ŠKOLJKA BELOG ORLA-Vera Gajić

Vaša proza...

Уредник: anaatanas

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

ŠKOLJKA BELOG ORLA-Vera Gajić

Порукаод veragajic » 20 Јан 2011, 17:00

Vraćam se mojoj jedinoj livadi
vraćam se nedogledu
u kom nema grananja strave;
vraćam se odrešenih ruku
u bezobalne vode života
vraćam se sebi.
(Nikola Drenovac)


Davno sam priredila rukopis koji još uvek nije štampan.Ako me posluži zdravlje i strpljenje ukucaću ga ovde.Verujem da će svaka od priča u po nekom od vas naći svoj dom.Kisić Vera.


Ne verujem u bajke a volela bih.Bila jednom jedna mala devojčica.Ružna i debela i potpuno drugačija od ostalih.Nigde se nije uklapala i niko je nije razumeo.Za njene snove nikada nije bilo vreme,a njene priče ni u kome nisu imale mesta.Uporno su je gurali u okvire gde su uzorno stajali svi ostali.Svake noći nicala su joj krila i svakoga jutra su ih revnosno rezali grubim baštenskim makazama.Iz dana u dan tonula je sve dublje,krila se unutra.Da li je smrt način da zauvek odleti,možda bi tek tamo bila svoja,možda..

Pitate da li je umrla?...Nije.Prošla je kroz sve okvire i nastanila se u kapiji večnosti.Samo povremeno sidje medju ljude da ih dotakne.Takva je sudbina svih drukčijih.Za njih nema mesta.Saseku ih prema postojećim kalupima,osakate za ceo život.U njima zauvek ostane srce koje pulsira i teži nečemu višem.Ostane bol prerano uništenog,tuga za onim čemu nije dato da se razbokora,dostigne svoj maksimum,za onim što nikada više neće biti a moglo je.Samo da su na vreme shvatili retkost i veličinu izdanka,da ga se nisu uplašili.
Bila jednom jedna mala devojčica.Više je nema.Bajke ne postoje.

A gde sam ja,ko sam,na kom proplanku skupljam četvorolisne deteline,u kom svetu tražim kapije večnosti,pragove spokoja?Kako opredam snove i zašto još uvek posle toliko bura razapinjem jedra mašte i plovim uzburkanim morem bez kompasa i kormilara,sa listom raskovnika u srcu. ^78^
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

BELI ORAO

Порукаод veragajic » 21 Јан 2011, 14:44

Bubnjevi su poludelo odzvanjali,raspevani,razigrani,slali su duboko u šumu vest.Poglavica je dobio sina,biće to veliki ratnik rodjen u mesecu kiše.Zvezde su ukazale put,dimovi iz lule su pevali,ali razbacane suve kosti u vigvamu stare skvo slutile su trnovitu stazu ponavljanja.Neko zlo se provlačilo ispod uspeha,izmedju snage i moći.Nedra livade slala su potmuli odjek upozorenja.Nebom je u čudnom letu kružio beli orao.Znak imena ili opomena.Veće se saglasilo,rodjen je Beli Orao.Neumoljiv i pravedan,budući poglavica,samo da doraste do prvog pera,zamke i luka,prvog bizona.Izvorište je poludelo vrilo,tražilo nove puteve,svežu krv i kožu na uzglavlju,obezglavljeni skalp usnulog laneta.Treba položiti žrtvu da bogovi budu naklonjeni,da se nebesa usaglase i čuvari planine i vetra usmere strelu visoko,nepokolebljivo.
"Moćni Manitu,osvetli put Belog Orla."
Mnogo će proći vremena,vejati snegova i voda proteći,mnogo se ožiljaka istetovirati i snova razjasnit4,dok zemlja ne prihvati stope,livada ne upiše leta,nebo ne podari mesto i zvezdu da ga čuva na putu do večnih lovišta.Slučaj i srce dok ne izaberu skvo za vigvam podignut ove noći.Padaće zvezde i goreti lomače,praviti ogrlice od zuba i roga,ali nikada više neće planina ovako potmulo zatutnjati,ni livada ovako teško ječati,kao ove noći kad izvrnuta utroba zemlje prima odbačenu posteljicu Belog Orla.Kao da je odapeta strela nanela ranu otrovnim vrhom,pa se majka iz grumenja buni,traži nazad biće iz obeleženog legla.Upisana greška koju nije uspeo da izbriše čin radjanja,raskorak u definisanom poretku mena,uspona i pada,svetla i tame.
Beli Orao,nada plemena i želja bogova,kazna ili proročanstvo. Došao u ludo vreme,pod tamnim znamenjem,već na rodjenju osudjen da leti izmedju svetova,luta,ne spozna snagu krvi ni lepotu parenja,sreću potomstva.Naseljen u pogrešnom telu za sva vremena.Igra prirode,zabava ptica i patnja medju ljudima.Koliko puta će sunce izaći iza brda i koliko belih jahača pretrčati nebom dok se ne otkrije prva tajna,prvi san ne ostavi svoju duboku poruku pokraj vatre u dimu lule i korak ne predje granicu jave,iskorači kroz kapiju svetova?Gde se taložilo saznanje,gde sudarale istine,na kojoj dubini raspucavale semenke zla sejući propast.
Ona sledjena silueta plemenskog vrača,što se tek sluti ocrtana na vrhu brda senkama noći,koje bogove sad traži i moli,u kom tragu oblaka čita sudbinu i galopira čijim životom do neminovnog kraja.
Beli Orao,simbol svih pogrešnih izbora,retkih izdanaka,osakaćenih sudbina,osudjen izolovanim putevima,izvan ptica i ljudi,biljaka i svetova,sama zaostala bela senka,suprotnost postojećeg i zbir zamišljenog.Hoće li imati snage da se izbori za svoj deo neba,usadi koren,opstane sam u mnoštvb potpuno drugačiji i potpuno istovetan,lik u ogledalu i ogledalo svačijeg lika. Ko je bio?Čovek od krvi i mesa,ptica od perja i visina ili nešto sasvim treće,skup svih želja i najgorih noćnih mora.Prepoznatljiv u svakom a vidljiv nikom,uvek prisutan a nikad priznat.Negiran pogledom,pokretom,rečju,svime osim mišlju u dubinama podsvesti,najskrovitijim lavirintima želja i snova,duboko zakopanih istina.Iznova vraćan da se nauči,otvori,iskaže i uvek klonuo na istom stepeniku.Saznanju da je drugačiji,nemogućnosti da opstane medju svojom vrstom,željan da se usadi u nešto ili nekog drugog. Da bude i ne bude on.Toliko puta odglumio sam sebe da više ne zna koji je onaj pravi.A zašto ne bi svi ostali bili pogrešni,zašto jednom ne izmisli svet kome pripada ili nauči da bude ON,suprotnost svega postojećeg,pronadje način da uživa u tome,bude ispunjen,bude Beli Orao,praotac,prapočetak,koren svih sumnji i nesigurnosti,različitosti,poroka.Snaga opstanka iii nemoć pada.
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 21 Јан 2011, 20:29

LEOPARDOVA SUZA

Mnoštvo novih bora na poglavičinom licu nosili su pečat Belog Orla.Čime je zaslužio takvog sina,on Leopardova Suza,jak i pravedan,temeljan i brižan.On koji već trideset godina vodi pleme mudrim plodnim stazama.Iz lova u lov,iz svetkovine u svetkov4nu,iz meseca snega do meseca sunca.Trudio se da misli ostanu zakopane ispod čela,da ni jedan sivi pramen ne promakne izmedju zenica,ni jedan sumoran zrak ne zatreperi na usnama.Dok su mladi lovci pravili svoje prve lukove i strele,donosili orlova pera i prve kože,NJEGOV SIN je zaneseno sedeo pored reke i slušao muziku samo njemu čujnu,smišljao tonove koje ni ptice nisu tražile ni znale.Otvarao zamke i odbijao da pije svežu krv u kojoj je ležala snaga i moć ubijene zveri.Sramota!Sramota koju nisu mogle sprati ni sve njegove zasluge.Samo ga je perjanica poglavice čuvala od otvorenog podsmeha,a licemerne utehe kao..."Mlad je,naučiće,ruka koja ubija mora znati i da miluje,da održi ravnotežu života i smrti..."dovodile su ga do besa koji nije osetio godinama,od onog vremena kada je bio neobuzdan,pun nekontrolisane ludosti.
Kako da nauči svog sina da muzika nije deo života budućeg poglavice.Da ne postoje tonovi lepši od pobedničkog ritma bubnjeva,zvuka strele koja pogadja cilj i hrani porodicu.Kako da u njega usadi snagu orla i borbeni duh potreban za opstanak,neophodan vodji.Kako da svog prvenca nauči muškosti koja ga je mimoišla kada su bogovi delili vrline u mesecu kiše.
Njegovo drugo dete Sunčev Bodež,bila je bistra i promućurna,brza i precizna u odlukama,bleštava poput sunčeve zrake i oštra poput njenog vrha.Britko je pogadjala svaku senku i brisala je brzinom svitanja,ostavljajući za sobom svetlost i toplinu.Da li će od nje biti dobra skvo?Tako neukrotive,teško.Zašto se Manitu poigrao zamenivši duše njegovoj deci?Kakva je bila poruka?Nije shvatao...
pre mnogo zima ništa nije slutilo ovakvu sadašnjicu.Beli Orao je tada bio radoznalo i mudro dete.To je izazivalo odobravajuće klimanje glavama saveta staraca i želju da izadju u susret svakom pitanju,ispričaju sve znane legende,otvore puteve saznanja,da ga kao budućeg poglavicu nauče mudrosti i korenima,sposobnosti da uvek sve vidi,sve čuje i sve zna.Delimično su uspeli,ali negde je izostala čvrstina.Beli Orao je bolje od svih znao istoriju plemena,uvek donosio pravedne odluke,davao najbolje savete,ali nije bio lovac ni predvodnik,uvek i samo mudrac,prvi do najjačeg.Mogao se pronaći moćni vrač,lice iz senke koje će da upravlja plemenom,poglavica nije morao biti najpametniji,ali lov..?Ne može se živeti samo od bilja,ne mogu se vigvami pokrivati muzikom,ni saplemenici grejati snovima.Zime su bile strašne i duge,trebalo se na vreme pripremiti.Sitne pakosti i podle šale poglavičinog sina su ostavljale ravnodušnim,zanetim akordima,ali su bespovratno rušile ugled koji se više nije mogao steći...
Leopardova Suza se trudio da pred drugima to ne pokaže,ali u skrivenoj senci porodičnog ognjišta,dok je selo spavalo,pleo je duge tirade prekora,kletvi i prebacivanja sinu.Mislio je da će bar nešto od toga pokrenuti,probuditi u njemu borbeni duh,želju da se dokaže,nametne,pobije tvrdnje i slabosti.
Beli Orao je samo ćutao.Rastao je pred njegovim očima,on je znao svaki beleg na njemu,ali još nikada nije uspeo da zaviri unutra,otkrije šta mu je u srcu,glavi i sve manje je to želeo.Samo ga je uporno šamarao vredjanjem,više od svih ostalih,mnogo podlije,znajući ranjive tačke,nepogrešivo osećajući svaku pukotinu duše.Čak i tada Beli Orao je ćutao,stoički podnosio bez roptanja,treptaja,bunta,bez ičega osim toplog pogleda ispunjenog samo njemu znanom melodijom.Kao skvo u telu ratnika,ćutljiva i krotka a ipak mudra.Kadra da istrpi ćudi vremena i ćudi gospodara.
Gubio je u takvim monolozima.On čije su strele nepogrešivo letele,ruka kažnjavala i milovala,putevi bili blagosloveni Manituovom voljom,slava velika i poštovanje uvek iznova zasluživano i dokazivano.Ovde je zakazao ili je to bila želja bogova.Svejedno,još uvek nije bio spreman da se preda,prizna poraz. Uporno se trudio da slomi volju svoga sina,upiše još jednu pobedu medju svojim bitkama.Da od njega napravi budućeg poglavicu i ratnika onakvog kako je mislio da treba,kakav je bio on i sve poglavice pre njega.Proročanstvo nije pominjalo ovako nešto.Ovo je bio intermeco u predanju koji nije bio zapisan.
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 22 Јан 2011, 02:56

ONA KOJA OSLUŠKUJE

Želela je da veruje da je veće u pravu,poglavica i svi ostali,ali kako nisu shvatili,bogovi su znali šta rade.Bilo je previše ubijanja,smrti,upozoravali su ih na ravnotežu,pokazivali da treba zastati.Ima nešto osim pukog preživljavanja,deo su celine ne jedinke.Kako će prihvatiti svet kada ne umeju svoga saplemenika.Sve je bilo pred očima,samo što niko nije video.Bolelo je.Beli Orao je bio njena krv,njena produžena zenica.Osećala ga je u presečenoj pupčanoj vrpci,verovala da je on jedini pravi poglavica,poglavica za budućnost,

Nijedan beli orao nije gomilao plen niti ubijao iz straha,samo iz potrebe,a oni su to zaboravili.Krda su bila sve manja i redja.Svake zime ubijali su sve više zahvaćeni panikom preživljavanja.Nije trebalo tako.Rodjen je kao upozorenje,da bi shvatili...uzalud.Pola sela je to znalo ali niko nije želeo da se izjasni,suprotstavi većini.Po inerciji stada pratili su predvodnika i trudili se ko će biti veći,podlije raniti,čija žaoka reči će dublje ubosti,izazvati više smeha i odobravanja plemena.Zaboravili su na mudrost.Sve je to znala i osećala duboko u stomaku,tamo gde se devet meseci gnezdio i pio krv,njenu,plemensku,zato je više nije želeo na javi.Ali,nije bilo njeno da to kaže,naglas misli.Skvo ne mudruje,ona sluša.Nije se slagala ali ni imala snagu,volju da se usprotivi.Verovatno je od nje potekla klica,taj zapis koji se reflektovao na njenoj deci.Podsvesna želja da zameni uloge,uzme suprotni lik iz ogledala.Grudi su joj se nadimale od ponosa dok ga je slušala kako priča,pun mudrosti,razumevanja,snage.Zašto je moć uvek morala biti agresivna,surova,da bi je prihvatila većina..?

Ova reka bi s proleća kad krene sneg sa planina i bujice polude pravila pustoš,ali preko cele godine,dok je usporeno žuborila,na njihove oči je uzimala deo po deo obale,drobila kamen,menjala tok.Zar im priroda nije davala lekciju o moći,snazi.Zar nije povetarac raznosio semenje i donosio upozoravajući miris opasnosti a oluja rušila sve.Bilo je tako očigledno,ali"od šume nisu videli drvo".Ona nije imala iste prste na ruci,ni stopala saplemenika nisu bila ista,pastrmke u reci su bile različite,biljke na livadi,a ipak su sve bile tu u harmoniji.Priroda nije odbacivala one izvan okvira.Svako je imao svoje mesto,razlog postojanja,životnu misiju.

Osećala je da njena deca stupaju novim stazama i bila presrećna i prepadnuta zbog toga.Bili su prvi i neće im biti lako,možda će ih i izgubiti na najsuroviji način,ali to je već bilo zapisano,znala ona ili ne i nije se moglo promeniti.Ona nije smela da ide njihovim putem niti da im ruši prepreke.Mogla je samo da ih podigne kad se sapletu,izbriše kolena,bude oslonac.Ne može se sačuvati drvo ako je pisano da će u njega da udari grom.Bila je zahvalna bogovima što su joj poklonili ove dve zlatne posude u koje je sipala svu svoju ljubav i snagu.Ako se razbiju,to je želja bogova.Ali dotle,uživaće u njihovom sjaju i punoći.Učiće i ona od njih,veličinu i lepotu.I kada dodje dan,ako ikada dodje,kad u svojim rukama bude držala krhotine neće plakati.Ne.Znaće da su oni ispunili svoju misiju,mada su prerano došli,jer niko nije umeo da sluša i gleda.Duboko u sebi biće ponosna što je baš njena utroba bila postelja prvih.Ona je jedina bila izabrana da spozna istinu,oseti i ponese teret poraza.Imaće snage.Za to se pripremala svih ovih godina dok je gledala kako rastu visoko iznad ostalih,drugačiji pa ipak potpuno istovetni.Imali su što i oni i mnogo više,bogatije.Neće nikome dozvoliti da izbriše njihovo postojanje.Svaka travka u selu nosila je otisak,svaki grumen trag stope.Bili su ugradjeni u ovo pleme,potekli kao skup onog najboljeg iz njega.Kao probrani prstohvat lekovitog bilja. Da,tako je pisano.
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
dragana9
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 567
Придружен: 27 Јан 2009, 14:28
Место: sabac, srbija

Порукаод dragana9 » 22 Јан 2011, 21:15

PRELEPO DRAGA VERA.. :P ^78^ :D
"Sacekaj, stici cu...
uz blag vetar doplovicu do dlana tvog.
Sa linijom zivota uhvaticu korak.
Necu nazad, ni na pola puta,
stavi me ispod koze, hladno je! ‚‚

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 22 Јан 2011, 23:50

Hvala andjele.
Ljubim te.
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 23 Јан 2011, 00:36

SUNČEV BODEŽ

Ponekad je izbegavala da pokaže snagu,gušila u sebi borbeni zov da ne bi time još više ojačala okvir oko Belog Orla.Kada su stajali zajedno bila je uočljivija njegova miroljubivost i nedostatak agresivne moći. U isto vreme,sama njihova blizina stvarala je neverovatnu auru snage,dva koncentrična kruga koja su zračila i ispunjavala.Bili su kao jedno,produžena ruka Manitua,mudrost i energija.Za razliku od njega ona je samo trebala da nauči da sluša,kontroliše svoje impulse.Nije bila predodredjena za nešto veliko i nije toliko upadala u oči svojom različitošću.U plemenu se verovalo da se svaka ždrebica da ukrotiti od dobrog ratnika.Put Belog Orla bio je nešto drugo.On je morao biti taj koji dresira,zapoveda,ide protiv svoje prirode.Onaj koji se uklapa u već postojeći kalup bez moći da ga promeni i bez imalo prava na to.Sunce je uvek izlazilo iza planine i niko to nije mogao da porekne,samo da prihvati da je tako,pa makar ga video kako se radja iz reke ili osetio kako se budi iz šume.Poglavica je morao biti jak,surov,istovetan prethodnim.Mudrost nije bila neophodna.Ona je mogla da pripada vraču ili veću staraca.Zato je put Belog Orla bio težak,u totalnom neskladu sa njegovom pravom prirodom.

Sunčev Bodež se potajno divila bratu zbog strpljenja i kako je verovala samokontrole,ali duboko u sebi nije mogla da razume njegov bol i nesigurnost,stalno opiranje i osećaj krivice ako bude to što jeste.Postojala je neka slabost u tim postupcima koju ona nije shvatala.Bilo joj je strano da on ne oseća potrebu za galopom,krikom,potrebu za mirisom krvi,koja je nju dovodila do ekstaze u onim retkim trenutcima kada je bila u blizini tek odstreljenih životinja.Slutila je u sudbini Belog Orla mračnu stranu i ne retko poželela da ga i sama uhvati za ramena i prodrma ne bi li izazvala bar jednu impulsivnu reakciju.Već sledećeg trenutka preovladala bi želja da ga obgrli,zaštiti,da kao vučica zubima brani otvorenu ranu.On je bio njen veliki brat koji se prema njoj ponašao kao prema sebi ravnom.Učio je da pravi luk i strele,gadja u metu,protiv svih pravila plemena,da čita mnoštvo isprepletanih otisaka u travi,prašini,da otkriva zalomljene grančice i gnezda sa jajima.Uvek je imao strpljenja za njena pitanja,durenja i sva ona nedefinisana raspoloženja tako karakteristična periodu odrastanja.
Sve je to bilo duboko pothranjeno u njenom sećanju,radjalo osećaj odanosti i zahvalnosti,pa ipak,sve češće je slutila da je jača,moćnija,iznad njega bez obzira na pol i godine.Osećala je da će uskoro doći dan kada će joj smetati,nervirati je njegova nesigurnost i nemoć.Unapred je strepela,nije ga želela,a negde u sebi,u onom delu koji nije priznavala nikome,znala je da bi bila u stanju da ga pregazi,prezre,odbaci kao i svi ostali u plemenu.Za razliku od njega ona je umela da se izbori sa svojom energijom i padovima.Sutra,kada dodje vreme da predje u svoj vigvam,nepogrešivo će izabrati ratnika kojim će vladati iz senke.Onoga koji će umeti da ceni i poštuje njenu snagu.Beli Orao mora sam da osvoji svoje mesto ili da potone.Takav je bio zakom prirode.Ona tu ništa nije mogla.
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 24 Јан 2011, 15:56

POSLEDNJI LET

Koliko god život u selu tekao ustaljenim ritmom uvek je postojao neočekivani trenutak ili dogadjaj koji je sve ispremetao nepredvidivom putanjom.Ona raskrsnica od koje krećemo u pravom smeru ili pravimo pogrešan korak,ona kap koja može da padne na dno i donese olakšanje ili da prelije čašu...

Posle svakog dobrog lova,vladala je ista živost.Skvo su sekle meso za sušenje,širile kože i kuvale obroke,dok su ratnici posedavši u krug prepričavali uspehe,zatezali lukove,popravljali koplja i oštrili bodeže.Svako je znao svoj posao.Najbolji komadi ulova stavljeni su u podnožje totema na kamenje moći.Svetkovina će biti kada zadje sunce i zahvalnost bogovima izraziće celo selo.Lov je bio uspešan to treba proslaviti.Srca mladih lovaca bila su ispunjena ponosom,svaki od njih osvetlao je obraz.

Beli Orao je posmatrao svoje saplemenike.Išao je sa njima do lovišta,bogatog krda,ali nije odapeo ni jednu strelu.Sklapao je oči da ne gleda kako moćna telesa uz riku padaju,skupljao nozdrve kada je počeo da ih obavija miris krvi i smrti,golica,zavlači se u nedra.Kada je palo malo i nejako mladunče više nije mogao da izdrži.Njegov bol i onu jednu odbeglu suzu videli su svi.Očeve vilice su se stisnule u grču,gotovo da je čuo škrgut zuba,preleteo je pogledom niz njegovo lice kao vetar niz preriju,prazno kao da ne postoji i to je do kraja rascvetalo ranu u njemu.Više bi voleo da je otac vikao,digao ruku na njega,učinio bilo šta osim tog ledenog daha kojim ga je ošinuo,zasekao do srži.Proteklih dana,godinama,uvek je iznova upijao u sebe mržnju,podsmeh,ali kroz ovaj do kosti razjapljeni otvor sada su isticali otrovi,sve sakrivene patnje.Sve je odjednom bilo tu.Oni trenutci nerazumevanja,sati vredjanja.Dok se nad njim zgušnjavao oblak umiruće krvi snaga je isticala i sabirala sve živote rasute u dolini,tražila oproštaj.Pokušavala da razume,zadrži vulkan lepljivim prstima zgrčenim silinom pada...

-Zašto sam ja drugačiji od ostalih?Zašto ne mogu da ostvarim želje svoga oca?Bogovi su mi dali ovu svest i stavili me pred iskušenja.Šta očekuju od mene da uradim da bih ispunio njihovu volju?Kako da ubijem sabrata po krvi u čijim očima vidim muziku koja živi i u meni?Kako da ne otvorim zamku kada treperi falš tonovima?Možda sam rodjen samo da bih pokazao kako ne treba da izgleda čovek,samo kao pouka njima.Možda mi je to zadataj?Da li sam ga ispunio?Da li je vreme da nestanem,odem iz njihovog života,dam im šansu da nastave svojim ritmom?Da ih oslobodim svoga prisustva koje ih dovodi do besa.U čemu je greška?Mogu da napravim luk i strelu bolje od svakoga,pročitam tragove i nepogrešivo ih odvedem do najbogatijeg krda.Zašto onda nemam sigurnu ruku da Leopardovu Suzu ispunim ponosom?Kako da budem on a ne ja?Zna se kakav treba da bude poglavičin sin.Ja sam promašen.Ratnici me vredjaju,skvo mi se rugaju,savet staraca okreće od mene glavu kada prodjem,prave se da me ne vide,deca me ignorišu dok na obali reke slušam akorde vetra.Ja ih sve razumem ali ne znam zašto oni ne razumeju mene?Zašto me ne prihvate,dozvole da budem svoj?Da li su svi oni u pravu a samo ja grešim?Osećam u sebi snagu,znam da sam ono što žele,što im uliva sigurnost ali drugačije uobličeno.Zašto se ljudi toliko plaše različitosti,po svaku cenu žele da je unište,ukalupe?Kako ne shvataju da moć ima više načina da se ispolji.Energija nije prava strela već spiralni put do vrha.Nepoznato uvek uliva strah,neizvesnost.Samo kada bi mi poverovali dokazao bih koliko lepote ima u davanju,koliko skrivenih bisera u mirovanju,kako je lako izdići se iznad sitnih stvari,ispuniti se spokojem,usaglasiti sa prirodom.Kako da im objasnim zašto toliko volim ovu livadu,njene skrivene damare.One impulse snage koji se pretaču u mene dok mirujem u zagrljaju njenih nedara.Ono bogatstvo iz dubina koje neprestano kruži,napaja,diše prepoznatljivim dahom.Oni to ne osećaju,tu čudnu povezanost.Opterećuju se ličnim pravilima i zakonima koje ja ne prihvatam i po kojima ne umem i ne želim da živim.-
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 24 Јан 2011, 18:16

Postoji mnogo važnijih stvari,bitnijih doživljaja i odluka,vrednijih i bogatijih istina.Jedna riba je dovoljna za obrok zašto treba ubiti pet,zašto mladunće?Zašto je pravljenje ubojitih strela važnije od pesme vetra u krošnjama breza?Voleo je breze.Njihale su slobodno svojim granama,ptice su im pravile društvo,kiše milovale smaragdnim kapima.Granale su se ka suncu i livadi kako je koja želela.Zemlja ih je čuvala,čvrsto otrzala olujama,ulivala sigurnost kroz dubinu moćnog korenja...Zašto je ljudima sve drugo vrednije od samog življenja?Nije shvatao i nikada neće moći.

Tamo u podnožju planine na samoj ivici livade,gde je sveto kamenje,krug moći odakle su dozivali bogove da im usliše želje,blagu zimu,uspešan lou,plodne zajednice,tu je neiscrpna energija kružila u vazduhu oko ogromnog totema na čijem je vrhu stajao orao.Da li je bio beli?Dve sklopljene šake u podnožju kipa čuvale su sunce.Još dalje kada bi se popeo uz planinu stizao je do litice.Sa nje je gledao u ponor i maglu u dubini.Uvek je bio pun magle,kao obećani svet skriven od ljudi.Često je odlazio tamo da razreši nedoumice,da se izbori sa svojim nesigurnostima i strahovima,pokuša da pronadje sebe.Dok je sedeo kao na krovu sveta sve je bilo jednostavno i logično,samo se objašnjavalo.Ali nije mogao večito da ostane izolovan.Svaki povratak u pleme sve više je pojačavao granicu izmedju njega i njih.Konačno je morao da prizna poraz.Da prizna da je taj obećani svet u magli jedini koji ga prihvata,jedini mogući izbor njegovog životnog puta.

Danas se zaputio tamo.Odluka je bila doneta,više nije imao ni razloga ni želje da čeka.Trebalo je otići,pun slutnji,osloboditi se tela da bi mogao da postane neko drugi,da se naseli u medjuprostoru.Svaki korak vodio ga je bliže ivici.Nije se plašio.To je bio put samo njemu odredjen i trebalo ga je preći do kraja.Nije na njemu da se pita,odlučuje,morao je da ispuni svoju sudbinu.U talasima je dopirao žagor iz sela,zapljuskivanje reke.Nikome neće nedostajati,niko se i ne pita gde je.Ovaj čin vratiće Leopardovoj suzi ponos i samopoštovanje.

-O moćni Manitu,daj mi snage da poletim u susret svojoj sudbini,ispunim tvoj zadatak.Ovo nisam ja ili ovo nije moje telo.Možda mi sledeći život bude pravi.Ne sudi prestrogo tvome sinu, moćni bože planine,što skrnavi sveti kamen i vi bogovi vetra,dajte zamaha krilima da mi let bude lak,da zahvatim spokoj na putu u večna lovišta.Ja ne vidim drugog.-

Široko je raširio ruke i poleteo u dubinu.Vetar je moćnim fijukom pisao do sad nepoznatu melodiju.Stene su se stopile u kaleidoskop umirujućih boja.Pre nego što je stigao do magle postao je muzika,večno treperenje rasute energije.U kratkom trenu bio je ono što jeste.Beli Orao.Sam.Uvek sam.Skup svega onoga što su bili ljudi i mnogo manje od toga ili mnogo više,bilo je kasno da sazna.Oslobodjen tela konačno se utopio u beskraj.Bezvremenost.Postao tačka nebeskog prostranstva.Bela senka u dubini tamnog ponora.
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
dragana9
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 567
Придружен: 27 Јан 2009, 14:28
Место: sabac, srbija

DRAGA MOJA VERA

Порукаод dragana9 » 26 Јан 2011, 21:11

Draga Vera,tvoja proza prica mnogo vise od napisanog,uci nas kako da zavirimo u sebe i koliko misli nam saljes i poruka...prava psiholoska prica..meni jako prisna i poucna..ljubim te.. %$%$%
"Sacekaj, stici cu...

uz blag vetar doplovicu do dlana tvog.

Sa linijom zivota uhvaticu korak.

Necu nazad, ni na pola puta,

stavi me ispod koze, hladno je! ‚‚

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 26 Јан 2011, 22:22

Hvala andjele,jeste da sam ja tebe usvojila,ali znači mi tvoje mišljenje,ponekad sam baš nesigurna kada je moje pisanje u pitanju.Ljubim te.
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 26 Јан 2011, 23:24

BREZA

Bila sam Beli Orao,onaj koji sve vidi,sve čuje i sve zna.Bila sam ogromna energija u pogrešnom telu.Misao slobode,duha koji su kamenovali ljudi,oni isti što ne opraštaju različitost.Htela sam da me ostave u prebogatom svetu da u tišini upijam mudrost.Sva moja snaga bila je okvir,samo oreol koji isijava toplotu,poklanja,ispunjava druge.To joj je bila misao i svrha,ne agresivna moć.Nisu shvatili ili ja nisam umela da se iskažem,objasnim.Bila sam rasuta energija koja je tražila način da bude priznata,priliku da je prihvate.
Sada sam breza.Priroda ne odbacuje drugačije.Imam sigurnost u dubini livade koja ne traži ništa za uzvrat i visinu do koje želim da doprem.Imam mogućnost da upijam i zračim,primam i dajem,onoliko koliko poželim,onoliko koliko mi treba a da me ne osudjuju,vezuju,ne odbacuju samo zato što drugačije rastem,različito svijam grane,zato što sam korenje pružila do srca zemlje a lišćem zarobila svetlost,zato što bez prestanka treperim i igram,pijem oblake.Sve mi pripada a ništa nemam,svemu se dajem a nikom ne dugujem.I kiše i munje,magle i ptice,sve imam u nemirnoj krošnji.Samo ponekad oživi duh Belog Orla,poželi u susret suncu,poželi slobodan let.Tada me zažulja korenje,suze nemoći krenu po stablu.Tada bih da zaorem livadu,iščupam stopala,kružim iznad litice.Od besa rastresam kose,rušim prolećna gnezda.Svom silinom bih da se bacim u virove reke,razbijem prinudni mir.Kako sam mogla da ne vidim tu istinu,istinu prividne slobode,ograničenja.

Livada je zazveckala nevidljivim lancima iz dubina.
-Savršenstvo ne postoji.Tvoja je greška što ne znaš šta hoćes,niti da se ostvariš u okviru onoga što imaš.Ideal je san,treba uživati u njegovom dostizanju a ne u njemu.Samo putovanje mnogo više ispunjava i obogaćuje od cilja,treba umeti putovati.Do najjednostavnijih istina najsporije se dolazi,u njih najteže poverujemo.Možda ti je ovo mirovanje potrebno da shvatiš,poštuješ staze i granice.Velika je odgovornost nositi u sebi toliko energije,moraš znati da je kontrolišeš,usmeravaš.Priroda nije samo snaga,uvek postoji ravnoteža,sve kruži i ima svoje neminovnosti.Moraš naučiti da ih prihvatiš.-

Do koje granice duh može da uzleti pa da bude zadovoljan,pristane na pad.Zašto bih se mirila sa sudbinom?Što ne bih prekrojila taj put,ucrtala prečice?Mogla bih da menjam svoj oblik,da istočim se u visine do belog orla za jedan let,pa se zadovoljena vratim usnulom listu.Do nedavno sam bila samo rasuta energija spremna za novi okvir koji daje šansu za ispunjenje.Jedino sabrana imam moć,ali i granice.Zašto je uvek potrebno sabiranje da zaživim i uvek neka suprotnost.Zašto neko mora da bude na dnu da bi drugi leteo?U meni je ogromna snaga,zbir prošlih života,moćnih duhova,snaga koja ima sposobnost da ruši i stvara,koja očekuje poštovanje.Mogla bih da se pobunim,upotrebim je,da se otrgnem livadi,zaigram,poletim,ko bi me sprečio?Energija se ne može uništiti,samo menja oblik.Mogla bih do kraja da pobesnim.Da se usprotivim svim granicama i okvirima,ponovo se pretočim u čistu moć.Dosta sam ćutala,godinama mirovala.Više ne.

Zapenila se reka valovima,ražestilo se vreme,usamljenoj brezi sledila je kazna.Livada je čvrsto držala smrznuta stopala,vetar šamarao buntovnicu.U svetu postoje pravila.Na samrti dana dok je poludelo drvo razmahivalo granama,otresalo lišće i prozračne prste magle,bogovi neba spremali su osvetu.Iz narogušenih zenica sevale su munje,zasecale do srži u meko belo meso stabla.Varnice su skakale,grabile rasute kose.Planula je krošnja.Pravo u susret potmuloj tutnjavi groma uzleteo je iz vatre pucketavi elektricitet.Rasuta energija prostrelila je srce oblaka.Na ivici horizonta zalepršala je bela svetlost osvajajući tamu dolazeće noći.Beli orao se vinuo u nebo.
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
zara
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 8575
Придружен: 02 Окт 2008, 17:29

Порукаод zara » 27 Јан 2011, 20:23

Ja svratim tiho,neprimetno i sve to procitam.
Oci mi se rasire ko macki u mraku i o svemu ovome posle jos dugo razmisljam.Jedan Tvorac i mnogo sugradjana,disu dusom sa mnogo rupa ali sve su na jednom mestu.
Niko nije tako lep dusom kao jednostavan covek

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 27 Јан 2011, 22:27

:D :mah :roll:

Draga Zara,divno je što si tu,u pravu si mnogo rupa,važno je da iz svake isklija po nešto,a najlepše je što smo zajedno u ovom svetu.Hvala ti na poruci,melem je.Kiss.
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 27 Јан 2011, 23:05

POVRATAK

Gledao je veliku belu pticu.Odletela je širokim zamasima krila neznano gde.On je ostao sam,napušten ko zna koji put.Ogromna livada činila je da se oseća još sitnijim.Meko su ga obavijali mirisi bilja.Na stotine nemirnih pramenova uvlačilo se u kosu,nos,odeću.I dalje ga je usisavala u sebe,povijala i prepovijala teškom slatkastom aromom.Ona ista livada od pre,kada je sve počelo,kada ga je po prvi put pustila u svet.Smenjivali su se oblici i životi i svi su počinjali i završavali upravo tu,u ogromnim koncentričnim krugovima moći.Suština je uvek bila ista;duh osudjen da luta kroz svetove,kažnjen da u večitom traženju nikada ne nauči lekciju do kraja,da stalno počinje iznova.Šta je trebalo shvatiti,u čemu je bio smisao,zašto se neprestano vraćao na početak,nije mogao da spozna.

Najgore je bilo sećanje.Kako da se oslobodi,zaboravi,krene ka novim iskustvima.Zašto su ga uporno pratili prošli životi a saznanja izmicala?Zašto je uvek u trenutku kada veruje da je istina na dohvat ruke sve prestajalo,a ona nepovratno oticala u budućnost?Samo je tačka izmedju obrva bolno pulsirala,zatvarala latice i vukla ga nazad u utrobu livade.Neki topli čudesni vetar povijao je grane breze uz koju je stajao.Lišće je nemirno igralo.Bio mu je poznat taj ritam,on je ne tako davno plesao po taktu prirode.Za tren se vratio osećaj vetra u granju.U isto vreme sloboda i sputanost.Ogromno prostranstvo,samo njegovo,visina koju poželi,do koje stigne treperavim listom i nepomična stopala koja je duboko u sebi,bez ključa,ljubomorna livada držala uz svoje skute.

Ponekad je mislio da će poludeti od toliko različitih likova u sebi,od toliko sećanja,ali duh je poput oštrice ili tetive luka znao samo da glasno zavibrira i da se smiri.Kad baciš kamen u vodu krugovi uvek nestanu,pre ili kasnije.I ama baš sve ima početak i kraj,samo on neprekidno traje.I samo on nije u stanju da shvati šta svi ti životi pokušavaju da kažu.Bilo je vreme da ih skupi i pronadje vezu.Šta to nije uspeo da nauči i koja ga to prepreka uvek iznova obara livadi..?
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE