ŠKOLJKA BELOG ORLA-Vera Gajić

Vaša proza...

Уредник: anaatanas

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 05 Феб 2011, 00:02

HARMONIJA

Bila sam orao i upoznala visine,snagu i moć uverenja,granice svoje energije,energiju u svojim granicama.Naučila se širini,otvorila prostranstva.Bila sam onaj koji sve vidi i zna,koji ucrtava staze,onaj što iz stotinu uglova gleda svet mozaikom svojih zenica,bila sam poletarac životne mudrosti.Pod svakim kamenom našla sam tajnu,u svakom oblaku otkrila istinu,upijala vibracije željenim dahom ali nisam umela da zatreperim svetlošću saznanja.Nisam naučila do sada kako i kuda sa tolikom moći osim u sebe,u onaj skriveni kutak do trenutka dok nisu popucali zidovi duše.Trenutka kada je svet postao prevelik,a želja previše budna da drema u venama.Trebalo je krenuti novim stazama do nepoznatog iskustva.Bilo je vreme kraja i vreme novog početka,vreme traženih istina.Visine su me znale,trag sam im slutila u lejama prošlosti.Poznatim žarom sad su me mamile dubine.Šta kriju u sebi neugašeni vulkani,kako obuzdavaju plamen,kako se energija kroz krvotok središtu usmerava,kako se poštuje horizont saznanja?Granice uvek postoje ali i pravo vreme za njihov prelazak.Ponekad je bilo teže kontrolisati snagu nego proći okvir.Učila sam se strpljenju,vremenu mirovanja.Let preblizu sunca topi krila,prerani skok znači pad.Livada me vodila samokontroli sputavši moje korake.Nisam shvatila na vreme,nisam znala da će mi prejaka želja sagoreti trag,nestrpljiv treptaj odneti dah.Nisam verovala da će me kazniti vetar u kosi,u prstima,da svaki pogrešan put vodi u mrak.
Bila sam čovek što ume da leti,ćuti i ne sudi,poštuje granice sunca,dubine ponora,što misli da je spreman za dalek put.Trebalo se naučiti padu,tonuti do dna slomljenih krila u potrazi za novim izvorom,istakati zdenac dok se ne pročisti mulj i grumenje dobrote ne ispliva na površinu.Da samo svetla vlakna počnu da listaju grane prema drugima,sve dok ne budu svi u meni i ja u njima.Trebalo je naučiti voleti ljude kada zadaju bol,ruše putokaze,izgraditi svet u sebi i sebe usaditi svetu,postati jedinka celine,velik u malom i mali u velikom.Sputati svoju snagu da služi a ne uništava,traje a ne troši se.Preliti granice a ostati u njima.Trebalo je u srži postati ČOVEK a u kosmosu duh,telo od čelika i duša od pamuka.
Još samo par koraka vodilo je do vrha,par spoznaja do konačne istine.Sakupiti još malo dragulja u dlan za mlečni mesečev put,brisanje granica vremena,prožimanja svih prethodnih života u jedno.Saznanje.Samo par zamaha do sliva u ogromnu reku koja održava svet.Pravo kroz kapiju paralelnog sveta...
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 05 Феб 2011, 00:16

SVETLOST

Svetlost.Tajna je bila u svetlosti.Mada,nije bio siguran,možda je samo njemu ličila na svetlost,mogao je biti i plamen,veliki bleštavo beli kosmički sjaj oko njega ili u njegovoj glavi.Ta treptava fluorescentna spirala duž tunela,vodila je čas jednom čas drugom kraju.Šta je bilo izmedju,van spirale,nije znao.Upoznao je oba sveta a nepoznanica još uvek stoji.Svetlost je bila punoća,ali nikada nije uspeo da se zadrži da je ispita.Uvek je poput munje samo sevnuo njenom putanjom na suprotnu stranu.Nije postojalo bogatstvo boja,zvuka,mirisa,samo taj zaslepljujući sjaj,spoj svega toga,koji je ispunjavao do dna i mamio svojim zgusnutim beskrajem,nudeći prostor bez granica,bez vremena,bez početka i kraja.Sveobuhvatni mir...
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 06 Феб 2011, 01:33

SEĆANJA


Zadnji drhtaj sna i opet je tu.Pogled mu odluta preko terase niz krovove usnulog grada i bezbroj treptavih očiju.Tu negde ili možda sa one strane,gore,dole,ni sam nije znao,pa ipak ona drhtava slutnja,nečije oči tako slične njegovim,otisak dlana,istovetan i uverenje...Možda je samo na korak dva od njega,sa one strane ogledala.Možda ga gleda dok se brije i grgolja,dok namesta već proredjeni razdeljak i čupa dlake iz nosa.Nimalo primamljivo.A njegov život plovi jednim istim koritom.Da li je postojao neki trenutak kada je pored njega tekla zlatna reka,reka sudbine,sreće,istine.Znak za one koji imaju zvezdu vodilju.Kako je nije primetio?Možda je samo trebalo zaroniti u njene brzake do dna spoznaje,pronaći onaj skriveni kutak u duši.Možda bi mu se već tada otvorila čudnovata kapija ka njoj.I znao bi...Pronašao je.Ne bi sada lutao izmedju sna i jave i slutio njene obrise,njene oči na potiljku.Ne bi se zavaravao ovom ogromnom energijom bez moći da je upotrebi.Osetio bi dah livade i njene skrivene poruke.
Ali svi njegovi putevi vodili su njemu samom.Morao je da upozna granice svog leta i dubine ponora.Izgubio se...duboko u sebi...sada luta po lavirintima a ne zna gde je izlaz.Ako predje pustinju možda pronadje zlatni grad,možda iza prašume susretne mudrace.Ako podigne pogled možda presretne belog orla,otkrije tajni znak.Zadnje pomračenje sunca je zasigurno izbrisalo njegove staze i on uporno luta.Čije to oči dube tunele kroz vreme i putuju vekovima zakovane za njegov potiljak.Ko to uporno doziva i podseća kroz snove.Koja nedefinisana snaga budi zamrle korene,vraća prošle živote sa spirale vremena.Šta to podsvest pokušava da mu kaže ozvučujući prazninu.
Ako budem dovoljno strpljiv možda mi niknu krila.Kada bih se jednom obrušio niz planinu sećanja,izvrnuo sve džepove zaborava,premotao sve trake života...Postoji vreme mirovanja i vreme klijanja,vreme rasta i vreme cvetanja.Meni je vreme da krenem dalje...
Uvek taj zbunjujući trenutak kada se odlepi od stvarnosti,kad pluta izmedju svetova i više ne zna da li je ovde ili tamo.Kad poput umotanog ćilima krene iz stomaka da se odmotava čas spolja,čas unutra.Da li je to ona tanka granica izmedju jave i sna ili korak do ludila.Kada bi samo znao da li je budan ili sanja?A oba sveta su podjednako stvarna,mogao bi se zakleti da je svaki onaj pravi.I nikada nije osećao onu liniju niti trenutak kada je predje.A sve je počelo tako bezazleno,tako usputno i svakidašnje.Samo je poželeo da otkrije kome pripadaju te oči usadjene u njegov potiljak pre mnogo vekova.Gde se izgubila ona moć koja prožima,vezuje svu rasutu energiju...
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 07 Феб 2011, 16:53

Danima je živeo isprazno.Radio u banci za šalterom i provodio dosadna popodneva,uvek isto...
-Dobar dan gospodine.Molim vas...-
Širok osmeh,profesionalni i mehaničko popunjavanje.Uplata..isplata..najteže je bilo raditi sa ljudima.Morao je uvek da bude strpljiv,ljubazan.Već je bio poznat po svojoj poslovnosti i efikasnosti i pred njegovim šalterom je uvek bio najveći red.Ponekad su ga kolege zadirkivale zbog toga,ali on nikada nije mešao posao sa zadovoljstvom.Ona mala Jasna iz daktilo-biroa bila je zaista klasa i htela je da mu prekrati samoću,čak se svojski trudila da ga oslobodi tuge posle njegovih tragedija,ali je na kraju zaključila da je uvrnut.Zaboga,niko ne ostaje ravnodušan na njene draži.Smrtno ju je uvredio..
-Znate kolega Uglješa,vi ste totalni anahronizam,verovatno ste zalutali iz nekog davnog vremena.Mislite da ste bolji od nas,šta li?Samo vi uživajte u svoja četiri zida.Ja ne jedem ljude za večeru a i vi niste baš neki dobitak.-
Dugo posle toga se iskupljivao sitnim pažnjama...Toga dana,dok je rutinski popunjavao papire,podigao je pogled i nešto se dogodilo.Žena pred njim je govorila i govorila,a on kao da je potpuno izgubio sluh.Muk...nikakav žagor,kucanje kompjutera,razgovore,ništa nije čuo.Gledao je zatečen u čudu,sve ispred njega ispunjavale su samo njene oči.Odjednom kao da je bio na nekom drugom mestu,u drugoj dimenziji,učesnik dalekog dijaloga...
-Pogledaj,pada zvezda,brzo zamisli želju..-
-Treba li da ti kažem?-
-Ma ne,onda se neće ispuniti-isprepleo je prste sa njenim.U daljini se čulo more i palme.
-Voleo bih da ova noć nikada ne prodje...-
-I ja.Zamisli da ovako ostanemo.Samo ti i ja ispod zvezda spojeni rukama.-
Ispunio ga je osećaj savršenstva.Ponirao je pogledom u njene oči i polako tražio otisak njenih usana.Taj dodir vratio ga je u stvarnost...
Pred njim je i dalje stajala ta crna žena,zbunjena,sa tragom besa i nestrpljenja u nestvarnim očima.Te oči,gde su ga to bacile njihove dubine,u koji svet?Šta se to desilo sa njegovom stvarnošću,Kao da je mogao da ih uklopi u tamnoputo lice hula igračice sa suknjom od trave i prstima od praskozorja.Jedini problem bio je što to toliko realno sećanje nije imalo osnova.On nikada nije poznavao nijednu hula igračicu,čak nijednu tamnoputu ženu.Nije verovao ni u reinkarnaciju i paralelni svet u ogledalu.Vratio se poslu.Ali od tog dana kao da ga je neko posmatrao.Kao da je uvek osećao prisustvo te druge osobe,njene vibracije,ukus,dah sa mirisom orhideja.Ponekad bi joj se obratio ili bi u dragstoru kraj gondole zastao sa uobličenim pitanjem u mislima.Šta ona voli?Da li ujutro pije gorku kafu,sa šećerom ili sa malo mleka?Voli li duže da spava ili je ranoranilac?Da li joj prijaju duge šetnje po seoskom zabranu u ranu jesen,dok crvenkasto zeleni tepih krcka i tone pod nogama.Da li je umiljata i šetaju li bore po njenom čelu kada se naljuti?Ko je ona?Nikada se nije zapitao za njeno ime.To je tako nevažno u odnosu na onu dubinu koju su delili.Na onaj osećaj pripadanja,osećaj sebe u njoj,ali ne u fizičkom smislu već kao povratak puža u svoju kućicu.Osećaj da lik u ogledalu jeste on sam ali ipak diže suprotnu ruku i namiguje suprotnim okom,njegova idealna suprotnost.Kako je ona uspela da udje u taj njegov lik?Na trenutke je umesto svoga video njen osmeh,zastajkivao u šetnji u očekivanju da je zatekne iza sebe,noću osluškivao dva daha u tami,svoj dubok ravnomeran i njen kratak,topao.Stalno ga je proganjala ta žena.
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 07 Феб 2011, 23:56

Najpre su to bile samo oči,pa lik,neki osećaj da je poznaje odavno,od pre mnogo vekova,da su živeli zajedno,pripadali jedno drugom,bili deo jedne celine,potpuno istovetne a ipak suprotne u polovima.Osećaj tako poznat,blizak,već doživljen.Požalio se prijatelju:
-Imam neke čudne vizije,kao da mi neko uporno šalje poruke,ne mogu da shvatim,kontrolišem,to je nešto izvan svesti,vremena,kao druga dimenzija i u zadnje vreme sve češće se dešava..-
-Čuj,preturio si toliko toga preko glave,dva gubitka za kratko vreme,možda ti samo treba malo odmora,nije lako,možda je to odgovor tvoga tela na stres,bežanje iz stvarnosti.Što ne podješ sa nama večeras,biće zabavno.Malo ćemo da otkačimo,kao u dobra stara vremena.Lidija je sa decom kod njenih a Goranovi su u Čanju.Bićemo samo nas trojica.Da malo obidjemo parohiju,da momkujemo-
-Ne znam,čini mi se da to nije rešenje.U stvari skoro da želim da sam sam,kao da iščekujem sledeći susret.Ponekad mislim da ludim.-
Čuj,imam jednog drugara,radi privatno? Što ne odeš do njega na razgovor,tek toliko da se smiriš?Nemoj pogrešno da me shvatiš,nisi lud,danas je moderno ići psihologu.Evo ti adresa pa...pokušaj..-
-Hvala ti,pozdravi Lidiju i decu kad se čujete i Gorana,vidimo se.Možda ipak pomalo postajem paranoičan,ko zna...-
Ispunio je silne psihološke testove i ispoštovao čak tri termina kod Sinišinog prijatelja,vodećeg psihologa u gradu,da bi na kraju zaključio da uzalud gubi vreme.Taj čovek je imao više problema od njega,više tikova i prisilnih radnji,ali su ipak sasvim lepo analizirali zadnje fudbalsko prvenstvo i političku situaciju u zemlji i dogovorili sledeći susret u kafanici na ćošku.Seanse od četiri do pet pretvorile su se u druženje od sedam do devet uz tvrdi sir i domaću pršutu svakog četvrtka uveče.
-Uglješa,stigao si.Joj rodjo što je frka,ovaj narod je totalno odlepio.Ti si još najpametniji od svih nas.Zamisli,žena je u depresiji jer joj poštar nije rekao dobar dan,a već dvadeset godina to radi.Možeš li da poveruješ?A čovek u četrdeset petoj dobio silne komplekse i traume jer mu opada kosa.Ne pitaj za šta im sve uzimam pare.Kako ti živiš?-
-Ide nekako,šta da ti kažem.-
-A posao,ljubav?-
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 08 Феб 2011, 00:24

-Daj dok,nismo mi od juče.Što me ne pitaš šta te interesuje?Da,još uvek imam te čudne vizije,ali nekako su postale svakodnevnica,ne pravim dramu od toga.To ti je kao da imaš podstanara.Veruješ li u vanzemaljce?Skoro sam gledao film o ženi koja je u detinjstvu bila odvedena na svemirski brod i sve što se dešavalo njenoj ćerki mnogo godina kasnije,ona je tada kao dete nacrtala.Znaš,ponekad se pitam da li me je neko uzeo za eksperiment.Veruj mi nigde u stanu nisam našao nijednu kameru.A sam si mi rekao da nisam ni bolestan ni lud.-
-Čudan smo narod.Ubedjeni da smo jedinstveni,bogom dani.Pa što bi u ovolikom kosmosu postojali samo mi?Znaš,neki ljudi su u kliničkoj smrti videli mesta na kojima teoretski nisu mogli biti,neki su opet tačno opisali kuće u gradovima u kojima nisu živeli.Mi smo ti rodjo u stvari velike neznalice.Prodajemo maglu a toliko toga ne znamo.Poznajemo i koristimo samo mali deo mozga,a kada bismo znali.....gde bi nam bio kraj...-
-To je tako neverovatno dok,kao da živim nekoliko života,ponekad me to zaista pomalo plaši.Kada bih bar znao razlog.Zašto baš ja?Ma pusti.Reci mi dok,misliš li se ti ženiti?-
-Uh,ko se još usrećio?A pravo da ti kažem plašim se da bih i ženi počeo da naplaćujem razgovore.Ima vremena,valjda me još nije ošinulo ili mi je dosta svega.Daj da mi popijemo još koju.jesi li za partiju šaha..po turu pića,može?
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 08 Феб 2011, 13:24

Danima bi razmišljao,vagao svaki razgovor,obrtao na sve strane,tražio dubinu,moguće okvire svih boja,a onda ih zatvarao u arhivu pamćenja ili korice dnevnika.Poput šiparice što ljubomorno čuva svaki dan odrastanja i svaku iglicu zrelosti i spoznaje pažljivo ugradjuje u svoj oklop da je štiti od života.Kada je posle izvesnog vremena listao stranice unazad nalazio je rečenice za koje je bio siguran da ih nije on napisao ili su nedostajali čitavi pasusi kojih se vrlo dobro sećao.Nešto se čudno dešavalo sa njegovom stvarnošću a on nije imao razumno objašnjenje za to.Možda je za sve bio kriv taj život samotnjaka,ta želja da prodre u dubinu svoga bića,da za sve nadje uzrok i opravdanje,da sve postavi u odgovarajuće okvire sa odgovarajućom etiketom,poput raznobojnih leptira raznih veličina probodenih čiodom u zastakljenim vitrinama.Ta putovanja u druge dimenzije mešala su se sa svakodnevnicom i više nije znao šta je stvarnost.Život mu je postao korpa puna izmešanih sećanja.Preplitala su se bez ikakvog reda,prošlost i budućnost.Sadašnjost kao da i nije imao ili nije više umeo da je prepozna.Premotavao je film svog života.Fleševi su nekako uvek dolazili zvukom telefona.I sada je reska zvonjava u glavi najavila novo sećanje.
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 08 Феб 2011, 23:50

-Halo,ja sam,ko je to?-
-Uglješa,Lidija ovde,izvini što zovem ovako kasno.Molim te možeš li da dodješ,ovaj mali se previja od bolova a Siniša je na putu i kao za inat sve centrale će imati taksi za pola sata?Strah me je.-
-Naravno,dolazim odmah,budite spremni.-
Jureći prema bolnici setio se noći kada su vozači isto trubili i ispraćala crvena svetla sa semafora,noći kada se njegova Maja poradjala,kada je na svet došla njihova Ana.Ali ovaj put nije bilo onih obruča bola,bio je miran i znao da će sve biti u redu.Primili su ih odmah.Belina ordinacije,pa dugi hodnici kroz koje se čuo odjek Lidijinih štikli,pa laboratorija,par kapljica krvi,pa opet hodnici.Sve je bilo kao ubrzani film.Lekar nije delovao zabrinuto.
-Slepo crevo,pred perforaciju,na vreme ste stigli,mora na operaciju.Ništa ne brinite,biće sve u redu.-
Sedeli su i čekali.Lidija je kršila prste.Otišao je po dve kafe iz automata.Dok se vraćao hodnik pred njim se rasplinuo i opet je bio u nekom drugom svetu.U susret mu je dolazila Maja.Prosto je lebdela prema njemu i nosila u rukama Lidijinog mališana.Oboje su bili nasmejani.
-Sve je u redu Uglješa.-
Pružio je ruku,ona je nestala,a pred očima se već odvijao nov film.Nepoznato mesto,a opet kao da je tamo već bio. Vukao je veliku mrežu iz vode,do njega je došla ona,preplanula sa suknjom od trave,nosila je vrč kokosovog mleka.Koliko god se dana zadržao na moru ona ga je uvek u povratku dočekivala.
-Drago mi je da si došao-sve je bilo poznato,blisko,zagledao se u njene oči,polako su menjale oblik,boju..i opet je bio u bolnici.Vratio se Lidiji.
-Dugo te nije bilo,dobro si?-
-Da,da,ne brini,mali je pregrmeo,znaš..-
-Hvala Bogu.Vidi,ti imaš neku čudnu intuiciju,ponekad jednostavno odlutaš,više se i ne pitam gde,kako,prosto verujem.Uvek si bio drugačiji,od svih nas,znao neke stvari.Verovatno te to ponekad opterećuje,ali Uglješa to je dar,to sam samo htela da ti kažem.-
-Gospodjo-pozvao je hirurg sa vrata-mali je operisan,sve je u redu.Možete na kratko da ga vidite,upravo se budi iz narkoze.-
-Hvala vam-pošla je za doktorom.Vraćajući se stegla mu je ruku.
-Ne znam kako da ti zahvalim?-
-Ma šta pričaš,pusti.Popij kafu pa da idemo,dovešću te i sutra-
To je bio još jedan od njegovih skokova u nestvarno.U bolnici,u sasvim stvarnom trenutku on je odjednom bio neko drugi.Vremenom naučio je da prihvati to putovanje kroz vreme kao nešto svakidašnje što može samo tragom avanture da obogati monotoniju.Nije ga iznenadilo ni kada je bio ubedjen da je njegova hula igračica jednoga praskozorja prošetala spavaćom sobom do kupatila.Ispratio ju je pogledom prvi put tako materijalizovanu,tako potpuno stvarnu i osetio pulsiranje u potiljku.Njegov pokušaj da je dodirne bio je samo put u prazno.Ruka je prošla kao kroz maglu,kao da se neko igrao hologramom u njegovoj sobi.Pa ipak danima posle toga dok se tuširao,osećao je miris soli i morskih algi u kupatilu.
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 09 Феб 2011, 00:59

-Čuj dok,ovo postaje sve ludje.Nemoj da me gledaš kao zamorče.Video sam je,bila je u stanu kod mene.Ne,nisam lud,to je neverovatno iskustvo.Gledao sam u nju kao sad u tebe,smeškala se.Znao sam da je znam,potpuno,ali ne i odakle.Ne znam kako,ali kao da živim nekoliko života na nekoliko nivoa i svaki je stvaran i svi su kao jedan,prelivaju se.To je čudno,ispunjava me.-
-Jesi li siguran da ne kriješ od mene neku avanturu ili tajnu obožavateljku,komšinicu,ili Uglješa da ne uzimas neke neispitane lekove,droge?-
-Dok ne zezaj me.Veruješ li u reinkarnaciju?Možda sam ja u prošlim životima živeo sa njom pa me sada traži.Možda putujem u paralelne svetove,na više mesta ili su samo delovi moga bića u različitim dimenzijama.Ali kako mogu u isto vreme da budem svuda?Ili mi se stan nalazi u zoni sumraka?-
-E,ova ti je dobra.Znaš ako je zaista tako promeni stan,to je bar lako.-
-Ali osećaj se javlja u najnemogućnije vreme i na bilo kom mestu.Kao da ne znajući aktiviram neki senzor i krenu slike.Verovatno sam ti već dosadio?-
-Ne,naprotiv,ti me zabavljaš.Ponekad pomislim da sve to izmišljaš da bi me sludeo,ne znam,ali čak i da je tako svidja mi se,kao roman u nastavcima.Jedva čekam četvrtak da čujem novosti.-
-Lako je tebi dok,meni ovo ponekad uopšte nije zabavno,veruj mi.-
-Mislim da bih se ja potrudio da unovčim sve to.Koji bi to film bio,a tek knjiga!Jesi li razmišljao o tome?-
-Nepopravljiv si zaista,dodji do mene ove nedelje,možda je i ti vidiš.-
Nastavio je da niže svoje dane ubedjen da tu postoji neko pravilo,neka neminovnost koja usmerava njegov život odredjenim putem.Sve kao da je još davno ucrtano i obeleženo.Kao da su ga nevidljive niti vezivale u jednu ogromnu celinu,kao da je zaista pripadao svemu,moru,nebu,planini i livadi,šumi i reci.Sve je bilo deo njega,a on se pretakao u sve.Neverovatna punoća,svetleći beskonačni put.Prometne ulice,buka prevoza,sirene nervoznih taksista,šareni izlozi,pekare pune raznih djakonija,čak i žagor po restoranima,sve je činilo mizanscen za neki čin u kom je trebao da odigra glavnu ulogu,ali koju nije znao.Samo je uvek u praskozorje već bio budan i uporno tražio prste od algi u pramenju sna.Neka nedefinisana snaga gurala je dane i noći u čudesni ćup stvarnog i nestvarnog,u davno zaboravljeno bakino tkanje prošarano blistavim zvezdama i ponekim ostrvcem realnosti.
Dugo bi tako pokušavao da odgonetne ko je i gde se u ovom trenutku nalazi.Nešto ga je neodoljivo vuklo u prošlost,kao da u tim već slepljenim godinama leži odgovor,kao da one nose taj dah orhideja i badema,palmi i sunca,taj neverovatni izvor kokosovog mleka koje je noćima sisao iz dojki pomrčine.Mučile su ga sumnje.Dokle doseže čovekovo pamćenje?
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 09 Феб 2011, 02:11

Može li da se seća onoga pre rodjenja?Da li je ta čudesna hula igračica bila njegova majka koja je kako su mu rekli odletela na nebo rodivši njega,da li to sad u njemu pulsiraju koreni?Možda to njene prste oseća kao kroz posteljicu uljuljkan u toplinu materice.Da li ta praskozorja znače onaj trenutak rodjenja,izlaska iz mraka ili su to bila vrata paralelnog sveta iz kojeg je došao on,ljubavnik hula igračice,da bude rodjen sa ove strane i da u težnji za svojom drugom polovinom stvori istu takvu u liku svoje kćeri...Ili je ovo neka budućnost u koju tek treba da stigne,neki stepenik koji treba preći do višeg stanja svesti?I zašto ga traži baš ona,zašto ne deda,zašto ga ne zove njegova Ana?Kako je mogla samo tako da nestane bez traga?Sve je bilo tu.Novac,stvari,obuća,ljudi ne isparavaju samo tako.U ono vreme je pomišljao na otmicu ali nikada na kapiju večnosti.Da li je ona pronašla vrata svetova?Iza nje je ostala praznina,prazan oklop u koji se on sve češće vraća kroz ove čudesne vizije...
Sećanja..U mislima je opet bio daleko unazad u prošlosti,po ko zna koji put u onoj noći kada je došla na svet,kada je izgubio Maju..Jurio je kroz crvena svetla,psovali su ga i svirali mu sa svih strana.Nije bio svestan.Na zadnjem sedištu Maja je imala sve učestalije trudove i to je u tom trenutku bio centar njegovog univerzuma.Njeno drago lice osuto graškama znoja i pogled dubok,skup svih svetova.Nije znao gde prestaje on a počinje ona i gde se od nje produžava ta silna ljubav u majušnu grudvicu u njenom stomaku,pa se opet blagim kuckanjem iz unutrašnjosti vraća njemu.Osećao se neraskidivo vezan i ispunjen kao da je i sam pod srcem nosio majušno čedo.On je bio membrana na kojoj je odjekivao njen bol.Disao je njenim dahom i patio zajedno sa njom.
Bolnica je bila juriš i trka,prigušen žagor po čekaonicama,šuškanje uniformi i užurbana škripa nosila sjurenih niz hodnik.Kada su je odneli odjednom se osetio namah prepolovljen,otrgnut od sebe samog.Bio je tu i bio je tamo uz nju.Na oba mesta rasla je panika,neki užasan predosećaj.Uzalud je ubedjivao sebe da je ovo veličanstveni trenutak,tako uzvišen i tako običan,svakodnevan.Neka zvona su svirala uzbunu i on se grčio u iščekivanju onoga što će doći.Osetio je trenutak kada se jedan obruč u njemu otkovao,zaplakao,znao je da je devojčica i da je sve u redu,ali drugi se još više skupio,stegao do pucanja.Poželeo je da vrišti da istera taj pritisak iz sebe.Gubio je Maju,lebdela je negde iznad njega,nasmejana,odlazila u neki drugi svet a on je bio nemoćan.Nije mu trebao lekar da to kaže,znao je da je kraj.Polako su se gasila svetla u onoj sobici njegove duše koja je pokrenula svoj peščani sat u prazninu...
-Zašto?Zašto?Šta to treba da znači?Majo,stani,čekaj,obećala si,zakleli smo se,ne,ne!Ne sad,nemoj!Ne radi mi to,ne mogu podneti!!!-
Ogroman talas vukao ju je sve dalje i samo su njene oči žarile iz daljine,obuhvatale ga celog,pokušavale da za kratko vreme ispričaju sve,upiju njegov lik potpuno,do večnosti.Mračni tunel je iznad njega ukrstio šake bola.Potonuo je.
Lekar ga je našao onesvešćenog,praznog,na pola puta izmedju dva sveta.Nije mu rekao da je Maka,duboko pod narkozom,pred odlazak otvorila oči širom,njemu su izgledale sablasno.To krvarenje,silno i trenutak odluke ona ili dete,pa borba suluda,unezverena a ipak tako potpuno kontrolisana na jednoj i na drugoj strani...
-Pritisak pada..gubimo je..-jedan poraz bio je neminovan,jedno kajanje i jedna majušna uteha...-Diše,dete diše,imamo ga.-
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 10 Феб 2011, 23:45

Danima je Uglješa pokušavao da prekorači tu granicu,da pobedi senke.Niko mu ništa nije rekao,nikoga nije ni pitao.Znao je Maja je otišla,ostala je Ana i on mora da nadje snage da ide dalje.Da je nauči svemu onome što je deda njega naučio,da oseća dubinu,voli,diše punim plućima,da postane deo sveta.Prvi korak je bio najteži.Trebalo je preći preko bola,samo jednom priviti na grudi tu malu nedužnu mrvicu.Prelomio je to u sebi,odveo je kući.Svi su se trudili da pomognu.Osećao je čudnu povezanost,kao da Maji nikada nisu presekli pupčanu vrpcu,kao da su je jednostavno prespojili na njega...
To malo smežurano stvorenje bilo je njegova krv,njegove ćelije.Lagano je prstom pratio liniju obrva,pa polako niz obraz preko malih ustašca sve do stegnutih pesnica i svakog nokta ponaosob.Njegova kći,lepotica,mala princeza i noći pune flašica i bebi pudera pa kašice na sto načina.Nikada iz svesti neće izbrisati sliku njegovih raširenih zenica sa jedne i bleska njenog prvog zuba sa druge strane.Mali biser u toplom osmehu sa zvezdama u očima kao da mu otkriva veliku tajnu nastanka,tajnu da svet počinje i završava jednim bleskom,jednim biserom u ustima.Uvek je verovao da deca mnogo više znaju od odraslih i da tokom odrastanja negde zature sva ta prava znanja,pokriju ih nekim besmislenim učenjem nebitnih činjenica i podataka.Sve one dragulje zatrpaju duboko u sebi i nikada ih više ne traže i ne nadju...Gde je sada Ana?Da li u nekom dalekom svetu gradi kule od peska i morskih algi ili na nekom ostrvu uči hula ples..Da li je ona pronašla vrata paralelnog sveta?
Protrljao je ožiljak na kažiprstu,radio je to uvek kada mislima otplovi u prošlost,kada je zamišljen.Setio se kako ga je dobio.
Bilo je to onoga dana kada su mace letele parkom a zvuci gitare i pesme zapljuskivali ga setom jedne grupe mladih.Ana se igrala u pesku a on na klupi pored listao novine.Upravo je čitao o još jednoj avionskoj nesreći kada ga je prenuo umilni glasić nestvaran ko poj kolibra..
-TATA-pa prvi korak,pa osmeh,pa opet ta prva reč topla,puna-TATA,TATA..-i srce kao veliki balon,nadima se,raste,reč okrugla draga ili je to bio prvi korak,tek cigareta je polako dogorevala medju prstima sve do duple opekotine.Na tom mestu,na kažiprstu,ostala je bela tačka i uvek je kasnije pogled na nju vraćao sliku prvog koraka,prve reči.I mnoštvo novih slika.Princeza je izrasla u prekrasnog leptira.Takva je uokvirena na zidu u haljinici od tila široko raširenih ruku kao da će tog trenutka da poleti.Kad god je gledao tu fotografiju plašio se da trepne,mislio je ako za trenutak skrene pogled ona će zaista odleteti,odleteti zauvek.Posle njenog nestanka okvir je ostao prazan.Leptire nikad ne treba zatvarati da ne uginu.Sećao se da baka nije dala da slikaju Anu dok spava.
-Ne valja se-govorila je.
Sad je sve gotovo.Treba li da bude zahvalan što je imao nežnog andjela u naručju ili da žali za svim ovim godinama koje prolaze bez nje.Uvek je bila beskrajno puna pitanja.Svako zašto imalo je na stotine malih ručica koje su želele odgovor.Da dodirnu sve oko sebe,dožive.Svaka noć bila je druga bajka,široko prostranstvo mašte.Dok se jutrom uvlačila u njegov krevet još pospana,raščupana i topla,bujica reči slikala je nestvarne pejzaže,daleke zemlje pune cveća,beduine sa konzervama koka-kole,zečeve sa roštilj kobasicama u šapama i jata ptica sa čizburgerom u kljunu iz prvog nebeskog Mek-Donaldsa.
-Obećaj mi,obećaj da nam nikad neće trebati druga mama.One samo kukaju i plaču i nikada nemaju vremena.Kod njih sunce uvek mora biti žuto i potok plav,drvo zeleno,one ne umeju da lete.Molim te obećaj mi tatice-
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 11 Феб 2011, 23:42

I leteli su zajedno,kao vetar,sa atlasom na podu izmedju njih.Ona je malom pufnicom prsta pratila nepoznate senke a on je prosipao pred nju tigrove iz džungle i pesak iz pustinje,učio je da leti.Spuštali su se niz slapove Nijagare i penjali uz Vezuv.Kitio ju je stotinama mirišljavih orhideja i zatrpavao je školjkama punim bisera sa dna mora.Pred nju je prosuo blago iz Ali Babinih pećina i priče iz hiljadu i jedne noći.Ona je pljeskala i podvriskivala i treptalo joj je celo sazveždje iz očiju.
-Još,još,pričaj mi još,hajdemo sada na borbe bikova..Hajdemo dirižablom.-
Bila je tako velika,široka,u njoj je živeo ceo svet,sve mudrosti i saznanja i još je bilo mesta.A on se hranio zvončićima njenoga smeha,obručem njenih ruku,bleštavilom njenih zenica.I jednoga dana je nestala,jednostavno odletela.Nije je bilo ni na fotografiji iznad komode.Prazno je udarala belina iza stakla.Ana!!Ni vetar,ni crveni i žuti mravi ni košave ni ptice,ni veliki talasi Nila,ni lednici Kilimandžara,niko nije znao gde je.Samo se potajno kroz kupatilo provlačio miris algi i orhideja.Plakale su zečije šapice i brave na vratima,zavijali su bengalski tigrovi,pahuljice snega odbijale su da padnu tamo gde ne hoda njena nožica,sve je stalo,čekalo neki znak.Mislio je da će poludeti obavijen tom zonom sumraka.Budio se bez njenog zagrljaja,bez hladnih stopala u svom krevetu,bez iskrica njenog veselja.Ostao je poput ukletog starog svetionika,a jutra su i dalje svitala i dani su tekli kao da ništa nije bilo.Plutao je na mutnom talogu bola.Nije ga pokrenuo ni bakin skok preko linije horizonta.Svi su ga napustili,otišli,pronašli svoj svet,a on nije mogao da natera sebe na pokret.
-Upoznaj tugu,prepipaj joj oklop pa ćeš je pobediti,nadji prolaz ka svetlu,saslušaj čemu te taj bol uči-govorio je deda-Mirovanje je smrt,hodaj samo pa makar i po dnu.-
Uprtio je svoj naramak života i krenuo..Ne zna koliko je godina prošlo ili vekova,niz je rastao i savijao se oko vrata,gušio,sve dok nije poverovao u postojanje paralelnog sveta i poželeo da VIDI.A onda se u njegovom životu otvorila nova dimenzija i stvarnosti su počele da se mešaju,prelivaju jedna u drugu i da žare oči usadjene u njegov potiljak.Pojavila se ta čudesna hula igračica iz prošlosti ili budućnosti i pozivala na neslućena putovanja.Nije imao izbora,svi nagoni u njemu klicali su za pokret,sve je već bilo davno odlučeno,ucrtano,mogao je samo da sledi magične znake svoje zvezde vodilje.Duboko u sebi odrekao se sedeljki od sedam do devet,odlazaka u bioskop,putovanja do Kopaonika i nazad,kokica ispred tv ekrana.Više nije pripadao ovom svetu mada je fizički još uvek bio tu i čekao svoj red za odlazak u neku drugu stvarnost.Postojale su samo sve učestalije posete nestvarne žene,osluškivanje njenog dahb i iščekivanje pravog trenutka za pokret.Nije znao gde ni kada,ali neko ubedjenje mu je govorilo da treba samo da čeka.Kada se sve zvezde budu sklopile na pravi način onaj grč u njemu znaće da je vreme.I čekao je strpljivo i uporno.Sadio je paprati u emajlirane lonce u kojima više niko nije kuvao,gajio male vodene puževe u keramičkom servisu za čaj i sićušne zlatne ribice u kristalnoj vazi..Znao je,taj dan će doći,a on je umeo da čeka i bio je već sada potpuno spreman za pokret.Samo strpljivo.
-Polako Uglješa-rekao je sebi prateći svoje izmenjene crte u velikom ogledalu u kupatilu-u njemu je tvoja idealna suprotnost,tamo iza vrata paralelnog sveta.A dotle,premotavaj svoja sećanja,vrati se na početak.-
Kroz paru koja je polako maglila odraz provlačila se lekovita aroma livade.
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 14 Феб 2011, 00:28

TOČAK ŽIVOTA

-Uglješa!Uglješa javi se!-
Nikako nije mogao sada da se javi.Čini mu se satima je klečao na mokroj travi čekajući da se dva putnika mimoidju oko starog panja,jež i puž.Prvi je postao čudesna loptica kada ga je dodirnuo i instinktivno trznuo prst,trebalo je dugo vremena da se opet pojavi njegova šiljata njuškica i sitne oči.Voleo bi da je mogao da se uvuče ispod njega da ga zagleda sa svih strana,da se poigra.Neće mu ništa,zašto se krije,on samo želi da se druži,da mu bude prijatelj.Sitan glasić je molio i pričao ali jedino što je postigao bilo je da puž polako iskliza svoje jedino stopalo a potom i dva roga kao periskope i krene da putuje uporno i polako preko raskvašenog lišća.Kad bi bar mogao da zaviri u njegovu spiralnu kućicu.Uvek se pitao kako on to spava unutra,ima li krevet,čašu?Sa sigurnošću je znao da ne kuva,dimnjaka nigde nije bilo.
-Uglješaa!!Gde je to dete?-
Bakin glas je u talasima stizao do njega,ali on je već navikao na njene pozive,a ona na njegovo neodazivanje.Pozvaće još jednom,a onda će odmahnuti rukom i još dugo gundjati dedi o tom nemogućem detetu koje će se jednog dana raspasti sa glavom u oblacima a nogama na zemlji kako i priliči čoveku.
Jež je još uvek njuškao u mestu dok je pužić polako ali sigurno prelazio nekim svojim zamišljenim drumom.Gde li ide i odakle dolazi?Nisko se spustio na travu i pokušao da vidi svet njegovim očima.Da li oni vide kao mi?Iz te perspektive travke su rasle visoko kao tobogani.Na njihovom vrhu blistale su sitne kapi duginim bojama,a mnoštvo cvetova rasuto svud uokolo izgledalo je poput velikih rezervoara.Kad bi se očešao o njihove zelene stabljike čitavi vodopadi sručili bi se na njega.Najobičnija odlomljena grana bila je planina,bare nepregledna mutna jezera,a ćilimasto tkanje pauka lepljiva prepreka koju je trebalo probiti mačetom kao prašumu.Puž je solomonskim rešenjem obilazio sve i uvek nastavljao istim tempom,bez zastoja i bez ikakvog odustajanja.Odakle mu ta neshvatljiva upornost,ta snaga da uvek ide samo napred,da mu nijedan breg nije previsok,nijedan obilazak pretežak.Koja ga to životna filozofija drži na samo njemu ucrtanom putu.Da li se ikada žali,kao njegova baka,ili on u svemu vidi neki poseban smisao.Odmahnuvši zbunjeno glavom polako se pridigao na utrnule noge i protegao svaki mišić.
Pogled je skakutao s kraja na kraj šumskog proplanka,preko drveta koje je prošle zime udario grom,do gustiša sa leve strane gde su najukusnije borovnice,pa visoko gore uz skijašku stazu sve do Pančićevog vrha.Pokušavao je da sa ove daljine pronadje ono drvo ispod koga je zakopavao blaga svog detinjstva.Zasad su tamo u metalnoj kutiji od bombona bila tri staklenca,jedan zardjali ekser na koji se ubo pretprošlog leta,pletena narukvica čudnog veza koju je našao posle zadnjih turista i stara pokidana praćka.To mesto davalo mu je poseban osećaj važnosti,njegovo drvo,ništa manje njegovo od šljive koju je proletos posadio sa dedom.U stvari celu planinu je osećao kao svoju.Tu je živeo,udisao njene dane,polako pratio drveće i travke kako rastu,brao sa bakom lekovito bilje i pečurke.Niko bolje od njega nije znao sve ćudi ovog neba,svaki oblak koji donosi kišu ili sneg,svaki izvor,mesta gde se pojavljuje duga i gde udara grom.On je bio kralj,a nepregledno prostranstvo dokle oko dopire njegovo kraljevstvo.Voleo je da sluša šumu kako diše i omorike kako plaču,da miluje smolaste suze četinara i maršira sa mravima do njihovog podzemnog carstva.Leti bi ležeći gledao paperjaste kadrove kako klize preko plavog svoda.Prelepe kočije i dame u krinolinama,braću Rajt i malog šnaucera koji uporno lovi svoj rep.Oblaci su bili svih mogućih oblika i plovili su kao preko filmskog platna a on je nevidljivim mastilom sve njih skupljao u male dražesne priče.Bilo je dovoljno da pogleda u jednom pravcu i da već zna koja princeza živi tu,čiji dvorac je na kom kraju neba i gde je začarana šuma zle veštice.
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 15 Феб 2011, 00:11

Ponekad je opet stojeći na nekom od vrhova,kao na krovu sveta,širio ruke i zamišljao da poput orla kruži niz bogate krošnje,preko žičare i meteorološke stanice,pa visoko gore da puzle oblaka presloži u neke nove nepoznate slike,da preko nepreglednog prostranstva ostavi svoj trag mlaznjaka.Sve je bilo tako blisko i drago,tako njegovo.Ne bi mogao da živi a da u praskozorje ne vidi u daljini mutne obrise,da svakodnevno ne broji pege leptira i buba mara,da nema bakinih krofni tako velikih da kad ih podigne u visini očiju pokriju ceo vidik ispred njega,da ne čuje ono dedino zorom...
-Ajde lolo ustaj,vreme je,idemo u posetu zekanu i vuji.Skači na noge blago dedi.-
Uživao je u tim jutarnjim šetnjama.Bio je ubedjen da čuje prirodu kako zeva i sanjivo mljacka od lepote,kako proteže grane od sna i rastresa krošnjama,da čuje zemlju koja duboko i zadovoljno diše.A on se iz petnih žila trudio da održi korak sa dedom i pokušavao da iz haosa u glavi uobliči ona pitanja koja ga najviše muče.Pitanja bez smisla i odgovora...
-Dekula reci mi molim te,kada bi posekli svo drveće da li bi nam nebo palo na glavu?-
-De de,lolo,umeš ti to i bolje..-
-A znaš li kako ptice kad spavaju ne padnu sa grane i da li šume pate kad lakomisleno lišće pobegne na zemlju?Boli li zemlju kad po njoj trčim onako,iz sve snage?-
-Znaš lolo,da nije šume i zemlje,životinja i vode i svih vremenskih doba,ne bi bilo ni nas,ali sve što je previše ne valja.Ptice su tu i ribe u vodi i zečevi u šumi i čast im je da ti služe sve dok se ne pobesiš.I vatra čuda pravi kada je ima previše,ne greje već pali.Kad točak trošiš samo na jednom mestu on puca,ali dok se ravnomerno okreće on traje i tebi i meni pa i tvojim praunucima.To treba da zapamtiš,da smo svi deo velikog kruga i da moramo poštovati jedni druge i biti umereni da nam ova majčica zemlja što duže traje,a neće ni nebo ni ptice pasti.Drvo plače samo kada ga nemarne ruke seku i pale.Čovek je lolo jedino biće koje ruši iz zabave i ubija iz zadovoljstva,ne poštuje cikluse prirode.To da znaš da sutra voliš i čuvaš.-
Deda je sve znao,svaku rupu jazavca,gde koje drvo raste,gde najlepših jelki ima i kada su crvena slova u kalendaru.Jednom je danima deljao nešto na drvljaniku.Iznese drveni tronožac,okrene lice suncu,pa na posao.Uglješu je duboko golicala silna znatiželja,nestrpljivo je skakutao oko dede.On samo usuče brke pa se osmehne uglom usana i kaže...
-Sve u prirodi ima vreme mirovanja lolo,moraš i ti.U životu je najvažnije strpljenje.Nauči da čekaš pa će ti se reći samo.-
Već je i zaboravio svoju radoznalost kad jedno veče deda sede pored vatre i zovnu ga sebi.
-De,de,lolo,vreme je...-
Sledećeg trenutka iz njegovih prstiju počeše da se izvijaju umilni zvuci.Od blaženog cvrkuta i noć je prestala da pada i ptice umukle a cvrčci posramljeno sagnuli glave.Do duboko u noć plakale su dedine šake bez suza i pričale o ljubavi jelena i snazi medveda,o devojci koja pere vunu na izvoru i momku što na mesecu jaše preko brega.Dok je tu noć tonuo u san s ponosom je mislio..
-Takve svirale pravi samo moj deda.-
U vreme kad su malje već počele da golicaju njegove nausnice i kad je uzduž i popreko izmerio planinu,kad je za doručak jeo po tri zdele kačamaka i za dan cepao po tri metra drva,baka je govorila...
-Svaka ptica jednom mora da napusti gnezdo,a ti još uvek skakućeš po obroncima,skupljaš žabe krastače da ih vratiš u baru i prve visibabe po sunčanim padinama.Život teče i sa druge strane planine,zar ne želiš da ga upoznaš?-
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 16 Феб 2011, 01:49

On je samo mudro ćutao.Sad je bilo vreme klijanja,dugo je do polaska.Još bi da udiše mudrosti,da uči od prirode,od pčela i bilja,od razigranih vetrova.Ako bude strpljiv možda mu se otkrije još neka tajna,planina otvori svoja nedra i primi ga unutra u posteljicu od ilovače i sumpora,krečnjaka i joda,da mu priliku da vidi njeno užareno srce kako pulsira.Nikada i nigde više neće tako duboko osetiti miris zemlje,trenutak pripadanja svakoj grudi i kamenu.Nikada mu suze neće poteći od same lepote niti se grudi napuniti iskona do pucanja.Godinama posle,još uvek će damari u njemu imati ritam i snagu jesenjeg odrona i zimske lavine,širinu orlovih krila..Do kraja života deo livade biće u njemu i deo njega ostati u livadi...
-Deda,obećaj mi da ti nikada nećeš umreti,da me nećeš ostaviti,molim te obećaj mi.-
-Eh lolo,a šta je to smrt?Samo ću ove stare kosti spustiti tamo gde pripadaju,da niknu sočnije jagode i bogatije šume,da trave budu bujnije,a ja,ja ću biti svuda.U rici jelena i cvrkuta ptica.Ako pogledaš u nebo videćeš me u letu orla i na svakom početku i kraju duge.Smrt ne postoji,ne plaši se,samo ću preći na suprotnu stranu točka.Seti se,sve je to ciklus prirode,ta ko se još plašio života?Ako duboko udahneš miris vetra videćeš da ću biti u tebi.Sve ovo dokle ti dopire most pogleda,sve ću to biti ja,samo nauči da me pronadješ.Moraću kao gusenica da ostavim ovu čauru od tela da bih mogao da poletim.Čekaću te ispod duge da zajedno plastimo snove u noćima bez meseca,u odsjaju jezera,samo ti narasti do zvezda...-
Osećao je kako u njemu klija snaga,kako se mladice pružaju ka suncu,upijaju čudesnu moć prirode i verovao je.Verovao da nigde ne postoji kraj,jer uvek ima jedan korak više,još jedan dan duže,posle noći mora da dodje svitanje.Prasak oblika i boja kao naglo svučen zastor,kao jezerce krvi iz tek zasečenog srca nara.U prirodi živi ta neminovnost i za sve postoje nenapisana pravila,sve ima svoj ritam kao veliki,veliki točak,sa zemlje u vazduh pa opet na zemlju,pa visoko gore da zahvatiš vetar i sve u krug,savršeni pravilan krug,točak života.
Prolaze godine,gasnu mnoga ognjišta,probijaju novi izvori,ali ova livada ostaje.Služi onima koji je čuvaju i pruža onima koji je poštuju.I ako nekada svi nestanu,na ovoj planini još uvek će biti bar jedan čovek satkan od crnice i četinara sa jezerom u očima i letećim ribama u srcu.Tu spoznaju je on nosio duboko u sebi.Život radi života.Ovde si mogao da imaš ceo svet ako dišeš dahom zemlje i osećaš njene damare.Ako uspe da dodirne zvezde.
-Lolo moj,najteže je biti čovek.Moraš satkati telo od čelika i dušu od pamuka,moraš skupiti paukove mreže u prstima i svice u očima,moraš iskovati srce od zlata i čizme od ilovače,da prodješ ceo svet a da nikada ne iščupaš svoje korene,da imaju gde lastari da pozdrave svitanja i slavuji da sviju gnezda.Moraš pronaći svoj put,svoju istinu.inače je sve privid,laž...-
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE