ŠKOLJKA BELOG ORLA-Vera Gajić

Vaša proza...

Уредник: anaatanas

Корисников грб
dragana9
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 567
Придружен: 27 Јан 2009, 14:28
Место: sabac, srbija

draga moja

Порукаод dragana9 » 27 Јан 2011, 23:12

Draga moja Vera,neumorna si i odana do srzi svom pisanju,divim ti se i pozdravljam te..jedva cekam da te vidim,raduje me da si sa nama ovde i meni je jako drago da sam usvojena tvoja..volim veliku porodicu..delom sam to i ostvarila ali meni ljubavi nikad dosta,tako rece nas pesnik jedan ... %CMOOOOK$########## :hor
"Sacekaj, stici cu...
uz blag vetar doplovicu do dlana tvog.
Sa linijom zivota uhvaticu korak.
Necu nazad, ni na pola puta,
stavi me ispod koze, hladno je! ‚‚

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 27 Јан 2011, 23:55

KOMA

Zagušujući niz oko vrata,sastavljen od svih proteklih promašenih godina nije mu trebao.Nije ga želeo a sam ga je slagao dan za danom,perlu po perlu,odluku po odluku.Zašto jednostavno nije na vreme stavio tačku,prestao da živi kako su svi očekivali,čini ono što se podrazumevalo?Zašto nije krenuo putem koji je pulsirao u njemu ma kako uvrnuto izgledao,izvan normi i ustaljenih okvira?Što mu je trebala porodica,obaveze,dosadna svakodnevnica,kada je duboko u sebi želeo vrhunce,akciju,prostranstvo da razmahne krilima koja je u snu osećao ispod lopatica.Zašto nije shvatio i sledio sećanja iz prošlih života?Da li je to bila linija manjeg otpora ili nešto drugo?Strah?

Oženiti se jer je vreme,obezbediti potomstvo jer svi to rade,prihvatiti monotoniju jer je to stvarnost.Da li je baš tako,Mogao je da bude čudak,izvan okvira,koji sledi svoju sudbinu,koga podozrivo gledaju,izbegavaju,koji bi gutao i gazio trnje na svojim stazama,srećan i izolovan,genije ili ludak?Da li je razlog to što se plašio samoće,što nije na vreme shvatio svoju snagu.Pristao je na kompromis i ostao samo čovek kratkog daha bez sposobnosti da sakupi unutrašnju energiju i da se ostvari.Lakše je bilo kriviti druge za promašaj i utopiti se u privid života.Sad je bio sputan.Svestan zrele moći i okovan obavezama,odgovornošću.Nezadovoljan životom i svojim mestom u njemu.

Pa ipak prijala je porodica,njihova pažnja.Prijalo je biti zaštićen i mažen,uvek zbrinut.Voleo je on Anu,Veljka i Milicu,ali to je bio samo deo njegove ličnosti,da bude iskren manji.Onaj drugi osećao se prevaren,neispunjen.Imao je utisak da ga dave svojim potrebama,postojanjem,ali greška nije bila njihova i nikako nije mogao da im objasni suštinu svog otpora.Lakše je bilo bežati od kuće,nežnosti koja je vezivala paučinastim nitima,kažnjavala.Niko nije bio odgovoran,a on je došao do kraja.Više nije mogao da napravi nijedan korak,ni na jednu stranu,a da ne povredi nekog od njih ili sebe.

I šta sad,pitao se dok je mahinalnim pokretom trljao mesto na grudima gde se već danima gnezdila ogromna stena probadajućeg bola.On ih je stvorio,prevario,nije imao prava da ih izneveri.Nije mogao da se skrasi u toj koži,podnese prebacivanja,pretnje,molbe,više nije mogao da laže sebe da se uklapa u tu,kako su svi verovali,idealnu porodicu.Morao je da uradi nešto.Drastično,sudeći po onoj rasprskavajućoj energiji u glavi,bezobzirnoj i tako sudbinskoj,da joj ništa nije bilo važno.Ničije suze,patnja,nesreća ili pad.

Dok je duboko u sebi vodio tu poslednju bitku za,kako je verovao,konačno izbavljenje,zaboravljeni vulkan u grudima odjednom je proradio i silna lava ispunila mu je pluća.Vrelina se raširila po telu,grč zahvatio i ukočio sve mišiće.Obgrlio ga je blagosloveni mrak.Uronio je duboko,do krajnjih granica kome...
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 28 Јан 2011, 00:05

Hvala ti andjele,ti znaš...žao mi samo što ne mogu i više,moj radni dan je neumoljiv.Ipak nemoj zaboraviti da sam ovde zahvaljujući tebi.Uvek ćeš biti moja duhovna ćerka i imati brdo ljubavi iz mog srca.Kisić.
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 29 Јан 2011, 00:37

KAPIJA

-Otići,otići,otići...-
U zamračenoj sobi,samo je stari sat otkucavao svoju ritmičku poruku razbijajući tišinu.U podsvesti ta poruka je dubila puteve.To je najbolje,jedino moguće,otići što dalje,što dalje od praska raketa,mutiranih ljudi.Da ljudi su zaista mutirali u neka čudna bića.Oblici su im ostajali isti ali više ih nije prepoznavao.Iz očiju su šibali otrovni zraci,reči su britko zasecale u dubinu.Imao je utisak da neka nova sila,na njegove oči,poput poplave kada se povlači i ostavlja tek male nejake potočiće,tim istim potočićima ogradjuje svakog ponaosob,pravi zasebna ostrvca,deo po deo,čoveka po čoveka,polako izdvaja iz mase.I tek po koja kap bi se povremeno dotakla,slila,a onda prepadnuta svojom smelošću odlazila u dubinu ili isparavala,kažnjena zbog grešne pomisli da ujedini bar dva čoveka.Nisu postojali zidovi ni kapije,ali sve je bilo tako očigledno izolovano.Ni sunce nije moglo da dobaci svoju toplotu kroz oklop razudjenog čovečanstva.Sedeti medju četiri zida i posmatrati davno zaboravljene stvari iz prošlih vremena koje se više nisu upotrebljavale i za koje mnogi nisu znali ni čemu služe,bio je tek mali zrak koji ga je još uvek čuvao od ludila.To vezivanje za drage predmete,drage ljude.Sećanja na trenutak kada je kupovao te iste stvari,kada se služio njima.Na dane kada je sa Anom obilazio pijace i antikvarnice,birao ih kao što žene biraju parfeme.Prvo ih dugo držao u ruci,osećao im težinu,oblik,pa ih zagledao,mirisao,vraćao,pa ponovo uzimao,sve dok im se ne stope vibracije,dok ih ne oseti kao svoje,svoju produženu ruku,pogled,dok im u mislima ne nadje mesto na komodi,polici ili u vitrinigPotom se dugo cenjkao,odlazio pa ih ponovo tražio i na kraju kupovao.Voleo je ta neobavezna lutanja kroz zastor prošlih vremena nečijih tudjih sudbina.Voleo je da zamišlja šta su osećali ti ljudi dok su sabirali uspomene u saće života.

Sada je bio u nekom čudnom vanvremenu,potpuno izolovan.Sve je bilo strano,daleko od svega znanog,sasvim drugačiji svet,hladan,bez boja,osećanja,životnog traga.Pokušavao je da zamisli cvet,oseti njegov miris,dozove toplinu u nedrima za koju je potreban samo dodir nečijeg dlana,onu jezu izazvanu pomišlju da pored njega spava drago biće,osećaj snage i moći kada u svitanje odšeta do šume i udahne sveži miris borovine.Nikakvih mirisa više nije bilo osim teških isparenja i zadaha mrtvila i smrti.Mrtvilo je zaista posebno mirisalo.Sećao se ustajalog vonja vlage dok je brao pečurke.On je slutio budjenje,život.Setio se i teškog ugrizajućeg mirisa stajskog djubriva,čak i on je imao nešto prepoznatljivo.Ali mrtvilo,ono je gušilo,stezalo,vuklo ne zemlji već nekom praznom nepostojećem mestu,pukotini izmedju stvarnosti u vremenu,užasavajućim putem do trenutka dok se ne prepustiš a onda više ništa ne osećaš,ne želiš,ne živiš.Hteo je da pobegne,da se poslednjim atomima snage iščupa iz nepostojanja,ali kako i gde?Samo je podsvest svojim sačuvanim sećanjem davala iluziju,crpela energiju iz slika sakrivenih na dnu duše.Nju je još imao.Skupljao je daleke dijaloge,jedino žive u ovom opštem mraku.
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 29 Јан 2011, 23:55

-Hajdemo na reku,spremiću sendviče i možemo ostati ceo dan.Važi?-
-Ne mogu,moram danas da završim izveštaj,sutra je sednica.Idite ti i deca.Možda sledeći vikend.-
-Ti nikada nemaš vremena,uvek je nešto drugo važnije.Opusti se,misli na sebe ako ne na nas.Sve oko tebe nezaustavljivo prolazi,lepotu ne možeš vratiti unazad.-
-Ni strujomer,ni impulse,ništa i ne ide unazad,samo sećanje.-
-Dobro,shvatila sam,zaboravi.-

Besomučna jurnjava,uvek,dvanaestočasovni radni dan,pa drugi,treći,mesec,godina.Nije zastajao da pogleda reku,udahne miris,oseti dodir.Odjednom sve je nestalo.Kako?Kada?Sada bi rado sedeo,pričao sa nekim ili ćutao,ali bio je sam.Nije znao kako.Stvarno,kako je stigao na ovo mesto u ovaj trenutak?Šta se desilo?Gde je ispario zapis proteklih godina?Praznina..Sećao se užasne potrebe da ode,pobegne.Nije više pripadao sebi.Povremeni čudnovati snovi vraćali su ga životima i sećanjima potpuno bliskim i prepoznatljivim a ipak dalekim.Ostajao je zatečen i dugo posle budjenja nije znao ko je u stvari.Doživljaji su bili tako stvarni.Nije imao objašnjenje za njih.Sve učestalije nezadovoljstvo i nepomirenost sa samim sobom terali su ga u brži ritam,sve dalja bežanja od njih,od sebe.Morao je pući,nekako se izvući iz svega,pronaći pravo mesto u životu.Sve je to znao,ali kada i kako je stigao baš ovde..praznina.Samo nepostojanje oko njega.
Odnekud je dopirala potmula tutnjava,ritmična.Kao da se u etapama rušila ogromna planina,deo po deo i kao da se svaki taj grumen slagao na njega i obavijao ga,gušio,otimao dah.Snaga je oticala a on nije znao kako da je zadrži.Slutio je mračni tunel ispred sebe i negde na njegovom kraju svetlost koja je mamila,obećavala.Nije imao ni toliko volje da joj se prepusti.Samo je osećao okvir četiri zida.Nije znao da li su stvarni ili plod njegove mašte,ali bili su tu,zidovi oko njega i prepoznatljivo okruženje u njima.Sto,stolice koje je svojom rukom popravljao,stari sat koji je godinama čuvan sad je eto radio,slike po zidovima,tepih koji je svakog proleća i jeseni prao na krovu garaže,sve poznato,ali usadjeno u mrak,okvir bez traga svetlosti,prigušen zastorom roletne ili tupim bolom u grudima.Kao da je bio zarobljen u toj sobi,u nestvarnom vremenu.A dijalozi su se vraćali iz prošlosti ko zna kako ulazeći u nametnuti azil,u prostor izolovan zidovima.

-Zar ne možeš bar pola sata da odvojiš za mene,usamljena sam?-
-Ti si razmažena.Po ceo dan trčim,hoću malo mira u rodjenoj kući.Umoran sam.Nisi mala da te držim za ruku,idi sa decom u šetnju.Sada ne mogu da mislim na tebe.Možda sledećeg meseca,kada malo stanemo na noge.Zabavi se nečim sama,organizuj svoje vreme.-
-Ali ja te nemam nikada.Sledeći put će biti neki novi izazov.Šta mi znači odlazak u bioskop kada nemam sa kim da pričam o filmu,šta izložba koju sama gledam?Nije sve u novcu i stvarima ima valjda nešto izvan toga?Višnja je ucvetala jesi li primetio,dobila sam dve nove bore nisi ih pomazio,već noćima me grli samo posteljina.Decu skoro i ne vidjaš.Nekada si znao da im osluškuješ dah,prebrojavaš mladeže.Nekada si znao da me čuvaš na ramenu ili mi se čini?Sada bežiš od kuće,od nas.-
-Bilo je drugo vreme.Sada to ne mogu sebi da dozvolim,ovo je preživljavanje kako ne razumeš?Nećemo valjda opet iste priče.Zar ti ne bi bežala da te neko spopada prebacivanjem svaki dan?Šta da ti radim prihvati da sam takav,ne mogu da se menjam.Opterećuje me i proganja mnogo toga ali ja nikoga ne gušim.Ostavi me već jednom na miru.Zar ti nije dovoljno što imaš obezbedjen život,sredjenu kuću,dvoje divne dece.Stalno ti nešto fali.Znaš li ti uopšte kako drugi žive?-
-Znam.Raduju se sitnim stvarima,vikendom išetaju do šume,reke,pričaju,smeju se.Mi smo se otudjili,više ne želimo isto,ne raduju nas isti snovi,ponekad danima ne progovorimo,kao stranci.Želim tebe,ne račun u banci,tvoju blizinu,korak uz moj,hoću smeh u četvoro.-
-Od toga se ne plaćaju računi.-
-Samo karikiraš,vadiš se a u stvari uživaš u tome.Mi ti više nismo potrebni za sreću.Samo ponekad.-
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 30 Јан 2011, 19:58

Mozak je i dalje usporeno radio,izvlačio segmente prošlosti pokušavajući njima da zadrži dah života,stvarnosti.Da dozove nešto što će razbiti ovaj mrak,objasniti postojanje mesta na kom je bio.Kuda je otišao svet i on sa njim?Nestala su druženja,razgovori sa ljudima o najobičnijim stvarima.Svako se uvukao u sebe,izgubio.One divne niti koje su znale da ih vežu,zatrepere uz pesmu,smeh,pokidale su se i skvrčile u bodljikave žice oko svakog ponaosob.Odjednom je ostao sam,izolovan.Da bude iskren priželjkivao je tako nešto.Nekako se i sam menjao i zatvarao,bežao od svih.Uporno je pokušavao da shvati šta ga je to proganjalo,iz čije prošlosti,šta menjalo?Nije mogao da dokuči zašto beži od života,sebe,zašto se oseća kao da mu je koža tesna,tudja?

-Otići,otići,otići-sat je uporno usadjivao komandu.Čudno,ali više to nije želeo tako jako.Kao da se svest polako budila.Gde otići,čemu?Ne može pobeći od sebe.Zašto je pomislio da je to što čuje u daljini prasak raketa,što ne bi mogao biti vatromet,slavlje.Odakle u stvari miris mrtvila u nozdrvama?Od njega samog?Možda je mrtav,izolovan u paklu dok život oko njega i dalje teče.Da li je to hteo?Da li je druge gledao svojim mrtvim očima,čulima,šta se to dešavalo?Napregao se.Svi kapilari u njegovom mozgu su pucali.Prasak raketa,ritmičko udaranje sata i potmula tutnjava planine sada su se slili u jedan zvuk,zvuk velike pumpe na udaljenoj bušotini.Koliko daleko ili duboko?Tu je ležala istina.Duboko,sve je bilo duboko u njemu.Odjednom kao da je čuo glas,zabrinut,bolan,promukao od dozivanja.Prilazio mu je,gubio se,razbijao svet oko njega,dolazio stvaran izvan ovog mesta,pa opet nestajao...

-Milane ne ostavljaj me.Molim te vrati se.Potreban si mi..Znaš,Veljko je danas dobio peticu iz fizike,a Milica je napravila prvi korak..Promenila sam gumice na slavinama,ostavila turšiju,istresla kuću.Nisam dirala tvoj radni sto,to ćeš ti,kada dodješ kući.Bila sam prošle nedelje na reci,sredila i tamo kućicu..Ne brini,sve sam provetrila,očistila,ti samo treba da otključas,.da me uneseš...pravo na krevet.,sećaš se?...Mnogo te volim..samo se vrati..da..zajedno...-

Opet taj oblak,težak kao lavina,neumoljiv,što obavija svaki nerv.Ali kao da su zidovi sobe postali svetliji od ovog glasa,nestajalo je mirisa smrti,a onaj daleki zrak i tunel gubili su se u čudnom vrtlogu.Hteo je da progovori ali jezik..od olova,stopljen u nepce.Nešto se dešavalo u toj izolovanosti.Tek sada je postao svestan da uopšte nije osećao telo,ni ruke ni noge,samo misao,ona je bila budna.Odjednom je silno poželeo da napravi bar jedan pokret,zatrepće.Čudno,mislio je da sve vreme gleda oko sebe,ali ne.Poznati osećaj podizanja kapaka razbio je sliku mesta na kome je bio.Otežalim kretnjama i očima u koje kao da su se smestile na stotine iglica zaokružio je oko sebe.

Sa leve strane,pored kreveta na kome je ležao,EKG monitor ravnomerno je otkucavao,kablovi su vodili do njegovih grudi.Pored,stalak sa spletom cevčica u boci.Jedna se zmijoliko spuštala do braunile u njegovoj nadlanici.Plastična zavesa oko kreveta.Plafon se svojom belinom zarivao u mozak,nedra.Desno,na stolici u hirurškom zelenom mantilu,sa maskom za jednokratnu upotrebu na licu i uplakanim zabrinutim pogledom,sedela je njegova žena Ana.Zaigrale su joj zvezde u očima kada je uhvatila njegov treptaj i dva potoka su nezaustavljivo krenula niz obraz skrivajući se pod masku.Mogao je da nasluti njen drhtavi,poluhisterični smeh.Od sreće,znao je.
-Konačno si se probudio,živ si.Hvala Bogu,tako sam brinula.Umrla bih bez tebe.Pozvaću doktora-
Hteo je da pita,dobije odgovore,ali jezik ga nije slušao.Shvatila je,nastavila da priča,objašnjava,smiruje.Njen glas ga je sam po sebi opuštao.
-Imao si infarkt,bio si u komi.Sad se odmori,spavaj,tu sam ne brini.Biću tu kad se probudiš.Pričaćemo sutra.-
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 30 Јан 2011, 22:42

Osetio je dodir njenog dlana na svome,stisak prstiju.Toplota ga je polako obuzimala,kapci su otežalo pali.Iznova je potonuo,ovaj put u san,mirisnu mekoću pokošene trave,cvrkuta ptica.Čuo je šum reke i poigravanje krošnji.Iz daleka je dopirao smeh i pesma.Ana i Veljko su se igrali sa Milicom,zvali ga. Nije želeo,nije osećao da im pripada.Sutra,kada se probudi,kada izadje iz bolnice.Važno je da ih ima,tu negde,da su ga ponovo našli,vratili,odbili prazninu i mrtvilo od njega.Dobro je.ŽIV.Ipak živ.Toplina se širila kroz telo.Kao užarena prskalica rascvetala se radost u glavi donoseći blaženstvo i mir...
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 31 Јан 2011, 00:21

LIVADA

-Misliš da možeš samo tako da prodješ,da bežanjem u miran san ispraviš godine?Seti se,koliko puta si ih izneverio,izdao,napustio.Ti ih i ne poznaješ.Ne pamtiš rodjendane,ne ispunjavaš obećanja,ne znaš šta žele,o čemu sanjaju,ne slutiš njihove noćne more.Hoćeš da živiš za svoju moć,osećaj snage.-livada pod njim je uzdrhtala,zatalasala se.Svaki njen grumen vukao ga je sebi,usisavao u svoje dubine.I dalje je iz daljine u valovima do njega stizala cika,ali za tren je postala preplašena,puna zapomaganja.Zamršen u prstima livade imao je samo jednu želju,sebičnu.Da se iščupa,ponovo oseti spokojstvo,da se zatvori u zidove koji štite.Deca će biti bezbedna,uvek su bila.Ana je to savršeno umela i bez njega.Oni i nisu stvarno tu,to je samo njegov san.On im odavno ne pripada.Kako ih je to izdao?Sve im je pružao,brinuo o njima,u čemu je pogrešio?Borio se da prežive.Da li je greh što je u toj borbi uživao više nego u njihovim prvim koracima,osmesima,nevešto napisanom prvom slovu.Da li on to traži opravdanje svojoj samoživosti ili pohvalu žrtvovanju?
-Ništa ti ne znaš.Hteo bi novu šansu za uspon,pobedu,ne zbog njih.Šta je sa rekom,lejama cveća,šetnjama,igricama u zimska predvečerja ispred kamina?Hoćeš li želeti,umeti da uživaš u tome?-
-A ko će da radi,da obezbedi sve to?-
Kako bi mogao tolike sate uludo da potroši.Možda kratko,dok se ne oporavi,ali posle..muško je zaboga,zna šta mu je cilj,svrha,nagrada,smisao svega.
-I dalje ne shvataš,a greška je ogromna,još veća time što ne vidiš.Ne zaslužuješ mir,osmeh,ni novu priliku da nanosiš bol.Zar se snaga koju crpeš iz njih može platiti novcem?Misliš da tako opstaje svet,onima koji uvek samo uzimaju?Dali su ti šansu,toplinu,nisi hteo,tražili pomoć,okrenuo si ledja.Slaviš svoj novi život a nisi pomislio na njih.Taj poklonjeni dah nisi ni želeo da vežeš za njih.Uživao si u saznanju da si živ,spokojan,oslobodjen briga i straha jer je tu njen dlan koji uliva toplotu. Nisi odgovorio na stisak kao da se on sam po sebi razume,kao da mu je obaveza i dužnost da ti služi.Ništa ti ne razumeš,ništa nisi naučio.Život je ravnoteža,ljubav,davanje.Možda ćeš sledeći put shvatiti.-
Livada je otvorila nedra,izvlačila magle iz dubina.Nad njenim prstima gomilali su se preteći oblaci.Trave su postajale čelični obruči koji ga stežu,probadaju,uvlače se u krvotok,trudeći se svim silama da ga odvuku do litice,raspu u sklupčane magličaste pramenove.Imao je utisak da mu tim istezanjem ramena vajaju zamišljena krila.Blesak svetlosti stvarao je senke u očima,grčio strah duboko u stomaku.Nešto je eksplodiralo u ogromnu sjajnu loptu u nedrima,glavi,nije znao.Svest je ostala živa i poput taneta poletela drugom kraju tunela,dubokoj utrobi livade...
Iza navučenih zastora,tačka na tamnom monitoru crtala je neprekinutu belu liniju.
Milioni čestica sastale su se na kraju tunela pokušavajući da prodru u ogromnu školjku.Saznanja su se spiralno uvijala tražeći plodno tle za sledeću inkarnaciju.Nebo je spremalo nauk.
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 31 Јан 2011, 23:31

ZVEZDAN

Te noći munje su parale nebo.Utroba livade je drhtala,budila se,sabirala svoje moći.Iz ponora,duboko niž liticu,magla se skupljala i vila u koncentričnim krugovima.Izmedju neba i zemlje pojavila se crna zvezda,davno zaboravljena sen.Tražila je svoj put,mesto,obećani okvir.Trebalo se usaditi,započeti novi život.Fijuk vetra kroz granje budio je sećanja,dozivao belog orla iz visina,tražio zavetovani blagoslov.Priroda je divljala,poradjala istinu iz okrilja,dok su vode vrile drobeći retko kamenje na obali.Otvorena kapija oslobadjala je duh koji je lutao njenim stazama,tražila toplinu daha da ga naseli..u ovoj noći koju su zaobilazile varnice dana,koja je gubila smisao i sjaj.Noći koja je prigrlila maglu vezujući nebo i zemlju u magičnu posteljicu,čekajući znak da nanovo rodi osudjenu belu senku iz tame.Treba pronaći biće za namenjenu sudbinu.Ono koje krasi mudrost,naslućena snaga ispod prividnog mira i izoštrena čula,duboko prikrivena divljina i blagost koja osvaja.Sposobnost da se oseti vetar i dodirne zemlja,da se sva iskustva i sećanja spoje u jedno.

Na granici livade kiša je u naletima zasipala štalu napravljenu od teških balvana.Na sredini,okačen o gredu,klatio se upaljen fenjer.Mešale su se senke,čarobna igra svetlosti i tame.Na gomili svežeg sena uzdrhtala ždrebica otresala je grivom,promuklim njištanjem oglašavajući bol.Medju sapima se,klizeći vlažnim tragom,pomaljalo snežno belo ždrebe.Čovek je umirujući šaputao nerazumljive reči gladeći pri tom oznojenu dlaku životinje.Fenjer se ugasio u trenutku kada je nejako klupko već ležalo pred njim a čudesni sedefni prah zasvetlucao iznad crne zvezde na čelu.Osetio je peckanje u vazduhu,prstima.Nedefinisani elektricitet pravio je oreol iznad glave i nestao u prvom dahu nejakih nozdrva.Tako brzo da je već sledećeg trenutka posumnjao u svoja čula i zaboravio čaroliju kao da je nikada i nije bilo.

-Dobro došao maleni.Kako si lep.Vidim da ti je priroda na čelu već upisala ime.Zvaćeš se Zvezdan.Da samo znaš kako će se Mila obradovati,ona te već dugo očekuje.Mislim da ćete se divno slagati.Sutra ću je dovesti da se upoznate.-

Štala je utonula u noć.Nevreme je polako malaksavalo.Kao da su i zemlja i nebo istutnjali svoje,pa sad povremeno uzdišući bleskom i fijukom,tonu u zasluženi san.Vraćaju se zatišju.
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 01 Феб 2011, 16:45

PRESUDA

-Mama zašto mi ne veruješ?Zvezdan ume da govori,on je tako pametan,što se čudiš?-
-Da govori?Verujem,zašto ne,sad operi ruke pa za sto.-
-Dobro,ne pričamo kao ti i ja ali ga osećam u svojoj glavi i on oseća mene.Dovoljno je da zamislim pitanje i već čujem njegov odgovor.On toliko toga zna o našoj livadi,šumi.Ne možeš da zamisliš šta sve.Odakle mu to?-
-Hajde,ne priča se punim ustima-zbunjeno je pogledala svoju mezimicu.Znala je da beži od odgovora ali šta da kaže.Od kako je prisvojila to ždrebe počela je čudno da se ponaša.Sve je bilo na granici mogućeg,ko bi znao šta joj je u glavi.Zahvaljujući njoj pronašli su vodu,saznali mnoge korisne detalje.I dalje je verovala da je u pitanju slučaj,mašta,tako je bilo lakše.Morala je pobeći od razmišljanja koja su je sve češće vodila u ludilo,budila sumnju u zdrav razum njen i njene kćeri.Kakva se to čudna energija krila u tom krhkom telu i ko ju je od njih dvoje nosio?Da li je ždrebe sa svojim toplim dubokim pogledom zaista ono koje sve vidi i sve zna a Mila samo prenosi poruke?Neverovatno!Kako je dozvolila da se u njenoj trezvenoj glavi rodi takva misao,pa to je samo nejaka životinja,a ipak...Dok ga je posmatrala kako neobuzdano galopira livadom imala je utisak da mu ispod kopita igraju svetlaci.Dok je mahao glavom,pasao travu,gubica se micala u nemom dijalogu.Kao da je vodio duge razgovore sa vetrom i zemljom,pretapao se u reku i ona u njega.Nikada nije hteo iz štale kada se spremalo nevreme,pojedina opasna mesta obilazio je u velikom luku,a kada bi neko iz kuće bio bolestan ukopao bi se kod odredjene trave sve dok je Mila ne nabere za čaj.Ona je nekako razumela njegov nemušti jezik,ali kako su se zaista njih dvoje sporazumevali nije znala.Telepatija sa životinjom?Smešno.U njemu mora da je sam djavo,a tako je...Htela je da kaže pitom,što je svakako bilo tačno,ali ta ogromna snaga upregnuta bez ama i ulara u svaki pokret,grč,drhtaj prelepih snažnih mišića...Ledeno čvrsta i dostojanstvena moć nesagledivih granica i mudrost nemerljivih dubina..On je samo ždrebe,sve češće je govorila sebi,ali i pored toga nije shvatala.To neznanje je polako i sigurno usadjivalo nemir u njenu dušu.

Činilo se da je dolaskom ždrebeta na svet kuću pokrio neobjašnjivi blagoslov.Nekako je zračila,ispunjavala ih je harmonija.Tako je bilo prve godine.Sada se sve češće pitala kako,zašto,šta se to dešava?Više joj nije bilo dovoljno da bašta ucveta i rodi.Bilo je tako savršeno da ju je plašilo.Nije umela da se opusti,veruje..Nešto u njoj uporno je tražilo odgovore,imalo potrebu da sve ukalupi u prepoznatljiv oblik,kao kriške sira,sve istog izgleda,na isti način napravljene,poznatim putem.Kao leje luka,paprika.Znala im je svaki dan od sejanja do branja.Mogla je da utiče,plevi,zaliva.
Nad ovim nije imala kontrolu.Nije imala odgovore,bar ne one koji su bili prihvatljivi.Sve je variralo na tankoj granici nepoznatog i duboko u nju se uselio strah.Istina,nije uticala ni na prirodu,kišu,sunce,nepogode i dešavalo se da ih njene ćudi iznenade,nadjačaju,smanje zalihe u trapu,ali to je bilo vidljivo,moglo je da se oseti.Ovo je bilo nešto izvan njenog poimanja,zastrašujuće.Nije želela da upotrebi tu reč ali sama se nametala,magijsko.Da,baš tako.
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 01 Феб 2011, 20:10

-Jesi li završila sa jelom?Hajde skloni tanjire,uskoro će tata doći.Nemoj da te čuje da opet pričaš gluposti,biće ljut.Već su svi počeli podozrivo da nas gledaju,misle da si bolesna ili ne daj Bože..Dosta priče,čeka nas još posla-
-A ti mama,šta ti misliš?Ti znaš.Osećam da znaš,samo ne želiš da priznaš.Čega se plašiš,istine?Da li sam ja zaista bolesna kao što kažu,veštica?Zašto mi ne veruju?Zvezdan je mnogo više od običnog ždrebeta.to je svima jasno,samo ćute.Radije bi da me nema nego da za malo pomere granice mogućeg u svojoj glavi.Šta smo im mi loše uradili?Za njih sam devojčica što uliva strah,dete čije oči kriju dubine.Moje izjave dozivaju paniku,bude slutnje.Ja ne maštam i ne vračam,samo slušam glas prirode,osećam.Za razliku od njih nemam usadjena pravila.Znam da je oko mene svet što živi i diše,bez granica,jedini stvaran i sve je moguće i nemoguće.Sve je živo i postoji za one koji vide i čuju.Znam da se plaše da priznaju sebi tako jednostavne istine.Da se boje da prepoznaju i imenuju moć.Mene bi da žrtvuju za svoj mir.Hteli bi da sahrane ono što ih uznemiruje,ono što će postojati i posle nas.Gde si tu ti?Zar sam i tebi neprijatelj,zar me se i ti bojiš?Hoćeš li da me osudiš?-
-Ja sam...samo sam...zbunjena i zabrinuta...-
Odgovor je ostao da lebdi u praznom okviru vrata.Mila je već izletela napolje.Kako da reši sve ovo?Bila je rastrzana.Ona nema snagu da se suprotstavi,ni rečitost,ni argumente da ih ubedi,a mora da se izjasni,to od nje svi očekuju.Da napravi izbor,Mila ili svi ostali.Da li je se zaista plaše ili samo zavide?Na čemu?Stvarno,šta im je uradila?Pa sve je bilo za dobrobit svih.Da pošalje svoje dete u duševnu bolnicu,zašto?Zato što ima neobične moći?Zato što priča sa konjem?I ostala deca pričaju sa životinjama ali ona ne otkrivaju nikakve tajne istine,ne prave mala čuda,ne predvidjaju.Zar to nije dobro za sve?Bliže im je neznanje.Ne,ona to ne može.Rešiće se toga konja,da,on je svemu kriv.Zaboraviće ga Mila,proći će je,važno je da se sve opet vrati u normalne tokove,da niko ne ispada iz okvira.U tome je njihova snaga i sigurnost.Da,da,to je najbolje za sve.Tako će da uradi.A to što će Mila patiti?Jaka je ona,preboleće,sigurno.Tako mora biti.Tada će se smiriti svi ostali.Neće biti drugačijih koji plaše svojom različitošću.Sve će se vratiti na svoje mesto.
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 02 Феб 2011, 17:35

PLAVA TRAKA

Sećao se jutrd kada je prvi put ušla u štalu.U kosi joj je lepršala plava traka.Poskakivala je i pljeskala rukama i zajedno sa kovrdžama na glavi,talasali su se i kristali njenoga smeha.Zveckavi žubor tako svež i pun,kao odsjaj prve zrele trešnje u oku,blesak ribe u skoku.Sve oko nje i u njoj bio je život koji pleni i nosi,ispunjava.Sledili su je mravi,leptiri,ptice,biljke su se pružale ka toj ogromnoj energiji koju je neštedimice prosipala i poklanjala,poput zlatnog praha sa tek procvalog krina.U njoj su se sjedinila sva saznanja prošlih života,a on je bio glasnik,izvor potreban da je odvede do prebogatog sliva.Razumeli su se od prvog pogleda,kao da je imala posebne senzore samo za njega.Znala je kada da juri,a kad da miruje,kada da priča a kad da osluškuje.Bila je mudra kao cvet suncokreta koji prati zrak i upija moć do pune zrelosti;savršenstva oblika,ukusa i boja.Frktao je ispunjen neobjašnjivim ponosom.
Ovaj svet je polako dostizao ideal.Kako su se lepo i skladno uklapala saznanja.Život je ravnoteža,ispunjava lepotom davanja i primanja,prožimanja od vrha do dna,blagoslov punog kruga.U svakoj sledećoj generaciji bilo je onih koji vide i znaju,osećaju,onih koji su umeli da uzvrate dobijenu moć i razliju je u hiljade ledenih srca pretvorenu u eliksir života.Mila je umela sve da shvati,razume i oprosti.Mržnja se odbijala od nje i rasprskavala u svetleće iskre ljubavi.Činilo se da je ništa negativno ne dotiče.Sve je preobražavala u sjaj dobrote i nesebičnosti koji je izvirao iz srži njenog bića sa jedinom svrhom da usreći,podari,oživi.Što je više pružala svetlost oko nje bila je sve jača,moćnija,kao zgusnuti svetleći prsten oko upaljenog fenjera.
ljudi su razumeli i poštovali samo silu i samo su na mržnju reagovali.Sve ostalo je izazivalo podsmeh,strah i zlurade komentare,radjalo pitanja bez odgovora,nezadovoljstvo,osećaj manje vrednosti.Kako biti veliki i jak ako ne pobedom nad onom koja ih i nesvesno ugrožava svojom dobrotom i savršenstvom.A bilo je tako divno i lako sa njom.Obično bi zorom utrčala u štalu,raširenih zenica željnih novih saznanja,sa poklonom u ruci,jabukom ili kockom šećera.Istezala se dok mu je prelazila malim šakama niz grivu i sapi.Varnice su ostajale da cvrkuću tragom njenog dlana,slap veselja se kao kaskadom slivao njenim stopama.Nestrpljivo bi trupkala nogama čekajući odobravajuće rzanje.Ceo svet je pripadao samo njima.Oni sati kada svi ostali još spavaju ili tek po malo šire krmeljive kapke,za njih su bili kao čarobni ćilim razastrt preko polja,šume i podnožja planine.Zajedno su otkrivali svaki drhtaj tek oživele prirode.Uvek je znao da oseti njen nemir,zlo koje bi se kao preteći oblak nadvilo nad kućom i crtalo joj na vedjama zatamnjeni znak koga nije bila svesna.
Retko je bila tužna i povredjena,samo ponekad bi sivkasta paučina bola poput zastora,sakrila i umirila one klikere sreće u njenim očima koji su tako neumorno skakali od jutra do mraka.Poput leptira sklapala bi krila tonući do dna i mirovala,a onda nenadano,kao usamljeni orao,ustremljavala se visinama sa još većim žarom nego pre.Bila je slična razdraganom rataru kad punim plućima udiše svežinu i guta svaku kap posle višemesečne suše.Ona je upijala sve oko sebe istim poletom.Prvi pupoljak,razbijeno jaje,tek izleglog ptića.Skakala je kao zvrk s kraja na kraj fotografskom preciznošću beležeći okoliš.Vremenom sve su se bolje slagali.Bile su to dve snage koje stopljene lete u središte zemlje i na vrh sunčevog zraka.
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 02 Феб 2011, 18:10

Nije shvatao tada da će je rastrgnuti,da ljude kao i leptirice privlači svetlost ali da oni gase plamen koga se plaše.Mila nije verovala u zlo ali sputati je,zatvoriti u skučeni prostor,za nju je bilo gore od svakog zla,gore od smrti.Ako on nestane pre,mozda neće toliko upadati u oči,izazivati.Zna,sakriće se u sebe,patiće,ali podići će ogradu koja će da je štiti.Pobeći će u samoprogonstvo,u svoj svet koji će još uvek imati boje.Umeće da se usmeri ka mestu gde će se punoće sresti i zakoračiti u večnost,dostići harmoniju tamo gde ne dopiru magline ljudske mržnje,pakosti,zavisti,straha i izdaje.
Zvezdan je izgubljenog pogleda pratio svoje misli.U čemu je bila greška?Samo je želeo da iskustva prošlih života prenese za dobrobit svima.Ljudi još nisu spremni.Pre bi u bezdan nego u visine.Da li je i kome napravio uslugu?Samo je Milu survao na milost i nemilost slabićima.Moraće da ode,oslobodi je,dokaže da ona nije kriva,nadje novi način da prenese iskustva,novo mesto za susretanje...
Krenuo je u samo svitanje.Nije je sačekao za zajedničku šetnju.Ovog jutra otvarao se njegov put ka Milinoj slobodi.Dok njegova plava traka spava u toplom krevetu on će joj obezbediti još mnogo mirnih snova.
Tamo kod panja,gde su rasle otrovne paprati i pečurke,ispod kamena postoji leglo šarki.Tamo se završava njegova sudbina.Poslednji put je kasom premerio livadu,osetio njeno dahtanje iz dubina,kao odjek posmrtnih bubnjeva.Čekala je da ga primi nazad,prisvoji ono što joj odvajkada pripada.Čekala da nanovo ispuni nedra moćnim blagom.Zvezdan je udisao svežinu ranog jutra,širio nozdrve do krajnjih granica,zadržavao u dahu što više boja,aroma za daleki put.Galopom je stigao do zmijskog legla.Topot ih je uznemirio pre nego što se pojavio.Zadnje metre je pretrčao gledajući u preteći uzdignutu glavu.Nije ustuknuo.U skoku se bacio na povijene zube,zanjištao i otresao grivom dok se usporenim pokretima spuštao na bok.Telo se trzalo i tonulo.Pogledom je obuhvatio okoliš.Trajalo je kratko,a onda se iz nozdrve izvio poslednji dah prema dalekoj rumeni horizonta...
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 03 Феб 2011, 16:54

KAZNA

Vetar je posustalo mirovao u travama.Sporo se vukao i proticao letnji dan.Mravi su užinali u hladu breze,a reka glačala oblutke.Ništa nije remetilo neumorno zujanje pčela.Samo kakofonija misli u Milinoj glavi.Želela je da potone u reku,da oseti kako se mekoća sklapa nad njenom glavom i kako je grli umirujući šum.Više ništa nije ostalo zbog čega se vredelo boriti.Kako bi volela,da je zaista veštica,da uperi prst i pusti plamen na ta nezahvalna bića,ali nije mogla.Jedino je tuga živela u njoj ovih dana,tuga i sažaljenje prema onima koji nikada neće videti pravu lepotu,oslušnuti život,onima koji su uskraćeni za najvrednije u prirodi,za dah livade..Nije uspela.Nije dovoljno naći odgovore,mudra je tek kada ih shvati i usvoji,saživi se sa njima,a ona to još nije...
-Mila je veštica!..Mila je luda veštica!..-
Deca su je ismevala sa bezbedne udaljenosti,očekivala možda neku magiju od nje,osvetu.Noćima su u tami ispod pokrivača slušali šaputanja roditelja.Iskreno ona nije delovala drugačije i ništa im nažao nije učinila,ali ako odrasli tako pričaju tu sigurno ima nečega.Ponekad,vrlo retko,igrali su se na livadi skrivača i ledenog čike,pravili nasipe na obali i jurcali za vetrom.Tada bi njena plava traka u kosi vijorila na sve strane i niko,ama baš niko,nije mogao da je stigne.Samo je njen smeh podizao pregršt leptira u nemirni roj i to je bilo jedino što je ličilo na čaroliju.Kao da je zvuk njenog glasa ili pokret ruke davao tajni znak biljkama i bubama.Magnetski ih je privlačila,ali snaga roditeljskih pretnji bila je jača.Kao provalija izmedju obećanog sveta i stvarnosti.Niko nije smeo da je predje,samo su povremeno bacali čežnjive poglede na njenu stranu.Nije im bilo jasno šta je to što smeta odraslima,šta joj to toliko zameraju.Ona se na sve pomirljivo smeškala sa venčićem od cveća u rukama i praštala,neumorno,svaki put.Nekada zaigrana sa njima kraj reke ponašala se kao dete,a drugom prilikom njene su oči kao beskrajna ravnica bile pune mudrosti i starmalih znanja.U tim danima delile su ih svetlosne godine,osećali su se sitni i beznačajni pred njenom veličinom koja je prosto zračila.Šta je to što je čini različitom nisu shvatali,najčešće nisu ni pitali,ali su,kako su godine prolazile,sve više naslućivali i i sami postavljali ograde o kojima su roditelji pričali.Plašila ih je.Sve je bilo u te tri reči.Nisu razumeli ni mogli da kontrolišu,imala je nešto što oni nisu.To je poput plime dizalo sve veći talas prepun nepoznate tame iz dubina preteći da ih potopi i ostavi u onoj grčevitoj borbi za vazduh kada se pluća prelivaju muljem i algama,a stisnuto grlo ne može kroz bujicu straha da zahvati život.Njene iskrice veselja radjale su zavist i ljubomoru u njihovim srcima,nespremnim da iz okova puste ptiće osmeha da polete.Ko je uopšte ta Mila da svojom dobrotom osvetljava sitne skrivene djavole njihovih duša.Sa godinama dolazila je okrutnos bez želje da procenjuje,razmišlja,borbenost usmerena samo jednom cilju na kome nije bilo mesta za druge.Položaj najvećeg,najjačeg,najpametnijeg,dovoljan sam sebi.
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 03 Феб 2011, 17:49

A tamo negde ispod planine,u nedrima livade,dremao je odgovor.Samo s proleća kada reka zažubori i u kasnu jesen kad mirišljave otkose blagosiljaju lampioni razigranih svitaca,mogla se u vazduhu osetiti istina,udahnuti lepota iz otežalih voćki.Tada je vrela izmaglica treperila na korak iznad zemlje i svojim beskonačnim kruženjem slala poruke.Prsten se polako punio,zatvarao,harmonija je širila svoje kapije onima koji su umeli da vide i imali hrabrosti da zakorače beskrajnim stazama saznanja.Sve je kružilo,nije bilo ni početka ni kraja,ni mržnje ni straha.Ako je smrt bol i radjanje je boj,život takodje.Sve je to samo točak ispresecan stepenicima koji vode u krug,na vrh i na dno i svaki je lep na svoj način,ispunjen porukom ili saznanjem.
Suvi cvet u svojim laticama čuva trag svetlosti.Pogled na njega vraća u nozdrve zalutali miris,sećanje na trenutak upresovan u prošlosti.Noć u svom tamnom plaštu krije neopredenu gužvu oblaka,zaspale šume i ptice ispod oboda.Sunce bleštavilom zaklanja zvezde,progoni svežinu jutra.A sve traje i u svemu ima skrivenih bisera samo ako čovek nauči da ih vidi,prihvati da je tek zrnce na beskrajnoj plaži,ono isto kojim počinje oluja ili koje završava ogroman zamak...
Podigla se sa svog mesta i krenula u susret pucketavoj magli koja je svetleći oticala iz plavih zenica neba ka srcu livade.Znala je da je tu kraj i da je čeka početak novog puta.Isklizali su klikeri iz njenih očiju i sva energija se skupila i usmerila ka jednoj tački na horizontu,tamo gde se ne tako davno pojavila crna zvezda,sa željom da usmeri punoću vratima sveta.Da poslednji put svojim lepetom dodirne nedra livade.
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE