Pupoljak i zver

Vaša proza...

Уредник: anaatanas

MC
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 36
Придружен: 12 Окт 2004, 17:26

Pupoljak i zver

Порукаод MC » 29 Авг 2013, 18:46

Pupoljak i zver

Nisam ti ja Rodjo ovo pričao? Ili jesam možda? Svejedno, pitaš me što sam tužan, a ja sam star čovek, samo su mi sećanja još ostala. Sad se evo baš nečega sećam, ima tome dvadesetak godina, još sam radio u firmi. Već se više nisam nadao da ću ikada da se oženim, jednostavno ko odredjene stepenice u životu preskoči, on ne može dalje. Ja sam mladost svoju preskočio, umesto uživanjima, moja je bila okrenuta kontemplaciji i knjigama i šetnjama kroz prirodu. Tek kasnije sam se okrenuo strastima, ali to behu sve neke neobavezni dodiri sa starijim i po pravlu perverznim damama. Znam da niko ovde u staračkom domu to za mene ne bi pomislio, ali tako je. To je za mene bilaj ljubav, intima. Ja za drugo nisam znao, dok me starost nije sasvim zaustavila bio sam pravi patološki sladostrasnik…

Jednom, samo jednom se ipak desilo nešto čudno. Bila je jedna pripravnica. Ostali ona i ja, slučajno sami u sobi za pušenje (a jas sam, kao što znaš bio veliki pušač). I sedimo teko jedno kraj drugog, ona se tek bila zaposlila. Odjednom, stavi ona ruku na moju i pita: “Ma kako vi sve ovo izdržavate?”.

“Ma koje?”, pravim se nevešt.

“Ovo, ovo pretvaranje, ovu neiskrenost, ove lažne osmehe. Svaki put kad dodjem kući ja plačem. Zar je ovo naš put, zar je ovo život, pitam se ”.

“I meni je bilo tako”, rekoh, “kao i vama i moje je verme prošlo u tom sentimentu, u toj ozlojedjenosti. Nisam razumeo druge, a oni, oni možda jesu istinski srećni.

Obije smo uzdahnuli. Neka se toplina stade razlivati po nama. Osetim da se tresem. Ona u licu sva crvena. Nije to bila želja da se na licu mesta dohvatimo, tu sam želju poznavao. Ovo je bilo nešto drugo, neka osvajajuća bliskost, neki ukrupnjujuć osećaj, kao da izlaziš iz sebe, iz voje kože, kao da se širiš…

Ti Rodjo možda ne razumeš, jer si homoseksualac, ali mi koji volimo žene, volimo ih po prirodi stvari. Sve volimo, anatomiju, glas, ponašanje, sve, sve nam je to kod njih lepo i sve nam je to zanimljivo. Nekako smo upućen i na njih, ne moraju one ništa da se pretvaraju, da se prse i nameštaju. Mi smo tu i bez toga. Mi ih osečamo, želimo, vidimo u njima i bolje i lepđe nego što jesu. A pripravnica je tada bila… šta da ti kažem, kao cvet, kao pupoljak. Ne da je ona bila, po nekom estetskom kriterijumu superiorna, nego je bila čista, neokaljana, u njoj beše nešto od ponašanja devojčice. Ne puke nevinosti, ne u seksualnom smislu. Ne, ne…. Posmatrala je svet iskreno, barem u to, trenutku, videla ga onakvim kakav jeste, u svom užasu i svoj divoti. Bez laži, bez svih onih shvatanja koje govori o tome šta “žena traba da bude i kako da se ponaša”.

Nije ona Rodjo od mene tražilja ljubav. Pa i tad sam bio dovoljno star, prestar za to. Tražila je ona nešto ljudsko, neko saosećanje, prijateljstvo, možda zaštitu… Ljubav izmedju muškarca i žene je Rodjo, samo nastavak te ljudskosti, samo nastavak… Toliko sam, znaš osetio njen dodir da sam naivno pomislio kako ću za nju učiniti sve, kako ću joj pomoći i zaštititi je po svaku cenu….

I nisam učinio ništa. Dok smo tako sedeli, ušla je šefica u sobu. Jedna neurotična, debele, bolesna žena od oko pedeset godina. Znaš sa onom bojom glasa kakvu zadobiju nezadovoljne i razvedene žene kad stare. Sa njom sam na žalost povremeno, ulazio u intimne odnose, izopačene i bolesne naravi. S njom sam na žalost…. Da i to je možda bio dovoljan razlog za njen motiv da nas razdvoji, da pobesni, da sa nekim izgovorom pozove pripravnicu kod sebe kad je shvatila da medju nama možda ima nečega.

Tako sam ostao sam da sedim u toj sobi, sobi za pušenje. A pripravnica je od tog dana bila vrlo zauzeta. Nije više razgovarala sa mnom. Na hodniku bi klimnuli glavom jedno drugom i ja sam mogao zapaziti svaki put kako je drugačija, kako se menja. Svaki put se sve više onako proračunato smeškala, mislim da joj i lice postade nekako ugojenije, oblije, od svog tog sedenja valjda. I u njenom ponašanju beše sve više neke poslovne etikecije, nečeg naučenog u tom paklu od radnog mesta, neke ukočenosti…

Na posletku, pola godine kasnije, vidim da je ispred zgrade čeka neki tip sa mercedesom. Neki direktorov rodjak, bogati trgovac kancelarijskim materijalom, Tako su je ogovarali. “Dobro se snašla”, govorile su žene sa zavišću o njoj.
To me je sve pogodilo. Nisam ja Rodjo bio zaljubljen u nju. Samo je strašno bilo videti kako su u njoj idealizam i iskrenost nestali. Taj prelaz, od pupoljka do zveri, od devojčice do prefrigane kurve koja se prodaje za bogatstvo, za moć, za sve to što je ljudima, a naročito ženama toliko poželjno… to je najstrašnije. Stvarnost i dodir nestaju, laž nas preuzima, ubija, postajemo ružni od laganja, ružni od bezosećaja. Posle se razvela, sada je kao ona šefica. Od laži i samolaži nema sreče, a ipak, svi, skoro baš svi idu baš tim putem. To je taj užas Rodjo, to je najstrašnije…To.

MC