Za decu i one koji ce to (p)ostati...

Vaša proza...

Уредник: anaatanas

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 13 Сеп 2010, 15:11

Уздржањем ка добру


Слика


Због неких навика шумског живља, које су умногоме претиле да наруше заједницу, медвед одлучи да сазове сабор. Кад се искупише све животиње, он им објасни због чега их је позвао.

- Ако желимо да наша заједница и даље живи у миру, предлажем да се од данас сви почнемо мењати на боље.

Живуљке, мало зажагоривши између себе и разменивши мишљења, прихватише овај медин предлог. Затим га ставише на изгласавање. Све животиње га подржаше. Једино му лисица, која је мирно седела и ћутала, ускрати свој глас.

Наравно, предлог је био изгласан, али медином пажљивом оку не промаче лијина уздржаност. Кад се сабор заврши, он јој приђе и упита:

- Је ли, лијо, а што ти ниси гласала за овај предлог? Зар ти се не свиђа?

- Ма није лош предлог, него сам ја размишљала о томе да, кад ће се већ ионако сви други мењати, то ће – и без мога гласа, бити сасвим довољно да нам добро буде свима.


Уздржањем ка добру

Корисников грб
Kalista
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 17
Придружен: 08 Окт 2010, 09:31

Порукаод Kalista » 13 Окт 2010, 09:31

Redak Božiji dar imaš!!!Raškošan, koji se preliva u bezbroj boja i nijansi, tako da dopire do svake pore duše onogo koji čita, bojeći je lepotom koju nosiš u sebi.A zar to, u stvari, nije prava definicija Umetnosti?
Mogla bih svaku od priča i pesama da analiziram, ali ipak ću radost užitka u njima da čuvam za sebe, kao dete kada uživa u bonboni, rastapajući je polako, da mu što duže potraje.
Divno, zaista.
Mi smo andjeli sa jednim krilom, samo zagrljeni možemo leteti

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 13 Окт 2010, 20:49

А Богу слава за све!
Свако добро. :mah

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 06 Нов 2010, 01:10

Случај са два краја


Слика


Отворио медвед канцеларију како би се шумски живаљ имао где обавештавати о важним текућим питањима. И ту је, на место секретара, упослио јежа.

Не прође много дана, кад у канцеларију почеше да пристижу и прве странке. Јеж се дивио мединој умешности: добро упознат са шумском етиком и нормама понашања, судио је праведно, а случајеве је заводио беспрекорно.

Но једног дана, сва задихана и очију из којих избијаше гнев, упаде код њих лисица, цијучући:

- Медо, брате, помагај!

- Шта је било? – упита је медвед.

- Јеси ли чуо вест?

- Нисам. Какву...?

- Па да је стигао јастреб! Ни мање, ни више...! Дај, учини нешто, да зла не би било! – мољакаше лисица.

Медвед, осмотривши је подробно, примети мирно, не устајући од стола:

- Па то је бар лако средити: склони се док не прође, да не би гледала зла очима!

Лисица га погледа у неверици. Али, кад хтеде нешто да му одбруси, његов поглед, који је јасно стављао до знања да би свако убеђивање било узалудно, одврати је од такве идеје, те она подви реп и напусти канцеларију.

Убрзо, чим се она изгуби из видокруга, улете у просторију зец. И он беше сав задихан, а бубњање његовог мајушног срца је било у толикој мери приметно, да су медвед и јеж мислили како ће му оно из груди искочити.

- Шта је било, зеко? – упита медвед, скочивши иза стола, те овом принесе воде како би се повратио. – Каква те то мука гони да јурцаш к`о помахнитао?

- Чу-чусте ли ве-ест? – објашњаваше зец муцајући.

- Шта?! Још једна!? – примети јеж зачуђено.

- О-ова је нај-но-но-вија...

- Дај да чујемо! – рекоше медвед и јеж углас.

- Сти-и-игао је ја-јастреб! – с муком зец измуца речи из себе, а онда се, и од самог њиховог звука, уплаши, те скочи под сто. – Мо-о-лим вас, учи-и-ните нешто да зл-а-а не би било.

- Да, чули смо – узврати медвед, враћајући мирноћу своме држању и, замисливши се мало, додаде: - Хајде, де, не бој се...! Изађи!

Бојажљиви зец, чије су уши поверовале боји мединог гласа, полако доскакута до њега.

- Не брини се, делијо! Склонићемо те док не прође. У реду? – тешећи га, предложи медвед, што зец захвалним осмехом прихвати.

Кад су, најзад, медвед и његов секретар пронашли довољно скривено место за зеца и сместили га, јеж, у повратку, упита медведа:

- Медо, да те питам: зашто си, поводом исте вести, лисици наложио једно да чини, а зецу одредио друго? Зар не осећаху они обоје да им је јастреб непријатељ? Тако имасмо један случај, а решења добисмо два...?

Медвед, видевши његову збуњеност и, да би му појаснио и удовољио, узврати досетљиво:

- Па видиш, јежићу мој, вест можда јесте једна, али су кухиње, из којих је она долазила, различите...

И тако је јеж, добивши задовољење, поносно завео у регистар још један окончан случај.


Случај са два краја

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 12 Јан 2011, 18:04

Беспослена речца


Слика


Била једном речца груба
Много прека, оштрих зуба,
И где год су биле свађе,
Та се увек тамо нађе.

Чинила се одвећ жустра,
Но је не хте таква мустра
Да под њезин закон стане
Коврџави дечак Бране.

Много јој је на жуљ стао
Ал` је пребрз он постао,
Те јој стога већ данима
Не прилази мегданима.

У њега је сила јака,
Не плаши га шуша свака,
Над вештином неком тајном,
Он мудрује својом главом.

Наоруж`о се је знањем,
Лепом речи и владањем,
Па погрешно кад учини
Лепо каже: Сад извини!

И то ову речцу тишти,
Од муке ће да пропишти!
Ал` све залуд њад њим прети
Још ће он њу да посвети.


Беспослена речца

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 14 Јан 2011, 16:47

Tek sam stigla u vaše carstvo i volela bih da mogu za tren da ga prepešačim,ne znam šta pre da pročitam i u čemu više uživam.Hvala vam što postojite.Imam neobjavljenu zbirku pesama za decu"Sunčev poljubac" i postaviću ponešto iz nje za sve nas koji čuvamo ono predivno dete u sebi,ali ne danas.Plašim se da vas,stanovnike ovog rajskog grada ne ugušim svojim zapisima.Veliki pozdrav.
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 14 Јан 2011, 21:18

Добро нам дошла, Вера! Радује ме да сте овде са нама и да Вам се допада прочитано. Такође ми је мило да ћемо се читати и, верујем, уживати и у Вашим прилозима, којима ћете обогатити овај виртуелни град.
Велики Вам поздрав! :D :mah

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 17 Јан 2011, 00:49

Još jednom se izvinjavam zbog proreda,nemam u telefonu opciju novog reda.Nadam se da to nije problem,hvala /SUNČEV POLJUBAC/-Moja mala princeza,/lepotica bajna/ danima je brižna/tuga joj beskrajna./"Postoji li sapun/ili čudesna krema/da mi ispere lice da više pega nemam?"/"Ljubavi moja mala/nestašni mamin ćubac,/zar ne znaš da tvoje pege/sunčev su poljubac."/Samo posebnu decu/dotakne sunčev zrak/i samo njima na licu/ostavi pegavi znak..../PRVI SNEG/Drago lice dečačića/osmeh sreće obasjao/pod prozorom naše sobe/sneg je stazu zavejao./Zacakliše oči male/rumen se na licu javi/"Vidi mama sneg treperi/a nebo se tako plavi./Sa tatom sam danas mama/ja u šetnji snežnoj bio/i kraj česme u dvorištu/prvog Sneška napravio./Nagrudvo mi tata lice/kad smo u sneg oba pali/a u celcu kraj stazice/divno smo se islikali."/RIDJOKOSA/ Ta mala ridjokosa/ta bezobrazna klinka/što se plazi na mene/usred časa/sutra će da me/pravi od blata/jer nema pojma/kakav sam dasa./Može da glumi/da ništa ne zna/i da je baš briga/što se ja palim/sutra će da me/od blata pravi/kad vidi koliko joj/baš ja falim./Toj žutokljunki/što sa čela/šiške oduva/na sve strane/oprostiću/gluposti sve/ako na odmoru/kraj mene stane./Toliko od mene za sada.Pozdrav svima.
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 19 Јан 2011, 20:52

Ма одлично ти то радиш, ја једва и да користим мобилни. :D
А стихови су шећер! %CMOOOOK$##########
Осећам се почаствованом и мило ми због тога! Заиста! Хвала ти од срцета! :mah

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 20 Јан 2011, 02:03

Hvala tebi što si dozvolila da se umetnem.Obožavam decu,imam jednog sina i desetak usvojenih sinova i kćeri,a počela sam da pišem poeziju za decu kad je moj sin imao pet meseci,želela sam da mu čitam nešto posebno pre spavanja.Napisala sam zbirku koja još uvek nije objavljena.Ja lično uživam u onome što ti pišeš,obožavam bajke i nikada neću odrasti./UVEK POŽELIM NESTVARNU BAJKU I UVEK POLJUBIM POGREŠNU ŽABU.
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 24 Јан 2011, 14:46

Сад је, са тобом и твојим прилозима, овај кутак још лепши! Хвала ти што си баш њега изабрала, и што си га својим присуством обогатила, драга Вера! Велики поздрав шаљем теби и свој деци твојој. А док има жаба, има и наде, зар не?
Свако добро! :mah

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 25 Јан 2011, 12:29

Pravo kažeš mila moja,biće žaba,ne verujem samo da sam ulepšala stranicu onakvim izgledom pesama,žao mi je,tek sinoć sam kod prijateljice na kompjuteru videla kako to izgleda.Oprosti,da mogu prekucala bih.Hvala ti za pozdrave mojoj duhovno usvojenoj deci,svi oni su sad odrasli, zreli ljudi i srećna sam ako sam pomogla da postanu takvi.Divno i toplo pišeš i uvek se rado vraćam na tvoje strane.Ne zameri.Veliki topli pozdrav.
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 31 Јан 2011, 18:14

Прича за Давида


Слика


Зимско вече. Беле ледне звездице запрашивале су прозорско окно у настојању да га освоје својом хладноћом. Међутим, ову њихову намеру вешто су осујећивале пламене искрице, које весело пуцкетаху у соби у камину. Разгорела ватрица имала је задужење да чува кућу од насртљиве госпође Зиме, којој је остављено тек толико да се налакти на прозор и завидно посматра дешавања у кући.

А унутра, окупљена крај камина и старице која је седела у фотељи и плела, жагорила су деца. Њихови родитељи, који су ненадано обавештени о продужетку радног времена, препустили су баки да води бригу о њима. Али, већ сам поглед на њих, говорио је да ово дружење свима годи. Радост се читала на сваком лицу, док је бака зрачила спокојством. Мудрост, као и љубав коју је поседовала, са лакоћом је излазила на крај са дечјим несташлуцима, који и нису били ништа друго до искораци у свет одраслих.

Бацајући каткад поглед преко наочара на носу, бака је мотрила на децу. Она су покушавала да се забаве, тако што су тражила игру у којој би сви уживали. Међутим, коју год би изабрали, оно најмање детенце - дечак по имену Давид - ни у једну се није могло уклопити. Јер све те игре беху за децу која знају читати и писати, а оно до школе још није порасло. Како је било у мањини, то га старија браћа и сестре почеше одбијати. Сневеселивши се због тога, Давид тужних очију потражи друштво своје баке. И она, преставши на тренутак са плетењем, погледом пуним топлине, пресрете унуче питањем:

- Чедо бакино, шта је било?

- Не дају ми да се играм са њима! – изјави дечачић трљајући влажне окице. – Само ме гурају да им не сметам. Сад ја немам с ким да се играм...

- Како немаш? Ево, ја сам ту! – весело добаци старица. – Него, да теби бака исприча једну лепу причу, ха? Хоћеш ли?

- Може! – прихвати унуче и, напречац се расположивши, стаде да тражи себи место где би село.

Али, на сам помен приче, дотрчаше и сва друга деца, заборављајући на игру. Као неисцрпно врело увек нових и занимљивих доживљаја, старица је од њих направила праве мале причољупце. И није било важно ни да ли су приче већ негде исписане или их она по потреби измишља, као ни то што су се у многима с лакоћом могли препознати. Не! Важно је било да прича тече и да су њеном приповедању сви доприносили.

Но, док су деца трагала за местом најпогоднијим за слушање, настаде комешање. Тада се бака подиже и пажљиво их све поређа, бирајући речи којима би их умирила и за причу припремила.

Кад наступи тишина и ишчекивање, она стаде приповедати:

- Испричаћу вам причу о Милету Пилету, најмањем али и најхрабријем петлићу.

- Ту нисмо чули досад, бако! – изјавише деца задовољно.

- Дакле, било је то овако:

„У гнезду маме квочке и оца петла се, након три недеље, почеше лећи пилићи. Одушевљени родитељи с поносом гледаху своје потомство, које се из минута у минут увећавало. Малим, али снажним и упорним кљуцањем, отварало се једно по једно јаје и број пилића је досегао до броја девет. Преостало је још једно, али кљуцање које из њега допираше поче да улива зебњу у родитељска срца. Било је пригушено и не тако снажно, а с временом и некако све проређеније. Уплашени, они почеше да бодре своје чедо. И, након подуже неизвесности, најпосле се указа малецни кљун, који последњим зрнцима снаге успе да пробије изузетно јаку љуску. То га и самог ободри, те он зададе опни још неколико кљуцања, па и сам испили међу радосне родитеље.

Сви се међусобно зарадоваше, а пилићи, свог најмлађег брата, и уједно најмањег, прозваше Миле Пиле.

Па ипак, премда и мали растом, Миле Пиле је носио у грудима велико срце, од кога су злоба и пакост зазирали. Зато су место за своје становање тражили и, нажалост налазили, на језицима других, најчешће његове рођене браће и сестара. За сваку им је игру био мали, за друштво непожељан - јер је мали, за шетњу сувишан - јер је мали, ко да га пази; и тако, све у свему, препуштен сам себи. Али он се није љутио ни на кога, већ је решио да уложи само мало више труда, како би их растом достигао.

Његови родитељи су са пажњом мотрили на њега, бодрећи га, али и саветујући. На њихову љубав, Миле Пиле је љубављу одговарао, захтевајући само једно: да му својом помоћи превише не одмажу. Наишавши на њихово потпуно разумевање, он се сав даде у велика размишљања.

И тако, шеткајући по дворишту, он, онако замишљен, нагази на нешто...“

- На шта је нагазио? – упита знатижељно Давид.

- На гуску! – одговори му старији брат, што изазва салву смеха.

- Пустимо баку да прича, па ћемо чути – досети се најстарија девојчица, која у крилу држаше Давида.

И бака настави с причом:

„ ... он, онако замишљен, нагази на нешто.

- Хеј, пази куда идеш! – цикну амбарски мишић, извлачећи репић испод петлићеве ноге.

- Ох, опрости, мишићу! Нисам те видео... Жао ми је! – правдао се Миле Пиле, искрено.

Мишић, устрајавши да задржи израз неугодности на свом лицу, примети:

- Мишићу, кажеш?!? А ти си ми као па већи...!?

И стварно, кад су се обојица загледали један у другог и спознали да су сразмерно исте висине, они се најпре почеше смејуљити, да би потом праснули у гласан смех. Био је то уједно сам почетак једног посве необичног пријатељства.“

- Мишић Мишко, је л` тако, бако? – упита Давид.

- Баш тако, чедо бакино. Мишић Мишко му је било име.

„ И, као што рекох, од тог су дана Миле Пиле и мишић Мишко били нераздвојни. Двориште у којем су се играли било је мирно и хране је било у изобиљу, па родитељи нису имали никаквог разлога да се брину. Два су другара време проводили у најразличитијим авантурама, скачући и трчећи, али им је највеће задовољство представљало провлачење и завлачење на места где други нису могли ни нос да промоле.

А онда, ненадано и на своје велико изненађење, открише рупу на огради и, провиривши, открише комшијско двориште.

Било је слично њиховом, изузев што је било туђе и ненастањено живином, па им се учинило као мали рај. И свакога наредног дана они почеше, корак по корак, да га игром и несташлуцима освајају. Већ су били скоро стигли и до прага комшијске куће, кад испред њих нагло и неочекивано искочи пар најватренијих очију из којих само што муње нису почеле искакати...“

- Јаој, мачор! – повикаше деца у глас.

- Да, децо, био је то комшијски мачор – додаде бака и настави.

„ Престрављени и усплахирених срдаца, петлић и мишић, брже-боље, скочише у грмље, па кривудајући одовуд-одонуд гледаху да се што пре домогну рупе. Срећом, па је било пуно алата и којечега расутог по дворишту, тако да се малишани успеше пробити до бурета с водом, које стајаше наслоњено тик уз ограду - таман поред рупе. И, провукавши се крај њега, они збрисаше у своје двориште, тражећи најпогодније и најскривеније место за избацивање страха.

И ту њих двојица чврсто решише да више никада тамо не провире, не док је зли мачор ту.

Како решили тако су и поступили и наредних дана наставише по старом.

Али за тај њихов договор није знао и мачор, а по осмеху који би му се појавио на лицу - кад год би помислио на њих - сумњам и да би пристао на њега. Тако је он, од тог њиховог сусрета, почео да размишља како да их улови и своју трпезу обогати. И реши се, неваљалац, да се попне на дрво и извиди куда су нестали. И на своје чуђење, откри прави мачји рај! Комшијско двориште је било пуно пилића.“

- Нећу да их мачор поједе, нећу! – узбуни се Давид и скоро се истргну сестри из руку.

- Ма неће, сачекај, сад ће бака да га удеси – објашњаваше девојчица чврсто га држећи и поседајући назад на крило.

„ И вребајући једно поподне“, продужи старица причу, „кад је живина прилегла да се мало одмори, мачор тихо прескочи ограду и без много муке уђе у дворишни круг. А док је он, у својој злурадости и похлепи, загледао које пиле прво да уграби, његову појаву примети петлић Миле Пиле, који се, у друштву свог другара мишића Мишка, никада није одмарао; њих двојица су увек били у покрету. Његовим срцем још једном прође хладни талас страха који, овог пута, љубав и брига за своје рођене истера. У неколико одважних скокова, он се нађе тик уз мачков реп, наскочи на њега и, снажно га кљуцнувши, протрча му кроз ноге, те изби испред њега. Мачор није могао тако брзо да испрати све ове радње, па се, зајаукавши од бола, спотаче на свој сопствени реп, што је, наравно, пробудило успавану живину: пилићи брзо шмугнуше под дрва, а родитељи и сами насрнуше на уљеза својим оштрим кљуновима.

Миле Пиле се обрадовао, видевши оца и мајку у акцији, али је одлучио да се са мачком разрачуна сам, и тако занавек отера овога из њиховог окружења. А то је он тако осмислио, јер је осећао да га је ономад, својом посетом, незвано дозвао. И позвавши мишића Мишка у помоћ, објасни му план, те њих двојица одјурише у близину рупе на огради. Затим стадоше добацивати мачку, не би ли му скренули пажњу. Овај, како их угледа, истог тренутка полети према њима. Кад им се прилично примакао, два другара се дадоше у трк према рупи. А мачак, да би испао паметнији, крену пречицом право преко ограде не би ли их дочекао. Али, уместо да он њих дочека, њега угости оно буре са водом...“

- Тако ти и треба, мачору неваљали! – сав весео и тапшући узвикну Давид. Његово одушевљење изазва осмехе и на лицима друге деце.

„ Након овог подвига Миле Пиле и мишић Мишко постадоше хероји дворишта. Од тог дана, мачор, посрамљен, никада више није завирио код њих, а старија браћа и сестре с поносом приђоше брату и његовом другару, тражећи да их приме у друштво.

Мали јунаци, који су, уместо ордењем, били даривани великим срцима, на ову молбу нису умели да одговоре друкчије већ радосном потврдом.“

- Миле Пиле и мишић Мишко су показали да и мали нешто могу да ураде, је л` тако, бако? – рече Давид по завршетку приче.

- Тако је, пиле моје – додаде бака, помно мотрећи лица преостале дечице.

Наравно, оним старијима је прича била више него јасна и на лицима им се огледала понека сенка стида.

- Лепа је прича, бако. А како се зове? – упита млађа сестрица.

- Нема наслов. Могли бисте ви да јој дате назив – примети бака.

И деца зажагорише. Наслова је било свакаквих, почев од тога да се прича зове „Миле Пиле“, па затим „Мали хероји“, „Миле Пиле и мишић Мишко“ и још сијасет других, да би, најзад, причи кумовао Давид:

- Ја знам! Нека се зове „Прича за Давида“...

Соба утихну, да би одмах потом сви изразили своје задовољство предложеним насловом.

- Мислим да је то и најбоље и најправедније решење – правдољубиво изјави старији брат. – Ми нисмо могли да нађемо игру у којој би учествовао и Давид, али је зато у „Причи за Давида“ било места за све нас.

И тако, с још једном поуком и причом за пред спавање, Зима, и сама дирнута призором, испрати друштво на починак. Но, бакином будном оку није промакао њен поглед, и премда се насмешивши госпођи леденог даха, она ипак, за сваки случај, добро ушушка своје унучиће, пожелевши сваком од њих, као и увек, Анђела чувара.


Прича за Давида

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 02 Феб 2011, 20:48

УСКОРО!!! Језерска принцеза

Слика

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 15 Мар 2011, 23:10

Дао Бог, сликовница "Језерска принцеза" је изашла из штампе. Сви заинтересовани могу да ме контактирају на ПП. Велику захвалност дугујем житељима овог града, најпре Даци, Виолети и Ненаду, који су се својим трудом уградили у њу, о чему можете више прочитати овде.

Слика

Слика

Слика