ŠKOLJKA BELOG ORLA-Vera Gajić

Vaša proza...

Уредник: anaatanas

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 08 Мар 2011, 18:22

VRATA OGLEDALA

-Kako si mogao da zaboraviš?
Svuda oko njega su bila ogledala,stotine Maja,Ana,stotine njdgovih preneraženih likova.Trgao se.Opet taj san i opet poražavajući put u prošlost.Ali sada je budjenje donelo saznanje.Sve je zasjalo pred njegovim očima,tolike godine lutanja a istina je bila tu u sobnom bilju,u bračnom krevetu,u njemu,u ovom prostoru koji mu je one davne noći otvorio vrata paralelnog sveta,vrata ogledala.Gušio ga je bol.Kako je mogao biti toliko glup,kako nije shvatao da je to bila Maja,uvek i samo ona,u svim dimenzijama,svim svetovima.Kako nije prepoznao njen dah,osetio miris orhideja sa venčanja,video kućicu školjku gde ga je čekala sve ove godine.Opet ju je izneverio,opet je pogazio obećanje.Kako je mogao da zaboravi svoju dušu,sebe i nju u svojim damarima.Ležao je poslednji put u tom krevetu dok su ga plavile uspomene...Nadolazile poput plime i odbijale se o njegove zgrčene udove...
-Tata,da li ti mene uopšte slušaš.?
-Hmm..da..
-Mama je tako sama..
-Mmm..aha..
Nastavio je da radi godišnji obračun samo klimanjem glave i po kojom rečju potvrdjujući da je još uvek tu,pored nje.Činilo mu se dok je pričala da je to žubor planinskog potoka iz detinjstva.Prijao mu je taj topli ujednačeni zvuk i samo po kad kad bi smisao tih priča dopro do njegove svesti.Nije im pridavao značaj.Pripisao je to nekoj novoj igri njene prebogate mašte.
-Još samo malo mamice,otvoriće se vrata i ja ću ti doneti grančicu nane i bosiljka pa ćemo piti čaj ispod zvezda na ogromnoj zlatnoj ljuljašci.Tata je postao tako dalek i dosadan.Više ne ume da leti.Ne znam uopšte šta se to desilo sa njim.Zalutao je ili baš namerno pobegao u neznanje,ono ne boli,znaš,a ti si bila tako zločesta,toliko si ga bolela.Ali ne ljutim se,sada znam da si otišla da spleteš merdevine.Kada ja dodjem doći će i on,nikako ne voli da bude sam.Ne brini mamice ništa on nije zaboravio,samo se sakrio,videćeš,još samo malo i nikada više nećeš biti usamljena..
Grudi su bolele do pucanja.Kako je taj njen monolog samo prošao pored njega,šta mu je to bilo važnije od njenih toplih dlanova,zvezda iz očiju,od njegove sudbine i cilja...?Dosadne kolone brojki?Pa onaj dan,pre nego što je nestala,koji ga je mesecima proganjao i zbog kog je njegova podsvest spustila veo zaborava...
-Zar moraš i danas da radiš,baš danas?Desiće se nešto jako važno tatice,biće ti žao.....
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 09 Мар 2011, 13:57

Mesec je bio tako okrugao,nikad puniji,kao ponoćno sunce.Isijavao je oko sebe paučinaste niti koje su ga podsećale na stotine srebrnih pletenih merdevina.I one čudne vibracije kojima nije želeo da se prepusti,osećaj ponora i propadanja ali ne u prazninu već upravo u tu bogatu punoću.Zašto tada nije imao smelosti da zaroni u nju,zašto se baš tog odlučujućeg trenutka uplašio svoje zvezde vodilje.Staze su nepovratno bežale od njega,duša je nestala zajedno sa ogromnim ćupom zlata.Zašto se uplašio života,gušio u tuzi danima tražeći hladna stopala u svom krevetu,kada je bilo dovoljno da samo otvori oči,nedra,da pusti planinskog orla na slobodu.Jedan jedini korak vodio je sreći,jedan pogled u ogledalo,a on nije smeo da ga napravi,uplašio se.I tonuo je sve dublje u ovaj grad,u njegov beton,ništavilo,zaborav.Dozvolio je da poput zveri zarobljene u kavezu hoda utabanim stazama,pognute glave,da ne gleda vetar i zvezde,da ne udiše mirise i boje,da ne oseća zov livade.Bio je mrtav a nije ni znao.Bežeći od bola bežao je od života,plašeći se neizvesnosti plašio se sutrašnjice,strahovao od svega lepog što ga je čekalo u svakom novom danu.Gde su nestala krila detinjstva,ko je pogasio fenjere na njegovom putu,pomutio smisao života.Predugo je zastao na ovoj usputnoj stanici,na ovom slepom peronu...
-Ta ko se još plašio smrti...
I šta će on ovde kada su svi bili na onoj strani točka,u školjci punoj mirisa algi i orhideja,kokosovog mleka,u toplim nedrima livade.Svi su bili živi sem njega i svi su čekali samo još njega.Poput opijuma ga je privlačio taj čudesni miris iz kupatila,vrata iza ogledala,to obećanje bogatstva i sreće.Pogledom je zaokružio po sobi,po sitnicama koje su ga vezivale godinama patnje i bola.To su samo stvari,samo naramak koji svojevoljno tovarimo sebi,balast koji nas sve više vuče zemlji,a njegov put vodio je medju zvezde.Tek sada je razumeo mudrace.Pravo bogatstvo bilo je u njemu i da bi ga nosio sa sobom trebalo mu je samo veliko srce puno ljubavi i širok nesputan korak.Dovoljna je bila želja,misao,pa da poleti visoko gore da plasti snove.Činilo mu se da je konačno otkrio filozofiju života,pravu sreću,smisao,istinu,ali nikako nije mogao da je objasni rečima.To je bilo nešto što se osećalo,disalo,živelo,esencija duha ne materije.....
-Vreme je Uglješa...
Nije potražio ni pantalone ni cipele,ni beležnicu ni omiljene fotografije.Jednostavno je zakoračio preko sobe prema magičnom mirisu,obećanju,punoći koja ga je obavila i povukla u dubine.Dok se sumrak spuštao na grad u zamagljenom kupatilu punom slatkastog mirisa na ogledalu je treperila senka orla...
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 11 Мар 2011, 00:20

VESNA

Oči.Jedino su one zračile na tom licu.Bucmastom,uokvirenom pramenovima smedje kose i šiškama ravno podsečenim na čelu.Nezgrapno malo telo sputano pantalonama na tregere poskakuje pri hodu.Uočljivo svojom izolovanošću,samoćom,okvirom nedefinisanog sveta,uvek prisutne energije koja plaši.Ten još neprobudjen hormonima,bez zrelosti ali i bez one detinje rumeni,bled do prozirnosti,do mermera i oči,duboke,tajnovite a opet širom otvorene.Bez ikakvog zastora,skrivanja,reaguju na sve,na miris,glas,reč,začas se rascvetaju ili svenu,potonu i samo na svetlosti menjaju boju;od zlatno smedje do zelene.
Osoba zalutala u ovo vreme,osoba izvan okvira.Oči,ogledalo ljudske duše.Gde je ta devojčica-žena usadila sebe,svoje seme dobrote ili zla,gde posadila trenutak svog postojanja?Istina sakrivena ispod oblaka,misao nezaživela a nastala u okrilju koje nije umelo da je odneguje,uputi pravim stazama.Žena-dete,ni mlada ni stara,ličnost prerano odrasla da nadje svoje mesto,prerano rodjena da ima svoj put...

Sasvim obična scena u stotinu dvorišta toga leta.Mali gumeni bazen pun vode koja se greje na julskom suncu,vriska dece razgolićene i vesele.Odjednom neočekivan trenutak,bolestan,neprepoznatljiv.Panika medju decom.Izdvaja se devojčica u središtu uspaničenog kruga i kao da igra novu ostalima neshvatljivu igru.Zahvaćeno panikom njeno telo se sudara sa decom,sa bazenom,stablom višnje.Oseća da joj trne palac,pa ruka,rame,neki nepoznati paralelni svet se otvara,odvaja od stvarnosti,vodi u privremeno slepilo,strah.Nejako telo zahvataju grčevi,pojavljuje se pena na usnama i umokrena pada na zemlju.Odlazak u bolnicu dao je dijagnozu.Epilepsija.Sve je tu.Osakaćena ili blagoslovena.Zavisi od društva,vere,podneblja.U njenoj sredini sramota koja se krije,ćuti,istina koja se ne priznaje,ali se rešenje traži po bolnicama,memljivim sobama vračara,straćarama i tamnim ognjištima.
-Ona je odabrana,obeležena vidovitošću.Putovaće kroz vreme i imaće moći,ali nikada sebe i svoje mesto.Živeće mnoge živote ali nigde neće pripadati i nikada je neće shvatiti.Takvi su svi kao ona.Rodjeni da traže i da se daju,ali ne umiru.Predodredjeni ne mogu umreti.Put će joj biti trnje,krov oluje,samo će munje znati njenu snagu,njima će pripadati.Živeće pakao do poslednjeg koraka dok ne postane dijamant.

Kako samo brzo prolaze godine i slažu se kao kockice mozaika u prepoznatljivu sliku;promašaj ili uspeh,ko bi znao ili mogao da sudi.Tek kada se uklope primetiš pogrešnu boju,senku,pogrešno vreme ili mesto.Možda bi najlakše bilo prepustiti se,ne analizirati,ali neki djavo ili Bog,šta li,ne da ti mira.Koprca iznutra,hoće napolje,napred,na vrh,hoće još.I ti raširiš krila,poletiš do novog pada i svaki put si sve umorniji,sve manje snage imaš za novi uspon,sve manje želja i nadanja.Pokušavaš da budeš svetica i bludnica,grešnik i vernik,biljka i zver,vatra i led.Pokušavaš da shvatiš,promeniš tu utabanu stazu što vodi u bol sve dok ne sagoriš do dna i dok vetar ne razveje samo prah običnog izranjavanog čoveka,a tvoja se energija ne pretoči u nešto ili nekog drugog.Plodnu livadu ili vodeni tok,srce planine ili beskraj.Tako nastaviš da postojiš združen sa česticama onih koji su te gazili u božanskoj ljubavi,praštanju.
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 13 Мар 2011, 22:40

Crkveno ime mi je Vesna,dobila sam ga na znamenju.Vesna,boginja proleća.Čudno,od kada znam za sebe u meni je živela jesen i samo jesen.Proleće i jesen,budjenje i smrt,takav je i moj put,uvek krajnosti,a izmedju leto,toplo,bujno,žestoko.Uistinu plodan put.Kako sam pored svega toga stigla u pustaru,ne mogu da objasnim sebi.Kažu da pored svakog,samo jednom u životu teče zlatna reka.Ja moju izgleda nisam umela da prepoznam,a možda još nije ni protekla.I kome uopšte treba zlatna reka kada ne zna da ispira,kada beskonačno budalasto veruje u sve i svakom.Ponekad dok premotavam mesece i godine pitam se koja sam to životinja da sve preturim preko glave za tako malo godina i ostanem normalna.Da li sam?Desi se da povremeno posumnjam u to.Pa ipak i dalje postojim,hodam pod ovim nebom sa svima ostalima.Kako reče moj tetak"Svašta ima u Božjem oboru",čas sam na vrhu,čas na dnu i sve češće se pitam da li su i let i pad privid,da li uporno obmanjujem sebe sve ove godine.Tako vam je to.Svi smo ono što želimo da budemo ili ono što mislimo da jesmo.Svi živimo izabrane živote na javi ili u snu.A kada se upale svetla,kad se suoče ogledala,kada otvorimo dveri u nedrima,ostaje samo gola istina,ostanemo sami sa sobom.Tražimo prepreke,ispravljamo stranputice.Prizivamo prošle živote,prošla iskustva za novi početak.To mi se desilo.Ostala sam sama sa sobom,premotala sećanja i zapitala se ko sam.Toliko maski,likova,toliko puta odglumila samu sebe da više nisam znala koja je prava.Više nisam ni umela da budem Ja.Našla sam osobu potpuno istovetnu mojim idealima za koju znam da vredi,pa ipak su je pljuvali i gazili i kosili svaki put kada se pridigne.Zašto,to nisam još uvek znala.Zabolelo me da priznam da kao takva nema svoje mesto i nigde ne pripada osim meni,kao moja druga polovina zakopana duboko unutra i živi tamo sve ono što nije na javi.Pretače likove i iskopava istine,sakuplja dragulje bola i mudrosti.A ja je polako pronalazim i upoznajem u svakom od tih života na spirali vremena.Otkrivam sebe sklanjajući veo po veo,sabiram sve čestice energije koje su nekada davno bile moćna celina.Spremam se za novi let.
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 13 Мар 2011, 23:54

SEDAM VELOVA

Ispod prvog vela čeka me unutrašnji dijalog,ja i svi ostali.Na licu osmeh,klimanje glavom,neki kažu kurtoazija,unutra kilometarske replike,čitave šahovske partije reči.Guše.Svi ti dijalozi sa samom sobom a upućeni drugima,sve što iz hiljadu i jednog obzira nikada nije izgovoreno.Stalno živim iznutra,uporno mi krešu krila.Hoće li ikad pući taj obruč dresure,hoću li moći da im vrisnem u lice.Prvo je bio pogled umesto biča,pa spiskovi vrlina koje krase ženu.Na vrhu liste skromnost.Ne želim da budem skromna,ni u čemu.Je li to greh?Jesam li manje vredna?Hoću goluba ne vrapca,zar je to tako strašno?Hoću da gledam zenice sunca umesto palca na nozi pa makar me proglasili drskom.Hoću da letim,neka se skršim ako treba,ali ću pamtiti da sam letela,ma kako možda kratko trajalo.Hoću svetlost,blještavu,sve do sedmog vela a onda nek sagorim,baš me briga.Želim da postojim celim bićem,razotkrivena do dna bar jedan dan,sa trnjem ili bez njega,sa otrovnim listom ili medenom čašicom.Da poskidam okove,obzire,polomim sve kočnice i samokontrole.Šta bih radila?
Prvo bih psovala.Uzvratila sve uvrede i poniženja,sve nezaslužene udarce koje sam stoički podnosila,rasejala sve istine nikada ne rečene koje su čuvale čast drugih,a mogle su doneti mir i poštovanje,prekinuti vredjanja,(lakše je bilo ćutati).Uvek je ostajala nada,hvala Pandori,da oni koji me znaju i vole mogu prepoznati laž.Nisu me znali,možda ni voleli,a ja sam imala i drugi obraz i pružala ga sa nadmoćnim smeškom,koji je opet sam po sebi izazivao.Ispljuvala bih sve one koji su me tako žestoko šamarali svojim sebičlukom,svojom nezrelošću i nestabilnošću,svojom osvetničkom nemoći koja je umela gadno da zaboli.
Potom bih plakala,isplakala sve nagomilane,upregnute suze koje nisu smele da poteku jer niko nije smeo da ih vidi.Sve one suze sakrivene u naborima lažnih osmeha,potonule u dubine očiju,svu razrovanu tananost,zgažene izdanke,povredjene ptiće,sve izneverene nade i sahranjene snove,sve spaljene pesme i suicidne dane,sve ono što je samokontrola sahranila duboko u meni,bez opela.Da iščistim gnojnu ranu i nalijem je alkoholom ma koliko bolela.
Zatim bih pustila na slobodu sve sputane osmehe,prigušene cike koje je pristojnost godinama držala uvek za dve oktave niže od željenog i doživljenog,sve one razigrane leptiriće sa vrha jezika iz ugla usana.Sve one svice odbegle iza trepavica u sigurnost očnih kapaka gde su do mile volje mogli biti divlji i neobuzdani,detinje iskreni u svojoj skakutavoj igri,željni da zavire u svaki kutak sveta,pod svaki kamen,u dno svakog izvora,neopterećeni strahom od ljudi.Pustila bih sve one olujne vetrove zalutale u krvotoku,odživela sve prošle živote.
Tek tada,potpuno očišćena skinuću svoju ovozemaljsku košuljicu i prazna poleteti prema suncu odbacujući tek prvi veo.Visoko na mojoj zlatnoj ljuljašci čekaće me štipaljka drugog sloja.Stepenik na koji se penjem da otvorim nedra toplini,radosti,mesto gde ću svući krastu staru hiljadu godina na putu do srca uspavanog vulkana,na putu do sedmog zardjalog katanca čija brava vodi konačnoj slobodi,ličnoj istini.Potpunom ispunjenju praznine.
Vreme je da oslobodim sve zaključane likove,da završim sve započete živote,da prestanem da se žalim što me gadjaju i konačno sidjem sa mete.Vreme je da izrastem.Da se kao feniks iznova rodim oplemenjena i jača.Još samo par koraka.
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 19 Мар 2011, 00:15

NOĆ SAMOUBICE

Probudila se začudjeno gledajući oko sebe.Gde se ona to nalazi,zar nije pošla da se oprosti sa Bobom?Da se oprosti,ali zašto?Slike su pokušavale da se sklope u mozaik i objasne njeno postojanje ovde u ovoj zastakljenoj sobi u nemoj belini.Belini..pa da..u bolnici je.Popila je tablete...I onda poput premotavanja trake seti se svega.Prokleti,po sto puta da su prokleti.Čemu su vodile sve one lude pripreme,ono opraštanje poslednji dan uz tiho zbogom i radost što odlazi,sada kada su je posmatrali svaki minut i nadgledali ovu idiotsku tečnost koja tako dosadno kaplje u njenu venu donoseći život koji ne želi.Buntovničkim gestom je trgla ruku i oseti kako se izvučena igla istače negde vani."Sada ću valjda moći opet da zaspim,onako nežno kao onda.Kao da tonem u paperjaste oblake koje sam volela da posmatram toliko puta-uz poslednji delić svesti rodila se tada misao-Nisam znala da je smrt ovako lepa"A evo,ovi ljudi su se uporno trudili da je otrgnu.Zašto?Kakva prava oni imaju da se mešaju?Oni nikada u sebi nisu osetili bol i gorčinu koje ona oseća,oni nikada nisu imali malu gošću koja nju stalno prati,oni čak i ne slute kako ta samoća živi u njoj.Ne shvataju da ona više ne pripada tu,ne vidi smisao,nema više snage za nova jutra i dane,ne želi ih.Želi tišinu i mir.Da se raspe u čistu energiju.
Kroz zamagljen pogled vide sestru kako ulazi.Na njenom licu osmeh,profesionalni.Iskrivi usta u grimasu.Koliko njih ga je dobilo na poklon?Može li on da vrati veru u ljude,ljubav prema životu?
-Opet si izvukla iglu,zašto to radiš?-
Glas je bio blag i baš taj ton ju je nervirao.Zbog čega se tako sažaljivo odnose prema njoj,ona to sažaljenje ne želi.Sestra je ponovo zabola iglu u venu i vezala je za krevet.Sada je bila bespomoćna."Gde sam pogrešila?-pitala se-Kako su me otkrili?
Polako počela je da se priseća toga dana.Da li je to bilo danas,ili možda juče?Činilo joj se da su prošle godine.Duge godine lebdenja u divnom bezbrižnom snu i samo daleki glas u podsvesti livade ispod nje..
-Ogromna snaga je u tebi,nauči da je kontrolišeš.Ne toni,ne predaji se,ne očekuj ništa od drugih,sve je već upisano,samo pronadji.Moraš sama.Pogledaj oko sebe.Budi deo celine i uživaj u tome.Ti si svet,svet je u tebi i ti u njemu.Harmonija.Kad naučiš da se ostvariš i da prihvatiš sebe,tek tad ćeš razumeti i prihvatiti druge.Razmisli.Važna je svaka karika u lancu.-

Hodala je poslednji put tom ulicom.Pred njom prhnu jato golubova uvis."Divno!Budalo,vidiš li šta ostavljaš?-trže se na tu pomisao-Sad je gotovo,rešila sam..i..u stvari se ne kajem.Tako mora biti.Nema drugog puta.Ovi golubovi su slobodni,oni mogu da lete,to svi znaju,niko im ne seče krila samo zato što bi mogli da se povrede u letu,za njihovo dobro,ili što bi mogli da postanu plen grabljivica.Niko ih ne zatvara iz ljubavi,da bi im svaki dan pružio sigurnost,brinuo o njima na svoj način.Zašto ljudi veruju da samo oni imaju sposobnost upravljanja,zašto misle da su bogom dani da odlučuju u ime drugih.Svi žive po nekim pravilima.Radjaju se,školuju,venčavaju,gaje decu i misle da im je činom ljubavi dato da taj jedan trenutak iživljavaju ceo život,da ispunjavaju svoje neostvarene snove i pozitivno boduju svoje poraze.Nijedan žbun ne bokora izdanke oko korena,nijedno drvo ne upliće grane oko stabla.Svaka mladica traži svoj put prema suncu.I opet je čovek taj koji kreše,koji bi da uobliči,ukalupi...Samo je želela pravo da se rascvetava,svoj delić neba.Šta ako je on iznad svih ostalih,zar je to greh?Ili pravo da se osuši.Ne želi da se pridruži reci usmerenih,uokvirenih,da bude deo stada.Crna ovca?Pa šta?"
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 24 Мар 2011, 01:32

Koraci su bili sve sporiji,ulica pod njom počinjala je da leluja u čudesnoj igri.Treba se negde zavući,skloniti,ovakva smrt nema dostojanstva.Gledaju je podozrivo,prezrivo,imala je želju da viče,da im se smeje u lice.Oni bi da sude.Šta oni znaju.?U svojim fino spakovanim ukalupljenim životima,sa svojim pravilima,svi pod konac,kao klonovi..Oseti čvrsti stisak ruke.Kroz poluuspavanu svest dopreše reči
-Hej,koje su ti to šeme?Profa me poslao i rekao da se ne vraćam bez tebe.Svi koji te poznaju oslobodjeni su časova,traže te po gradu.
-Baš svi?Veliki spisak,mnogo je danas srećnih.
-Neko je došao po tebe u školu i onda je nastala panika.Priča se da si se trovala,jel istina?
-Ha,koja glupost!
-Ni ja ne verujem,zašto bi?Hej,šta ti je,jesi li pijana?
-Svašta,samo sam se spotakla.Daj pusti me,to boli.Nije mi ništa.
-Priča se mnogo toga,da nisi trudna?
-Ne lupaj,još sam nevina.Koja frka,ne mogu da verujem.Čovek ne može po svojoj volji da pobegne sa časa a da svi ne naprave uzbunu.Ko je uopšte odgovoran za tu ideju?Tražim Bobu.
-Boba je u školi.
-Ne verujem ti,ne idem tamo
-Plašiš se,znači istina je,ipak ti je puklo,rešila si da završiš?
-Budalo,nije istina,hajde idemo.
Oslanjala se povremeno na njega.Zašto je ne puste da odživi svaki ovaj trenutak bez svedoka,da prati kako se polako umrtvljuju čula,kao sveća dok dogoreva,lagano.Mozak je ubrzano radio,tražio izlaz.Stade.
-Čuj,idi ti,reci da bežim sa fizike,biću na Savi,doći ću posle.
-Ti!!?Sa fizike?Svašta.
Kola uz škripu skrenuše na trotoar.
-Kreten-pomisli u sebi,a onda sevnu prepoznavanje,alarm u glavi-Beži,profesor-
Nije odmakla ni par koraka a dve ruke je zgrabiše i povukoše u kola.
-Šta vam je,stanite,pustite me.
-Vidiš da ti nije dobro,samo ti pomažemo,odvešćemo te kod lekara,ne brini.
U njihovoj je mreži,opet oni pišu pravila,upravljaju,nijedna zver ne sme iz rezervata.Sve mora biti pod kontrolom.Bila je besna,užasno,ali nemoćna.Polako je tonula u svet koji je želela,ali ni on više nije bio njen.Oteli su ga,razotkrili,uvek su joj sve uzimali.
-Neću u bolnicu,zdrava sam,pustite me.
-Vesna,zanosiš se i oči su ti mutne.Shvati,želimo da ti pomognemo,nećemo ti ništa.
-Reče pauk muvi-završi misao u svojoj glavi-ali meni ne treba nikakva pomoć,nisam trudna i nisam se trovala,hoću samo da budem sama,hoću i ja jednom da pobegnem sa časa.Dosadni ste,dajte mi neopravdane,jedinice,ali me ostavite na miru-vrištala je u sebi-ja ne zavirujem u vaše glave,želje,kojim pravom vi razotkrivate moje?Šta vi znate o meni,umiranju,bolu,šta o vremenu kada sam tonula u ponore?Gde ste bili tada?
-Želela je da im to vikne u lice,da se otrgne,ode na reku,gleda ptice,talase,da hoda po travi,opalom lišću,zašto je ne puste da polako premotava ovaj film u glavi?SAMA.Jedna čudesno topla zraka,kao na kraju tunela dubila je put na njenom čelu.Videla je cvet kako se usporeno rascvetava,neki osmeh je blistao detinjim sjajem,čiji?...I ptice,jato ptica je lepršalo pred očima,bela grlica ili beli orao?Šum mora u pozadini.Oseti da je iznose iz kola,uz neke stepenice,puna čekaonica.U uglu na klupi žena,baka u crnini povezana maramom,prekrstila se.Zamarajući žagor,šapat profesora
-Molim vas,samo nežno sa njom,uzbudjena je,jadno dete..Priča se da je progutala gomilu lekova...ne znam..ima epilepsiju možda je i to,ne znam..ja sam profesor...Ne,ne,nipošto,fino dete,iz fine kuće,odličan djak..samo pažljivo molim vas...
Samo odlomci dijaloga stizali su do njene svesti.
"Budale,ništa im neću reći.Zašto me drmaju,neću da hodam,pričam,hoću da budem sama,da spavam.
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 25 Мар 2011, 00:40

-Dušo,reci mi kako se zoveš?
-Slušaj,nemoj da spavaš,hajde da pričamo.
-Reci,koje si lekove pila?
Zašto ne može da ih pošalje do djavola,zašto ta blokada,zašto ne pukne taj obruč dresure?Zašto uvek kao u noćnoj mori,kada želiš da vrištiš glasa nema?A replike poput ratničkih strela otrovnog vrha gadjaju iz sećanja...
-Ćutanje je zlato.
-Skromnost je vrlina.
-Ne odgovaraj mi.
-Šta ima ti da misliš?
-Tvoje je da slušaš.
-Dosta gluposti
-U grob ćeš me oterati.
-Šta sam ja kome zgrešio da imam takvo dete?
Čitav vrtlog u glavi.Zašto je tako strašno što je drugačija od ostalih,što ima svoj svet.Nikoga ne dira,zašto mora da bude kao svi?Zašto je guše,ubijaju?
-Ne mogu,ne više,pustite me.Reći ću sve,šta god želite,samo me pustite.Nemam više snage,ne mogu da gledam ljude,da ih slušam,ne želim više da budem čovek.Biću golub,breza,orao,bilo šta,samo nikada,nikada čovek,nikada kao svi...
"Dosadni su,dosadni,kako ne shvataju da ne želim njihov svet,njihova glupa pravila,okvire,da ne želim da se uklapam,da sam umorna od dokazivanja,praznih priča i obećanja,izveštačenosti,da hoću samo da se sklone sa mojih krila i puste me da ih na miru sklopim,da se ušuškam,sakrijem od njih."
Svetli trenutci bili su sve redji,odlazila je svojim putem,svojim uskim prolazom kojim nisu mogli da je prate.Još su je samo njihove ruke vukle na ovu stranu.Kako da ih se reši,čime da ih privoli da je puste?
-Pustite me da odletim,pustite,imajte milosti...-sve je postalo mrak,neznanje.Svest je zagrabila ka onoj granici svetla i tame neodlučna gde da se prikloni.Jedna strana je plašila saznanjem,druga neznanjem.Ima li treći put?Neki paralelni svet,bezbedan život.Postati neko drugi,sakriven tudjim identitetom proživeti željeni san.
Vrata pred njom su se otvorila,livada je nudila izbor.Šansu da se nauči mudrosti,sabiranju moći.Da otkrije put koji joj pripada,da preispita svoje greške.Da tu ogromnu energiju,koja plamti u njoj upozna,prihvati na pravi način.Putovanje je počelo,lekcije su pred njom i zadatak da iz svake uzme pravi dragulj,da pravilno složi mozaik svog života.
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 28 Мар 2011, 16:28

BUDJENJE

Komešanje u sobi je prenu.Polako se budila."Gde sam to?Zar je sve ono,sva lepota,sloboda,zar je nestala?Zar sam samo sanjala?Kada bih mogla da odem negde gde nikoga nema,da zaboravim sve...Više nikome ne verujem.
-Vesna otac ti je došao u posetu.
-Ne želim da ga vidim.Ne treba mi ničija poseta.-poslednje reči su zamrle na usnama kada je kroz zastakljena vrata videla markantno lice svoga oca.
-Zar mene ne želiš da vidiš?Tvoga taticu?Reci nešto?
Odgovor je ostao zgrčen na stisnutim usnama.Kako u lice da mu kaže da ga ne želi kad zna da će ga to boleti.Kako svesno da ga povredi kada se uvek osećala jačom od njega,moćnijom.Ona je imala misao,on okove,ona bez prava glasa,on duge monologe.Kako da mu objasni svoje velike dubine?Šta god uradila nije bilo dovoljno.Koliko god se trudila,nije vredelo,ostajala je samo jedno neželjeno žensko više u muškom svetu.Pripadala joj je krpa,kuhinja,varjača,glava bez jezika pogleda uperenog zemlji,visine su bile za muškarce.Tako je on mislio.I odjednom nije bila nigde,ni tamo gde je on želeo da je smesti,ni tamo gde je osećala da pripada.Izmakli su joj tlo,bila je izgubljena izmedju neba i zemlje u ničijem svetu.Dosadilo joj je da se objašnjava i dokazuje onome ko ne želi da vidi,čuje,shvati.Ni ona više nije bila spremna da sluša,čemu?..Tražio je krivce u svima osim u sebi.Govorio je nešto,u njenoj glavi odzvanjalo je sasvim drugo.
-Ne treba ti da misliš,zato sam ja tu,žensko je da sluša,kakve visine,gluposti,tvoje je da poštuješ,slušaš.Ti bi da pišeš,piši,ko ti brani,svi piskaraju po nešto,to nikome ne škodi.Knjige,nije nego,to nije posao,završi ti da imaš diplomu u rukama,a eto ti mame,čitaj njoj.
Koliko toga ima u njenoj glavi.Kako da izbaci,da se oslobodi?U čemu greši?Ne može samo kukati a ništa ne menjati.Kad je počela da tone?Gde je bio taj pogrešan korak,taj trenutak od kog se predala i preuzela ulogu žrtve....
Onaj nezasluženi šamar...?Mislila je da će umreti kada je plamen počeo da liže.Davno.Od tada je počela da puca...
-Zašto si stala sa njim?Kakav drug,šta ima ti njemu da pišeš?I šta ti to pišeš,da vidim?
Donela je sve,naramak rukopisa,sveski tvrdih korica,nagradjenih pesama...Presrećna.Konačno će videti koliko vredi,shvatiti njen pravi put.Nije ni otvorio.Sve je bacio u vatru.U dragi stari šporet na drva.Nikada ga više nije volela.Svako slovo,reč,stih,rečenicu...Plamen je lizao i lizao,sa svih strana,osećala ga je u glavi,grlu,očima,rukama...Nikada više,nikada živa,nikada svoja...Mrak.
-Vesna,šta ti je?!Sestro,brzo!
"Gde sam pogrešio,gde?Šta sam to uradio?Zar ne znaš koliko te volim?Koliko sam ponosan za svaki nastup,svaku nagradu,članak u novinama,tv emisiju.Zar ne znaš da na tavanu stoji sakrivena gajba puna diploma i novinskih isečaka o malom vunderkindu.Samo sam hteo najbolje.Brinuo da pojedeš,popiješ,da se obučeš.,Šta je trebalo još da uradim da shvatiš?Deca se ne maze..ja to ne umem,ni mene nisu mazili pa šta mi fali?Šta će poljubac za laku noć kada sam obezbedio topao krevet?Pa šta bi da sam pio,kockao,lutao..?Ko bi onda?Ja sam sam,sve vas..sa deset prstiju..sve od temelja...Bože,zašto?-slomljen izašao je u hodnik.Na vratima srete mladića
-Majstore,nemoj da brineš,sve će biti u redu,ona je laf,tigrica,videćeš..-sve vreme ga je tapšao po ramenu.
Nasmeja se na tu nevinu utehu.Kada bi sve bilo tako jednostavno...
-Eh,deco,deco-Bolelo ga je.Mali grad.Prvo se govorkalo da je narkomanka,pa da čeka dete nekog klipana i još mnogo gluposti tako dalekih od istine.A šta je istina?Zašto je to uradila.Nikada nije znao šta je u njenoj glavi.Uvek je bila drugačija.Dok su njene vršnjakinje šile lutkama ona je gutala knjige išla na takmičenja.Znao je on da to nije dobro,branio joj,zaticao je kako pod jorganom sa bater lampom krši njegove zabrane.Zašto?Uvek je odlučivao za sve njih.On je bio glava porodice...
Dok je lebdela na granici izmedju života i smrti dolazili su mnogi,znani i neznani.Iz sažaljenja,radoznalosti,ljubavi,ko zna zbog čega.Defilovali su kroz hodnik,sobu,hteli da je vide,čuju,upute po koju reč,ohrabrenje,podršku,razumevanje..
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 30 Мар 2011, 00:01

Drugi su opet osudjivali razmaženo derište kome je pruženo sve a izmišlja koješta,umesto da bude presrećna i zahvalna."Kakva takmičenja,gostovanja,još će mu mučeniku dete na prag dovesti."
Ona je samo klimala glavom,kada su joj posle pričali o tome,razmišljala ko zna o čemu.Nije želela nazad medju njih,nije želela život.A oni su uporno dolazili.Da je pokrenu,privole,otrgnu iz mraka,iz odabranog samoprogonstva.Da je nateraju da kaže makar jednu reč,da napiše slovo,da im se vrati.Nije mogla.Izborili su se za telo,ali duh je bio mrtav,spaljen odavno.Bila je ravnodušna.Sve nade i snove ostavila je negde daleko iza sebe.U sebi mrtvilo..i pesme..Pisala je u svojoj glavi,ne na papir,ne njima.Nikome.
I otac je neumorno dolazio,iz dana u dan,sedeo pored kreveta,pričao,obećavao,nudio,molio,nadao se da bar nešto dopire do nje,a u njoj je odzvanjalo ono poznato,toliko puta rečeno"Dosta je što sam obećao."
Toliko je želela da ima nekog ko je razume,ko bi joj pomogao da raširi krila,ispita svoje granice,ispuni dušu radošću i snagom.Zašto su baš u njoj ova previranja,vulkani?Zar nije onaj dan gledajući golubove i nebo poželela da živi?Gde je sada ta želja.Treba li čekati?Možda će jednog dana ustati iz kreveta srećna...Da li će osvanuti takav dan?Jutro kada će je ispuniti samopouzdanje,ljubav,kada se više neće osećati kao stranac.Noć koju će prespavati osećajući da su ljudi u blizini,da je vole i štite,pružaju oslonac,kada se neće buditi uz vrisak sanjajući kako je dave.Postoji li takvo vreme?Hoće li ga dočekati?
-Vesna,šta te toliko muči,kaži mi?Zar je sve ovo bilo samo zbog rukopisa?
Počela je,kratak blesak njegovog osmeha propratio je prvu reč,progovorila je,sada će sve biti dobro.Nevešto,jezik se lomio,zastajkivao,ali bujica je krenula i kraj se nije čak ni nazirao.
-Ne znam,ne mogu da pričam,ne verujem.Toliko dugo sam ćutala,sad ne umem,mnogo toga ima.Mnogo ponora u sebi sam zahvatila.Sama.Smehom grčila vilice.Stalno tumarala,tražila,a sve mi izmicalo.Uvek me spoticali.Iz neznanja,zavisti,ljubomore,ko bi znao.Uvek sam imala snagu,uvek sam se dizala i odjednom sam bila umorna.Nisam više videla čemu.Verovala sam da mogu mnogo,nisi mi dao,nisi me naučio kako,slomio si me.Tražio si sve,ne da bi razumeo nego uništio.Te pesme su bile moj život,moj identitet,moja deca.Jedini svet kom sam potpuno pripadala,staza koja je bila samo moja.Na njoj sam bila kao u svojoj kući.Sada ne znam gde sam.Osećam se prestaro.Ne mogu da izbrišem prošlo,a ne znam kako dalje.Više nemam dušu.Ne znam da li bih mogla da je oživim,ni da li to uopšte želim.A toliko toga sam imala da pružim,kažem.Jednostavno,umro je veliki deo mene.
-Pa kaži,kaži sve,imamo vremena.Biće ti lakše.Napisaćeš druge pesme.Shvati i ti mene,kako ja sada da se menjam.Prilagodi se ti,mladja si.
-Dobro tata.Zaboravi.Nećemo o tome.Oprosti mi.Nikada više nećeš brinuti zbog mene.Obećavam.
Da li je ona zaista razmaženo derište koje gleda samo svoje želje,Kako da se izbori sa ovim?Da pobedi strah,bol,kako dalje kad nigde ne pripada,kada nema ni snage ni volje?Samu sebe je žigosala.Tek sada će je šamarati,tek sada je na meti.Nije znala gde vodi ova slepa ulica u kojoj je.Zadavala joj je strah a povratka nije bilo.Morala je dalje.Produžiti,samo napred iako ne želi,iako je mnogo lakše jednostavno se prepustiti.Produžiti kao što je učinila onog dana kada je na dlanovima držala pilule i zrak sunca i kada je svesna svoje nemoći odbacila sunce i prihvatila se tame.
Sad je dosta.Prepuštena je sama sebi.Nema više nemoći,nema bežanja,kukavičluka.Plaši se,pa šta.Uzeće svoj život,prihvatiti sve posledice,iščistiti sve mračne dubine,kristal po kristal izbaciti ledeni breg i posejati ljubav.Zna da neće biti lako,ni brzo,ali uvek će imati onaj samo njen spaljeni deo duše,a njima će dati maske koje žele da vide.Biće ono što očekuju i naučiće da uživa u tome,u toj ljubavi koju će im prosipati iz srca.Izgradiće osobu po svom idealu,sve ono što bi želela,sve ono što ceni i poštuje usadiće u tu novu Vesnu.Možda je to njen put.Da daje,poklanja,razume,voli.U svoje vrhove gledaće noću,u tišini svoje sobe,u onom kutku koji će ograditi zidovima,zatrpati duboko.Tu će ispuniti onu glad,onaj nemir u prstima,tu izliti onaj vulkan koji neće da stane ma kako ga molila,gasila,ma kako ga se odricala.
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 31 Мар 2011, 01:22

Jednoga dana,možda joj nebo podari ptiče kome će pomoći da široko raširi krila,kome će brisati kolena i pratiti ga mišlju i pogledom dok bude ispitivalo svoje granice.Hrabriti ga i biti stena na kojoj će se odmarati od svojih letova.Koliko još ima ranjenih ptica kojima treba oslonac,ljubav?Da,to će biti njen put.
Duboko u sebi znala je da se još ništa nije izmenilo,da sve ide po starom,istim putem,istim utabanim krugom.Nije znala šta treba da učini,a on nije umeo da joj pomogne.Neka,počeće iz početka,a onda,možda jednog dana dostigne svoje parče neba.Ili će do cilja ili do dna,sredine nema.Ne mogu joj više uzeti ono što je mrtvo,ne mogu je povrediti onoliko koliko ona može da izdrži.Neće se predomisliti.Setila se čoveka iz Tuzle.Stajao je na balkonu dvanaestog sprata dok se ona igrala u pesku ispred zgrade.I onda,kada je već zakoračio preko ograde,gubeći ravnotežu,njegov vrisak dugo posle toga parao joj je uši...
-Spasite me ljudi!!!
Njegov mozak prosut po betonu,gomila koja se skupljala,žagor,urlik sirene prve pomoći,godinama su je pratili u snu..Možda zaista sve samoubice nose u sebi nešto nestvarno,vanvremensko,možda celoga života koračaju žigosani...Ima li ona snage za to?Da prihvati kompromis,da ne odustane ma kako je gazili?Želi li?Može li sada posle svega da se odrekne svojih visina?Sada,kada joj se iznova smeše i mame je,kada je svrbe prsti novim stihovima..dok se putevi otvaraju u glavi,nude odrečene svetlosti,samo njene,skrivene...Da li je ipak podsvesno želela da živi ili je to bio sticaj okolnosti?Gde je istina?Pokušaće,pokušaće da dodje do suštine,da sagleda,spozna..Uvek ima mogućnost odluke,sve je u njenim rukama.Mora da proba.Od ovog trenutka pa dok traje,nije bitno kada ni dokle,ali odluka je doneta.Ovo je samo njen život i duguje ga samo sebi.Možda je vreme da iščisti rane i nalije ih alkoholom...
Po prvi put zadnjih meseci zaspala je mirna verujući u svoju snagu.Bila je sama,uvek sama i ovo je bila njena noć,srećna noć samoubice...
Treba zaploviti kroz mrak,pronaći odgovore koji nedostaju,uroniti u mlečni put i šakom zahvatiti belu svetlost prapočetka,izgraditi sebe,naučiti i podići se sa zgarišta.
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 03 Апр 2011, 01:47

EPILOG

Sada je sve bilo u redu.Livada je sakupila energiju,umirila se,čekala znak.Trebalo je samo od sitnih nepovezanih čestica složiti celinu,uspostaviti ravnotežu,pronaći pravi trenutak za uzlet belog orla.Predodredjeni ne mogu umreti.Ali da li su zaista sabrali prava saznanja.Da li je čovek shvatio suštinu svoje greške,usvojio prave vrednosti.Da li će sutra novo biće opet pasti nedrima livade iznova i iznova,dok ne sagleda,dok ne nauči da daje i prima,a ne baca,grabi,gazi.Da voli i razume,da pruži ruku i otvori srce.Život je tako jednostavan,prepun dragulja koje svako nosi u sebi ali to je poslednje mesto gde ih tražimo.
Šta čini da se u čoveku otvore lavirinti ili zatvore?Šta zaključava nepostojeće kapije?Zbog čega jednog jutra ustanemo prazni,zablokirani za sve osim bola,vezanih ruku tek pruženih za sunčevom zrakom i pustimo roj misli da se plode u bespuću osame,a snovi na dohvat ruke postanu nevidljivi.Čije to staze pratimo kažnjavajući sebe,prekopavajući leje prošlosti.Da li je tako teško,tako bolno pružiti srce drugima,biti pažljiv,da li reči zaista umeju da opeku?Dok gradimo kule sve je divno,ali ulazak u njih postaje tobogan straha.Brave se same blokiraju i pruženi dlanovi grle samo hladne šipke samoće,a srce bridi od udaraca.Sigurnost i snagu tražimo od ljudi oko nas,a potom bežimo kada nas iznevere.Ipak je najjača snaga u nama.Ona koja zatvara krug moći,budi sposobnost da volimo i dajemo,čuvamo i razumemo,izvire iz nepresušnog zdenca.Koliko uspona treba osvojiti do tog saznanja,koliko lavirinata preći do samog sebe,koliko noći preispitivanja,sumnji do sreće.Do dana ispunjenog istinom,širinom,pogledom bez skrivanja,do beskrajno toplog dodira duša?Zašto uporno urušavamo temelje,zasipamo korita kroz koja život još uvek teče,udaramo glavom u zidove koje sami gradimo,bežimo od mostova koje smo tek podigli...
Livada se zasmejuljila...
-Ne mogu vam otkriti tajnu,ja samo ostavljam dragulje.Svako mora da nadje svoje,dovrši spoznaju,poželi i otkrije moje putokaze,izgradi u sebi dušu od pamuka i volju od čelika,snagu da bude deo sveta...
Vrata su se polako zatvarala.Livada je rekla svoe.Duša je ostala ispred da izabere put.Svetlo ili tama.Da krene prateći zvezdu vodilju sve do obećane zlatne reke.Iz otvorene školjke beli orao se vinuo ka cilju noseći biser u kljunu.....





K R A J
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
dragana9
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 568
Придружен: 27 Јан 2009, 14:28
Место: sabac, srbija

Порукаод dragana9 » 05 Апр 2011, 22:41

Draga Vera,ne pisem ti ovo sto te znam i sto si moja ,ali mnoge odgovore mozemo bas ovde naci u tvom romanu,pisano u vreme bas kada mnogi od nas zele menjati svoju svet,traziti sustinu i istinito ziveti..duboko sa odlicnom porukom..Dragana.. ^78^
"Sacekaj, stici cu...
uz blag vetar doplovicu do dlana tvog.
Sa linijom zivota uhvaticu korak.
Necu nazad, ni na pola puta,
stavi me ispod koze, hladno je! ‚‚

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 06 Апр 2011, 23:50

^78^ :mah
Hvala andjele.
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 16 Нов 2011, 01:30

P A S T I R I C A


Prepoznavao je stazu po mirisu davno sačuvanom u sećanju.U listovima i butinama osećao je grčeve od dugog hodanja,ali neka sila ga je vukla napred,da što pre sudari pogled sa horizontom,sa brežuljcima i livadom.Osetio je svež vazduh izlazeći iz šume i toplinu sunca na licu.Pred njim se prostiralo polje crvenog maka.Ta rumen grejala mu je dušu i otapala led u nedrima.Sluh se poigravao talasajući u glavi zvonku pesmu pastirice.Protrljao je oči.Za tren ju je video kako skakuće i nestaje u crvenim nedrima livade,i jaganjce koji izgubljeni bez dodira njenog dlana,besciljno lutaju dolinom.Tamo,gde visoki jablani ponosno paraju nebo,nazirao je krov male kuće,njegove kuće.Ograda se nije videla od redova poleglih suncokreta.Godinama mu se u snove vraćala škripa kapije kroz koju je izašao,gonjen bolom,da se nikada više ne vrati.Kako je samo teška i sumorna ta reč "nikada",kako oduzima dah i nadu...Svakim danom zakivala je po jedan klin u sanduk prošlosti u kome su spavale odbačene želje i snovi.Sada je bio tu i sve se iz njega dizalo na površinu,tražilo izlaz kroz pukotine oklopa.Kao blaga utrnulost javila se bol u grudima,ali bez one usijane oštrice što spaljuje sve za sobom.Srce je preskočilo par otkucaja i zastalo u grlu.
Obuhvatio je pogledom prizor ispred sebe.Nije mogao dalje dok ne zatvori ta vrata.Tapkao je u mestu uzalud pokušavajući da nastavi život,stotine različitih osećanja vukla su nazad,kao kamen oko vrata.
Mora da je postojao razlog zašto pastirica nije imala mesto kraj njega u sadašnjosti.Trebalo ju je ostaviti tamo gde pripada.Zato je bio tu.Da razreši dileme,odrekne se lengera prošlosti i rasterećen krene dalje.Bez osećaja krivice i nemoći.Vratio se da se oprosti,da zatvori krug,da iskorači dalje.Da se oslobodi okova i da prestane da čuva taj ledeni breg čiji vrh mu uporno para dušu.Da iz zgrčenih prstiju pusti uže koje ga vezuje za obalu sa koje je davno otplovio.
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE