Za decu i one koji ce to (p)ostati...

Vaša proza...

Уредник: anaatanas

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 19 Мар 2011, 19:33

Свако себе сам покаже

Слика

Неки душебрижни домаћин, који, претрпевши у пословању штету и запавши у оскудицу, би приморан да отпусти једну од жена у служби. Но, њему се то није нимало милило, али, другог решења није имао. Не желећи да се о било коју огреши, он, претходно добро поразмисливши, одлучи да кушњом испита своје раднице. Тако, повадивши из витрине сребрнину, он је донесе у кухињу и рече женама да је очисте. Затим се сакри иза притворених врата и стаде ослушкивати.


Оне, будући упознате са ситуацијом у којој се њихов газда нашао, али не знајући за његов наум, различито приступише послу.


- Да чистимо сребрнину!? – говорила је прва са нескривеним презиром и дрскошћу. - Хеј, кућа му се распада, а он наређује да му гланцамо суђе за украс! Колико сам га само пута чистила, већ ми се огадило. Боље да га прода, да будемо сви мирни, ја понајпре...


- Можда то суђе и јесте луксуз – надовеза се смирено и без роптања друга, са примесом бриге у гласу – али мени је оно посао доносило. Не дај Боже да га газда прода! Онда би могао да отпусти и мене... Шта бих му користила?


Домаћин, чувши то све, врати се у кухињу и жену која ропташе отпусти, а ову другу, која је ценила и поштовала и посао и послодавца – остави у служби.




Свако себе сам покаже

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 05 Апр 2011, 18:40

„Знаш, сад се она бајка о ружном пачету не завршава више тако да оно постане лабуд већ – чичак!“, рече ми једна рањена душа и због ових речи осетих двоструки бол. Прво, јер сам и сама осећала његову тугу, а друго, јер је неко хтео да из његове душице истера лепоту. Све то осетивши, скоро да сам вриснула, покушавајући да допрем до њега:

- Не, то неће моћи! Ружно паче мора да постане лабуд, и не само то, већ желим и ти сам лабуд да постанеш! Јеси ли разумео!?

Насмејао се и то је био смер који сам тражила, да би ми, најпосле, оним својим делом душе, којем сам се и обраћала, то и обећао. Затим је додао:

- Ма ја се слабо споразумевам са људима, не разумемо се.

- Можда зато што они не остају дуже - да те упознају, и суде на прву лопту, или им ти сам то не допушташ. Само наизглед ти личиш на какву тврђаву, на морског јежа, који се чине недодирљиви и неосвојиви, али је твоја унутрашњост тако топла и сусретљива. А ја не причам напамет, већ оно што сама искусих.

- Хеј, можда једног дана напишеш причу о мени!? – рече, насмејавши се поново.

- Није немогуће. Штавише, можда ја то већ имам у плану. Само, да ли ћеш се и препознати? – добацих и сама се осмехујући. – Јер ја увек гледам да оног о коме причам вешто сакријем од радозналих очију.

- Ваљда ћеш ме обавестити, да знам!

- Наравно, срећице...

А потом ми исприча још понешто из свог живота, што ули нову наду у веру моју у њега, и пут који је изабрао. Није ме изненадио, јер сам неким делом свога бића то осећала да је могуће, али ме јесте веома обрадовао. Сад само да му пожелим успех и благослов Божји да га прати.

И захвалим на дивним тренуцима који су условили причу...


Бодље у очима


Слика


Дуго тражећи место за своје становање, млада корњача најзад изабра једно. Био је то врт прекрасног растиња, најлепши у том крају. Том избору је, поред раскоши бујног шаренила - унутар којег се налазио базенчић са свежом изворском водом, допринела и надасве добра прегледност околине, што је њеној тромости итекако одговарало. Осим тога, ни друштва јој ту није мањкало. Тако је, седећи у својој удобности, могла и без кретања да сазнаје о дешавањима у окружењу. Како је била доброг памћења и у неким разговорима, услед своје добре обавештености показавши умешност, о њој су говорили са поштовањем, дајући јој надимак Умка.

А један од најчешћих њених посетилаца био је пас Шврћа, мешанац са огрлицом око врата, коју је носио више као украс, јер се његовом власнику одавно изгубио сваки траг. Но њему то, чинило се, није сметало: овако је могао сваког дана да бира новог газду - према коски која му се понуди. Уколико би му, уз коску, био понуђен и какав посао да обави, он би се захвалио једним мирисањем и дигнутог репа би се вратио путем којим је и дошао.

Тако је он и тог јутра, најнеобичнијег од свих, поранио да корњачи учини дужну посету.

- Хеј, Умка, како је? – добаци Шврћа још са врата. – О чему данас...?

Он овде не изговори мисао до краја, већ шапом дотаче главу, смешкајући се.

- О, очи моје лутајуће! – тепала му је корњача, као и свима који су, долазећи код ње, доносили какву вест са собом. – Ево, кад не умујем, одмарам главу на јутарњем сунцу.

- Јеси ли чула новост? – упита је сав званичан.

- Не, али слутим да неко јесте... – примети она, осмехујући се.

- Наравно! – славољубиво дочека Шврћа. – Зато и пожурих са доручка, премда га је месар баш добро удесио, брке да полижеш, али нисам хтео да останем до хвале, већ дођох да ти јавим вест. А ко ће, ако не ја, зар не?

Корњача весело климну главом, потврђујући, а он настави:

- Знаш, оно моје друштванце што се саживело у врту у близини, а што долази и код тебе: замисли, добили су новог станара!

- Стварно? – заинтересовано ће корњача. – Неко га позвао?!

- Ма какви позвао! Дошљак! Самозванац! Не личи ни на шта, ја кад ти кажем... Ови моји разменили с њим реч-две, видели с ким имају посла и тајац! Ту су, али се не миришу...

- Занимљиво! Па је л` тако ружан?

- Ма страшан, шта да ти кажем... Страшан!

- Хм, па ипак, волела бих да га видим – изјави корњача знатижељно.

- Мислим, Умка, да од тога нема ништа – узврати пас. – Нити га има ко довести, нити ће он сам изволети да дође. Он се скупио тамо под ружин грм и без неке потребе не мрда одатле. А и боље му је... Да не би било каквих незгодација...

Још мало поразговаравши о необичном дошљаку, Шврћа, који и иначе није могао дуго да седи на једном месту, најзад се подиже и крену даље.

- Хвала ти на вестима –захваљујући се, поздрављаше се корњача са њим.

- Увек на услузи, Умка! А ако те баш интересује, ти знаш... ако неће брег теби, иди ти брегу... – говораше Шврћа у одласку, весело намигнувши.

Ове његове речи заголицаше корњачу. Већ се и не сећајући кад је последњи пут изашла из дворишта, она се мало и уплаши од помисли. Али, како је мисао није напуштала, већ све јаче храњаше њену радозналост, најзад, она се, охрабрена, подиже и крену.

Требало јој је прилично времена да се догега до врта о којем јој је пас говорио. Овај је подсећао у понеком детаљу на њену башту, али далеко од тога да се могао мерити са њом. Премда јој ово није била прва посета - али јесте једна од ретких, ипак, када је ушла, имала је осећај као да се ништа није променило и да све стоји на свом месту. Чак је и друштво затекла онако како их је и упамтила: зец Зуба је грицкао салату крај рупе над којом је расло стабло, док се на једној од грана излежавала мачка Мицка, велика чистуница, а на другој сврака Перла, која је волела да се кити разним украсима; жаба Сунчица је, седећи на ивици, хладила ноге у базену, а пас Шврћа, који је таман стигао са ручка, причао им је о својим дневним догодовштинама.

Угледавши је како долази, друштво се стаде осмехивати.

- О, Умка! Каква част! – мјаукаше Мицка дочекујући је, умилно вртећи репом.

- Таман стижеш на свежу салату, тек узбрану – рече Зуба, мљацкајући.

- У-У-Умка – растезаше Сунчица, надувавајући се од усхићења.

- Баш те је лепо видети! – повика Перла сва раздрагана, са чије ноге блесну прстен огромног црвеног камена.

Шврћа се само насмеја и добаци јој један од својих шеретских мигова.

- Шта ћу – изјави Умка и сама обрадована – кад сам вас се пожелела. А и добро је мало прошетати, да се не улењим. Можда и моје очи буду вредне попут ваших, па улове понеки поглед за незаборав.

На ове њене речи сасвим спонтано Мицка отпоче разговор.

- Хајде, де! Него, кад смо већ код лењости, данас је код нас на кафи била нека госпођа, ако се та жена са госпођом сме упоредити, која има у кући мишеве! Замислите! Госпођа, а мишеве у кући има! И шта је њој пало на памет: да позајми моју маленкост, како бих јој ја по кући мишеве ловила... Брука! Да је вредна, имала би новца за слушкињу да јој она реди кућу. Као моја газдарица што има...

- Сасвим си у праву, Мицка – сагласи се Шврћа. – И мени су јутрос, на неколико места, условљавали храну. Па зар им није драго што сам уопште дошао код њих? И то што сам баш неког посебног изабрао, већ је довољан рад сам по себи. А и њима је на корист, да могу неком да удовоље. Шта би хтели више?!

Корњача их је пажљиво слушала, разбашкарена у шушкавом лишћу, не оглашавујући се.

- Истина, има много лењог и доконог света данас – журно дочека Перла. – Да знате само колико има неуредних оџака и прљавих прозора... чудо једно!

- Морам се и ја сложити са вама – рече Сунчица. – Могли би и овај базен да очисте, а не да ми се ноге прањем прљају.

Ту она, ради потврде, извуче свој десни крак и подиже га увис.

- Ја не бих имао ништа против да ми неко други спрема салату – надовеза се и Зуба, на чију примедбу сви праснуше у смех.

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 05 Апр 2011, 18:41

Потом се Шврћа обрати корњачи, покушавајући да је увуче у разговор.

- А ти, Умка, шта ти имаш да кажеш?

Ова, уместо да одговори, примети с чуђењем нешто што јој је промакло при доласку.

- Кажем да нигде не видим Крлета. Где је он?

Крле-кртица је, иначе, био још један члан ове дружине.

- А, Крле се отуђио... – рече Перла уз негодовање. – Нашао је себи боље друштво. Нисмо могли ни замислити какав је то лицемер, драга Умка. Откад је Бодљави стигао, највише са њим време проводи.

- Бодљави?! – зачуђено ће Умка.

- Ма она придошлица о којој сам ти причао... – појасни Шврћа.

- Аха! А зашто га зовете Бодљави?

- Па сав је на јуриш, не можеш му ниодакле прићи. Први дан кад је дошао, поче да нас загледа и као нешто исправља, шта ли, а све тако фино, да ти мука припадне – објашњавала је Мицка. – Замисли, чак је и данас, пролазећи овуда и прислушкујући наш разговор, добацио - мени у пролазу, да ми не би реп отпао, ако бих помогла оној сељанки и отерала мишеве из њене куће. Па зар ја за то живим? Да будем ловац? Каква дрскост и безобразлук!...

- Мени је рекао да превише извољевам, и да храну треба и зарадити – с презиром говораше Шврћа. – Шта он умишља да је? Боље себе да погледа, на шта личи...

- Ја боље и да не говорим шта је мени рекао – умеша се и Перла. – Смета му мој накит, који сакупљам у пролазу. Боде му очи! Чуј! Њега боде...!? Нечувено...

И протресавши главом од надошлог једа, она уздахну гласно.

- Накит ти је диван, драга Перла – саосећајно изјави Сунчица, тешећи је. – Мени је рекао да ћу се распући, и да је боље да ме се клони - да не би одговарао за моје здравље. Па и треба да ме се клони, дрзник један! Ја да се надувавам...?! Није-него!

- А да не причам како је био завидан на то што сам ја, за разлику од њега, тако фин и мекан – хвалисаво ће Зуба.

- Кажем ти, Умка – поново узе реч Шврћа. - Необичнијег створа од њега нисам видео. Тај би се могао по цео дан бости, ништа друго да не ради.

Корњача се зачуди овим његовим речима.

- Како то мислиш: бости...?! Има рогове, шта ли?

- Ма какве рогове! Сав је ко трњак какав!

У том се у непосредној близини зачу шушкање. Сви окренуше главе у правцу ружиног грма, где је кртица Крле управо извирио.

- Ево Крлета! – тихо примети Мицка.

- Сигурно њушка где му је друг Бодљави – шапутајући добаци Перла.

- Мислите да је и он ту? – радознало ће Умка.

- Без икакве сумње, ту је! – дочека Шврћа иронично. – Иди и сама се увери каквог смо чудака добили...

Умка га погледа и потврђујући главом пође ка ружином грму. Како је њен ход био бучан, то кртицу позва на опрез.

- Ко је то? – упита Крле, пажљиво дижући њушку и ослушкујући.

- Комшиница... – рече Умка, смешећи се.

Хтеде да дода и своју омиљену узречицу „око мило“, али се уздржа из пристојности; пред њим је и иначе никад није употребљавала.

- О, Умка! Откуд ти код нас? – обрадовано ће Крле. – Ако, ако, баш ми је мило.

- И мени је, вала да знаш. Па... како је?

- Одлично! Али, шта је мени. Седи, смести се, знам да ти није лако стајати.

А док се Умка покушавала сместити испод ружиног грма, како би склонила главу са жарког подневног сунца, она се нехотично огребе о трн.

- Ах, убоде ме...!

- Па пази где седаш – узнемири се Крле. – Да неког не повредиш...

- Како мислиш да неког не повредим?! Па ја огребах своју главу о ружин трн!

- А тако, опрости... Мислио сам... Али, да, буди опрезна...

- Па сад хоћу... А шта си мислио под тим да неког не повредим...? Има ли овде још кога са тобом? Не видим никог...

- Мој другар! Помаже ми да скупим лишће за кућу. Зими уме да буде јако хладно доле, ако не затворим рупе и не навучем довољно лишћа под ноге.

Корњача стаде загледати, не би ли негде угледала тог друга, али једва да је могла подићи главу из траве. Најзад, примети подаље нешто као клупко које се котрља тамо-вамо.

- Је л` то онај што се ваља тамо? – упита га.

- Е, тај! Зову га Бодљави, мада не знам због чега – одговори јој Крле. – Било је далеко лепших надимака, који су му могли дати.

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 05 Апр 2011, 18:44

Док је он говорио, то клупко што се ваљало докотрља се до њих. Кад се уставило и растворило, те са својих леђа скинуло сакупљено лишће, корњача примети мноштво иглица, због чега јој одмах поста јасно одакле овом створењу тај надимак. Било је застрашујуће гледати те оштре врхове, а камоли им прићи.

- Ево, Крле! Видиш, ништа лакше, а још је и забавно! – изјави Бодљави тихим гласићем, смејући се, што је сличило на какав звон. Али кад угледа корњачу, он се намах уозбиљи и као постиђен, увређен, шта ли, брже-боље се откотрља у смеру из којег је дошао.

Умка се том понашању силно зачуди.

- Шта му би...?!

- Ма пусти га! Само је мало опрезнији, бира друштво... – брањаше га другар уз осмех.

- Биће да му се моје друштво не допада...

- Откуд знаш? Није те још упознао.

- Па како ме мисли упознати бежећи...?!

- Па он ако и бежи, ти седи и чекај.

Ове тако једноставне, а мудре речи, поразише почетно Умкино подозрење.

- Имаш право. Уосталом, и те бодље, ма колико страшно изгледале, чини се да могу и на добро послужити. Мораћу још једном да их погледам, под условом да Бодљави приђе поново.

Јеж, као да је чуо њене речи, заиста се докотрља још једном. Штавише, овог пута се устави много ближе њеном погледу. Тако је Умка могла из непосредне близине да посматра игличасти његов огртач. Био је умотан у њега са свих страна и тешко би му се ико могао приближити, а да се не убоде. Имали су право, дајући му такав надимак, мислила је Умка. Ако га је ико носио у сразмери са разлогом избора, онда је то овде био случај.

Не проговоривши ни реч, Бодљави истресе нову туру лишћа и бацивши тек један скрајнут поглед га гошћи, откотрља се назад.

- Заиста, тако чудесно и несвакидашње створење! – говораше удивљено Умка. – Ево примера како оружје може и оруђе бити! И обратно!

Крле, који је посао одложио са њеним доласком, помно је слушао, не скидајући осмех са лица.

- Ти мислиш да је то оно што чудесност чини чудесним? – примети загонетно.

- Не разумем, Крле – збуњено ће Умка. – Зар је ствар у нечем другом?

Али, уместо да јој удовољи одговором, Крле и сам упути питање:

- А јеси ли му видела очи?

- Очи?! – тек сад се корњача посрами и благо поцрвени у лицу, признајући: - Не, ја нисам!... Али, ти... Како си ти...?

Не желећи је додатно збуњивати, Крле просто добаци:

- Лепо! Нисам чекао на друге да ми кроје поглед, већ стадох и сам их погледах. И видех небо како се огледа у њима. Ето!

За тренутак корњача, навикнута да је она та која дели мудрост, утихну. О, да! Тачно је знала на чега су се односиле Крлетове речи, и што је још болније, осећала је да би се морала сложити са њима. У том тренутку, она по први пут у своме животу осети снагу праве и дубоке мудрости. Истина, растрзало је то што је морала да је чује од другог, али је бар ствар изнета на чистац. И то ју је необично обрадовало, јер је спознала да постоји поглед сакривен од света, који само ретки могу да користе. Знала је да сад, више већ ишта, жели њега да пронађе. А да би га пронашла, она направи и искорак у сусрет тој својој жељи.

Када се јеж докотрљао и трећи пут, Умка храбро иступи пред њега и најљубазнијим гласом му се представи, рекавши:

- Волела бих да Крле и ти свратите код мене и правите ми друштво.

Бодљави, који је стајао обореног погледа, наједном поче да диже главу. И тада она срете најлепши пар очију, у којима се, баш како Крле рече - који је њих гледао срцем, огледало небо. А онда се, да чудо буде још веће, у те исте очи и поглед уселило и Умкино лице. Бодљави се топло насмеја њеној позивници и радо пристане.

Сунце је већ било у нагињању, кад се поздравила са јежом и кртицом.

Пролазећи крај друштва окупљеног око базена, њима не промаче посебан сјај и живост на њеном лицу.

- Умка, јеси ли добро? Као да си се намирисала руже, тако изгледаш! – добациваше Шврћа шаљиво, али с мером. Осећао је он да се нешто чудно тамо догодило, чим ју је красио несвакидашњи израз, али није се усуђивао питати за појединости. А и мислио је да ће им сама већ рећи.

Но то се није десило.

- Нисам, Шврћо, премда хтедох, но криве очи понесох па на трн наиђох – одговараше Умка на прозивку, не устављајући се. - А ружа висока, чак до неба, да видите само! Слеп да прогледа од милине!

Зуба, Шврћа, Мицка, Сунчица и Перла, немо и чудећи се између себе – не налазећи никаквог смисла изговореним речима, осташе да збуњено гледају за њом.

А корњача, не скидајући с лица израз дубоког заноса и радости, полако измицаше из њихових омеђених погледа. Ипак, не сасвим. Пазећи да својим одласком не закачи неку од бодљи и тиме затвори врата погледу који тек треба да се деси, она не заборави да и њима упути позивницу...



Прича са посветом
За најискренијег дечака, који је причом подстакао причу
Јелена, с љубављу.
04. 04. лета Господњег 2011.



Бодље у очима
други део

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 28 Апр 2011, 17:58

Збирка - "ПРИЧОМ ДА ТИ КАЖЕМ"!!!
За све заинтересоване цена је 150 динара + поштански трошкови (180 динара).

Слика

Рецензија


Ево још једног дела Јелене Јергић, на свеопшту радост. Поред досадашње две, угледала је светлост дана и ова књига, назива „Причом да ти кажем“, као дар деци за предстојеће Васкршње празнике.

Читајући ове редове, посебан осећај испуњава душу сваког верујућег човека, одушевљава чисту и Богом испуњену децу, отварајући им видике за предстојећи живот, насмејавајући их, упозоравајући их на искушења која чекају на трновитим путевима какви су они који воде ка срећи, пуноћи, Богу.

Интересантна је снага речи којом се писац прилагодио читаоцима без обзира на узраст, у зависности од дара, те отворио могућност извлачења снажних закључака читалаца, примене искуства у практичном животу. Познајући писца, одрасли читаоци с лакоћом закључују да је темељ писању хришћанство, православље, учење Светих Отаца, снажна и пуна љубави породица у којој је рођена и одрасла, и жеља да стечена искуства буду примењена у практичном животу имајући у виду правило: „Малој деци прво мека храна, а касније тврђа“. Овај писац у читаоцу изазива осећај боравка у некаквом другом свету, посебном свету, свету из маште, где се врло лагано уграђује и налази чиста душа, жељна правде, сигурности, мира, љубави.

У свим ситуацијама имамо сукобе добра и зла, позитивног и негативног, али увек добро надвладава зло. Писац успева врло лако за улогу Добра придобити читаоца, што је од посебног значаја за децу и родитеље, децу којој се путем ТВ-а, интернета и данас многобројних средстава углавном нуди насиље. На тај начин лошија страна човека заузима чиста дечија срца, а родитељима се даје добра подлога за рад на пољу васпитања деце, у циљу стварања здравих личности, корисних чланова Цркве, државе, породице.

Понуђене басне утемељене су на непролазним вредностима својственим „нашем човеку“: вери, нади, љубави, поштењу, уопште врлини, али данас ретко и тешко доступним у друштву коме припадамо, јер понуда корисна за душу детета и човека, на нашу жалост, у многим домовима, породицама, сматра се старомодном. При томе се губи из вида да квалитет поуке, попут ове, није временски ограничен, тј. да има и имаће увек своју високу цену.

Љубав према Богу, људима (посебно деци), врло видљиво у тексту, подстакла је писца, који се успео уселити у многа дечија срца знајући за речи Светога Јеванђеља: „Заиста вам кажем, ако се не повратите и не будете као деца, нећете ући у Царство Божије“ (Мт.18,3), на скупљање и писање понуђених тема што је морало дати видљиве резултате...

Велика је радост да је ова збирка угледала светлост дана, и биваће све већа што више буде присутна у нашим домовима, у рукама деце и родитеља.

Верујем да је постигнут жељени циљ, и надам се да ће писац наставити да ствара служећи тако заједници, умножавајући свој дар, оплемењујући љубав безазлених дечјих срца, и да ће, гледајући резултате свога рада, непрекидно надграђивати и уздизати себе у „меру раста Христова“.



С благословом,
Протојереј Зоран Јагодић.

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 28 Апр 2011, 18:01

Причом да ти кажем

„На хиљаду разних језика, у најразноличнијим условима живота, из века у век, од древних патријархалних причања у колибама, поред ватре, па све до дела модерних приповедача која излазе у овом тренутку из издавачких кућа у великим светским центрима, испреда се прича о судбини човековој коју без краја и прекида причају људи људима. Начин и облици тога причања мењају се са временом и приликама, али потреба за причом и причањем остаје, а прича тече даље и причању краја нема.“ (Иво Андрић, О причи и причању)

Овај део Андрићеве беседе, изговорене приликом доделе Нобелове награде 1961. године, наметнуо ми се сам од себе када сам сазнала да ће се друга збирка приповедака Јелене Јергић звати „Причом да ти кажем“.
Кажем: наметнуо се јер ми се та спона чини као најприкладнији увод у запис о људској потреби за причом и претакањем сопствених и туђих искустава у умотворине вредне пажње свих нараштаја.

Прва збирка Јелениних прича, „Све у причама бива“, објављена је 2008. године, и ево сада, две године након тога, Јелена нам нуди још једну збирку писану у истом стилу и са истим циљем: да нас дотакне, насмеје, растужи, обрадује и покаже да увек можемо бити бољи и ми сами и свет у коме живимо.

Збирка „Причом да ти кажем“ састоји се из три целине: Шумске мудролије (у којима су главни јунаци животиње), Причом да ти кажем (у којима су ликови углавном деца, али и један ластавић, као и цврчак и мрав) и Из ризнице народног ствараоца (две народне приче).

У „Шумским мудролијама“ главни јунаци су животиње, и то углавном лија и меда. Лија и меда су понекад налик људима који су пријатељи из користи (Брига за децу), али су и ситуације у којима се налазе разрешене у складу с тим, јер се, у том случају, када се пријатељство не заснива на искрености и истинској љубави и поштовању, обично догоди да неко буде надмудрен.
У Јелениним причама лија није приказана онако како је обично приказују басне: она је понекад насамарена („Брига за децу“, „Рачуни и трофеји“); горда („Спасила саму себе“); лицемерна и користољубива («Рачуни и трофеји»), хвалисава («Велик или мали»), уплашена («Случај са два краја»), али и она која уме да врати истом мером кад је преварена («Чист рачун – дуга зима»), док је меда у поменутим приповеткама лукав, саможив, прорачунат, користољубив.
Врло су занимљиве и приче «Гуска трачарица» и «Зачарана жаба» јер говоре о лошим навикама као што су трачарење и лаковерност, као и о опасностима које вребају оне који не размишљају здраворазумски. Понекад и онај ко је млад уме да надмудри иначе препредена бића, као што је случај са ластавићем из приповетке «Причам ти причу».

У овој збирци животиње су носиоци неких људских особина, нарочито порока и врлина, а ситуације у којима су приказане заправо представљају ситуације у којима се често налазе људи. Зато способност животиња да говоре и реагују као људи делује тако реално и реалистички, иако се, наравно, преплиће са фантастиком.
У овој збирци има прича које нису басне, пошто не доносе уопштено искуство (лија није увек лукава, цврчак није увек распеван, жаба није увек хвалисава), већ су то све духовито смишљене ситуације из људског живота, иако су ликови животиње, тако да је пре реч о причама о животињама.
Приче о животињама се разликују од басни и по структури и дужини јер су сложеније и имају више епизода, а повезивање епизода углавном се врши преко главног јунака. Кад би се разне епизоде једне приче о животињама узеле као засебне целине и кад би им се додала поука, лако би се од њих могле створити басне, пошто басне, својом краткоћом и алегоријом и наравоученијем, указују само на једну важну појединост.
Пажња читалаца се углавном преноси са особина животиња на односе међу ликовима, тако да је у причама о животињама, за разлику од басни, важније дешавање, необични сплет околности и занимљиве епизоде него наравоученије.
Јеленине приче немају наглашено наравоученије, али се морална поука намеће сама по себи.

«Дечја Нова година» јесте прича о досезању звезде на храму Светог Саве, односно о досезању крста, православља: «За ту звезду не треба новац. Она једнако припада и богатима и сиромашнима. А да бисмо је дотакли, морамо се сви смањити, да будемо као деца. Као ти, сине.“
Прича „Приоритети“ јесте прича о племенитости дечака Николе: о одрицању од сопствених жеља и о изненада спознатој великој радости давања. Као да је ова приповетка разговор са приповетком Лазе Лазаревића „Све ће то народ позлатити“, а дечак Никола, погођен судбином ратних инвалида, пошто се одриче своје највеће жеље како би помогао ономе коме је то потребно, као да својом племенитошћу ублажава ране газда-Благојевог сина из поменуте приповетке.
«Поверење» успоставља мост између родитеља и деце, и говори о потреби детета да буде схваћено и да му родитељи укажу поверење; «Писмени задатак» је прича о победи православне вере над бајкама и о дечјој искрености и мудрости због које се одрасли постиде и преокрену; «Просјакиња» је дирљива прича о жени која је изгубила ближње и коју друштво неправедно одбацује, али и о деци која умеју да буду сурова док не открију праву истину.
Врло наглашену религозну ноту имају приповетке: «Река дома мог», «Заблуде у свађи» и «Жена обучена у сунце». У њима тријумфују племенитост, кроткост, стрпљење, љубав.
Приповетке: «Најважније у животу» и «Пријатељ народа» писане су у традицији народне бајке, док је «Прича о два јарца» нарочито занимљива зато што доноси спој народне и исконске мудрости; две паралелне приче: једне библијске и једне свакодневне, а њене поуке се своде на одрицање од свега што је материјално и овоземаљско, испуњено гордошћу, и прихватање духовног блага, скрушености и скромности као идеала коме треба тежити.

Збирка садржи и параболе. Оне, као и басне и приче о животињама, имају циљ да читаоце поуче, али су у њима носиоци радње људи. Ситуације су врло реалистичне и наизглед уобичајене, али су параболе писане узвишеним стилом и исказују неку религиозну истину или дају важну моралну поуку. И оне имају пренесено значење («Празне шкољке», »Светске бриге», «Светионик», «Гнев и Смирење», «Истина и лаж»).

Прву целину, «Шумске мудролије», чине, дакле, приче везане за шуму, у којој се налази и гуска трачарица.
Друга целина, чији је назив истоветан са називом збирке, као своје јунаке има углавном децу, али и цврчка и мрава, мачку и ластавицу, жабу и роду, које нису становници шуме, бар не у овим причама.
По речима самог аутора, «Шумске мудролије» траже већу пажњу, иако су мање, док је у «Причом да ти кажем» изражено приповедање. То су приче које траже баку, ватру у камину, дечицу окупљену око баке и снег напољу (што се може видети и на корицама књиге).
Трећу целину чине две народне приче, које Јелена уноси како би нас и насмејала и поучила. То су приче: «Божије старање» и «Снаја и зет».
Као мото приповетке «Светионик» јавља се и мисао Хелен Келер: «Већина људи погрешно доживљава значење истинске среће. Она се не постиже кроз самозадовољство, него кроз преданост циљевима вредним поштовања.“

То су циљеви које аутор ове збирке приповедака увек има у виду и којима тежи. Залажући се за њих, Јелена Јергић, наша Причалица, наставља да нам прича приче, свесна да за све што кажемо и урадимо сносимо одговорност.
Она у потпуности следи поруку Андрићеве беседе о смислу књижевности и дарује нам приче које су „покретане љубављу и вођене ширином и ведрином слободног људског духа. Јер приповедач и његово дело не служе ничему ако на један или други начин не служе човеку и човечности. То је оно што је битно.“

Овакве збирке приповедака све се ређе пишу у данашње време, јер већина стваралаца, у тежњи за модерним изразом и новим тенденцијама, не уме овако лепо, искрено, надахнуто и топло да нам приповеда о свету који нас окружује, а да при том видимо да то приповедање служи човеку и човечности.
Данас је, више него икад, потребно развијати у читаоцима уверење да добро тријумфује уколико се човек свим срцем и умом за то залаже, уколико се бори за праве вредности. Исто тако је неопходно развијати свест о значају и неопходности знања и мудрости у животу, као и о пожртвованости и трпељивости у многим ситуацијама, како би човек осетио да је срећа само у давању и несебичности, а не у узимању и гордељивости.
Зато је збирка Јелене Јергић неопходна данашњим читаоцима: она их подсећа на све што је важно и племенито, и нуди им изобиље саткано од осећајности, мудрости, разумевања и безграничне љубави према човеку који, будући да је грађен по Божјем обличју, треба да остане круна Божјег стварања.

Виолета Милићевић

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 30 Апр 2011, 19:01

ВИЛЕНКА


Слика


- Софијина бајка-


- Љубави, јеси ли ти прочитала кумину бајку? – упитах Софију која дође да прави куми друштво.

- Јесам, мама ми је читала – дочека она спремно. - И она је плакала кад је читала... свашта!?

- Па можда јој се свидела, па је зато плакала. Хоће ли кума да напише нову бајку за тебе?

- Може!

- Каква да буде? Шта би ти волела да буде у њој?

- Па, принцеза, вила, краљ и краљица и змај...

- А хоћеш ли да је ти и ја заједно напишемо.

- Како?

- Ти смисли и диктирај, а кума ће да куца. Хоћеш...?

- Хајде!

И крену Софија да кроји своју бајку, коју причалица дословно, од речи до речи, преноси...

„Била је једна вила која је имала свог змаја...“

- А наслов? – сетих се да питам.

- Јој, да! – рече Софија, хватајући се за главу.

- Виленка, може?

- Може Виленка! Да!

„Онда је била једна жена, која је спасила свет и заледила вилу. Дошла је вила у краљевство и онда је оставила свог змаја напољу и била је добра и није била безобразна и није правила зло. Онда је један краљ дошао и краљица, њих двоје су се венчали а она је онда ту вештицу која није хтела да спаси свет него га је заледила... Кад је принц видео да неко има змаја, питао је ту девојчицу вилу да ли жели да крсти његовог сина и ћерку. Та вештица је дошла и заледила је ту вилу и била је јако безобразна.“

- Љубави, а шта значи бити безобразан? – прекинух је за кратко.

- Па кад неко стално чини зло и неће да буде добар, онда је он безобразан – појасни она без пардона.

- Аха! Хвала... Куцамо даље...

„А онда је краљ наредио да она изађе. Па је она изашла и видела једну другу вилу. Онда је та жена од краља рекла да пусти ту вилу унутра. И онда је краљ размишљао и пустио је, али та вила је имала исто једну ћерку. Али је она била негде у граду да заледи. Онда је краљ рекао да и ћерка може да уђе и краљица је, такође, пустила да уђе. Онда је краљица мислила да је њена ћерка зла, а краљ се смејао и рекао је: „Откуд је она зла?“ И онда је дошла зла вештица што уопште није хтела да спаси свет већ да га заледи и рекла је да је она добра а у ствари није била добра. И онда је тај змај провалио краљевство и ударио је једну принцезу. И онда је та вила дала да се змај врати тамо где је и био. Онда су се њих две вратиле кући и онда је, у ствари, та зла вештица имала је ту своју ћерку вилу. Онда су опет сутрадан дошле пешке, али без змаја, и краљ је наредио стражи да се постави и да не буду безобразни. Онда је цело краљевство било у опасности када је змај изашао из куће. И онда је краљица употребила свог једног змаја. Онда се краљ опет смејао и био је добар, али краљици је онда било жао што је он морао да иде. И краљ се онда чудио што је таква вила била безобразна а у ствари то је била вештицина ћерка. А њих две су заједно чиниле зло. Онда је опет дошао краљ и наредио стражи да не буде зла и да се не туку. Онда су се оне вратиле кући и вила је размишљала да буде добра, а вештица је и даље правила зле намере. Онда су они сутрадан дошли и вештица је била добра и није носила са собом змаја. Онда је краљ био добар и јако је поштено и добро слушао своју ћерку. Онда је питао краљ да она њему буде кума да му венча дете. А то је вештица заледила зато што је она била љубоморна.“

- А шта значи то бити љубоморан? – зауставих је поново.

- Јој, ал` ти ништа не знаш! – ухвати се Софија за главу.

- Па појасни ми, да знам – одговорих.

- Ова зла вила је љубоморна на ову другу, јер је ова друга добра, а ова није била.

- Аха! Хвала на објашњењу. Настављамо...

„Вила кад је дошла видела је да су сви људи добри и да нису зли. И да цео свет није био у опасности. Онда је једна девојчица дошла и трчала је и говорила тата. И видела је једну отровну ружу. Онда је вила дошла и посветила је да не буду сви зли као и ова друга вештица. Чича мича и готова прича.“

- И да, на крају иде песмица – рече Софија, на моје велико изненађење.

- И песмицу ћеш додати?

- Да! Овако иде:

„Вило, вило

Буди добра и не буди зла

Ко вештица.

Нећу, нећу, вило,

Бићу добра, бићу добра, хм, хм, хм.“

Аутор: Софија З.



- Је л` сад моја бајка дужа од твоје? – упита на крају, одмеравајући текст.

- Што питаш? Да ли би ти волела да је дужа? – надовезах се.

- Да! Твоја има 5 страна, а моја мора да буде дужа.

- Ако ти тако кажеш, онда нека и буде.

Затим ме погледа и додаде:

- Ти си мени јако чудна...

- Чудна?! – зачудих се њеној изјави. - Због чега, мила?

- Па, тужна си ми...

- Откуд сам тужна?! Видиш да сам радосна кад си ти овде.

- А кад мене нема?

- Е, онда јесам тужна!

- Онда ћу и сутра доћи да не будеш тужна! – додаде званично.

- Дивно! Већ се радујем. Дођи да те кума пољуби тако милу.

Ту се и поздрависмо и дружење за тај дан приведосмо крају. Сутрадан, као што је и обећала, дошла је да обрадује своју куму. И чим смо ушле, упита:

- Јеси ли показала моју бајку? Шта су рекли?

- Нисам још, али јесам причала о твојој бајци и сад чекају да је прочитају – одговорих.

- Добро. Али мораћемо још мало да додамо, да буде још дужа.

- Важи, љубави. А можемо и нову да напишемо или неку другу причу, не мора да буде само једна.

- Па може. А јеси ли написала овде моје име, испод бајке?

- Јесам, обавезно! Да се зна аутор.

- Аха!

И тако, у приповедачком тону, обојисмо нас две још један дан, који, чудна ли чуда, и даље траје, једнако се новим причама и бајковитошћу испуњујући. А како је Софија научила слова, и са својих шест година уме да прочита реч Последованије, надам се да ће нас ускоро и сама почети радовати својим аутограмима. Јер је тако нешто већ и наговестила. Наиме, баш јуче је питала кад ћу објавити ову њену бајку, да је она може поделити деци у храму.

Мило кумино злато.


Виленка - Софијина бајка

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 15 Мај 2011, 16:27

МАЛА БУБАМАРА


Слика


Била бубамара и изгубила се. И њу је нашао један црвић који је хтео да је поведе јер је знао где је њена кућа. И црвић је упита:

- Бубамаро, шта ти овде радиш? Зар не треба да си кући? Шта радиш овде, стварно?

- Изгубила сам се, не знам где ми је кућа. Моји су се родитељи изгубили а ја не знам где је кућа, јер сам мала.

И онда је црв упита:

- Па зашто ти, бубамаро, стално бежиш од својих родитеља?

- Па морам да сакупљам нектар да бих порасла.

И дошла је њена мама и каже:

- Циу-циу! Дођи, дођи, бубамаро, ја сам твоја мама! Дођи кући да једеш, дете!

И црвић мисли, мисли да је видео њеног тату у дворишту а њен тата је знао где је њена кућа. Онда је дошао један лептир и одвео је кући. А она јадна рече:

- Па то није моја кућа и то нису моји родитељи...

Погледа она мало боље кућу и размисли. И онда је она узела један кишобран који је направила од листа и гранчице. И она је тако нашла пут - кад је од своје куће ишла, а пут јој је остао, али је пала киша, па су се избрисали трагови. Дошао је један други лептир и рекао јој:

- Само настави туда куда си ишла.

И она је тако наставила како је лептир рекао, наишла је на маму и мама је одвела кући. И рекла јој је:

- Немој више никад да се губиш, јер ја не знам где си...

И онда је она њу нахранила и легла је одмах да спава.

Лептирићу, шаренићу дођи мени амо,

Ево имам једну ружу помириши само!

Ја бих дошо, ал се бојим

Твоје игле клете,

Убошћеш ме, пробошћеш ме

А сад збогом свете...


Чича мича и готова прича.



Аутор: Софија З. (6 година)

причалицино кумче


Мала бубамара

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 05 Авг 2011, 20:44

Софијино расуђивање


Слика


Пре неки дан дође моје кумче код мене веома озбиљна у лицу.

- Љубави, јеси ли сама дошла? Без другарице? – упитах је не бих ли дознала разлог томе.

- Она није моја другарица! – поче да негодује оштро. – Она мени никад, до краја живота, неће бити другарица. Другарица се тако не понаша. Она је безобразна...

- Па шта је било? – упитах је.

- Она се са мном игра само кад нема никога, а чим нека од њених другарица дође, она се покупи и оде и не јави се и тако увек. А и говори ми ружне речи па ме буде срамота пред мојим другарима и другарицама. Она мене понижава. Безобразна је, безобразна...

- Да, то није у реду да се тако понаша према другарици. Али умете се вас две и лепо играти...

- Па умемо... Али је она љубоморна што ја имам а она нема. Па шта ја могу...? Мени је мама сашила дивну хаљину за свадбу, знаш како је лепа, а она хоће да се играмо са њом. Па то не може! Ја сам рекла да се можемо играти са неким другим стварима, а она хоће баш са њом. Па моја би се мама љутила, јер то није у реду. А да видиш како је лепа, као из бајке!

- Чула сам, а надам се да ћу је и видети. И у праву си, има ствари које јесу за игру и оне које нису.

- И знаш шта она још мени каже? – рече, згражавајући се. – Да је моја мама дебела! Како је није срамота! Па то је моја мама и шта њу брига зашто је моја мама дебела, могла је да буде и мршава, па шта онда?! Ја ћу ускоро да напуним седам година и нико!, нико нема права да вређа моју маму!

Ту је чак и прстић свој подигла да нагласи свој став.

- Тако је, луче кумино! – похвалих је, осетивши наједном како ме нека милина облива због ових њених речи, знајући како су обе на порођају имале компликација.

Затим, мало направивши паузу, додаде:

- Ја имам једну јако добру другарицу, културну, која се увек јави својој мами где год да иде, јер је лепо васпитана. Ако иде напоље, у продавницу, ако иде код другарице, она се увек јави мами да не брине. А ова каже да то тако баш и не треба и да она некад и оде да њена мама не зна. То није лепо, јер њена мама брине. Па зар није тако?

- Увек се треба јавити мами да не брине и та твоја другарица заиста лепо поштује своје родитеље, што је похвално!

- И шта она мени има да брани да ја седим код мог кума у крилу на њеном рођендану? Па он је мој кум! Ја могу и да му се јавим, и да седим, јер је он мене крстио! Па то је Божије! Нико мени не може бранити да ја будем са кумом и мој ће кум мени донети барбику и кућицу за лутке.

Ово ми је шапнула, премда смо биле саме у соби, а о чему сам ја њеног кума накнадно обавестила, будући да њему није било познато ово њено маштарење.

- Јесте, љубави, то је твој кум – потврдих још једном, додајући – али не треба твоја главица да се умара са таквим мислима, јер кад тако радимо, онда ни ми нисмо бољи. А и постаћемо ружни. Знаш како је Пепељуга била лепа, зато што није мислила никоме зло, а да су ружне биле њене посестриме.

- Па да – рече она помирљиво. – Мени је ње жао и ја сам рекла мами, пошто они немају новца и њена ће мама да се породи, да јој ми сашијемо исту овакву хаљину да има као ја.

- Е тако треба! – дочеках одушевљено, љубећи је. – Баш си ме овим обрадовала, јер тако се праве принцезе понашају.

Овде је њен почетни тон почео да поприма другу нијансу, ону која доноси осмех и тера бриге са дечјег милог лица, те нас две, након наравоученијег, настависмо дружење уз игру.


Софијино расуђивање

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 06 Авг 2011, 12:00

Цврчково позориште


Слика


Да ли звезда трепери

ил се звезда смеје

јал од ватре гори

па се њоме греје?



Нити звезда трепери

нит се звезда смеје

а ни ватром не гори

да се њоме греје.



Шта заправо ради

звезда сјајна с неба

најбоље је о томе

питати где треба.



А ко боље причу

испричати знаде

од несташног ветра

који зборит стаде:



Изашао месец

попо се на престо

па позвао звезде

да заузму место.



Послушале оне

сложно све ко једна

но чудна ли чуда

да светли – ниједна!



Али месец свему

значај није даво

јер је разлог томе

још како познаво.



Ту он брже зраке

на земљицу шаље

да пронађу свирца

уруче поздравље.




Нађоше га ено

у рупу се скрио

но кад зрачак виде

пође за њим, чио.



Слика



И поздрави небо

виолином својом

сво испуни вече

музикалном бојом.



То удиви звезде

затапшаше силно

и пљескањем бодраху

свирање умилно.



И деси се чудо

од тапшања овог

засјаше им руке

због бридења многог.



И цело се небо

светлошћу испуни

а на земљи цврчка

радошћу испуни.



Па потраја ово

позориште бајно

све док се не јави

с зором сунце сјајно.



Тако вам то бива

с вечерима летњим

када с земља испуни

мирисима цветним.



А прича да остане

за висока знања

звездице нам сијају

од бисног тапшања.



линк

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 06 Нов 2011, 13:09

Камен - брдо


Слика


Када је подигао прву каменицу, није могао ни претпоставити какву ће лавину она покренути. Звук њеног пада, истина, пригушила је мекоћа земље, али је вест о томе стравично одјекнула. Онај, који је каменицу дигао, покушавао је, бежећи, да јој стане на пут; али што је он више бежао и од ње се скривао, то се вест, пратећи га, све више разносила. И као да ни то није било довољно: не само да она није никог, у сусрету, плашила, већ је из дана у дан добијала све више поклоника.

Тако је, врло брзо, на месту оне једне каменице, почело да израста читаво брдо. А што је оно више с временом расло, то је сећање на прву каменицу постајало све незнатније.

Но, оно што се није дало зубу времена јесте - да се пракса подизања и низања каменица настављала из дана у дан; најпре стидљиво, али касније све јаче и учесталије. Јачи су учили слабије, док слабији нису научили како да узврате. Само ретки су неким чудом успевали да се том учењу одупру. У почетку су их чак поштовали због тога, али су они врло брзо почели да сметају. Кренуше и подсмеси а затим их стадоше прозивати најболеснијим речима, те им, и против њихове воље - послаше каменице.

Ретки се још једном осуше: они слабији нису одолели да узврате даривање, док је шака њих и даље наставила да пружа отпор, без освртања.

А онда је и последњи бунтовник нестао. Остала је само маса у којој је у свакој руци лежала каменица.

Ускоро, свако је под својом остао да лежи...

Тада је онај, који је дигао прву каменицу, провирио. Брдо је било толико велико, да му је заклањало светло. Немајући другог излаза, он поче обема рукама да скида и премешта камење. Радио је, не марећи за одмор, осећајући као да му сав живот од тога зависи. Тражио је ону давно подигнуту каменицу, како би јој затро корен, да брдо више никад не израсте. Није осећао ни бол ни умор, само страх да га сунце у гневу не затекне.

Најзад, ко пред вечност, стиже и до ње! Стајала је баш као оног дана када ју је подигао а она пала и вриснула.

Пришавши јој полако, подиже је уз опрез. Као и онда, поново је зачуо иза себе:

- Где ти је брат Авељ? *

И, уместо да бежи, Каин зарида горко.



Напомена:
*(1.Мојс.4,9)


Камен - брдо

Корисников грб
CecaPolak
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 2620
Придружен: 11 Окт 2006, 21:19

Порукаод CecaPolak » 26 Нов 2011, 19:04

gresnica пише:Лептир и ткач

Летео је лептир мали
са листа на цвет,
дивио се шаренилу,
што га има свет.

Пењао се у висине,
мерио је дан.
Под окриљем сјајних зрака,
живео је сан.

И занесен стиже лептир
до дрвета два,
залети се, хтеде проћи,
ал` да видиш зла!

Танка мрежа тврђом ткана
саплете му лет,
а по једној танкој нити
ткач приступи клет.

Гледаше се они тако,
свак` за своју ћар,
jедан наду ишчекив`о
други вид`о дар.

Нит преоте меру дану,
да их услужи;
лептирићу живот скрати,
ткачу продужи.

Лептир и ткач

п.с. Замолила бих све оне који су намерни да било коју од ових прича поставе негде на нету, да исте линкују, (било ка форуму или блогу), како би им се знао извор. Хвала на разумевању. :-D :mah



Uz Tvoje dopuštenje ja bi' ovu pesmu uvrstila u zbirku decije poezije, ako je to u redu. :wink:
Ne daj se ni zivotu, ni smrti...
ovaj te zanese, ona odnese,
nema veceg zadovoljstva nego
prevariti ih oboje...
MOJA KNJIGA

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 12 Дец 2011, 18:51

Калеидоскоп


Слика


Дође једном младић код Старца да се посаветује:

- Оче, трудим се, али имам проблема са родитељима. У свему оном што се тиче мене и мојих жеља, мајка и отац имају различите ставове. Просто не знам којем родитељу да се приклоним, јер је немогуће да им обома удовољим. То ме раздире... Шта, оче, да радим?

Старац га саслуша помно, па узврати:

- А имају ли твоји родитељи добар брак? Слажу ли се?

- Истина, они се слажу и мислим да имају добар брак, али се често питам како то...

- Да... Дозволи да ти испричам једну причу. У једном граду отац и мајка наизменично чуваху сина. А у том месту, путем којим би пролазили идући ка школи или се из школе враћајући, свакога дана сретали су једног одрпанца. Можда дечак и не би тог човека прашњавог лица и одеће ни приметио да се путем није нешто чудно дешавало. Наиме, кад га је туда водила мајка, она би му увек говорила:
- Учи школу, да ти овај не буде пример!


Слика


Међутим, када га је пратио отац, он га је другачије саветовао:
- Сине, ма колике школе изучио, нека ти овај човек буде пример!
И дечак је, будући послушан, чинио како су му родитељи говорили. И није имао никакве сумње да их је требало послушати – обоје.

Младић, изненадивши се, понови:

- Обоје!?

- Да, обоје – потврди и Старац. – А ево и зашто: када је мајка ишла са сином, то је било већ прошло подне и она га је водила кући из школе, а одрпанац је тада седео на клупи, држећи и испијајући пиво. Са друге стране, отац је дечака пратио изјутра у школу, а у то време, путем који су пролазили, могли су да виде тог човека како вредно ради. Тако је мудри дечак њихове подељене погледе ставио у калеидоскоп својих мисли, уобличивши их у јединствену целину. Тиме не само да их је обоје испоштовао, већ ни од своје слободе није изгубио, а свој лични пут је дугиним бојама испунио. Исто онако како су се, будући различити, твоји родитељи у погледу брака пронашли и саставили.

Младић, сав усхићен, заблагодари Старцу на времену и причи и, покупивши разнобојне стаклиће погледа са којим је дошао, оде да и сам, у калеидоскопу својих мисли, пронађе за њих слику.


Калеидоскоп


у.п.: Слике су рад белоруског сликара Леонида Афремова, који је имао јединствену технику цртања, при којој није користио четкицу већ нож.

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 30 Јан 2012, 14:46

УСКОРО; ДАО БОГ, излази из штампе!


Слика

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 14 Феб 2012, 21:46

Слика

Драги моји бајкољупци,

Ево, на радост свих нас, баш данас, када прослављамо Светог Трифуна, из штампе је изашла нова сликовница, већ најављена, „Бајка о Сејачу“. Радост је утолико већа, јер је она настала из једног разговора са мени веома драгим бићем, коме сам је и посветила, а који, о чуда, баш слави овог Светог угодника Божијег. Заиста, нисам очекивала, али јесам прижељкивала да се ово чудо деси, и даде Господ, слава Му и милост! Том миленом ми момку и његовој породици од срца честитам Крсну славу, са жељом да их молитве Светог Трифуна увек чувају и прате и у Царство Небесно узведу. Амин.

А сада неколико речи и о самој сликовници. На њој је, као и на прошлој („Језерска принцеза“), радио исти тим у саставу: Виолета Милићевић (професор српског језика и књижевности), Ненад Живковић (књижевник), Александар Божић (илустратор), Зоран Живојиновић (рачунарски техничар). И не само да су радили, већ су се у њу и уградили и тиме омогућили да жељено постане и оствариво; баш као и људи, који су својим добровољним прилозима и сами саучествовали у подухвату: да сликовница не буде продавана, већ да сав тираж буде подељен, деци најпре, као и библиотекама. Свима њима велико хвала у име моје и свих оних који ће имати прилику да у својим рукама држе сликовницу.

Желећи да направимо нешто препознатљиво и Српству примерено, а по узору на Русе и њихову традиционалност - заступљену како у екранизацији, тако и у илустровању бајки, то смо се мој илустратор и ја договорили да од ове сликовнице почнемо да обраћамо пажњу на детаље. Тако је, као узор, за одећу Сејача на корицама послужила одора Орловића Павла са слике Уроша Предића "Косовка девојка". Ово је тек почетак, са надом да ће он условити још квалитетнију сарадњу.

Уколико неко жели да наручи за себе „Бајку о Сејачу“, може да се јави на ПП.

Она је, као што рекох, на поклон, једино се плаћа поштарина, о чему бисмо се договорили накнадно. Такође, на исту адресу је могуће поручити и „Језерску принцезу“ (остало је још неколико комада, а цена је иста – 100 динара), као и збирку „Причом да ти кажем“ (150 динара).

После Васкрса сликовнице неће бити!

Воли вас и поздравља ваша причалица.