину праву мистерију, маскирани бас трио, додајући комплетан шмек својим хитовима. С обзиром да и сами једва чекамо да се укључимо у луду забаву, за крај извештаја са фестивала, додајемо још једном да ове године није забележен нити један већи инцидент, за шта су, пре свега, заслужни ов...“ Бум!
Експлозија. Иза бине, у „бекстејџу“. Колико год били узбуђени и навикли на приотехнику на концертима, поготово овог бенда, фанови су знали да је нешто пошло по злу. Апсолутни тајац. Бенд се потпуно утиша. Из завесе сувог леда која се разилазила на устајалом ваздуху, назирао се један од басиста, са пластичном маском у руци. Онај у љубичастом оделу. Нашминканог лица, белим пудером, болешљиво зеленкасте косе, масних власи, са два ожиљка на оба краја усана. Покушај проширивања уста? Образи су се преијавали попут свеже цвекле, модри од усирене крви. Сићушне очи вириле су из неспретно нацртаних кругова креоном. Већ при врху чела шминка се полако испирала под таласима зноја. У другој руци држао је детонатор.
Паника. Стотину хиљада људи поче да вришти, више него икад. Ретки фанатици су били убеђени да је ово још једно од великих изненађења, те су скандирали кловну на бини. Многи су по изгубљеним изразима лица чланова бенда дошли до закључка да нешто није у реду, те су се дали у троми бег, гурајући се кроз непробојну гужву. Највећи фанатици су били убеђени да је све то добро припремљени скеч, њих чак ни збуњени чланови обезбеђења и наоштрени полицајци нису могли да преваре.
Нашминкани басиста пришао је микрофону, те га стаде тапкати као кад истреса зачин из кесице. „Један... Један, два, проба, два.“ Многи су и даље паничили, али су слабо напредовали ка излазу. Један од чланова обезбеђења попе се на бину, а овај, брже-боље, испусти пластичну маску и том руком извуче пиштољ, дуге цеви, те га уби на месту, ни не трепнувши. Грдосија се сручи на тле, крварећи као из чесме. Ту већ и највећи фанатици одусташе од помисли да је у питању неко изненађење, те се и они умешаше у хаотичну панику. Убица се врати микрофону, ни не погледавши леш жртве, те настави, као да се ништа није догодило: „Један, два... Добро је, и даље ради. Елем. Ви, тамо, што сте кренули ка излазу, а и ви, обезбеђење, полиција, с оружјем, да, ви, спустите га.“ Полицајци не реаговаше. „Људи! Ово у мојој десној руци је детонатор! Враћајте се до бине. Враћа... Враћај! ВРАЋАЈТЕ СЕ!“, унезверено и неприродно се искали на микрофон, „Предамном, под вама, је... минско поље!“ Људи нису реговали, на тренутак су се брецнули када се животињски огласио, али су наставили да беже, обузети страхом. „Колико бомби морам да детонирам да би сте схватили, сваки улаз је прилично добро миниран, као и читаво тле на ком се сада налазите. Станите! СТАНИТЕ!“; Дрхтавим покретима дохвати детонатор, отвори га, те изабере дугме за најближи улаз, око ког се највише људи окупило, притисну дугме, шкрипећи зубима, бесно тресући главом, као да је под нападом епилепсије. Када осети ветар експлозије, умири се, гледајући тела људи како лете. Вечито је облизивао рањене усне, чак и док је говорио.
„Драги гледаоци. Ово је нечувено! Тик пред затварање последњег концерта на фестивалу, један од басиста из маскираног три-а, је, изгледа, према незваничним изворима, активирао бомбу у бекстејџу, која је побила многе чланове обезбеђења, претходне бендове, неколико полицајаца и људи из организације, као и нанела штету скоро свим камионима и уништила добар део опреме. Останите уз нас за најновије вести о минулом догађају“.
Напокон је добио њихову пажњу. Људи су схватили да је оно што су сви начули кроз звуке терора, његов рахитични глас, који је причао о неком минском пољу, оно што су сви узели здраво за готово и игнорисали, покушавајући да се спасу, заправо, итекако истина. Нису могли да побегну одатле. То је била стварност коју су морали да прихвате. Чак и полицајци спустише оружја, те се припремише за преговарања. Друга двојица из три-а, оставише маске на лицима, али повадише неколико пушака, те се брзо наоружаше. Прецизно су скидали људе попут голубова. Ону неколицину који су и даље покушавали да се спасу, пењући се на ограду. Кловн се поново обрати, сада мирној и престрављеној маси.
„Сада када имам вашу пажњу, замолио бих вас да учините пар једноставних ствари, које ће читав процес убрзати и олакшати. Прво, не покушавајте да... прескачете ограду, видите и сами како завршавају идејни творци бега. Полицајци, не доводите снајперисте... Да... снајперисте, то сам прво хтео да кажем, надам се да није касно. Било какав метак у мене или моје колеге, као и остале врсте повреда, детонираће се свих стотинак бомби, фино закопаних под вашим ногама.“
Многи су већ увелико плакали, хистерисали, приступали својој проклетости: да баш буду на том месту у то време, на разноразне начине... Неки су узимали и на силу пили све што им падне под руку, само да што пре олакшају себи муке и падну у кому или нешто слично. Неки, и даље жељни бега, су се спуштали, па су се потрбушке, попут војника, покушавали пробити до излаза. Неописиво слабо су напредовали. Још по који лудак је покушавао да прескочи ограду, те је завршавао на другој страни, мртав.
„Ови бендови пре, ови свирачи и певачи... нису вам ни до колена. Зато су и мртви. Ни мене нису нешто много забавили. Али, овај бенд...“ Фронтмен баш поменутог бенда се у том моменту, из необјашњивих разлога осили, те се ухвати свог микрофона и самоуверено проговори: „Дајте човеку паре, пада завршимо с тим. Видит...“ Метак му се усадио у лобању. „Ја овај... ЈА! Ја не желим... Ја, ја, мени нису потребне ПАРЕ!“ Викао је и сам хистерисао, поново под нападом дрхтавице. „Ако ме још неко прекине на овај или сличан начин...“, људима се оте жалопојни и хороричан крик, „Разнећу вас све! ТИШИНА!“ Још једном тајац. Условљавао је преко стотину хиљада људи. Многи су и даље пригушено плакали, гризли се за усне и цвилели од несношљивог страха и бола који је он проузроковао.
Тајац и тиха грцања пробијао је снажан звук уздисања и облизивања усана, те и мљацкања, све преко огромних звучника. Убрзо загрокта и хеликоптер. Није обраћао пажњу. Наставио је своју причу млатећи зеленом, млохавом косом, попут мокрог кучета, додајући уз то лудачки поглед и смешак, проширен ожиљцима. Једно око му је играло и шмиркало, попут поквареног уличног светла. „Овако, драга моја господо! У десној руци држим један апаратић, инструмент, тачније, који... Мери буку, односно, јачину звука. Свирајући ту, док вас је овај дивни бенд, чијег фронтмена више нема, изузетно забављао, измерио сам јачину вашег узбуђења, ваше еуфорије. Она износи стотину и двадесет четири децибела. Дивно! Ваш задатак је, драга публико“, блесаво се поклони, на шта нико не реагова, „Да... Да вриштите јаче од тога. Желим да вам докажем да су страх и терор далеко озбиљнија и јача осећања од еуфорије и радости. Страх и терор су последица хаоса. Хаос је... Хаос је... То је предивна ствар. Ја сам агент хаоса. Дакле, вриштите.“ Нико не пусти ни гласа. Пркосили су нашминаком лудаку. „Да... Заборавио сам да кажем да ће сваки ваш неуспели покушај резултовати смрћу једног члана бенда, имамо: двојицу гитариста, једног басисту, бубњара, саксофонисту, клавијатуристу и три предивне девојке за пратеће вокале“, набрајао их је као стоку пред клање, „То му дође... девет покушаја.“ Мртва тишина и даље. Чак су се и јецаји угушили. Чуло се само зујање и кловново гунђање. Дошавши себи, окрену се назад ка микрофону. „Како најважније заборављам... Ово се исто важи као покушај“. Хитро подиже руку, не окрећући главу, устрели бубњара који се сруши на свој инструмент. Људи завришташе. Он се искези.
Док су вриштали и викали, Џокер, како је волео да га зову, испружи тај инструмент ка њима, као да је певач који жели да препусти микрофон својим верним фановима. Уживао је, као да га прожима неки ветар, као да осети мирис свог омиљеног доручка, свмешкао се и облизивао, попут срећне краве.
„Стотину и осамнаест. Недовољно јако, ах мој драги басиста“. Момак паде, док му се чело пушило, све са навирањем млаза крви. Људи ни не престаше да вриште. Многи се упреше, схативши да је то можда једини начин да спасу бенд, а и себе, очигледно. Следећи вристак трајао је добрих минут и по. Многима почеше да пуцају капилари и гласне жице. Људи су се презнојавали, скакали како би можда побољшали учинак, млатили се о конструкције торња са камерама и осталом опремом, тукли једни друге, што је најгоре, чупали сопстену косу, гребали се. Џокер као да је све више уживао, пришао је публици и делио своје визит-картице, односно „Џокер“ карте из шпилова за игру. Производио је хаос, осећао се попут Бога који доказује колико је човек склон уништењу друштва и својих најближих, само како би спасао себе, себе као јединстевни појам.
„Стотину двадесет и један. Близу сте. Видим, почели сте да се служите наношењем бола, верујући да ћете тако побољшати јачину звука као скупине. Мало вас то ради. Предлажем свима да то почу да раде. Момци и ја смо прилично хумани, када видимо да некоме игра не иде, ми покушамо да помогнемо, не зову ме за бадава... Џокер!“ Лудачки и сабласно се насмеја гласно у микрофон, тероришући све присутне својим испадима. Зелена коса је летела свуда око њега, као да није његова. Дохватише велики сандук који је један од његових колега донео на бину, а он настави да прича у микрофон: „Ево, бацамо сандук пун средстава која могу да вам помогну да побоo
Život je jedna obična šetnja. Ti biraš gde i kad ćeš da odmoriš.

Корисников грб
Ledžer
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 19
Придружен: 07 Окт 2012, 12:25
Место: Subotica

Порукаод Ledžer » 25 Окт 2013, 01:28

„Стотину двадесет и један. Близу сте. Видим, почели сте да се служите наношењем бола, верујући да ћете тако побољшати јачину звука као скупине. Мало вас то ради. Предлажем свима да то почу да раде. Момци и ја смо прилично хумани, када видимо да некоме игра не иде, ми покушамо да помогнемо, не зову ме за бадава... Џокер!“ Лудачки и сабласно се насмеја гласно у микрофон, тероришући све присутне својим испадима. Зелена коса је летела свуда око њега, као да није његова. Дохватише велики сандук који је један од његових колега донео на бину, а он настави да прича у микрофон: „Ево, бацамо сандук пун средстава која могу да вам помогну да побољшате свој звук, само... морате мало више да се упрете и функционишете као једно, дајте, забавите ви мене, ја вас већ сат времена забаљам!“ Уистину, прошло је сат времена од како је почео да злоставља ове јадне људе. Зањихаше се и бацише ковчег десетак метара пред бину, а људи се разиђоше да избегну пројектил. Ковчег се заби у земљу и подиже прашину, али нико му не приђе ни на метар. „Ах да, немојте мислити да сам заборавио на договор. Даме имају предност“. Овога пута се окрену, накострешено погледа једну од певачица које су певале пратеће вокале, и жустро јој забоде кухињски нож у стомак, који је неприметно извадио из џепа сакоа. Друге две се удаљише неколико метара, стравично вриштећи и цвилећи. Како је прилазио микрофону, приватно добаци колегама с маскама: „Обожавам да користим нож. Пиштољ је играчка, нож је оружје.“
Стотину хиљада људи је поново почело да вришти, хистерично и безнадежно. Многима је понестало гласа, а многи су били на измаку да падну у несвест, неки и јесу пали. Бројчано су се смањивали они способни да и даље произведу силне звуке. Тако су и опадали децибели на Џокеровој справици, спали су чак на стотину и десет. Људи напред повероваше да ће им можда ножеви помоћи да произведу буку. Отворише ковчег, те прво што им паде на памет би да стружу и лупају хладна сечива једно о друго. Увидеше да нема снажног ефекта, те почеше да се самоповређују, а они склони насиљу почеше да повређују друге, да им секу косу, да их засецају... Ускоро се догоди и убиство унутар саме гомиле. Хаос се екстремно развијао. Када је хеликоптер пришао бини, скала се децибелима се попела изнад оне жељене, али је Џокер био и увређен тим чином „варања“, те је убацио гранату у полицајску летелицу. Видевши велики пламен и олупину која се обрушава на њих, људи су инстиктивно почели да беже и да паниче, те још више да вриште, колико год су то могли.
Док су Џокер и момци силазили са бине, позади, поносни кловн је говорио својим сарадницима: „Хаос је самоодржива енергија, погледајте. Нас више нема на бини, они настављају са својом причом коју сам им задао. Када би постојао начин да га некако енергетски каналишемо, имали би смо струје довека. Ха-ха-ха.“ Изопачено се кикотао.
То је била истина. Свих стотину хиљада људи, укључујући и обезбеђење и полицију, је сада толико било обузето циљем који им је лудак задао, толико било унезверено жељом за спасом и животом, да нису ни обраћали пажњу шта се догађа на бини. Џокер је у међувремну побио остатак бенда и нестао са својим колегама. Хаотична скупина се прибрала тек после минута крволочног понашања, када се полицајац из другог пристиглог хеликоптера огласио рафалном паљбом у небо, да одврати пажњу, па затим и мегафоном: „Мета нестала! Опасност умањена. Обустави неред!“ Са великих концертних звучника зачу се гласан пригушен кашаљ, крунисан револтом и жељом за преправком, а затим и познати застрашујући, истанчан глас: „Каже се... Хаос!“
„Поштовани гледаоци, извештај са фестивала завршавамо трагичним вестима. Након својих необичних захтева, препустивши људе на милост и немилост, анархиста и социопата, који се представио као Џокер, непримећено је нестао. Полиција није могла да испрати његов бег, а када се удаљио довољно далеко, без обзира што их је пре тога монструозно измучио, усмртио је више од сто хиљада људи, даљински детонирајући преко стотину експлозива постављених и укопаних на терену фестивала. Настрадала је, пре свега, публика фестивала, посетиоци, туристи, а затим и организатори, радници, музичари и остали извођачи, као и обезбеђење и велик број полицајаца, лекара и ватрогасаца и још многи други. Нико од преживелих не може потврдити ко је тачно одговоран за то што се оваквом болесном уму омогућило да, пре свега, буде на слободи, а затим и да спроведе овакав напад, организације високог нивоа, у који је морало бити умешано много људи. О минулом догађају вас обавештавамо са приливом нових информација. Останите уз наш програм. Испоштујмо наше суграђане и њихову трагичну судбину минутом ћутања.“


Дело садржи ликове уметнуте из већ постојећих уметничких дела, на која немам ауторска права, стога се ово стваралаштво може сматрати искључиво подржавањем, поштовањем и дивљењем ауторском раду Боба Кејна („Бетмен“) и Кристофера Нолана („Мрачни Витез“). Ради избегавања кршења ауторских права и оптужбе за плагијат, одричем се било какве профитабилности и користи која би се могла постићи путем овог пројекта, креираног стриктно за разоноду и забаву. Не одговарам за било какав вид злоупотребе овог материјала.
Život je jedna obična šetnja. Ti biraš gde i kad ćeš da odmoriš.