Ninoslav Jevčov - Kuče na sekiri

Vaša proza...

Уредник: anaatanas

Корисников грб
Ledžer
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 19
Придружен: 07 Окт 2012, 12:25
Место: Subotica

Ninoslav Jevčov - Kuče na sekiri

Порукаод Ledžer » 13 Апр 2013, 11:01

Нинослав Јовчов - Куче на секири

(кратка приповетка)

Човек је одувек желео да познаје немушти језик, одувек је желео да може да се обрати свом најбољем пријатељу, и да га разуме, пса. Било то сад у данашњици, или онда, кад су се хладне секире сусретале са топлим, бела кожа са црвеном, моћни Викинзи са дивљим Индијанцима, немушти језик је увек био актуелна тема. Баш таква мора и злоба мучи нашег јунака, Гнурда, остављеног на пешчаном континенту, где је заборављен у врелу битке од стране својих сабораца, пљачкаша, морнара, заборављен попут обичног пртљага.

Трк га је полако умарао. Кисели зној је испуњавао кратере настале од жуљева који су испаравали на неугодној клими. Крзно које је брижно грејало његова леђа у Скандинавији, сада је представљало највеће бреме на преријским температурама, те га се Гнурд веома нерадо решио, малтене уз опроштајну церемонију. Тешки шлем и још теши искрзани штит, морао је да вуче за собом, није смео да га се реши, за сваки случај. Око срца му се стезао обруч, уцвиљену жртву окруживале су гладне хијене. Тражио је север, било какав, иако би му највише пријао његов, али с обзиром да је био миљама далеко преко океана, задовољио би се и најмањим расхлађењем.

Викинзи немају обичај да остављају своје садруге у центру збивања, али се изузме по који ризичан случај, или случај простог немара на тренутак, попут оног који је оцрнио судбину гордог Гнурда. У подигнутој прашини, на самом пристанишу викиншких бродова, дивљала је битка, попут разјареног торнада. Црвенокожци су растеривали једну викиншку посаду која је пошла у експедицију, жељна блага и добара, и открила нови континент ни незнајући то. У облаку који се уздигао, у ватри која је букнула и таласима који су се противили скандинавским ногама, Гнурдови пријатељи нису ни приметили да им фали један борац, те су се брже боље отиснули и спасли своје пљачкашке главе. Чим је докучио да је остао без потпоре и повратне карте за домовину, дао се у бег пред љутим Индијанцима. Осуђен је на лутање по дивљем континенту, који га је из дана у дан све више притискао својим хировима које нису пријали његовој кожи и уму.

После три дана скоро непрестаног трка, уз паузе за једно сласно преријско куче и неколико кратких дремки, Гнурд осети благо захлађење. Канадски поветарац полако му помилова риђу косу и браду, у коју се бејаху умрсили суви листови и чичци. Ах, шума, хлад, потоци… скоро као код куће, помисли уморни Гнурд. Није ни привремено логориште припремио људски, капци му се предаше.

Сан му прекиде неко њушкање, подло и сиктаво. Иако још увек није у потпуности прешао у реалм јаве, Гнурд је приметио оштре канџе које су му жуљале руке и ноге. У почетку је мислио да је то део сна, јер је видео огромног мрког медведа на себи, али бол који је био изазван његовом тежином убзо поста итекако стваран. И камени, набрекли мишићи нису могли да одгурну звер, те је Гнурд после неколико покушаја посегнуо за својом секиром везаном за леву ногу која се беше згрчила под шумским титаном. Медвеђа бала му капну у око и набора се попут врелог качамака на ратниковом лицу, те га омете га у посезању за оружјем. У секунди се пред Гнурдом разапе провалија за назубљеним ивицама, а у дну амбиса он угледа желудац који је алаво рикао.

Медвед би већ увелико варио викиншког грдосију, да није неустрашивог пса који наиђе у правом тренутку, лутајући шумом. Пас се залете и кроз скок, вилицом доспе до медведове шапе коју крволочно угризе, те спречи сваштоједа који је био на путу да усмрти ратника. Како се дочекао на ноге, пас се накостреши и стаде сабласно режати, доводећи у питање припадност раси паса, јер су се зуби невероватно истицали, човек би пре помислио да је вук у питању. Медвед се повуче и нестаде у сенкама грандиозних секвоја, уз поражавајуће скичање.

Гнурд се подиже, обриса вунену одору и не марећи што га пас неће разумети започе захвалним тоном:
- Човече! Мислим, ти... животињо, шапионе! Псино! Вучино! Не могу да верујем, како си га напао! Светог ми Одина, овако нешто још нисам видео за својих четрдесет зима. Па у тог медведа могу стати сви твоји преци. Ево, имам нешто за тебе – извади остатак меса преријског кучета, његовог јединог улова на новом континенту – узми слободно, молим те.
Како је Гнурд почео своју захвалницу грубим, храпавим гласом, пас се лагано повлачио, на шта је ратник упитно реаговао:
- Шта ти је? Онаквог медведа се не бојиш, а мене којем си спасао живот се плашиш?
Пас се све више повлачио, дрхтавим корацима, док се коначно није дао у бег. Не, не, не, није ми потребно друштво спорог, чудног, великог човека, помогао сам му, а сад слободно може да ме остави на миру, мислио је пас.

Гнурду тешко паде то што је пас побегао, али се убрзо сети да се просто уплашио његове појаве, те се дао у потеру за псом, дозивајући га што је нежније могао. Ипак, то је било далеко од најстраховитије успаванке, али, човек се трудио. Пас се зауставио након краћег спринта, увидећи да неће моћи тако лако да се реши новостеченог „пријатеља“. Добро, поједем то јадно парче, мало поседим с њим уз ватру док не заспе, и побегнем у сред ноћи, паде му на памет док му се трапави Гнурд приближавао.
- Немаш чега да се плашиш, ево изволи месо, то је тренутно најбоља награда коју могу да приуштим – рече Гнурд, неспретно мазећи пса, гужвајући лепо очувано крзно и савијајући уши које су до тад стајале праве попут копља.
Не плашим се ја ничег’, само бих јако волео да некако могу да ти се обратим, и да ти кажем да ми друштво није потребно, и да само успораваш мој задатак патроле, помисли пас, уз узалудни покушај лавежа у који је приложио наду да ће бити схваћен.

Гнурд сасвим погрешно реагова на лавеж. Узе скупљати дрва за потпалу:
- Ево ево, упалићу ватру што пре, видим да ти је хладно. Немој да се жалиш толико, какав си утисак оставио на мене кад смо се први пут срели, све нешто низбрдо иде та твоја храброст и одважност.

Будала.

Уз логорску ватру, Гнурд у сред ноћи стаде отварати душу:
- Еее мој Руфине. Е види, одједном сам ти смислио име – ратник се благо осмехну, и настави испијати последњу чутурицу медовине.
Руфин? Руфин?! И још је данас раније спомињао неког Одина, па макар такво име да ми да, али Руфин? Шта је овај, жвакао листове коке? Ја пре свега имам име, зову ме Муња која лаје, а поред тога, могао је мало више маште да уложи у смишљање надимка на који бих требао да се одазовем. Боље би било да ми даш гутљај тога што пијеш, а не ту да ми сушиш уши твојим храпавим гласом, мислио је пас у миру, поптуно искљученим погледом посматрајући Викинга.
- Руфин, тако зовемо многе вукове тамо код нас, због оштрих зуба и смртног завијања. То је херојско име, а ти си га сигурно достојан.
Е сад могу поштено и да угинем.
- Да само знаш како је тамо код мене. Ова шума би код нас била најмање сурова и најтоплија средина. Пахуље су оштрије од ножева, брда су стрмија од било ког крова, а вукови и медведи су крволочнији од било које пијавице. Само што ја живим далеко, Руфине. Данима и данима мора да се плови да би дошао до мог родног краја.
Да, да, све је то лепо. 'Ајде само умори се и заспи већ једном, помисли пас, полако се интересујући за спору Гнурдову причу.
- Само кад се сетим, свиња, руна, великих жена, пчела, медовине... бар кад би нешто од тога искусио. Ееее, па ево медовине, мораш ово да пробаш – подиже се и нагну чутурицу ка Руфину.
Док је испијао слатко вино од меда, псу паде на памет: Напокон! Да се у нечему разумемо. Није ово лоше, човече. Можда споро говори и чудно се осети, али су му приче помало занимљиве, а пиће освежавајуће. Зашто ми је све некако одједном тамније?

Убрзо, Гнурд започе једну песму из свога краја. Шумом одјекну поносни, дубоки, весели глас. Пас га је посматрао с чуџењем, које убрзо прерасте у дивљење, што од деловања медовине, што захваљујучи таленту који би изазван скандинавским родољубљем. Руфинов план потпуно се окрену против њега, медовина му брзо успори и умори мозак, те он заспа пре Гнурда, који још не беше ни завршио песму.

Следеће јутро, Руфина сачека свеже уловљена веверица за доручак. Шта се догодило синоћ? Оно чудо од меда ме оборило с ногу потпуно. Не могу никако да побегнем кад ми је уловио доручак. Оставићу га идуће ноћи.
- Руфине, ево доручка! Синоћ нам је баш било лепо. Дуго се тако нисам проводио уз ватру, и пријатеља. Дуго нисам ни имао пријатеља.
Питам се зашто.
- Звао се Барик. Често сам с њим камповао, ишао у лов, и наравно у пљачкашке походе. А, шта ја то теби причам, па ти си пас, светог му Одина!
Руфин снажно залаја, желећи да чује причу до краја. Страшно се лоше осећам, добро је што не може да ми чита мисли.
- Чекај, сад си ме разумео?! Хоћеш да чујеш остатак приче?
Руфин два пута залаја, тако да јутарњи свежи ваздух завибрира.
- Може и то да буде договор – рече Гнурд на чијем лицу се роди осмех пун наде – два пута лајеш ако је одговор потрвдан, а једном ако је негативан. Договор?
Руфин поносно два пута залаја.
- Одлично! Баш ми је драго што смо дошли до неког заједничког језика. Где сам оно стао? Да, мој животни пријатељ, звао се Барик. И ето, изгледа да је тако Локи, мрачни бог подземља хтео, у једном пљачкашком походу...
Одједном, Руфин се пробуди из опште зачараности и задубљености у почетак приче, оњуши вазух око себе и сумњиво накриви главу, Гнурд то примети те забринуто прекиде своју причу:
- И ти осетиш? Нешто запаљено, гараво?
Пас два пута залаја. Покупише се светлосном брзином и потрчаше, Руфин на челу, који је пратио траг мириса паљевине, а за петама му је био Викинг.

Стигоше до једног логора, на мањем пропланку. У трави су се преливали многи трагови шатора и опреме, а гар је испуштао снажан мирис који су гости шуме осетили.
- Ово је један од наших кампова. Ту смо логорили моја посада, и ја. Пре него што смо налетели на неке Црвенокожце.
Гнурд се саже и поче прегледати густу траву. Убрзо пронађе једну камену плочу.
- Види Руфине, један од великих викиншких епова!
Ратник је држао скоро савршено изрезану, тешку камену таблу. На њој су модром крвљу биле исписане разне руне, које су представљале познати народни еп. Тај еп је Гнурдова посада, с њим на челу, једне пријатне вечери певала, уживајући у чарима ноћне шуме.
- Овај еп сам певао са људима који су сад у својим топлим домовима – говорио је Гнурд, док му се поглед губио међу крвавим симболима, а глас му је дрхтао – са својим женама, децом, прасићима. Испијају медовину и певају многе песме и епове сличне овом. Не знам да ли си то икад осетио Руфине, али тешко је бити далеко од дома, и још бити свестан да се њему не могу вратити.
Пас зајала само једном. Низ грубу кожу скандинавског образа потече росна суза. Преко усана које су биле одскочна даска многим грубим и храбрим речима, које је овај ратник изговарао у многим ратовима, такође многим стиховима које је у дерилијуму од среће испевао, преко усана које су страствено љубиле његову вредну жену, која већ другог мужа тражи преплива та болна суза.

Након неколико минута тишине, и празнине у главама, мисао доплива у Руфинову главу: Па ето! Могу да га одведем своме газди, Сови која стражари, поглавици племена. Он ће сигурно знати како да помогне овом дивном човеку. Иако нисам преживео ништа од тога о чему је зборио, осетим тај бол. Пас поче лајати, што пробуди Викинга из депресивне замишљености.
- Шта је Руфине? Шта се догађа?
Пас је наставио са лавежом и полако се упутио ка Индијанском логору.
- Где ћеш? Руфине?!
Само ме прати, човече, 'ајде, прати ме!
- Шта си пронашао мо&
Život je jedna obična šetnja. Ti biraš gde i kad ćeš da odmoriš.

Корисников грб
Ledžer
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 19
Придружен: 07 Окт 2012, 12:25
Место: Subotica

Порукаод Ledžer » 13 Апр 2013, 11:04

Након неколико минута тишине, и празнине у главама, мисао доплива у Руфинову главу: Па ето! Могу да га одведем своме газди, Сови која стражари, поглавици племена. Он ће сигурно знати како да помогне овом дивном човеку. Иако нисам преживео ништа од тога о чему је зборио, осетим тај бол. Пас поче лајати, што пробуди Викинга из депресивне замишљености.
- Шта је Руфине? Шта се догађа?
Пас је наставио са лавежом и полако се упутио ка Индијанском логору.
- Где ћеш? Руфине?!
Само ме прати, човече, 'ајде, прати ме!
- Шта си пронашао момче? Руфине?!
Напокон, после неколико минута лавежа и Руфинове вуче за Гнурдове ногавице, ратник схвати шта је по среди, и потрча за псом. Уморише се пред сам залазак сунца, а налазили су се на самој ивици шуме, иако Скандинавац тога није био свестан, те су се ипак улогорили у шуми, уместо да уживају у топлој ноћи на безграничној прерији, неколико стотина корака даље.
Гнурд је пре спавања Руфину довршио причу о његовом пријатељу, Барику, а пас је помно слушао:
- Знаш, код нас Викинга је обичај да резбаримо и исписујемо имена и стихове на оружја. Када стекнемо крви вредне пријатеље, онда том крвљу исписујемо њихова имена, а стихове исписијемо ливеним златом или платином. Барик је био пријатељ крви вредан, неколико пута ми је спасао породицу од гладних медведа, а мени је једном чак и спасао живот. Одлучим ја, да му саопштим да ћу исписати његово име на моју другу секиру, то су ове близнакиње, јесам ли ти их показао?
Руфин лајну само једном. Гнурд затим извади две главне секире које је носио о појасу. На једној је јуначком крвљу било исписано Гнурд, а друга је била сива и празна.
- Ето видиш, ништа. Баш кад сам одлучио да му понудим да остави вечни отисак на мојој секири, црни час је куцнуо, и Барик се срушио, легао, као да спава, само што се никад није пробудио. Штета што такав јунак није доживео више борби и ожиљака.
Каква несрећа. Ти заслужујеш новог пријатеља, Гнурде, само тога ниси свестан.
- Руфине – рече скандинавац после инспиративног размишљања - Мислим да је време да се ти потпишеш на другу близнакињу. Шта мислиш о томе?
Пас се подиже, реп му се размаха, а он се два пута ведро огласи.
- Дај шапу – рече Викинг узимајући празну секиру.
Без скика и без трзаја, пас поднесе плитку посекотину коју Гнурд направи. Вешто је и за тили час уз помоћ капајуће шапе јасно на сечиво исписао: „Руфин“. Пас седе да га ратник помази, притом весело машући репом. Не знаш ти човече колико ми је драго што ме видиш као људског пријатеља. Баш ми је жао што не можеш да ме разумеш. Волео бих да знаш да ћу све учинити да се вратиш свету који волиш и за који би и живот дао, размишљао је Руфин док је псећим очима, дубоког погледа посматао Скандинавца. И још би те овако умиљато посматрао, али ме страшно нервира једна бува, и морам да се почешем.
- Знам Руфине – изненади он пса – Знам да ћеш све учинити да некако опет угледам свој дом. Лаку ноћ.
Непријатан тренутак! Не смем више ни да мислим. Драго ми је што сам пропустио прилику да прво вече побегнем од њега, мисли успаваше племенитог пса.

Следећег јутра су и пре него што је сунце било у зениту, пристигли у индијански логор. На стотине вигвама красило је велико преријско пространство. Владали су мир и тишина, а Гнурд је посматрао шаторе с изразитом радозналошћу. Грдосија тихо шапну:
- Руфине, па ти си индијански ловачки пас! Колико си сигуран да ће ми Индијанци помоћи?
Пас се ни не осврну на његову реченицу, већ залаја, оштро и не превише бучно. Нема одговора, ништа није пробијало звук лаганог ветра. Претпостављам, да, кад га виде са мном, да га неће схватити као претњу. Након неког времена, пас се поново огласи. Из најближег шатора, изађе један Црвенокожац, наоружан луком и стрелом. Гнурд не вадивши оружије испружи руке:
- Поздрав! Долазим у миру, и потребна ми је по...
Индијанац га не разумеде, али намести стрелу и одапну је. Она прозјезди кроз ваздух и заврши у северњачком месу. Како је Гнурд падао, непрестано је понављао:
- Два пута за да, један пут за не. Два пута за да, један пут за не...
Викинг је понављао реченицу све док више није могао да говори од крви која му је наврла на уста. Убрзо му тло постаде близак појам. Руфин се разбесне, заблесну оштрим зубима и стаде лајати као луд. Индијанац је намештао још једну стрелу за Гнурда, а пас то примети, те се залете, и наби главу на хладни врх стреле, који се проби скроз кроз Руфинову лобању. Крв штрцну, а Индијанац паде на колена, схвативши да је убио и поглавичиног пса.
Život je jedna obična šetnja. Ti biraš gde i kad ćeš da odmoriš.

Корисников грб
Ledžer
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 19
Придружен: 07 Окт 2012, 12:25
Место: Subotica

Порукаод Ledžer » 13 Апр 2013, 11:19

Nisam znao da se naslov na ćirilici neće ispisati normalno u sadržaju foruma, već su ispale neke brojke i tarabe, zamolio bih administratora ili moderatora da mi dozvoli da prepravim naslov, ili da oni to sami učine, hvala unapred.
Život je jedna obična šetnja. Ti biraš gde i kad ćeš da odmoriš.

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20436
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 13 Апр 2013, 11:26

Sve je u redu, prijatelju.
Forum ne prima ćirilični naslov, ali prima ćirilicu u tekstu.
Drago mi je da si nam se pridružio i da ćeš nastaviti i dalje.
Želim ti dobrodošlicu!
:mah :mah :mah

Корисников грб
Ledžer
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 19
Придружен: 07 Окт 2012, 12:25
Место: Subotica

Порукаод Ledžer » 13 Апр 2013, 11:30

Hvala još jednom, meni je drago što sam otkrio mesto na kom mogu da podelim svoje radove sa svetom :)
Život je jedna obična šetnja. Ti biraš gde i kad ćeš da odmoriš.