Hemija

Vaša proza...

Уредник: anaatanas

MC
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 36
Придружен: 12 Окт 2004, 17:26

Hemija

Порукаод MC » 03 Авг 2013, 08:01

Hemija

Stajali su zagrljeni na peronu. Leni je tako prijala bliskost Janovog tela, njegove ruke koje su je stiskale, hvatale njeno meso, mazile je i nežno grlile. Osećala je kako mu se potpuno predaje, kao da je njegova. Ne baš potpuno, jer je bila svesna koliko malo iskustva ima, a da Jana ona i ne poznaje toliko dugo da bi tačno mogla znati ima li on mnogo više iskustva od nje. Ipak, puštala je da joj telo preplavi nekakav vreli slatki talas, kao nesvestica. Stisla uz njega kao da bi da projde u njegovu kožu i spoji se s njim.
A voz ne čeka ljubavnike, voz dolazi, još jedan poljubac, još jedan jezik zariven dunoku u usta. Još jedan dodir i gotovo. „Javi se”.

Zadihana ulazi unutra. Pod utiskom je onoga što se desilo. Grči prste, oseća miris sopstvenog znoja. Guši se od čežnje. Gleda kroz prozor u crno, u kišu u noć u besmislena svetla koja promiču. Ne zna šta će dalje, sada kad ima nekoga. Sigurno oseća da ima nekoga. To misao donekle vraća sigurnost i mir. Sutra je novi radni dan, onda ponovo na fakultet, onda ponovo sve, rutina. To je toliko drugačije od onoga što je proživela danas. Ona je stvorena za to, ona živi za ljubav. Oseća se potpunom, veza je čini potpunom, saznanje da te neko želi. Uljuljkuje se u slatkom snu.

Ljudi odlaze, neki ulaze. Oni nisu interesantni. Kao da svi gledaju u nju. Mora biti da joj se na licu čita koliko je srećna. Pognula je glavu. Neko ispred nje nosi crne pantalone. To je neki tip koji je tek seo tu. Taj je posmatra netremice. Izdržaće njegov pogled. Oči su mu zelene. Nije da je sirov i pohotan kao ostali. O tom pogledu ima bola, tihe i postojane žudnje. On je sasvim drugačiji. Kao da je poziva. Ponovo gleda kroz prozor, u crno. Razmišlja o posebnim ljudima, o tome kako se oni sreću, kako za takve susrete ni postojeće veze ni društvene konvencije nisu prepreka, za one koji se osećaju kao svoji, koji kao da su rođeni od iste ideje, željni jedni drugih i želni slobode.

Bip telefona. To je poruka od Jana. „Volim te”. Osmeh joj prekriva lice. „I ja tebe, zvaću te”, odgovara mu svojom porukom.

Tip ispred samo ćuti. Gleda oko sebe. Nakupilo se puno ljudi u vagonu i postalo je strašno zagušljivo, skoro da smrdi. Neki ljudi okolo glasno pričaju svojim mobilnim telefonima ili puštaju muziku. Smetaju im. Lena oseća gadjenje spram svih tih „običnih”, rutinskih ljudi, svih tih brbljivih usta koja nisu ni govorila ni mislila ništa ni pametno ni novo. Krajičkom oka vidi da je i njemu dosta svega. Neki trzaj, neka spremnost mišića je kod njega. Crne pantalone se dižu,on ustaje, naglo odlazi. Kao nepredvidljiva životinja. Za trenutak je zbunjena, zatečena, ostavljena.
Sakuplja svari. Sa rupom u stomaku i ona konačno ustaje, u strahu da bi mogao da ode. Pogrešila je, nije mu stavila do znanja... sve ono.

Našla ga je tamo između vagona, sedeo je na pomoćnom sedištu. Gledao je prazno. Sivi čovek, sav u sivom. Htela bi to za sebe. Zeleno i sivo. Htela bi da sve to bude njeno. Gleda ga pravo u oči, stvari joj ispadaju usled drmusanja voza. Trese kosom. Daće mu miris iz svoje kose za uspomenu. Vezaće ga vonjem. Popravlja džemer, dekolte. Ne zna šta bi uradila, kako mu privukla pažnju, kako mu rekla. Da ga startuje? Da mu traži broj telefona? To je granica. Zar on ne razume? Da nije peder? Nije moguće da je pogrešila. Nije moguće da nije osetio isto što i ona.

Voz usporava. Lena oseća da se ponovo znoji. Ustaju oboje, kao da ih povlaće neke nevidljive niti. Smešni su. Sebi i drugima. .
I metalna šipka za koju se držala je mokra od njene šake. On ustade, prilazi k vratim vagona i njoj. Približava joj se. Tako blizu. Ona znala da je to sad onaj trenutak. Biti jedno sa njim. Biti jedno i sa Janom. Sa svima. Weltshmerz, radost, hemija. Trenuci usporavanja kao da će se spojiti u večnost. ruke im se dodirnuše. prvo rukavi, onda i šake na šipci za pridržavanje. Voz stade. On će sada reći nešto. Ali on se samo osmehnuje i trči u vlažnu i hladnu noć.

Lena ostaje da stoji u onom istom položaju u kome je bila dok je ljudi koji ulaze guraju nazad. Sručuje se na pomoćno sedište. Ništa joj nije jasno. Toliko osećaja za danas. Prvo radost ljubavi i spajanja, onda razočarenje. Nepoznati u sivom ipak nije uspeo da predje tu granicu, nije se usudio da stupi u razgovor. Nije ni ona. Pomisli na Jana, pomislina nepoznatog, nije mogla da se odluči iako je Jan bio dostupan i siguran. Stremila je k nepoznatom, više joj ništa nije jasno. Bilo bi dobor imato mirnog i dosadnog dečka kao što je Jan i još nekoga, misterioznog i hladnog. Zbog uzbudjenja, zbog svega...

Vagoni kloparaju i smiruju Lenu. Malo se plaši. Opet je tako sama. Odlučuje se da napiše poruku za Jana. I dok gleda u ekrančić telefona primećuje da je neko posmatra. Diskretno podiže pogled. To je neki tamnoputi lik, Latino. Kao neki Brazilac. Nastavlja da kuca poruku, ali ne može da se skoncentriše dok onaj gleda. Taj je baš uporan, a ne kao onaj sivi malopre. Mora da je vatren, mora biti d aprilazi ženama. Lena se osmehuje. Oseća neku bliskost, da onaj Latino baš, baš jeste za nju. To je kao kad nadješ dobru stvar na rasprodaju, baš kad se ne nadaš. Lena oseća neku toplinu u sebi. Mora biti da je to ono, hemija ljubavi.

MC

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20436
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 03 Авг 2013, 08:48

Gde si, Care?
Nema te odavno.
Još uvek si jak u kratkoj priči....
Ti uvek imaš šta da kažeš...
:mah :mah :mah :mah

MC
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 36
Придружен: 12 Окт 2004, 17:26

Порукаод MC » 05 Авг 2013, 10:17

hvala, stavicu jos nesto

Mikelcharles1
~ pocetnik ~
~ pocetnik ~
Поруке: 1
Придружен: 16 Окт 2014, 13:06

Порукаод Mikelcharles1 » 16 Окт 2014, 13:14

U mojoj omiljenoj kafani, često sedi jedan dilber. Pivo, stalno. I galami. Dobacuje za sve stolove. Gekanski napadno.
Kako li uđem, akne: Đe si, biblioteka!

addeson7
~ pocetnik ~
~ pocetnik ~
Поруке: 1
Придружен: 11 Мар 2015, 14:13

Порукаод addeson7 » 11 Мар 2015, 14:17

U zoru, vagon stade i ustaše otvoriše vrata. Pred nevoljnim putnicima ukaza se neka sumnjiva, blatnjava ravnica, zamagljena i hladna. Jedva su silazili s vagona onako ukočeni od žedji i duge vožnje. Pored puta bijahu lokve pune blatnjave vode i ljudi, kao životinje padoše na koljena i počeše laptati ti smrdljivu žutu tečnost, što