ŠKOLJKA BELOG ORLA-Vera Gajić

Vaša proza...

Уредник: anaatanas

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 17 Феб 2011, 00:27

MUDROST

Godinama je udisao smog i mržnju ovog grada u potrazi za svojim putem,svojom istinom.Neizmerno su ga pogadjale sitne duše,zavist,laž,dvoličnost.Nijedne oči nisu imale bistrinu potoka,nijedno srce snagu vetrova.Nikada ne bi poverovao da u samom podnožju planine postoji svet tako suprotan i dalek,neshvatljiv širini koju je poneo u sebi.Polako u zenice se uvlačila tuga,poput katarakte koja je od bake zauvek sakrila slike.Ali ona je još uvek umela da vidi lepotu,njena snaga bila je u vrhovima prstiju,u krvotoku,u toplini njene duše.Ugasle oči večito su bile uperene u daljinu u onu varljivu granicu horizonta odakle su je pozivale dedine misli.Tvrdila je da joj noćima pravi društvo,da vode duge razgovore koji je ispunjavaju i čine srećnom.One godine kada je deda zauvek prešao na suprotnu stranu točka i kada je svoj zemaljski oblik ostavio u hladu stare lipe bilo je vreme za pokret.Osetio je to po grudvi u nedrima koja je tražila prostor,po klupku bola kome su trebala druga neba da se smiri i sraste.Uzdrmani koreni pulsirali su u svemu što je ikada takla dedina ruka.I dalje je po rafovima apoteka tražio lekove za njega i dalje su ga u prolazu magnetski privlačili nečiji sedi čuperci ispod beretke,noćima je čuo njegovu sviralu i odjek sekire sa drvljanika u praskozorje.Pokušavao je da snagom pogleda pomeri bravu da se otvori i dozivao u sećanje grmljavinu dedinog glasa...
-Ustaj lolo,vreme je...Ne boj se,nije to ništa...Smrt ne postoji...Ja sam zauvek svuda oko tebe...-
Uzalud.Pogled je bolno doticao draga mesta,zajedničke staze.Deda je zaista,sasvim opipljivo,bio tu negde i onu toplinu njegovog dlana gotovo da je mogao da oseti,pa ipak nepovratno je izgubio nešto neizmerno dragoceno i praznina je vremenom postajala sve veća.Uzalud je grlio široko stablo lipe,pritiskao sviralu na grudi,ništa nije moglo da otkuje obruč bola,usadi spokoj u duši.Taj osećaj zarobljene ptice u nedrima i smušenog lepeta njenih krila po zidovima tuge,bio je znak da krene na onu štranu planine.
-Prodji ceo svet lolo,a da ne iščupaš svoje korene,samo prati svoju zvezdu vodilju i dodji ponekad da zajedno plastimo snove...-
Počeli su da teku dani surove škole života,dani koji nisu imali veze sa prirodom,života koji je imao svoja pravila,svoje po njemu iskvarene vrednosti.I kad god je poverovao da je našao prijatelja,da je razumeo način razmišljanja ovih ljudi,dlanovi bi mu uvek iznova ostajali prazni,pruženi u pogrešno vreme i u pogrešnom pravcu.Vidjao je po parkovima bolno tužna dečija lica,po haustorima unezverene tinejdžere koji traže spas u tripu,po restoranima usamljene ljude sa oklopom (ja mogu sam,niko mi ne treba) i prigušenim pozivom za pomoć u očima.Uvek se trudio da razume,oprosti,sagleda dubinu.
-U svakom čoveku lolo,postoji zrnce dobrote,samo ga treba pronaći,izvući napolje i u svakom danu po jedan dragulj saznanja.Nemoj trčati bezglavo kroz život jer nećeš videti njihov sjaj.-
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 18 Феб 2011, 23:28

Kako mu je nedostajao deda,njegova mudrost i smeh,njegovi saveti,pa čak i njihova duga ćutanja.U početku je nosio srce na dlanu i prilazio ljudima kao što bi prišao mečetu u šumi,ali ono ga nikada nije ogrebalo.Uporno je preko balkona tražio svoju zvezdu,svoje snove,znak da je na pravom putu.Zvali su ga šumski čovek sa notom sprdnje koju nikada nije shvatio.
-Daj Uglješa iz koje si ti bajke?-
-Uglješa kakav je vazduh kod tebe gore u oblacima?
-Ne dirajte našu uspavanu lepoticu.
-A ne,on je šumski čovek u dubokom zimskom snu.
Nije im zamerao,samo su hteli da pronadju i dokažu sebe.Za razliku od njih on je umeo da se prilagodi,poznavao je sve odaje svoje duše,nije bio nesiguran i nije mu trebalo da gazi oko sebe da bi se osećao jakim.Bilo mu je žao kako su prazno trošili svoje dane.U potrazi za kamenom mudrosti koji bi im doneo moć i saznanje svakodnevno su gazili pregršt dragulja.Ali on tu ništa nije mogao.Svako je imao svoj put i morao je sam da ga pronadje,nije postojao nikakav apsolutni recept.Iznenadio se kad su ga ljubazno pozvali da im se pridruži na radnoj akciji.
Ti dani pored reke,dok su podizali nasip,na neki čudan način vraćali su ga detinjstvu,prošlosti.Ustajao je pre svih a poslednji legao.Dok su ostali bili još u snu,on je već pričao sa rekom,ponirao očima u njene dubine,upoznavao svaki njen talas,zavoj,a uveče bi osluškivao njen odgovor,ribe koje se povremeno praćaknu.Ovde je punio baterije.Improvizovana menza bila je mesto najveće zabave.Uvek se orila ili od smeha ili od zveckanja sudova.U njoj su se ukrštali pogledi,prepričavali gafovi i uporedjivali žuljevi.U slobodno vreme tu su se održavali razni kursevi,a posle večere dogovori i planovi za sutradan.U krugu akcijaškog naselja imali su još barake za devojke i šatore za muškarce i dve pokretne prikolice;ambulantu i kiosk u kome je bilo svega i svačega.Od čarapa,ruzeva za usne,žvaki i čokoladica,do pena za brijanje,nožića,žurnala,cigareta,sokova i još mnogo čega.Uveče bi ložili vatru i pekli krompire i kobasice na žaru.Goran je svirao gitaru,a Siniša usnu harmoniku.On svoju sviralu još nije pokazao.Stari akcijaši sećali su se prvih iskustava,organizovali igre asocijacija i pantomime.
Jedno veče došla je grupa iz susednog naselja u posetu.Ostali su do kasno u noć.Bio je duboko zamišljen kada ga je preko vatre pogodila munja nečijeg pogleda.U vazduhu je zatreperio čudan elektricitet.Livada pod njim je zadrhtala.Kao da su se dve ogromne lopte složile u jednu.Sve je nekako zablistalo novim sjajem.Otvorila su se zabravljena vrata ka novoj dimenziji.Imao je utisak da nešto sudbinsko zatvara jedan ciklus,da sve dolazi na pravo mesto,osetio je priliv praiskonske snage u sebi dok se predavao vibracijama.Devojka preko puta njega bila je smirena i sigurna u sebe.Osmeh joj je imao moć vetra i presecao mu je dah a iz zenica su se prosipale pregršti ljubičica.Osetio je namah snagu orla i želju da poleti visoko gore do onog razredjenog vazduha ne bi li pluća prestala da pucaju i srce smirilo ludo lupanje.Gledala je u njega onako kako je samo baka umela,duboko,čisto,do samog dna.Bio je potpuno razgolićen i definitivno smušen.Ništa nije funkcionisalo kako treba.Zavukao je ruku u džep do svirale,ne bi li mu taj dodir ulio mir.Osim njihovog nemog dijaloga očima nije bio svestan ničeg drugog.Kao da je sam deda upravljao njegovim rukama izvadio je instrument i zasvirao.Nije ni primetio trenutni muk.Svi su iznenadjeno gledali u njega,a on je tom bokoru ljubičica poklanjao praskozorja i poj slavuja,planinske brzake,šum breza i igru leptira.Svirao je ni sam ne zna koliko o dedinoj mudrosti i ljubavi,šumskim jagodama i malim srndaćima.Otvorio je dušu tom širokom osmehu i znao je da i ona oseća i zna bez i jedne reči.
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 20 Феб 2011, 23:52

-Hej,gde si se krio do sada?Ko te naučio tako da sviraš?Bravo majstore.
-Ima jedna čudna zemlja..Hajde još momčino,ovo je čist bluz na domaći način..
-Uglješa!??Nisam ni znao..?Pa ti si genije!
Osmeh se raširio,prelio ljubičice..
-Molim te nemoj prestati.Većina koju znam nije uspela očima da vidi lepotu koju ti poklanjaš prstima i srcem.Da sam slepa volela bih te pored sebe.Molim te sviraj još.
I svirao je.Muzika je nosila,otvarala dušu,radjala iluzije,budila misao o zvezdi vodilji,o onoj jednoj jedinoj polovini koja svakom od nas pripada i čeka u nekom danu budućnosti na otisak baš našeg dlana.O iskrenosti,neiskvarenosti,vezama jačim od sile,danima samospoznaje.Na trenutak svi su se u sebi zaklinjali da će promeniti sve za ovaj osećaj ispunjenosti.Dao im je da udahnu istinsko savršenstvo,da osete harmoniju.I kao da je čarolija odjednom prestala stao je i on.Opkolili su ga uzvici divljenja i tapšanja po ramenu.On se samo smeškao i tražio preko vatre miris ljubičica.Nije želeo da pridje,da je uzme za ruku.Jednostavno je uživao u osećaju ispunjenosti koji se polako širio njegovim krvotokom,poput zmijskog otrova jednom davno.Mogao je da prati taj put do srca i nazad po celom telu i blago opijen snivao je i čekao.
-Lolo,vreme je najbolji sudija,sve prave vrednosti opstaju.Najvredniji dijamanti slažu se vekovima.Jednoga dana kada osetiš da se mozaik u tebi potpuno sklopio,da više ne fali nijedna kockica,kad te obasja žar nečijeg pogleda duboko u nedrima,u stomaku,kada u svakom deliću tela osetiš snagu da pomeriš planinu samo da bi otvorio put suncu prema tim očima,biće završeno vreme rasta.I znaćeš tada da si pronašao onaj deo rebra koji svako od nas traži celog života.Nemoj žuriti.Ako je to tvoja idealna polovina osetiće i sama,daj vam vremena da cvetate.Znaćeš ti a znaće i ona da ste se konačno našli i da je čitav život pred vama.I ne zaboravi da svaku biljku moraš svakodnevno negovati da ne uvene,a ljubav je najnežnija biljčica lolo.
Sećao se tih dedinih reči dok je ponirao u ljubičaste dubine,dok se trudio da svojim konturama uklopi njene,da oseti njen miris,vibracije.Bila je tu i to je bilo dovoljno.Njihove su se duše našle,spojile i on je u sebi osećao njene monologe kao svoje.Ona je znala,čula je sve što je imao da joj kaže i gotovo telepatski odgovarala na njegova treptanja.Potpuno spokojan poželeo je da sklopi oči i zaspi.Ali njegovi drugari želeli su još snova,još čarolije.Nastavio je da svira.Nežna biljčica ljubavi u njemu ubrzano je klijala i rasla,širila svoje medene listove ispunjavajući onaj jedini trag praznine.Sada je bio kompletan i sve ostalo će biti dobro. pretresao je u mislima sva ona mesta koja će joj pokazati,sve izvore na koje će je voditi,sve tajne koje će podeliti sa njom.Deda je bio u pravu.U njemu je bujala snaga.
Onaj trenutak kada su se našli duboko se urezao i mnogo kasnije u godinama samoće,kada je više ne bude bilo,kada nestane i plod te magične ljubavi,on će ga sa nepogrešivom tačnošću uvek osetiti.I dan i sat i munju pogleda i odgovor njegove duše.Sada je još uvek u njemu treperila želja i snovi pleli zlatnu ljuljašku razapetu izmedju granja oblaka.Paučinaste niti gradile su njihovu bajku napisanu mnogo pre i ucrtanu u njihovim genima.Oni su se morali sresti.Tako je stajalo zapisano u zvezdama,livadi koja je pulsirala pod njima.
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 22 Феб 2011, 00:40

Sutradan mu je prijatelj rekao:
-Čoveče,to izmedju vas,osećalo se u vazduhu,kao da se deo univerzuma spustio na zemlju.Nikada tako snažno nisam osetio značenje reči ljubav.Ona logorska vatra nije bila ništa u poredjenju sa vibracijama koje su strujale iznad nje,magija.I ti si je klipane pustio da ode,bez dodira,poljupca?Ne razumem.Mnogi prodju kroz život a da nikada to ne dožive.A ti ništa.Ali ne brini,tu je tvoj drug Siki,raspitao se brale.Slušaj i drži se da ne padneš,Maja živi u zgradi preko puta tvoje.Čoveče,zamisli,ko zna koliko ste se puta mimoišli,bili u istoj prodavnici ili šetali istom ulicom?Trebalo je da dodjete u ovu nedodjiju da se upoznate.I ti ništa."Ja sam Uglješa.Drago mi je Maja"i to je to.A dalje?Neverovatno,ne ja tebe definitivno ne mogu da shvatim,ti si u svakom pogledu nešto posebno...
-Siki,jel veruješ u neku predodredjenost na svetu ili sudbinu,kako hoćeš?
-Ma daj...
-Ne,stvarno,pazi,ako negde na tvom putu stoji ćup zlata ti ćeš ga naći bez obzira da li trčiš prema njemu ili hodaš polako,kad tad ćeš stići do njega.Bolje je ići polako da ti ne promakne.
-Šta ti je?A ako neko stigne do njega pre mene?
-Ne može,to je samo tvoj put.Svako od nas ima svoj put kojim ide samo on i koji je samo njemu razumljiv i stvaran.Sve drugo su stranputice,lavirinti.Samo moraš uporno i strpljivo slediti svoju zvezdu vodilju.
-Čoveče,lupaš,o čemu ti pričaš,ništa te ne razumem,ja nigde još nisam video znak "Sikijev put"??
-Ne mari,zaboravi,znam da me ne razumeš.
Nastavio je da radi.Kako bi i mogao da mu objasni,njemu čije oči živnu jedino pred kompjuterom i uši čuju samo zvuk sa vokmena.Da li je on zaista toliko drugačiji od ostalih.Isto se oblače,ista mesta posećuju,istu hranu jedu,pa ipak on može da čuje šapat vetra i da vidi svoju zvezdu,da oseti zemlju kada pati.Nemo se u sebi zahvalio dedi i planini za svo bogatstvo koje su usadili u njega.
Te večeri dugo je sedeo kraj reke.Njen tok ga je vukao u plave dubine,kao da je i sam bio voda,kao da je mogao da vidi obale pored kojih je prolazio.Dugo se opirao tom osećaju,ali nešto ga je uporno dozivalo sa nekog odredjenog mesta tamo dole,nizvodno.Neke magične spone pravile su luk kome se na kraju prepustio.Nije želeo da razmišlja,analizira,trudio se da svim čulima vidi,oseti to što je reka želela da mu kaže.Mogao bi se zakleti da je na trenutak video sebe samog kako sedi pored breze,na onom belom kamenu kao isklesanom baš za njega.Kao da je lebdeo izmedju dva sveta,a nebo je pred njim otvaralo silne zastore oblaka...
-Mora da sanjam,izgleda da sam preterao sa večerom.
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 22 Феб 2011, 13:01

Negde na vrhu,dokle je dopirao pogled,deda je nevidljivim vilama plastio,nije znao šta.Bio je mladji nego što ga se sećao a pored njega je skakutao...ne...to nije moguće...ON,on sam sa rukama punim borovnica.Bio je u indijanskom odelu sa perom belog orla u traci oko glave.Nemoguće!Odnekud je stizao majčin glas.Ispratio ga je pogledom.Hodala je nepostojećom stazom noseći bakinu veliku plavu vanglu punu krofni.Desno od nje kaskao je beli konj a na njemu devojčica sa venčićem od cveća i plavom trakom u kosi.Presekla ga je misao...
-Da li je ovo prošlost ili budućnost?
Gde je on to stizao u svojoj mašti,ako je to bila mašta.Protresao je glavom.Zar može da se nalazi na tri mesta istovremeno i koje je ono pravo,realno,koje se dešava ovog trenutka?To je ipak neverovatan san.Spustio je pogled,prestao da diše.Pod njim su bili rečni brzaci.Ošinuo ga je udar vetra i saznanje...JA SAM ORAO?!LETIM NAD REKOM!Niz levu obalu pružao se kamp,napregao se da bolje vidi.Eno je breza i eno njegovog kamena,ali na njemu sada sedi Maja.Mahinalno je pogledao uzvodno.Kladio bi se da je on još uvek tamo na istom ovakvom kamenu i ispod potpuno istovetne breze,ali ne,ova je nekako suprotno rasla i sve je bilo kao slika u ogledalu onog mesta,sve osim njega.Ovde nije sedeo on.Da li je Maja njegov lik u ogledalu,njegova idealna suprotnost?Šta se ovo dešava,poželeo je da vikne,da se probudi...
-Uglješa,ko se još plašio života?..-nije bio siguran da li je to rekao deda,Maja ili on sam..
-Veruj svojoj zvezdi i stići ćeš da pokupiš svoj ćup zlata na kraju duge...
Raširio je ruke široko,kao nekada u detinjstvu dok je poput orla leteo Kopaonikom.Pred očima su se rasplinuti talasi polako slagali u usporeni neprekinuti tok.Trepnuo je par puta.Ponovo je bio na obali.Zvezde su blistale nesmanjenom žestinom.Onaj ružičasti suton odavno je prekrilo mastilo noći.On je još uvek sedeo naslonjen na brezu.Stresao se od hladnoće.Kakav je to neverovatan san bio.Ni za trenutak nije osećao strah,samo nedoumicu,kao da su sve te slike bile već vidjene,urezane negde u podsvest.
-Svi smo deo velikog kruga lolo,ne postoji kraj,ni početak,možda čak ni ovaj trenutak,samo ga mi ograničavamo u svom sećanju.Ne plaši se,ja sam zauvek svuda oko tebe...
Pogledao je u onu daleku tačku,tamo negde na horizontu koji su sakrila nedra tame.Podigao je ruku i mahnuo...dedi,..mami,..sebi..svima.
-Mirno spavaj lolo i ne zaboravi da uvek slediš svoj put.
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 23 Феб 2011, 23:15

ŠKOLJKA

Po povratku sa akcije vreme je sporo teklo.Najčešće ga je zaticalo kraj prozora,pogleda uperenog u zgradu preko puta ili u svoj odraz na staklu.Tražio je u prozorskom oknu dragi lik.Više mu soba nije delovala tako prazno.Za tren ga je preplavilo ono nestrpljenje iz detinjstva.Šta li će baka reći kada upozna Maju?Ona će osetiti njene ljubičaste oči,njenu dušu.Još uvek je nije potražio,još uvek nije bilo pravo vreme.Sanjario je u svojoj sobi i čekao odgovor na molbu za posao.Akcija je bila odmor posle završnih ispita.Sada je krug bio zatvoren i on je opet bio na početku.Udahnuo je miris čaja.Samo je baka umela da skupi takvo bilje da iz jednog gutljaja osetiš ceo Kopaonik,svako drvo,svaki list,cvet,pčelu i buba maru.Zaneseno je zatvorio oči.Video je red gondola a u dnu kod kutija sa čajem Maja je neodlučno vrtela glavom.Da,to je to!Sjurio se niz stepenice u samouslugu na uglu...
-Stani,ne uzimaj ništa,imam pravi čaj za tebe.
Ljubičice su zamirisale,poverljivo mu je pružila ruku.
-Vodi me..
Dani su postali kratki za sve što je želeo da podeli sa njom.Jurili su se po Kalemegdanu,posmatrali zvezde iz planetarijuma,klackali se na Tašmajdanu i obilazili pijace i buvljake.U bioskopu ju je držao za ruke i nije skidao pogled sa nje,a posle je čitao u programu o čemu se radi u filmu.Pravili su leptire od staniola i kačili ih po zavesi i ispisivali svoja imena po zamagljenim staklima tramvaja.Igrali se žmurke u Knez Mihailovoj i pevali sa uličnim sviračima.Pričao joj je o dedi,o izvorima,o bakinim krofnama i malom lanetu koga je hranio na cuclu.Topio se od njenog osmeha,ronio u ljubičastim dubinama i vrhom prsta doticao joj jamice na obrazima.Ona ga je toplo gledala i blagim glasom stvarala mu svet na dlanu.Naslonjena čelom na njegovo sklapala je šake oko njihovih lica i govorila o maloj sobici medju prstima,samo njihovoj,koja nema ni prozora ni vrata i iz koje nikada više neće moći da ode.Želeo je da vikne glasno,preglasno,da oseti kako drhte zidovi od jeke,da se razmahne,poleti,da svi čuju i vide...
-VOOLIIIM TEEE!!!
Da se popne do Pančićevog vrha i potraži svoje drvo,da je odvede da staru lipu obgrle rukama.Deda bi znao da su tu.Kako je moguće da ga do sada nisu gušile ove ulice,zgrade,da mu do sada nije nedostajalo ono prostranstvo,planina.Odlučio je.Više se neće razdvajati.Za vikend će poći kod bake.Za razliku od njega Maja nije imala nikoga.Uživao je i u njihovom zajedničkom ćutanju kao nekada sa dedom.Kad zažmuri,činilo mu se da se dodiruju dušama,da prepipavaju sve odaje i traže bisere mudrosti.Pronašao je svaku njenu duboko zakopanu suzu,pozlatio svaki skriveni bol,a ona je kao melemom oblagala ono klupko tuge koje je čuvalo uspomenu na dedu.On je počinjao da priča,ona završavala rečenice.U svakom trenutku su osećali jedno drugo,znali šta ko misli.Više nije razdvajao gde počinje a gde završava silna želja,ta plima koja je do u beskraj kružila izmedju njih.Nešto iskonsko je postojalo i raslo zalivano nepresušnim izvorom života.Kao da su bili dva sliva i sada spojeni u moćnu reku teku prema suncu negde u nebo visoko do one zlatne ljuljaške...
-Majo,osećaš li i ti nekad kao da je...?-neodredjeno je odmahnuo rukom od srca.
-Osećam,kao da je tesna sopstvena koža,ali neće pući,veruj mi...
-A zar ne misliš nekad da je nebo...?
-Prenisko,da čini mi se,i ja bih volela da ga podignem još gore..
-Toliko si u meni...
-Znam i ti si potpuno u mojoj krvi...
-Da li je to moguće?
-A zašto ne?
-Jesi li nekad poželela da probaš da udješ u ogledalo?
-U ogledalo?Ne..ali...često mi se čini kao da...
-Da svet gledaš sa one strane?..
-Da u pravu si.
-Možda mi i živimo sa one strane ogledala.A šta će biti ako...?
-Neko razbije ogledalo?Tražiću te.Tražiću te u svim dimenzijama.....
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 25 Феб 2011, 14:20

Imao je nekada u detinjstvu igračku,skup raznobojnih plastičnih pločica u valjku koje su se svakim okretom valjka slagale u neverovatne figure.I koliko god je vrteo u ruci uvek su se stvarale nove slike i svaka je bila sve lepša od prethodne a pločice su ostajale iste.Da li u životu postoji ta mogućnost,stvarati sve lepše od nečeg poznatog već postojećeg.Da li mu njegova zvezda otvara te neistražene vidike ili postoji jedan jedini koji on uvek gleda na drugi način i u drugom svetlu.Iz neke nove perspektive ili kroz novu prizmu.Da li postoji sadašnjost,ovaj trenutak ili je deda bio u pravu.Možda je sve oko njega sklad neprekidnih slika koje on fotografski zaustavlja svojim pogledom,željom,mišlju.Šta bi bilo kada bi pokušao da njega i Maju zaustavi u jedan tren koji bi trajao beskrajno?Da li bi i oko njega sve stalo ili i dalje teklo?A oni?U školi su ga učili da mirovanje ne postoji,da se sve kreće,uvek.I koja to čudesna sila ukršta naše puteve na odredjenim mestima i u odredjeno vreme.Dopušta da se nadjemo ili večito lutamo.Nikada nije uspevao da zaustavi taj kovitlac misli u glavi.Šta ih je pokretalo i zašto i zašto baš on razmišlja na ovaj način?Do sada nije imao sa kim da podeli sve to.
-Uglješa,prestani da mozgaš,život je da se živi.Što ti moraš sve da znaš?Neke stvari su jednostavno takve,šta ja znam zašto,valjda tako treba da bude.Pusti tu glupu filozofiju,treba živeti u ovom trenutku,ako previše tupiš gubiš ga.Znaš kako kažu,prošlost je otišla,budućnost još nije stigla,šta ti ostaje čoveče osim "danas" koje traje i dok trepneš već je izgubljeno.Od takvih misli može da se poludi,ko još zamara mozak time-govorio je Siniša.
On je verovao da svako pitanje mora da ima svoj odgovor bitan zbog onoga što će doći.Za sve sigurno postoji objašnjenje,samo ga treba pronaći,videti tu negde oko nas.Maja je razumela tu njegovu potrebu da zaplovi izmedju svetova jave i sna,da ispita sve dimenzije,da sagleda sebe u vremenu i prostoru,spozna koji je pravi,koji se radja ovog trenutka a koji nestaje.Možda je povremena vidovitost bila most kojim je ulazio u ogledalo,u onu drugu stvarnost.Nije znao,samo je postojao taj poriv za nepoznatim,nepriznatim...
Aman bre Uglješa,već ti je vreme da sidješ na zemlju,dokle ćeš ploviti po oblacima?Nisi toliko glup da bežiš u snove,to rade samo klinke u pubertetu-nervirao se Goran.
Ali on toliko toga nije znao a silno je želeo.Da li su oni u pravu,da li je glupa budala koja beži od stvarnosti,kukavica koja nema hrabrosti da se suoči sa svetom pa traži neke izmišljene dimenzije.U tom slučaju i Maja je glupa i njegov deda je bio.Koliko još takvih ima na ovom svetu,koji veruju u nešto više,osećaju da postoji neka sila iznad svih nas i imaju potrebu da je otkriju,upoznaju,dožive..?Gde je istina?...
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 25 Феб 2011, 23:50

Kopaonik je bio prelep u tu kasnu jesen.Crvenkasto zlatne i modro zelene bundice drveća i raznobojni prekrivači po padinama.Priroda je bila teška i troma od silnih plodova i mirisa lekovitog bilja,ispunjena beskrajnim cvrkutom i šumovima koje je još uvek raspoznavao.Učio je Maju da sluša ježa kad hoda i pesmu cvrčka,mrave kako mrmljaju pod svojim teretom,zujanje pčelinjih krila,da oseti trenutak kada se otvara cvet i list uz treptaj sleće na zemlju.Baka ih je dočekala pred kućom na dedinom tronošcu.
-Najzad ste stigli,deda je već nestrpljiv...
-Lipa je treperila svojim granama.Prišao je i pomazio njenu koru.Maja je došla do bake,uhvatila je za ruke..
-Ja sam Maja,drago mi je.
Za sekund kao da je sve stalo,a onda se baka osmehnula...
-Ipak si je našao,da to je ona,prava...-bez pitanja,bez objašnjenja,jednostavno je znala kao i uvek.
-Deco mora da ste gladni?Hajte,spremila je baka,ima i krofni.Voliš li ti krofne kćeri?
-Jedva čekam da ih probam,Uglješa mi je puno pričao o njima.-kažiprstom je spretno utrla put maloj suzi.
-Eee,toga nema-baki ništa nije moglo da promakne-rasplakaćete dedu.
Ona se i dalje ponašala kao da je deda još uvek tu,kao da nikada nije otišao.Nepogrešivo je iznosila njegove misli dok je radila po kući.Čudio se bakinoj spretnosti,kako odlično vidi uprkos zastora bolesti na njenim očima.Pričao joj je detaljno o svemu što se dešavalo od njihovog poslednjeg susreta i tražio od nje sve novosti vezane za planinu.Popodne je nacepao drva a uveče im je dugo svirao pred kućom.Vreme je prebrzo letelo a on je toliko toga želeo da podeli sa Majom.Šetali su skijaškim stazama,obilazili šume i brali šljive sa njegovog i dedinog drveta.Vikend se produžio i na sledeću nedelju.Oduševio se otkrivši da još postoji stari panj kraj koga je satima klečao i veliki mravinjak na ivici proplanka.Čak je poverovao da je jednoga dana,dok su ležali na ćebetu i udisali miris trave koju je tek pokosio,uspeo na nebu da vidi onaj zamak začarane princeze iz detinjstva.Sve je bilo tako poznato i drago i damari u njemu sa radošću su pronalazili skriveni ritam i snagu.
-Zašto ne može da ostane zauvek ovako?
-Zato što život ima svoje zakone i pravila-oglasila se Maja-zato što moraš da ideš putem dalje,prema svom cilju.Iako je sve ovo prelepo ipak je samo usputna stanica.
-Da u pravu si.Konkurs je završen i dobio sam posao.On će biti naša karta za budućnost.Znam da nismo planirali još,ali voleo bih,ako se slažeš,da se venčamo ovde u obližnjoj crkvi pa tek onda da se vratimo u grad.Ne želim više nikada da se odvojim od tebe.
-Srećna sam što si to predložio.Moramo odmah pozvati sve.Hajdemo brzo,baka će se radovati.
-Ja mislim da ona to već zna,osetila je pravo vreme i pre nas.Sinoć je dugo nešto pričala pod lipom,a u zoru je ustala i sada sigurno cela kuća miriše na vanilu i cimet i već gotove kolače.
-Znaš,muči me nešto,ona ne dozvoljava da joj išta pomognem,osećam se tako nesposobno?
-Upravo tako baka ne želi da se oseća.Ne bi joj se svidelo da pomisli da je sažaljevaš samo zato što je skoro sasvim slepa,niti da poveruje da je nepotrebna.U njenoj prirodi je da ugadja,to je ispunjava i čini srećnom,nemoj joj to uskratiti.
-Divna je to žena.Žao mi je što nisam upoznala tvoga dedu,mora da je bio nešto posebno.
-Da,on je još uvek nešto posebno.U njemu je postojala snaga ove planine i mudrost izvora.Bio je tako veliki i još uvek živi u svemu oko nas,svuda je ostavio svoj trag.I sada kad zažmurim čujem njegov glas i osećam toplinu njegovog dlana.Znao je kada treba ćutati a kada nešto reći.Dok se odmarao odjednom bi skočio kao da ga neko zove i odlazio u šumu.Odatle bi se vraćao sa ranjenim zecom ili lanetom.Imao je veliko životno iskustvo i ogromnu ljubav prema svemu što diše,postoji na ovoj planeti.On nije znao za reč mržnja,osveta,svadja.On je sav bio ljubav.Uvek je govorio"Biću svuda oko tebe,nauči da me pronadješ".
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 26 Феб 2011, 00:55

Nisam to shvatio odmah posle njegove smrti.Užasno sam patio,mislio sam da ću se raspasti od silnog bola,ali vremenom nalazio sam ga u njegovoj svirali,hladu lipe,u šapatu vetra.Razgovarao sam sa borovima na kojima je počivao njegov pogled,sa travama koje je gazila njegova noga.Na kraju sam naučio da razgovaram i sa njim preko mosta od duge.Možda ja to samo zamišljam,ali verujem da me čuje i da ja čujem njega.,
Majini prsti u njegovoj kosi,dok ga je pomno slušala,bili su impulsi snage od kojih su zarastali ožiljci.Privio ju je sebi i duboko udahnuo planinski vazduh,napunio pluća večnošću.
Do kraja nedelje veselo društvo se okupilo u dvorištu.Na tek pokošenoj livadi šarenili su se podignuti šatori,a u velikoj sobi na kraju hodnika meškoljile su se vreće za spavanje poredjane kao vojnici u stroju.Njih tridesetak svojim žagorom i smehom rasterali su ptice sa okolnih grana.Svi su želeli da učestvuju u pripremama,daju svoj doprinos.Svako je imao neko zaduženje i sve je teklo besprekorno uz vesela dobacivanja i šale.Momci su radili muške poslove a devojke su,kako baka kaže,ćućorile u hladu lipe,dok su ukrašavale kolače i plele venčiće od cveća.Smejali su se Siniši koji nije smeo ni da pridje a kamoli da zakolje jagnje i prase,ali ih je zato revnosno premazivao pivom kada su već bili na ražnju i pekli se polako na žaru pod vedrim nebom.
-Ostavi nešto i za jagnje-dobacivali su mu kad god bi potegao iz flaše.
-Čoveče,ovo je život-Goran je pokušavao da se opusti u staroj pletenoj fotelji povremeno se trzajući pogledima na sat.
-Gogi,nema sastanaka,tramvaja ni autobusa i sigurno nećeš nigde zakasniti,šta ti je?Smiri se.
-Ma pusti,navika...
-Hoćeš da kažeš loša navika?
Baka je poput dobre vile šetala izmedju njih i nutkala ih hranom i slatkišima.
-Majko,treba li vode,drva,da vam pomognemo nešto,slobodno recite...?
-Samo vi deco uživajte,vidim duše su vam umorne.Napijte se ove snage ovde i nadišite ovog vazduha,da vam bude lakše kada se vratite u svoje kaveze...
Nju ništa ne bi nateralo da ode od ove planine.Za nju je prava divljina bio grad i njegovi trotoari."A one-kako je govorila-imitacije drveća,sramota je nazvati šumama."Jedino je ovo ovde bilo stvarno,puno života.
Popodne su krenuli prema crkvi.Maja je na sebi imala paučinasto belu haljinu koju je baka uradila.Kada,Uglješa nije video i nije mu bilo jasno kako,ali svaki nabor bio je na svom mestu i mere su bile tako tačne kao da ju je Maja sto puta probala.Bila je to neka neobična čipka i njegova nevesta u njoj kao da je lebdela,poput velike snežne pahuljice.Hiljade zvezda u očima davalo je njenom licu vanzemaljsku toplinu i lepotu.Nije mogao da odvoji pogled od nje,čak se i spotaknuo na stazi što je izazvalo novi napad smeha u društvu.U njenoj kosi bio je venčić poljskog cveća upleten sa listovima majčine dušice,nane i bosiljka,koji su opojno mirisali, u rukama veliki buket sitnih orhideja koji je doneo kum a oko njenog tankog struka zmijoliko se pružala grana ruzmarina.
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 26 Феб 2011, 23:38

Ulazak u crkvu u kojoj je kršten i u koju je toliko puta dolazio sa bakom i dedom prizvao je dragi lik.Diskretno se par puta okrenuo,ali i dalje je bio prisutan zvuk dedinog daha.Bez sumnje,on kao da je bio tu negde,osećao je to i uporno ga tražio pogledom.
-Najbolje se vidi srcem,oči su varljive-došapnula mu je baka-Pogledaj mene.
Da,da,deda je tu i baka to oseća.Bio je srećan,svi njegovi dragi bili su oko njega.Glas starog sveštenika otvarao je u njemu kapije nekog drugog sveta,vodio ga u neslućene visine.Srce mu je treperilo od miline.Još samo malo i Maja i on će krenuti putanjom novog blagoslovenog kruga.U trenutku kada im je sveštenik uvezao ruke i stavio krune na glave kao da su se stopili u jedan lik.Na momente je osećao da je u njoj i da samo ona hoda noseći ga pod srcem,a već u sledećem trenutku hodao je on sam a ona je poput ptičice treperila šćućurena u njegovim nedrima.Bili su dve polovine jednog tela i molitva za njihovu sreću otvarala im je rajski put.
Na izlasku ih je dočekalo čestitanje.Pšenica i cvetne latice padali su po njima,osmesi,poljupci,fotografisanja.Pritrčali su baki kada je nekontrolisanim pokretom,sva prebledela,prinela ruku nedrima.
-Bako,jesi li dobro,šta ti je?
-Ništa sinko,pusti,luda matora baba...
-Nešto te muči,jel sve u redu?
-Dobro sam,ne brini dete,uživaj,ovo je vaš dan.
-Bako,sigurno vas ništa ne boli?-zabrinula se i Maja.
-Ipak,nešto jeste bako,osećam čudnu ledenu jezu?
-Od sudbine se ne može pobeći,ali ne brini,dočekaće baba i tvoju ćerku Uglješa.
-Našu bako,našu.
Nije odgovorila ništa,samo je čvrsto zagrlila Maju.
-Bog te blagoslovio kćeri i ma gde se nalazili u budućnosti,svako od vas,neka vas Bog čuva deco moja.
Kod kuće dugačak red belih stolnjaka bio je pretrpan jelima,poslasticama i pićem.Ručak je potrajao sada uz dobacivanje i zadirkivanja novopečenih mladenaca.Počela je pesma i muzika.Smenjivali su se.Čas je Goran uzimao gitaru,pa on svoju sviralu,pa Siniša harmoniku.Sve je oživelo.Nizali su se ritmovi i melodije a oni su svi neumorno pevali.Topao vetar nosio je zvuke visoko pod oblake a stara lipa njihala je svojim granama.U zoru,kada je umukla i zadnja nota,Uglješa bi se kladio da je pod lipom još uvek treperio zvuk svirale ili je to njemu pištalo u ušima.Ali kao da je deda nastavljao proslavu za svoju dušu nekim tužnim,bolno zavijajućim jecajima.
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 02 Мар 2011, 16:29

JEDINSTVO

-Majo pogledaj,od prvog počinjem da radim,divno,šta ćemo sve da uradimo,toliko planova imam..
-Polako kapetane,našem brodu prvo treba generalni remont,a fali i nešto sitnica da bi ličio na dom.Svi planovi mogu da stanu u red jedan po jedan,znaš?
Prvih meseci,dok se uklapao u posao,kuća i Maja dočekivali su ga uvek izmenjeni i novi.Ili su to bili purpurni jastučići na dvosedu ili biljka na stalku ili pak neobične zavese.Maja je u te gole zidove unela dušu,dah ženske ruke.Sa ljubavlju je nameštala svaku sitnicu,šustiklu,prekrivač.Imala je čarobne ruke i sve što je dotakla pretvaralo se u zlato,blistalo je.S nestrpljenjem je iščekivao svaki novi dan.Znala je satima da zagleda jednu jedinu sliku i da je pomera u svim pravcima sve dok ne bi bila potpuno zadovoljna.Uveče bi se poput mačeta sklupčala u njegovom naručju.
-Hej,polako,već si se zavukla pod kožu,ne možeš dublje...
-Znaš,poželim nekad da udjem u tebe,u krvotok,mislim da bih tek tada bila spokojna.
-Već si u meni,potpuno,samo tvoj lik luta okolo,duša ti je odavno deo moje,pre nego što si me i upoznala,zar ti to još nije jasno?
-Nikada mi neće biti jasan taj osećaj mene u tebi i tebe u meni.Trenutak kada se priljubim,kada te osetim celim telom,veličanstveno,kao da mi je neko vratio moju sopstvenu kožu,kao da sam tek tada kompletna,svoja,opuštena i ne ljuti se ali tada uvek poželim da zaspim.
-Posebno je voleo subotnja popodneva.Tada bi Maja kuvala bakin čaj i služila ga u keramičkom servisu.Sedeli bi zagrljeni,udisali tu nesvakidašnju aromu i kao da su bili na Kopaoniku.Otvarali bi dušu jedno drugom,otkrivali želje i strahove i uporno tražili najlepša imena za buduće bebe.On je predlagao beskrajan niz imena a ona je samo odmahivala glavom i uporno,čvrsto,stisnutim usnama skrivala smešak.Ponekad hvatala bi ga panika od toliko lepote.Trzao bi se u snu ophrvan strahom i tražio je u mraku.
-Ne brini tu sam,spavaj..-uvek je osećala takve noći i bila budna trenutak pre nego što je pozove.Mirno bi tonuo u san,pa ipak neka slutnja je poput senke bila sve bliža i već je osećao njen hladni dah.Znali su da presede celu noć držeći se za ruke,razmenivši tek po koju reč.
-Nećeš me ostaviti,zar ne Majo?
-Zašto ti takve stvari padaju na pamet,zar ne osećaš da pripadamo jedno drugom?
-Tako se plašim,ima nešto,sve češće se sećam bakinih reči.
-Zaboravi,ko bi ti onda rodio ćerku?Ja mogu da postojim samo uz tebe.Ništa nas neće razdvojiti.Ne smeš da budeš tako nesiguran,ti nisi slabić znaš,to ponekad baš ume da guši..
-Ja ne želim ćerku ako nemam tebe.
-Ne govori tako,reči su opasne.Mogle bi se ostvariti.Tako olako se kaže mnogo toga a rečeno se ne da izbrisati.
Njihala ga je u naručju poput malog dečaka,tešila onaj zaplašeni deo njega koji nikada nije odrastao.
-Pomisli samo kako će nam biti lepo na odmoru.Sunce,more i mi.Zar si već zaboravio?Kamena kućica u maloj uvali i peščana plaža samo za nas i kilometrima okolo više niko osim galebova.
-Da u pravu si,još nepunih mesec dana.
Sve manje joj je pričao o svojim strahovima.Nije želeo da vidi bore na njenom čelu,ali malo toga se moglo sakriti.Trudio se da je uvek iznova obraduje sitnim poklonima,da uživa u svakom zajedničkom trenutku.Noć pred put nije mogao da spava.
-To je naš prvi zajednički odmor.Gde ćemo sledeće godine?-bio je nestrpljiv,prepun želja.-Toliko toga bih hteo da podelim sa tobom,toliko neispunjenih snova...
Plaža je zaista bila samo njihova.Kao da su prva i jedina bića na planeti.Igrali su se u vodi,gnjurali,potapali jedno drugo.Vadio joj je sitne korale i morske zvezde.Jednom je izronio velikog ježa.Nije htela da ga razbije,izvadi zub za ogrlicu,vratila ga je u vodu.Tu mu je prvi put pričala o brkatom čoveku koji ju je ostavio na ulazu u bespuće i to je bilo sve čega je želela da se seća.To pre podne je svo njeno detinjstvo za koje zna,sve posle toga bio je život.
-Znaš,tvoja baka me jedina nazvala ćerkom-rekla je i otrčala u vodu.
Nije joj dozvolio da pobegne u svoju samoću,sada su bili jedno.Toga dana izvadio je ogromnu školjku za nju.Mirisala je na alge i iz njenih dubina čuo se šum mora.
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 03 Мар 2011, 02:21

-Ovo će biti moja kućica-prvi put je za nešto rekla moje,a ne naše.
-Hoćeš li me pustiti unutra?
-Pa naravno,ako budeš želeo.

Dani su prolazili ali više ništa nije bilo isto.Imao je utisak da je gubi,da je odvlače nepoznate daljine.Da li i ona to oseća nije smeo da pita,ali strah je polako klijao u njemu.I dalje su joj oči imale miris ljubičica i ruke ga grčevito privlačile sebi,još uvek bi se s večera ušuškavala u njegovo naručje i jutrom ga budila nasmejanim poljupcima,ali odmor je prošao i sve češće bi je zaticao sklupčanu na dvosedu sa školjkom na uvetu.
-Ljubomoran si na školjku??!!-Siniša se previjao od smeha-Zar misliš da će otići od tebe i sakriti se unutra?Uvek si bio drugačiji,ali ovo je stvarno vrhunac.
Toga dana na stolu je bio i treći tanjir.Nikoga nisu očekivali,prebirao je po glavi a Maja je uporno ćutala.Na pola ručka više nije mogao da izdrži neizvesnost.Samo se nasmejala.
-Baš sam se pitala kada ćeš prokomentarisati?
-I..?
-Šta i?Pa zar me više ne osećaš,zar više ne čujemo misli jedno drugom?
-Ne razumem,šta TO treba da znači?
-Treći tanjir?Paaa too znaaači da ćemo dobiti novog člana,znači da ćeš uskoro postati TATA.
-Koliko je brzo to uskoro?
-Opet si nestrpljiv,pa valjda znaš i sam.
To je sigurno bilo to,nasmejao se sam sebi,žene su u trudnoći osetljivije,drugačije,ne zove se uzalud drugo stanje,a on klipan zamišlja svašta i sedi još uvek a ona čeka.Skočio je,zavrteo je oko sebe...
-Oh kako sam srećan,ja ću biti tata,imaćemo bebu,našu bebu,samo našu,ti i ja...Bože..da li je moguće?..Imaće tvoje ljubičaste oči i tvoje jamice i ja ću je voditi na bazen i na klizanje i na Kopaonik da joj napravim sviralu i čitaćemo joj bajke i zajedno leteti u beskraj.Kako je to divno,o Majo,..ti ne znaš..a ja sam..bio sam tako..mislio sam...o Majice oprosti mi molim te.
-Odmah da si me spustio.Priznaj šta si sad uradio?Zadnji put si me zvao Majice kada si razbio porcelansku šolju.
-Ne,ne,nije to.Ti si otišla,nisi bila u meni..pobegla si u školjku..ja sam se tako plašio i toliko je bolelo...
-Gde god da sam bila čekala sam da me potražiš,ali ti nisi želeo za mnom.Otišao si na drugu stranu.
-Nikada,nikada te više neću pustiti,nigde se više nećeš sakriti od mene,da znaš,nigde.O Majo,toliko te volim.
-Tako brzo zaboravljaš?-zadirkivala ga je-Već si jednom rekao da se nećeš odvajati od mene?Ne govori više ništa molim te.Samo me drži.Ne puštaj me.Ne daj da nestanem.
-A gde bi ti moja gospo?Naći ću te pa makar morao...
-U ogledalo?Hoćeš li me tražiti i sa one strane?
-U svim dimenzijama,sećaš se?
-Da,samo se plašim,ti bi me zaboravio,ne bi pošao za mnom,a ja bih tebe zaista tražila kroz vreme..
Žene su potpuno čudne u trudnoći,potpuno,ali mala moja sada ćeš da jedeš,a ja ću da trknem po voće.Od sada moraš da se čuvaš i da miruješ.Nema više pentranja po stolicama,kačenja zavesa,ribanja pločica,nijedne tvoje egzibicije..
Njen smeh je odjekivao sobom
-Kapetane,ja sam samo malo trudna,nisam bolesna.Želim jednu dugu,dugu šetnju.Hajdemo u park,a u petak bismo mogli kod bake,mislim da bi mi prijalo.
-Kako se ja nisam setio toga?
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 04 Мар 2011, 23:27

Više nije mogao ni da spava.Voleo bi da gleda to majušno stvorenje kako raste,proteže nogama i rukama,kako se polako budi,stvara.Nije želeo da propusti ni jedan trenutak.Ako zaspi možda se desi nešto važno,možda kucne svojim majušnim prstićem,možda poželi priču za laku noć.Bojažljivo je pružao ruku prema Majinom stomaku,premeravao ga iz dana u dan.Njoj je to bilo simpatično, drago,pomalo smešno,a nekad bi ga prekorela."Hoćeš li prestati da se vrtiš,spavaj!"
Svet je opet bio prepun boja.One povremene strahove potisnuo je duboko u podsvest,nije želeo da razmišljaSvaki dan je bio pesma,njihova pesma,da je mogao da je smota u gužvicu i nosi sa sobom u nedrima..Ali ta njegova gužvica bila je iz meseca u mesec sve šira i cvetala je pred njegovim očima,nikada nije bila lepša.Ništa na svetu nije blistalo takvim sjajem kao njihova soba kada su prvi put,s rukama na njenom stomaku osetili pokret.Bio je poput udaljenog talasa.Pogledali su se prestali da dišu,pokret se ponovio.Sazveždja su se preselila u njihove oči.
-Zvaće se Ana-rekla je Maja.Samo to i ništa više.
Svaki sledeći vikend provodili su na Kopaoniku.Penjali su se na okolne vrhove,šetali po obroncima i šumi.Sunce više nije grejalo tako jako a večeri su bile hladne.U vazduhu se osećao dolazak zime.Baka je uveliko plela džempere i haljinice za bebu.Dok ih je nedeljom ispraćala molila je Uglješu da Maja ostane.
-Neka je malo sa mnom,samo do sledećeg vikenda?
-A ne bako,nikako,doći ćemo mi opet,hajde ti kod nas,šta bih ja bez nje?
Nije mogao da zamisli noć,ko bi se skupio kraj njega?I sama misao je bolela.Želeo je svaki njen trenutak,svaki pogled,osmeh.Uvek bi sa posla trčao uz stepenice da je što pre vidi,oseti,zagrli.I od sna ju je krao samo za sebe,što više,ima vremena naspavaće se,sada hoće da je gleda i mazi,da upija svaku promenu na njoj,svaku senku sa njenog lica,da iživi svaki zajednički dan.Da prvi vidi treptaj osmeha dok se budi,da skupi sve bisere sa njenih usana,da je ušuškava u svom naručju.Nju i plod njihove ogromne ljubavi.Da se rastopi potpuno pod toplinom njenih dlanova.Kako su prolazili dani i Maja se sve grčevitije hvatala za njega,pružala mu na stotine sitnih pažnji,satima upijala njegov lik i uvek iznova tražila obećanje da će je slediti i tražiti da je nikada neće napustiti,ostaviti samu.Da će voleti njihovu Anu i brinuti o njoj.Pripisivao je to budućem materinstvu i strahu od porodjaja i još više bdeo nad njom.
Novu Godinu su dočekali kod bake.Iskupili su se svi.Siniša je bio sa Lidijom i videlo se da je novo venčanje na pomolu.U ponoć su posle čestitanja izašli na sneg.Ispaljivali su vatromet i grudvali se do iznemoglosti.Maja je pravila Sneška za svoju devojčicu.Krajem februara je trebala da se porodi.Opet je velika soba bila puna vreća za spavanje i opet je tihi žagor trajao još dugo pošto su legli.Panjevi su veselo pucketali u kaminu i cela kuća je mirisala na borovinu.Tih par prelepih dana ponašali su se kao deca.Sankali se,klizali,skijali i slikali u ogromnim netaknutim smetovima.Baka se trudila da što više bude uz Maju.Stalno ju je nečim nudila,mazila i blagosiljala po nekoliko puta dnevno.Vratili su se jednog popodneva ispraćeni bakinim suznim licem.Pokušala je nešto da kaže pa zamukla.Samo je čvrsto stegla Maju na grudi i zajecala...
-Čuvajte se deco.
Svima je bilo čudno.Plašili su se šta je to starica slutila.
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 06 Мар 2011, 00:07

Dok se toga dana žurno spremao da podje kući jednim nemarnim pokretom je koleginici izbio ogledalce iz ruku i ono je završilo na podu uz zveket razbijenog stakla.
-Izvinite..nisam.,ja sam..-spetljao se-Kupiću vam drugo.
-Sedam godina nesreće dragi kolega.
Prebledeo je zureći u krhotine.Setio se davnog dijaloga
"A ako neko razbije ogledalo?".
"Tražiću te u svim dimenzijama."
Užas je nadolazio.Nedefinisani strah...
-Uglješa šta vam je?To je samo šala.Ogledalo nije vredno tolike vaše brige.Baš ste postali napeti.Jedva čekam da se porodite,hoću reći vaša žena.Ma zaboravite molim vas.
Te noći usnio je čudan san.Maja ga je dozivala i on se trgao.Tačno na sredini kreveta bilo je ogromno ogledalo.Protezalo se preko cele sobe i visoko gore do plafona.Maja je nestajala u njemu.On je pružio ruke spleo ih sa njenim prstima ali neka sila ju je vukla i dalje.Dozivao ju je povlačio sebi,pokušavao da je vrati na svoju stranu ali ona je sve dublje tonula.Osetio je vlažne dlanove i trenutak kada su njene šake iskliznule.Nestala je sa one strane.Tražio je duž cele sobe,trčao,uvek je pred njim bilo to ogromno ogledalo,a Majin glas bio je sve dalje.Vrištao je lupao pesnicama i na kraju ga razbio stolicom.Sa druge strane bilo je mnoštvo slika i na svakoj Maja...kao hula igračica,kao ostrvska devojka,kao dama u krinolini,poslovna žena,mala devojčica i sve su ga zvale i molile i pružale mu ruke,a on je stajao i nije znao koja je prava,njegova trudnica.Plakao je izbezumljen a slike su bile sve dalje i dalje i na kraju su potonule u izmaglici.Probudio se okupan znojem.Maja ga je privijala sebi,ljubila,stiskala se uz njega,nespretnim užurbanim pokretima brisala suze,svoje i njegove.
-Šššššš...to je samo glupi san,samo blesava noćna mora.Tu sam ništa ne brini...ne dam te nikome...uvek ću biti tu...smiri se...sve je u redu..šššš
Plakao je kao dete,nikada pre nije tako plakao.
-Molim te ne plači bole me tvoje suze...tako te silno volim..molim te...smiri se...
-Toliko toga još imam da ti pokažem,ispričam,toliko toga da podelim sa tobom,ne ostavljaj me,ja ne umem sam,ne umem više bez tebe.
-Tu sam,pogledaj...to je samo san...ja nigde ne idem...nigde i ne želim...ti si sve što imam...sav moj svet.
jecao je u njenom zagrljaju do zore dok mu je prisno šaputala u mraku isprepletenih prstiju.Sutradan nije otišao na posao,javio se,uzeo slobodan dan.Nije želeo da mrdne od nje,čudan strah ga je obavio.Srce ne može da boli,govorili su lekari,pa odakle onda taj oštri bol poput usijanog noža što guši i otima dah.Taj bol duboko u nedrima kao da mu neko polako izvlači pluća napolje,ne da da normalno diše.Grlio je Maju,ljubio njene jamice,gubio se u dubinama njenih očiju,gnječio joj svaki pramen kose,doticao svaku poru na njenom licu,udisao njen miris,upijao je svakim atomom njenu blizinu.Sa prvim sumrakom rasla je panika,nije smeo da legne,zaspi,tako se plašio.Svaki santimetar njenog tela pokrio je poljupcima,nežnim izjavama,zakletvama,poput utopljenika klečao je pred njom sa jednom jedinom molbom sadržanom u samo jednoj reči ŽIVOT...Samo sa njom mogao je biti živ,samo uz nju.
U zoru dobila je bolove,dve nedelje ranije.Sve je bilo kovitlac bola.Umirao je deo po deo njega,ona je odlazila a on nije mogao ništa.Dozivao ju je,tražio,hteo za njom,sve u nedrima se raspadalo,pucalo ali uzalud.A onda ga je pokrila tama.Bar za kratko prekinula tu bujicu agonije,odvukla ga u trenutno neznanje,ništavilo,u nesvesticu.
-Od sudbine niko nije pobegao...Bog te blagoslovio kćeri.
-Lolo,lolo ne plaši se bola,ni pada.Sve je to točak života.Jedni se radjaju drugi odlaze.Možda je tako moralo biti,saznaćeš zašto.Sve ima svoj razlog i odgovor.Sa vrha ideš dole da zahvatiš vetar a kada dodješ do dna opet te čeka vrh.Takav je ciklus prirode.Smrt ne postoji mi smo svuda oko tebe zapamti.Bol nas čini jačim i svako od nas ga dobije tačno onoliko koliko može da podnese...Najveće lekcije su i najbolnije.
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 06 Мар 2011, 23:47

Taj bol...bol i olovo u nedrima i toranj u grlu i okovane suze."Bože,zar ne vidiš,zar ne čuješ,zar nisi znao??!" Dok je stajao pred svežom humkom hiljade pahuljica letele su u oči.Svaka je bila njegova Maja,njegova prelepa nevesta,nasmejana,topla,a u njemu ledena tuga i sobica njihova prazna od bola,leptiri od staniola na zavesi,miris cimeta i vanile,miris orhideja i morskih algi...
-Zašto,zašto??Slagala si me a obećala si,rekla si nikada i nigde bez mene,otišla si u tvoju kućicu školjku.Gde sada ja da te nadjem,iza kog ogledala si se sakrila,u kom svetu?Obećala si da ćeš me primiti unutra.Kako,reci mi kako da udjem,pokaži mi gde,ja ne umem,ne želim sam.?!Trebaš mi...tako mi trebaš..tako me boli-cvileo je i ječao ali odgovora nije bilo-O Bože ima li kraja ovaj ponor?Zašto?Zašto??Zašto???Kako izdržati sve to...kako?!
Istoga dana pobegao je na Kopaonik.Nije mogao da udje u stan,nije želeo da se uveri da je tamo nema,da prizna sebi da nikada više neće izaći iz kupatila omotana samo peškirom,da vidi njenu četkicu za zube,njene haljine,cipele,ni svo ono cveće koje je njena ruka negovala.Nije mogao da podnese izjave saučešća,sažaljive poglede i tapšanja po ramenu,sve one duboke uzdahe pune neverice..
Baka ga je samo čvrsto stegla,privila sebi.Iz njenih mrtvih očiju točile su se suze bez i jednog glasa.
-Znala si,nisi mi rekla...a mogao sam...ne bih je puštao iz naručja..ne bih makao od nje...izgubio sam toliko dana...
Nije ga tešila,pričala,ćutke je pred njega stavila šolju čaja.Želeo je da urla,viče,svud oko njega bio je Majin osmeh,njene oči,progonio ga je njen glas.Izjurio je napolje,čuo se prasak.Na staroj lipi jedna grana je pukla,pala po zemlji.Nije mu bilo važno.Ništa više nije bilo važno.Lutao je planinom,ne zna koliko dugo,preko zaledjenog snega,izmedju golih stabala,sve je bilo mrtvo,oko njega i u njemu.Imao je želju da uništi,satre,da ništa više ne ostane,da izbriše svaki trag.Molio je lavinu da ga zatrpa,vetrove da donesu ludilo,zaborav.Ali priroda je ostajala nema.Da li su jutra smenjivala noći ili sutoni dane nije znao.Hodao je i dozivao Maju,tražio kapiju do nje.San ga je prevario naslonjenog na stoletno stablo.Skliznuo je niz njegovu smrznutu koru u sneg...
-Ustaj lolo,vreme je...
Iz daljine je dolazio deda.Na rukama je nosio malu bebu,Anu.
-Odlazi,ne verujem ti više.Nikada mi nisi rekao da će ovoliko boleti.Jednom si me već slagao,ostavio,sada si i Maju odveo,ne želim više ništa da imam,ne želim opet da izgubim,nemam snage za to.Ne želim ni nju.Ukrala mi je dve nedelje,dve nedelje Majinog života.Zašto je došla ranije,zašto nije umela da čeka..?Mogao sam je voleti,imati uza se još cele dve nedelje..Odlazite!..Odlazite oboje!...Niko mi više ne treba-
Pahuljice su ga bockale po licu.Svaka je hladnim prstima utiskivala poruku pravo u mozak.,
-Obećaj mi.,Čuvaćeš...Brinućeš...volećeš...zauvek...
Trgao se podigao na promrzle noge,oteturao do kuće.Morao je da prelomi to u sebi zbog Maje,zbog obećanja,morao je da nastavi dalje...
-Idi,samo napred do pravog cilja,ovo je tek usputna stanica.Potreban si joj,sad ima samo tebe...
Čekao ga je vreo čaj i bakin nemi zagrljaj.
-Vrati se sinko,ja vas čekam.
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE