sitnice

Vaša proza...

Уредник: anaatanas

Корисников грб
marabu
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 411
Придружен: 19 Феб 2010, 08:33
Место: sever, pa malo na istok
Контакт:

Порукаод marabu » 27 Апр 2011, 10:51

Bob your hair

Луис Брукс је копирала Колин Мур, преотевши фризуру <i>China doll haircut</i>. Нема везе.
Ми знамо и радујемо се што су први кинооператери били мађионичари, илузионисте, путујући забављачи. Још како смо расположени што носимо у генима страву наших предака док су седећи под шатром, на дрвеним клупама, страхујући за свој живот, посматрали слике лажних журнала. Пред њиховим очима су убили краља и краљицу.
То позориште дивних слика, та вештачка представа, то оживотворење фотографија!
Отворила је млада госпођица „Мали журнал“ браће Савић. На другој страници, негде у углу ето огласа:
„Сутра ће оператер Модерног биоскопа снимати улице и сцене Јеврејске Мале, наравно, ако буде лепо време. Моли се поштована публика, која би хтела да буде снимана да се управља према савету оператера, пак да лепше изађе, као и да му буде на руци од радознале деце.“
Чула је млада дама за те слике што се мичу и раде као да су живе. Зато је стиснула зубе. Полуслепа, ко зна шта је уствари прочитала. Књижевни јунаци читају оно што им се ћефне. Неко би да постане филмска дива? Па сад, шта нам треба?
Ципелице и хаљине ћемо потражити у гардероберима славних. Понеко данас лепо живи чувајући и излажући костиме холивудских хитова. Изнајмићемо? Не, прекројићемо ону пламену и силверзлатну Џоане Крафорд. Перје са оне Луис Брукс. За дугмиће обавезно поскидати „Чаробњака из Оза“. Зато нам је потребан један „писац на метар“.
<i>Један Владимир Тотовић.</i>
Одакле сад тај глас? О, госпођица крије од нас нешто из прошлости. Буди се. Слава јој ударила у главу.
Владимир, новосадски филмартист, тренутно снима сцене на обали Дунава за свој првенац „Детектив као лопов“. Али није задовољан. Нешто га мучи. Пише брату Јовану:
„Што се тиче оног артистичког комада, то ти наводим да у истом треба да буде што више тајанственог, и неколико смелих атракција као разни скокови са моста на железницу или лађу... У једној месечној ноћи виде се тамне сенке како нечујно и опрезно иду преко кровова и нестају у једном тамном димњаку.“
<i>Тај Владимир.</i>
Нећемо више, као мала деца, испробавати туђе реченице. Те како звуче, те како пријањају, те одакле су, те...
Није довољно стиснути зубе. Мораш ухватити наслон фотеље за умирање из Кортасарове сторије. Мораш умрети, драга госпођице, баш оваква каква си. Време је. Смрт књижевног јунака прећуткује топониме реалног постојања. Смрт књижевног јунака је копија. Копира се понављање разлике између некад и сад. Отварамо време причи.
Нема огледала у соби. Нема ни маказа поред сточића. Две сенке у месечинастој ноћи беже преко кровова, па се стрмекну низ димњак. Заста госпођица, шушну, бушну, шкљоцну потамани своје риђе локнице, ал се није препала. Жваће у месечинастој ноћи нешто меко, свиленкасто и пламено, да до јутра не запрепасти се слика што као жива собом промиче.

Корисников грб
marabu
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 411
Придружен: 19 Феб 2010, 08:33
Место: sever, pa malo na istok
Контакт:

Порукаод marabu » 18 Мај 2011, 14:27

Felix the cat

Папирићи прикуцани на врата, испод саксија са цвећем, у пукотинама зидова. Скривали су такмичећи се и кључиће, камеје, мале саламандре крљуштима шкргућуће.
Док Феликс дан спасава пењући се под облаке. Бога олује зачикава.
Кад из облака потеку све водене залихе, тада Георгина гумене чизме не заборави. Милујући утробу своје самоће поскида све накалемљено, док опет неко непознат у порубе сенки не почне да скрива. Таму кутијице што свира, трун у оку што се извадити не да, камичак о који се госпођица једном сплела, да се спаси што се спасти може.
Гумењаци блатом скорели по сунчаном жару још на ногама носи.Заборавна.Све приче су испричане давно, пре, још док у тами пећине црвеним па црним очи наше дозиваху се.
Где струји, ту ће и да се заметне. Брзоплет приповедач покренуће пре времена несигурност спиралне садржине наших тела. Смрт сама долази као бљесак већ виђеног.Превише спор приповедач занима се непотребним, заводећи нас да смрти и нема.
Феликс, тај чудни мачак, маше репом и спасава дан http://youtu.be/kce6ecPDtno. За тили час.
Двадесете године прошлог столећа Георгину створише. Сањам понекад њене тамне полуслепе очи. Полупровидни, полузавршени свет неки призивајући. Уоквирено рамом, смеши ми се неко драго, далеко биће. Ето.

Корисников грб
marabu
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 411
Придружен: 19 Феб 2010, 08:33
Место: sever, pa malo na istok
Контакт:

Порукаод marabu » 18 Мај 2011, 15:02

Закуцавали су

Кад утиснеш у диск сунца
Тама се створи
Тек прстен светлости задржиш у оку
Све бљеском ускомеша се.
Помери се дно плавети.
Трепети прошлих и будућих пукотина сипе
У теби комешају се
Не заборави да дишеш
Вулкан то из утробе сања.

Корисников грб
marabu
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 411
Придружен: 19 Феб 2010, 08:33
Место: sever, pa malo na istok
Контакт:

Порукаод marabu » 03 Јул 2011, 12:13

Једном, кад отворих уста


Шестопрста била и нестала
На жалу чије се ивице роне
Пред морем
Нимфа
Камичке збраја
Тешком песмом
Скупих звезда појав

Коса њена
Постељу свему истка
Док храст
И овцу
Жртвујем будућем неком сада


Као кад остала без жуте хаље је
Што скитница примети је
Коју без
Рецкаве драге
Ниске
Не остави копно за мене
Сад ме мимоиђе мноштво зањихано
И корабља
Што једном је сних
Остане сунцу на пучини

Дечак сивооки
Руке пружа
Песак међ прстима раседе прави
За усну моју што стихове отвара
Глувонемом
уздарје

Корисников грб
marabu
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 411
Придружен: 19 Феб 2010, 08:33
Место: sever, pa malo na istok
Контакт:

Порукаод marabu » 03 Јул 2011, 13:46

Осу се небо звездама

Места у којима смеш да живиш јер си пријављен. Места у којим на смеју да пронађу било какав траг о теби. Фотографије, енциклопедијске одреднице могу се изрезати, прекрити комадом папира. Колажни свет немогућег. Тамо не постојиш. Читамо потресне странице у којима Надежда Мандештљам сведочи о једном времену, о једном песнику, о једном осенченом кутку где је постојање могуће.

Тај простор не може бити рукописна оставштина песника, јер ње у правом смослу речи и нема.Приређивачи Осипове поезије увек стављају напомену о постојећим или непостојећим аутофрагима. Своје рукописе је, у почетку, уништавао.

А она је памтила. Све. Њен свет је потопљен стиховима, анегдотама, тминама, паперјем у које је скривала руком оцртане вреже, ципеле у које је скрила делић ретка и којима је ходала туробним стазама око Вороњежа према вољеној Москви.Гледала је како га одводе. Песника са Дантеом под мишком.

У заустављености времена су трајност и мир.

Одлази песник, гласовима потресен.

То су гласови као некакав сложен цитат од свега онога што сам чуо…

Глас постаје музичка фраза коју можемо ухватити стихом. Мисли Ана Ахматова. А и Осип док са Дантеом разговара. Он предгутембергово доба гласом умеће, док стоји у реду за одело, што песнику доличи. Варијанта је препричала оригинал, а што се искривило јача сећање да уметност каменита јесте, док вода се прелива ореко обала.

Људске усне чувају облик последње изречене речи.

У Разговор са Дантеом је Осип Мандељштам унео поетичке ставове. Овај есеј не представља само особено читање Дантеове Божанствене комедије, већ и расправу о томе шта је израз, шта фраза, а шта слика у поезији.

Данте је мајтор оруђа, а не произвођач слика. Он је стратег преображаја иопштег укрштаја.

Његово једино поље је песнички језик.

Задивљујућа је његова рефлексологија говора- читава, до данаснестворена наука о спонтаном, физиолошком деловању речи на сабеседника,на околину и на самог говорника, као и о средствима којима се преноси порив за говорењем, то јест, сигналише се светлошћу изненаднажеља за исказивањем.

Лелујави, светлуцајући, шетајући, песнички језик.

Осип се служи са неколико поређења да би дефинисао природу песничког језика. Прво поређење припада „текстилним метафорама“. Песнички говор је ткање ћилима. Сегменти који се преплићу су различити по пореклу и особинама и по изразу којим деују на нас.

Тај ћилим се је саткан и од водених струја Ганга, Нила, Еуфрата који дарују ткању орнаментеи фигуре. Орнаменти чувају трагове свог порекла. Шта представља то чудесно ткање? Пре свега, њиме се чувају преплети свега постојећег. Поезија увек носи траг порекла. Ништа није измишљено, већ струји нашим бићем сваки доживљај, све постојеће. Не постоји заборав. И наше усне увек раде.

Унутрашња слика стиха је неодвојива од безбројних промена израза што промичу на лицу приповедача што говори и узбуђује се.

Цела поема има кристалографску структуру. Од самог почетка дело носи инстинкт форматворачке тежње. Простор обликују разни структурни елементи, од којих је најзанимљивија боја. У седамнаестом певању пакла се појављује чудовиште Герион. Његова леђа, груди и бокови су шарено обојени орнаментом од завојака и малих шитова. Гериона чекају зеленаши са врећицама око рата. Све боје из овог призора, па и ужареност песка, носе енергију колористичких епитета.

Боје су дате у стадијуму кад се још налазе на уметниковој радној плочи, у његовој радионици.

Данте уобличава свет Средоземних путева и пазара, свет банкарско-гусарске перспективе путем својства песничке материје да преобраћа. Немогуће је говорити о развијању песничких слика, јер би то изгледало „као да авион летећи производи нове машине“. Песничке слике припадају језичкој материји, њеној метафоричној, алегоријској страни. Њеној моћи повезивања разнородних елемената.

Не постоје рукописи на којима је Данте сам радио. Много тога је додато, тумачено, много тога се подразумева.

Поетска материја нема гласа. Она се не слика бојама и не изражава речима. Она нема форме, а такође је и без садржине, из простог разлога што као таква постоји само у извођењу. Завршено дело није ништа друго до калиграфски проузвод који неизбежно остаје у резулзау извођачког надахнућа. Ако се перо умаче у мастионицу, онда настало дело није ништа друго до словница, сасвим упоредива са мастионицом.

Ако проучавате Дантеа, вели Осип Мандељштам, пођите од порива, од инстикта, од интуиције, од слободе и пресизности, од поетског принципа од камена. У камену време стоји.

Све што чини уметничко дело заустављено је, завраћено време, како би и Растко Петровић приметио. Ако Осип Мандељштам има своје црномоске каменчиће, Растко има своје геолошке раседе, тмину пећина, ткаље на буњиштима Македоније. Има он своју Африку, фосилни остатак човечанства. Ту дивљина брише сва реминесценције из искуства путописца. Он покушава да се одреди према чудноватом свету боја, покрета, живих скулптура, френезије и напрасне смрти, сећајући се гравира из књига, сећајући се дечијих снова, сећајући се историје европског сликарства. Али, предео од црвене земње, распада се, гута својом материјалношћу мисао. Тело седа на камен.

Мисао која ствара предео. То је Расткова метафора. Тело физиолошки производи речи које читамо.Отварају се уста, као и код Осипа. Свет се тек организује, лелујав, покретљив, звучан.Тело се може тада снажно осетити, као неко чудо које непрестано корача изнад провалија између живота и смрти. Време је нешто материјално, у њему се векови и тренуци мешају.Као нека звер спушта се на земљу. Небо се спушта Зодијачким знацима, а земљу осећамо мирисом безбројних слојева биља, лиошћа и трулежи, и преко нових жилица што пробијају њену опну.

У Дану шестом, човек припада и води и зелљи и ватри. Човек путник и питалац припада песми. Оној како пише писац, можда најстаријој словенској песми о томе како се небо осу звездама, а поље овцама. Време стоји. Структуру уметничког дела чине ухваћени, промењени, у нове склопове уметнути елементи разнолики, разнородни што сами стварају, или граде, како је говорио Осип, једну сложену мелодију. Звук, акустика, израз усана говорника са којих глувонеми садржину света пију. Све је сада. Резонантна кутија чији отвор таму скрива.