Dva čoveka, dva psa, dve mačke i jedan pacov

Vaša proza...

Уредник: anaatanas

[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable
Корисников грб
Ledžer
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 19
Придружен: 07 Окт 2012, 12:25
Место: Subotica
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable

Dva čoveka, dva psa, dve mačke i jedan pacov

Порукаод Ledžer » 25 Окт 2013, 01:00

(kratka pripovetka)
Autor: Ninoslav Jovčov

Nekada smo bili sigurni da makar stari mogu da prežive apokalipsu, sad više ni to ne znamo. Osetim to u vazduhu, osetim da smo jedini koji su ostali da se bore, nas dvojica. Dve izgubljene duše. Ovaj oblak, mračni i tmasti, koji je okupirao Suboticu još davne 2007, prilično strašno utiče na nerazvijena i zrela pluća, kojima je ostalo još mnogo litara kiseonika da propuste kroz sebe. Naravno, izvlačili su se matori, kojima je život visio o koncu, a mladi su se gušili, davili, vapili za slobodom i čistim vazduhom. Ipak, dugi niz godina nikog nije ostavio ravnodušnim, čak ni tlo... I ono je pocrnelo, omlitavilo, postalo jedina stvar koje su prepaćene oči mogle da vide od guste, sablasne magle.

Grad duhova. Subotica. Ostali smo moj prijatelj i ja. Svi mogući tabori za preživljavanje, volonterske organizacije, udruženja, društva su nestali. Kada je, nekoliko godina unazad, talas isparenja udario jače nego ikad, moj prijatelj i ja smo imali ludu sreću, ili nesreću, da budemo na sigurnom, nekoliko metara ispod zemlje, isčekujući svetlo na kraju tunela. Koliko znamo, koliko nas osećaji i intuicija služe, ostali smo jedini. Predpostavljamo da su mnogi pomrli, a takođe sumnjamo da su mnogi i pobegli. Daleko, iza horizonta, iza trepavica neba, koje su milovale nekad bronzana polja, kikotava na vetru.

Niko tačno ne zna šta i zašto se dogodilo. Sve što nas je obuzimalo bio je taj prokleti oblak. On je sprečavao kiseonik, samim tim, i naše misli da se roje, da kolonizuju rešenje. Ljudi koji su bili jedni od retkih sposobni da odgovore, prvi su okončali, kao da je izmaglica precizno ciljala. Ostali su neki koji su s vremena na vreme ulivali lažnu nadu, organizovali skupove, obećavali čišćenje, spas, obećavali su nekolicini, koja je slepo verovala. Tu smo, vođeni slomljenim štapovima i ubogim kučićima, bili moj prijatelj i ja. Čak su uspevali i da razmagle i razvedre određene delove grada, koji su još na momente ličili na civlizaciju, narod im je verovao, skupljali su sledbenike, ali su, kako su dobili njihovo poverenje, ponovo ukaljali grad, zgusnuvši još veću maglu.

Nakon one najjače gasne erupcije, moj prijatelj i ja smo se često davali u potrage. Avanture. Tražili smo. Nismo našli. Sećajući se znanja iz škole, bodrili smo jedan drugoga kako je reka spas. Subotica je nekada imala reku. Bez obzira što su nam se zalihe činile neiscrpnim, znali smo da ćemo samo tamo naći vodu dovoljnu da nas snabdeva još mnogo godina, a i samo tamo bi smo pronašli put u svet koji nas je čekao. Kroz maglu, kopnom nisi mogao nabasati na spas. Šanse su bile jako male. Možda to nismo želeli.

Jednog dana, ili noći, nikad nisi mogao da znaš od kad je apokalipsa nastupila, misli smo da smo našli „to“, da smo okončali naš jad. Ponadali smo se. Lutajući sivim, beživotnim ulicama našeg voljenog grada, bili smo iznenađeni pokretima u magli. Ples siluete nam je mamio vodu na užegla usta. Te, nejasne, tajanstvene mrlje. Viđali smo ih i ranije, ali ovo je bilo nešto drugo. Nešto živo. Činilo se jako blizu, činilo se nadonosno. Stvarno je bilo blizu, nekoliko metara. Naravno, magla je tu daljinu pretvorila u kilometre, a tek na metar, a ponekad i na pola, si mogao da razaznaš šta je pred tobom. Ovog puta nas je zvuk prvi razočarao. Bio je to lavež.
Život je jedna obična šetnja. Ti biraš gde i kad ćeš da odmoriš.

Корисников грб
Ledžer
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 19
Придружен: 07 Окт 2012, 12:25
Место: Subotica
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable

Порукаод Ledžer » 25 Окт 2013, 01:01

Pas. Običan. Lutalica. Siv, a možda i nije. Nismo znali. Njegova senka je u nama probudila dečju nadu da je to još jedan izgubljeni postapokaliptični subotičanin. I ono malo hrane što smo imali u tom momentu, kod sebe, dali smo mu. Čekalo je nas još hiljadu porcija u domovima, našim domovima, jedinim naseljenim. Želeli smo da nije tako, nismo znali, ali nas je večito probadala samosvest. Nisam mnogo razgovarao s njim, mojim drugom, nije bilo potrebe. Svakog su sopstvene misli mučile, a magla je davala jeziv odjek našim rečima, kad ih je bilo. To nas je plašilo, te smo se pogledima sporazumevali, koliko smo mogli. Apokalipsa i ono što je došlo posle nje iscrpilo nas je dovoljno da nas spreči da razgovaramo. Čak i kad smo pričali, bilo je setno i melanholično.

Jednom davno smo lutali, starom dobrom Prozivkom, koja se polako vraćala svojim močvarnim korenima, baš nakon kratkog razvedravanja, poslednjeg, koje je sprovela šačica ljudi koji su ostali, poveli smo dug i mlitav razgovor. Tad smo prvi put, od katastrofe, osetili strah, na nekoliko načina. Prvo smo se kroz „ćaskanje“ prisećali predivnih momenata nekad življe i šarenije Subotice, zatim smo predskazivali mračnu sudbinu ljudi, koji su nam već ličili na vojnike sa belom zastavom, mašući životu, a na red je, posle nekog vremena došla i naša sudbina. Tu nas je obuzeo.

Ne postoji gora stvar od straha u izmaglici koja je poslužila kao najmoćnije pojačalo. Strah od budućnosti, nečega što se još nije dogodilo. A hoće. Možda i neće. Strah od preduzimanja bilo čega, sa svešću da smo kao izdanci i klice ljudske vrste, još odojčad u nepreglednom svetu iskustva, apsolutno nemoćni da išta promenimo u našem gradiću, u našoj, otrovanoj i zaboravljenoj sredini. Onda je nastupio i fizički strah. Kroz penušavi i vlažni dim, pomešan s maglom, lebdela je neka prilika. Mnogo brže i okretnije od one siluete koja se ispostavila da je pas. Pogledao sam prijatelja, tražeći njegove zenice u zabrideloj okolini. Tražio sam sigurnost i neustrašivost, a naleteh na ogledalo svog osećanja, terora. Staklaste oči treperile su kao čaša u ruci pomahnitale operske pevačice. Zvuci, nama nepoznati, koji su podsećali na mešavinu režanja i vučjeg zavijanja, opsedali su naše telo, istiskajući feromone u vazduh.

Phobos. Grad ga je pun. Građevine su počele da ga osete. Izvijale su se pod njegovim uticajem, urušavale, skvrčivši se u ogavne ispljuvke, nedovršene bogalje. Magla ga je izazivala. Ili nešto drugo. Možda je maglu prouzrokovao meteor koji se besno sručio te davne 2007, možda je globalno zagrevanje, a može biti da je neko nešto petljao, da je ljudska ruka umešana. Možda je grad ležao baš na nekom vulkanu koji je eonima strpljivo čekao. Pogrešno izgrađen. Promašena civilizacija. Promašena reka. Izgubljena reka, koju smo mi uporno tražili. Ni mi ni društvo nismo imali svest o tom propadanju, nismo mogli da znamo šta se događalo, šta se događa, niti šta će se desiti.

Drevni ljudi su oduvek uživali u njemu. Imao je spokoj. Nije imao treštavu muziku i splavove. Tu je nekad bilo more. Ona silueta koja nas opsedala u nemilosrdnoj magli, još gušćoj nakon poslednjeg „prosvetljenja“? Ispostavilo se da je to bio poveći pacov. Nemi saputnik. Nakon njega usledila je spodoba od mačke, koja je prepunila naš strahomer, isprepadavši nas, nedostatkom oka i već pomenutim zvucima. U toj magli joj ni jedno nije bilo potrebno.

Uparivši se sa još jednim psom i mačkom, te životinje su bila poslednja bića koja smo mi sreli u ovom gradu. Od tad je prošlo mnogo godina. Možda i nije. Vreme u magli stoji, satovi ne reaguju, misli se suše. Niko nikad neće znati. Tražili smo reku i dalje. Bili smo nemoćni, nas dvojica, mladih. Neiskusni u traganju, slabo podučeni, nadbrojani od strane zle sile prirode. Dve litre magle i dima bile su dovoljne da pokriju jednog čoveka. U gradu ih je bilo na milijarde.

Dva čoveka, dva psa, dve mačke i jedan pacov. Nemoćni ili nevoljni da išta promene? Da li smo gubili nadu ili je tražili? Da li smo hteli da pronađemo reku? Da li smo voleli naš grad? Da li je voleo on nas? Da nam je neko ponudio da odemo, u civilizaciju, među ljude, da nam je neko makar ponudio kontakt u vidu radija, televizije ili interneta, koji su odavno obezglavljeni parom i maglom, bismo li ih prihvatili? Da li je još neko bio osuđen na propast sa nama? Zašto nismo otišli na vreme? Hoće li ikad iko opet naseliti Suboticu i stvarno je razvedriti? Da li je još neki grad ovako stradao, ili je možda katastrofa obuhvatila čitav svet?

Negde postoji odgovor. Mi smo prestali da tražimo, moj prijatelj i ja. Otišli smo kućama, utoplili se i čekali sudbu. Čovek je biće kom ništa drugo ne preostaje. One životinjice, naši saputnici u sićušnom delu puta, one su se spasle, svaka za sebe, nisu čekale jedna drugu. Žalosno izgubljeno vreme i šansa. Tako prosto. Tako nesuđeno. Našem rodu. Može biti da su pronašle put u dekontanimiranu zonu, može biti da su uginule. Spas je promenljiv pojam. Možda smo se i mi spasli. Nikad nećemo znati.
Život je jedna obična šetnja. Ti biraš gde i kad ćeš da odmoriš.


[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable