Za decu i one koji ce to (p)ostati...

Vaša proza...

Уредник: anaatanas

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3818
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 25 Окт 2009, 19:10

Жена обучена у сунце

Слика

„И кад би дух Божји напао Саула, Давид узевши
гусле ударао би руком својом, те би Саул одахнуо
и било би му боље, јер би зли дух отишао од њега.“

(1.Књ.Сам.16,23)
„И знак велики показа се на небу: жена обучена у
сунце, и мјесец под ногама њезинијем, и на глави
њезиној вијенац од дванаест звијезда.“
(Отк.12,1)


По причама оних који је познају и одлазе код ње, кажу да је стигла са дугом. Није причљива, али све што каже права је мудрост, и пада на душу као капи кише на усахлу земљу. Сва је искићена туђим даровима и поклонима благодарности, али и поред тога њена скромност и смирење немају премца. Многима је и мајка и сестра и пријатељ. Врата њеног дома ни за кога нису затворена. Вечито будна, прима намернике у свако доба, било дана или ноћи. Као добра домаћица, свакоме нађе место за столом и послужење од кога крепи и душу и тело. Исто тако њој долазе и они болесни и са ранама и за сваког она има времена, лепу реч и лек; али и она сама иде многима у посету. Да је то тачно, рећи ће вам чак и они завидни, који су у сусрету са њом остајали поражени њеном лепотом и добротом, и, одбацујући своје рухо, узимали оно којим их је она даривала.

Много је прича и немогуће би било све их испричати, али је међу њима једна посебно драга, која је на чудесан начин дошла и до нас.

Наиме, у нашој непосредној близини, у времену прошлом, живео је човек до кога су непрестано долазиле вести о свечудесности ове Жене обучене у сунце. Но како је он био силно богат, великог имања и са небројено слугу који опслуживаху њега, жену и сина, то он реши да јој забрани пролаз кроз његов крај. Љубоморан на своју власт, он није хтео ни са ким да је дели. Али кад он изађе пред људе са овом забраном, изненада, са различитих страна, дотрчаше три човека са вестима:

- Господару, јавор који си посадио кад ти се син родио распуче се на пола! – говорио је први.

- Господару, јаре твоје најмилије загрцну се и угину!- задихано ће други.

- Господару, коњ твој највернији спотаче се на ливади, трчећи, и сломи ноге, те му морасмо муке прекратити! – изјави трећи.

А богаташ, како која вест пристизаше, све више поче да сумња како је за све одговорна Жена обучена у сунце. Још кад из правца куће угледа и четвртог човека како трчи, он му, не чекајући, потрча у сусрет, стрепњом се наоружавши.

- Господару, ваш син... – избезумљено викаше четврти човек још издалека.

- Шта: мој син... ?!? Говори, несрећниче... шта ми је са сином? – стаде га дрмусати богаташ, кад овај пристиже.

- Ваш син, господару, пао је... у постељу... Доктор га прегледа...

- То је сигурно дело Жене обучене у сунце! Нема сумње, дознала је да није пожељна овде, и сада ми се жели осветити – говорио је богаташ себи у браду, журно идући кући.. – Али неће бити како ти хоћеш!

И пун беса и ината, од бола који га изједаше у души, покупи на кола оно дрво, угинуло јаре и усмрћеног коња, те, понесавши то, упути се до места на коме пребиваше Жена обучена у сунце.

Кад је стигао пред њен дом, он је ни не погледа, већ испразнивши кола пред њеним прагом, дрско јој добаци:

- Ово су дарови које си сама изабрала, дрзнице! Срећом те се на време упознасмо, а сад - да те моје очи никад више не виде!

Али Жена обучена у сунце само оћута уз уздах, и тек погледом потражи очи богаташа. Но то не би овом по вољи, те он, избегавши га, седе на кола и одјури кући своме болесном детету.

Жена обучена у сунце се окрену ка баченој пошиљци, а затим одвоји два комада дрвета, одера с јарета кожу а са усмрћеног коња, златним маказама, одсече гриву. Од првог парчета направила је кутију са дршком, док је други комад савила у лук; јарећу је кожу уштавила и њоме обложила кутију; од гриве је направила две струне: једну је поставила преко кутије па све до почетка дршке, а другом је спојила крајеве оног савијеног лука. Кад је завршила, окачила је готову справу на зид.

Ушавши у кућу, богаташ затече жену како, сва уплакана, бди над болесним сином. Доктор је био немоћан, јер такву бољетицу до тада није видео. Оно што је било до њега, он је урадио, али им је пажљиво саопштио да га само чудо може спасити.

Дечаков отац, гушећи у себи сузе, све више потхрањиваше своју мржњу према Жени обученој у сунце, коју ни једног тренутка није испуштао из мисли, кривећи је за све. Најзад, не издржавши, он сав тај презир истресе и пред своју жену, поверивши јој се. Али што је он више насртао погрдним речима на Жену обучену у сунце и устрајавао у својој обести, увиде дечакова мајка да њихов синчић постаје све болеснији. Но, не налазећи храбрости да на ово укаже свом мужу, то и она, упавши у бригу, поче да побољева, док се најзад, и сама не разболи.

Несрећни богаташ, који је својим богатством могао да купи све, само не и здравље и живот својих најмилијих, немоћно паде на колена пред болесничким креветима. Туга, која му раздираше груди, заплака крвавим сузама бола. И држећи руку вољене жене у својој руци, он једнако понављаше:

- Зашто? О, зашто...!?

Његова супруга, с болом уздахнувши, цимну руку која је држаше и он се полако придиже, приближивши ухо њеним уснама.

- Жена обучена у сунце... ће помоћи... – прошапта ова једва чујно.

О, лудости, мишљаше човек! Зар она која му је све ово приредила? Али немајући куд, он погази понос и наредивши да му оседлају најбржег коња, пође да проси милост од Жене обучене у сунце.

- Узми ме за роба! – рече, павши пред њом на колена. - Учинићу све што желиш, само дођи и одагнај зло из моје куће!

- Ја га нисам ни довела, те га не могу ни терати – сасвим смирено изјави Жена обучена у сунце. – А због његовог присуства, не могу ни да ти дођем у посету. Ти си тај који га је звао; ти га и терај!

Њене речи га затекоше неспремног.

- Како...?! Зар ја...?! Како је то могуће?!?...

- Поверовао си свему што ти је рекло о мени... и сад си му слуга.

- Али, о коме причаш...?! – чудио се човек, не знајући више куд ће са самим собом ни како. - И како да непожељног госта истерам, о, Жено обучена у сунце, говори... помагај, молим ти се!

- Сачекај... – рече она и ушавши у кућу, изнесе пред њега ону обешену справу. – Узми ово!

- Шта је то?

Слика

- То су гусле. И кад дођеш кући, седи и свирај.

- Али... али... ја не умем...!

И Жена обучена у сунце му показа како да свира. И не само то, већ му даде и Песмарицу из које ће да пева.

- Ово ће отерати наметљивца. Иди сад...!

Човек јој заблагодари сузних очију и седавши на коња трком похита кући.

Кад је стигао, син и жена беху готово на умору. Часа не часећи, он привуче столицу, стави справу међу колена и поче гудалом да превлачи преко струне, а све певајући из књиге. Одједном се са тела сина и жене поче некакав црн облак подизати, који се сав на сумпор смрадни осећаше. Видећи ово, човек запе још силније и јаче да свира, а облак поче да се одмиче од њих, док га свирка сасвим не одува. А кад коначно нестаде, два болесника устадоше, обоје румени и ведри, пуни живота.

Скочивши једни другима у загрљај, сво троје се, заједно са слугама, стадоше веселити. У том се врата широм отворише, а с поља невиђена светлост испуни целу собу, тако да не могаху гледати. Чудећи се шта би то могло да буде, богаташ и сви остали изађоше у двориште, где стајаше Жена обучена у сунце, сва у раскоши, лепотом сијајући. Паднувши пред њом ничице, богаташ јој поче ноге целивати и богзнакако захваљивати.

- Устани, домаћине! – рече му Жена обучена у сунце, подижући га. Ево ме у гостима, јер си ме звао.

- Да, Доброчинитељко моја највећа, јесам и од мене данас нема на целом свету срећнијег човека – збораше пресрећни човек. - Како да ти се икад одужим за сву доброту коју си ми учинила, мени грешнику, који се на тебе гадом бацаше?

- Ја не потребујем ништа твоје, и сем тебе - мени друго не треба. Ако желиш, ти буди пријатељ код мене за трпезом, а ја ћу обедовати код тебе - са твојом породицом.

Жена и син стадоше уз њега, па и сви остали, радосно прихватајући. Затим објавише славље у целом крају, на коме се договорише да на најлепшем месту подигну Жени обученој у сунце дом. Јер свима тако приону за срце, да се не хтедоше од ње раздвајати. У то име овај богаташ подиже гусле, али тек што пође гудалом да превуче преко њих, он се окрену Жени обученој у сунце, те упита:

- Реци, каквом песмом је најбоље да увеличамо ово славље?

- Оном која се пева кад се освећује дом* – сва блистајући, рече Жена обучена у сунце.

И од тог доба, па све до данас, у тим се крајевима непрестано чује гусала звук, а земља се ова Србинова зове. А ту где оне поју, и где се људи својих предака присећају - наздрављајући вечности, тамо и Жена обучена у сунце с њима за столом седи.


Напомена:
*Псалам 30

Жена обучена у сунце

Корисников грб
Daca
~ moderator ~
~ moderator ~
Поруке: 6453
Придружен: 28 Апр 2007, 14:45
Место: Srbija

Порукаод Daca » 25 Окт 2009, 22:24

Слика

Jedan cvet za buduću knjigu!

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2964
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Viktorija Vi » 25 Окт 2009, 23:13

Иако ова прича не одступа од Јелениног начина приповедања, некако ми је сасвим, сасвим посебна и величанствена.
Дивно, топло, силно, животворно - као и твоја јунакиња, као и ти уосталом, драга Причалице!
Уживала сам читајући је.

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3818
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 26 Окт 2009, 18:03

Полако, Дацо, да се све уреди. :D
И да се накупи, искритикује и тако - шта све већ треба. ^78^ :mah

Ви, теби посебна захвалност на стручној и свакој другој помоћи. Ипак то пуно значи кад имаш једног дивног професора уз себе, који хоће да помогне. Хвала, радости. ^78^ :mah

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3818
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 05 Нов 2009, 20:04

Просјакиња

Слика


Била је веома чест гост улица и свима добро позната. У својој старој и изношеној одећи, која је висила са ње због њене, не толико ситне, колико изгладнеле грађе, просила је од људи било какав посао, а уколико га не би било, онда се задовољавала и кором хлеба.


Постоје људи који се питају зашто Бог допушта да људи просе, али има и оних који одговор знају. Ови први се, унеколико, задовољавају својом осудом Бога, док други с вером у Њега хрле да се са просјацима сретну. Јер, истине ради, ни ови богати ни сиромашни се не могу једни без других спашавати.


Знао је то, у теорији, и Петар, ученик четвртог разреда основне школе, јер је то учио на часу веронауке. Па ипак, никако му није било јасно како то да од свих кућа ова просјакиња има највише посла баш у њиховој. И то би можда још некако и поднео, да га није, онако у пролазу, умела да оном својом рапавом и жуљевитом руком додирне по глави; чак и пред његовим другарима, који су је неретко знали исмејавати, гледајући на њу као на слушкињу.


Његовој мајци, која је била добра хришћанка, његово понашање није могло да промакне. Стога, кад год би га видела намргођеног због додира просјакиње, кротко би му прилазила, молећи га да не буде дрвеног срца, додајући:


- Шта би било да је у Пинокију остало дрвено срце? Он би занавек остао лутак у туђим рукама.


Овим и другим појашњењима, којих је мудра мајка имала за безмало сваку прилику и неприлику, успевала је да отера од њега те облаке смутње, којих у њеној близини као да није смело да буде. Затим би, као крилима ношен, одлазио на своја дечачка послушања, било да су се она односила на школу, кућу или игру. Све их је обављао у складу са својим могућностима, а на радост свих који су будно мотрили на његово одрастање.


Једино што су облаци, као вуци, кидисали на јагњад која би се с времена на време удаљила од стада и пастира.


На путу до школе Петар је са својим вршњацима пролазио поред куће у којој је становала просјакиња. Поприлично стара зграда којој је недостајала рука каквог вештог и умешног мајстора, налазила се покрај самог гробља, због чега је била повод многих разговора својственим дечијим маштањима. Још кад се настава одвијала у поподневним часовима, са трајањем до касног поднева и раног повечерја, деца би се често устављала у њеној близини, да из прикрајка мотре на просјакињу, за коју полако почеше да износе глас како је вештица која једе децу.


Премда се ова нова игра баш и није допала Петру, он се, скривајући се од мајке, прикључи овим несташлуцима, уздајући се да би му они могли помоћи да просјакињу, најзад, удаљи од њихове куће. Није желео да и даље на својој глави трпи њене руке, за које је говорио да су прљаве. А и ко зна да то можда није и истина – то да је вештица, јер је жена доста времена проводила на гробљу, носећи и размештајући свеће и цвеће. Његова је мајка добра домаћица која не излази превише из куће, да би знала оно што други знају и говоре. А кад говоре, ту мора да буде и истине; не могу деца да измисле овакве ствари тек онако, из чиста мира.


Тако је Петар убеђивао самог себе да чини праву ствар. И у договору са другарима, искрадоше се једне вечери те одоше до куће ове просјакиње да виде шта она ради кад град спава. Ех, кад би им се посрећило, мислио је Петар у себи, док је извиривао на њен прозор иза којег је догоревала свећа, па да може с поносом да стане пред своју мајку и стави јој до знања како их је све спасао од демонских сила. А како он има одличну оцену из веронауке, то он врло добро зна да је вештичарење завера против Бога.


Но док су се гурали у жељи да свако задовољи своју радозналост, неко од деце се спотаче преко нечије ноге, те паде на канту у близини прозора, која бучно тресну о под, што просјакињу прену те она изађе у двориште да види шта прави буку. Стигла је таман кад се дечак, који се спотакао, придигао и дао у бекство, остављајући на тлу Петра, кога је у паду оборио и коме не пође за руком да утекне. Просјакиња му приђе и збуњеног израза на лицу га упита:


- Петре, сине, шта је ово било...?!


Петар, који се сав тресао од страха али и беса покушавајући да јој се отме из руку које није могао да гледа, не могаше да се суздржи већ гласно изрази свој презир:


- Нисам ти ја никакав син, вештичаро! Пусти ме! Не можеш ми ништа! Јеси ли чула: ништа!...


Као да ју је струја ударила, тако су његове речи деловале на њу, те га брзо ослободи свог додира. А док је гледала с тугом како бежи од ње, она подиже руке и стојећи тако сама у ноћи, прекри очи и поче тужно да јеца и грца од бола који јој раздираше срце.


- наставиће се -

Просјакиња

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3818
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 06 Нов 2009, 19:31

Када је Петрова мајка сазнала сутрадан за поступак свога сина, дуго је само ћутала, а кад је нико не би гледао, одлазила би негде у крај и ронила сузе. И ту, где ју је само Свевидеће Око Божије гледало, молила је Небеса да јој помогну у правилном одгајању њеног сина и исправљању ове нечувене неправде. Најпосле, умиривши се, сачекала је да Петар дође из школе, а затим га је посела покрај себе и упитала:


- Петре, одакле ти је то да је она вештица? Ко ти је рекао тако нешто?


- Тако причају... јер је виде често на гробљу да нешто ради са свећама и цвећем – одговараше Петар скрушено.


Мајка се за тренутак замисли, па рече:


- Добро, сине. Време је да сазнаш неке ствари, да би могао боље да разумеш. Сутра је субота и ти и ја ћемо да обавимо једну посету. Јел важи?


Петар мирно кимну главом у знак одобравања.


Слика


Сутрадан, након службе у храму, мајка га поведе на гробље. Иако се снебивао, Петар послушно иђаше за њом. Кад су стигли до споменика са крстом на коме су била два мушка имена, и где су урезане године појашњавале да је реч о оцу и сину, мајка започе причу.


- Видиш, Петре, овде почивају два тела: једно је тело дечака, а друго његовог оца. Она просјакиња је дечакова мајка, а удовица овог човека. Кад је она била трудна са њим, а то је било у време кад сам ја носила тебе, нас две смо истог дана примљене у болницу да се породимо. Оба порођаја беху сваки на свој начин тешка. Ја сам изгубила много крви, а њен је муж погинуо на путу до болнице. Такође и беба која је требала да дође на свет није поживела више од једног дана. Тада су доктори, да би одвратили њене мисли од погубних идеја, предложили да млеком којег је имала доји тебе, јер ја нисам ни могла, нити га имах. Твој отац и ја то прихватисмо, а Богу хвала и она. Тако ти је, сине, она друга мајка, о којој, након смрти њених вољених, више није било никог да брине о њој.


Петра је током читавог пута до куће пратио рој мисли, због којих је, када је стигао, ушао у собу, пао лицем на кревет и заридао горко. У том тренутку његово дрвено срце као да се ломило, а из њега почеше да расту нови прекрасни изданци са пупољцима миомирисним. И већ наредног јутра, у недељу, носећи букет најлепшег цвећа из њихове баште, отишао је у храм и запалио свеће за упокојеним оцем и сином. Након свете литургије замолио је мајку да га пусти самог до гробља, што му она пуног срца и допусти.


Стигавши, угледао је просјакињу поред гробова својих најмилијих. Идући лаганим корацима, како је не би омео у тиховању, он јој приђе кад се ова поче полако придизати.


Окренувши се и угледавши Петра, жена нехотично пође руком да га помилује, али се наједном предомисли и повуче руку уназад. Но дечак примети то и пруживши јој цвеће за вазу која стајаше на споменику, натера је да испружи руку и прими дар. Заливши га топлом сузом, она пође да стави цвеће, али у вази не беше воде.


- Ја ћу донети! – рече одлучно Петар.


- Хвала ти, сине – захвално прихвати просјакиња.


У том јој Петар приђе и загрливши је јако, изјави:


- Нема на чему, мајко!


Жена га нежно стисну, као да је хтела загрљајем да затисне рану у своме преболном срцу и души. А суза, која јој зацакли око, врати се, носећи њеном бићу преко потребне радосне боје живота.


Кад су коначно средили и уредили гроб, њих двоје, с руком у руци, радосно кренуше. Како је кућа просјакиње била прва, то најпре свратише до ње. Хтела је да се мало уреди, пре него што пође на ручак код њих, на који ју је дечак позивао, претходно се договоривши са родитељима.


А док је Петар, чекајући је, онако по сунцу загледао оронулу зграду, он, наједном, угледа више него јасно како се испод ње помаља кућа сва у цвећу, испред које стоји и маше му жена блиставог осмеха и лика.


- К Р А Ј -

Просјакиња (други део)

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3818
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 27 Нов 2009, 21:41

Заблуде у свађи

Слика


"А кад постите, не будите жалосни као лицемери;
јер они начине бледа лица своја да их виде људи где
посте. Заиста вам кажем да су примили плату своју."

(Мт.6,16)

Два села, која су географски лежала једно покрај другога, била су по многочему различита. Наиме, становништво једног је живело повучено и без разметања, док се у другом расипало немилице. И тако, док су се први, постећи, чували од телесних прохтева, дотле се њихове комшије трошише у пићу, ићу и разметању, као да никад неће угледати сутрашњи дан. При том, између њих, никаквог суживота не беше.

А у селу моралиста живео је и човек сиромах, који је, поред огромне немаштине, имао и најбројнију породицу. Како је чељад, од које су дечица била најбројнија, и без поста гладовала, отац је био приморан и да проси.Али, на која год би врата у селу закуцао, свако би му учтиво одговарао да је пост и да се уздржава, и при том би му, за утеху, одржао слово о моралу. Разочаран и потрешен све јачим плачем изгладнеле деце, отац, немајући куд, оде у друго село да нађе себи посла, а за чељад храну. Након неког времена нашао га је код најбогатијег, али и најбахатијег тамошњег газде-бећара.

Радио је, што се каже, од јутра до сутра. Међутим, с вечери, кад би се враћао, у рукама је носио свакаквих смотуљака: и за јести, и за пити, па чак и за обући. Укућани су га издалека пресретали, помажући му око ношења. Њихова радосна граја мамила је погледе суседа и рођака, који су са презрењем гледали у њих.

И, како то обично бива, убрзо су почела, истина, прво тиха, а потом и све гласнија дошаптавања, опањкавања, а најпосле и - осуђивања. На крају, кад већ нису знали куд би са тим, досете се те раденика позову на одговорност и то пред судом! Наводно, јер су он и његова породица, гостећи се у посту, нарушавали углед читавог села.

Привели су га и угурали у казнионицу, претходно га пресревши на путу до посла. Ту су га поставили на огроман кантар, који им је, на јединствен начин, помагао да правилно изважу човекове мане и врлине, тј. његову кривицу или невиност. Наравно, раденика су поставили са оне, преступничке стране, где су приказиване мане. Затим је уследило суђење, на којем је требало да се изнађу све оне врлине, које би помогле да се утврди човекова невиност. То се постизало тако што су се позивали људи вољни да сведоче у његову корист. Они би доносили прописане каменице, које би полагали на супротну страну од оптуженичке, и то све дотле док она не би превагнула. Међутим, уколико се не би нашао нико да га брани, већ пре да га окриви, у том случају се то исто камење наваљивало на окривљеног.

Како су овде сви били противни, сиромах готово да се није ни видео; сав је био прекривен каменицама. Са оваквим доказима било је више него лако донети пресуду, што би судије, свакако, и учиниле, да се врата казнионице не отворише уз тресак. На прагу се појави нико други до радеников газда из другог села.

- Дошао сам по свог радника! - орило се из његовог грла. Али, шта ја то видим: он само што није жив умро... Шта се то дешава?!

Иако неради разговору са њим, неколицина се, ипак, удостоји да му изложи разлоге оваквог скупа.

- И, шта...? Нема никог да претегне, а толико се трудите у врлинољубљу - пренеражено ће грмаљ. Бах, џаба вас било! Ево, стаћу ја... премда и не знам о чему говорите. Али знам да овај човек то заслужује! Хвала Богу да је ситан и да нема у себи ту тежину, да оптужи ни себе, ни вас, па ни мене оволиког.

И грмаљ стаде на слободан крај ваге, но језичак једва да се и помери - све због оних нагомиланих каменица. У том судије, разјарене његовим изгредом, покушаше да му објасне како он, као припадник другог села, нема право да се меша у њихове обичаје.

- Знам шта су обичаји и то поштујем, али ме не можете спречити да уложим жалбу и приговор на пристрасност суда - изјави грмаљ смело.

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3818
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 27 Нов 2009, 21:44

Због његових речи судницом се разлеже негодовање, те они нареде овоме да повуче своје увреде и оде.

- Да сте ви прав и поштен свет и суд би вам такав био - без имало страха настави горостас да их прозива. А ви, уместо да вадите човека из беде, још му надодајете... Ево, погледајте ову каменицу! Ко је њу ставио?

Из масе се придиже један осион човечуљак.

- Зашто си је, кажеш, ставио?! - знатижељно га упита.

- Јер је непослушан! Када сам му указивао да се у посту не ваља разметати храном, и много других лепих и поучних речи, он пређе преко свега и оде у ваш табор, да тамо једе и пије до бесвести - тужио се човечуљак.

- Море, и мене си заситио, па ми дође да одем! Али, знај, у свему овоме што си рекао нема ни трунке истине; али немаш се ти ради чега бринути, будући да је за истину потребан разум. Овај човек овде јесте да је код мене радио, али је само посну храну и јео и кући односио.

Ово рекавши, он скиде његову каменицу те је пребаци на други крај ваге.

- Тако... то смо решили. Идемо даље: ко је ставио ову?

Из масе се бојажљиво придиже неки танак, повисок мушкарац.

- Зашто си је ставио?

- Јер је разметник! Одрекао се својих и отишао да се прода нечистима.

- И ти и овај чистунац пре тебе, треба да се стидите, због лажи које говорите. Нити сам се ја мешао у његово, нити он у моје, нити му је ико из села прилазио по том питању. Дакле, и твоја је каменица погрешно паркирана.

И скинувши је и са њом учини исто. А онда се, под његовом руком, почеше ослобађати једна по једна и друге врлине: милосрђе, човекољубље, незлобивост, несебичност и остале с њима, које све пређоше на страну где им и би место, те она, мало-помало, поче да претеже. Најпосле, не могавши да издржи под притиском истине, кантар пуче, а сироти човек, коме лакну на души, доскочи радосно на земљу.

Тако овај морални мерник, изгубивши на веродостојности, признаде човекову невиност. А газда и његов врли радник, оставивши судије у чуду, наставише у миру тамо где су стали.

+ + +

Уздржавање само од уношења хране, али не и од изношења трулежи фарисејске, никако се не може назвати постом, јер је, као лицемерство, осуђено у Светом Писму на сваком месту, где се, као такво, спомиње. Најбољи пример даје нам Старозаветни Пророк Исаија, који каже: "...Гле, кад постите, чините своју вољу и изгоните све шта вам је ко дужан. Ето постите да се прете и свађате и да бијете песницом безбожно. (...) То ли ћеш звати пост и дан угодан Господу?" (58;3-5) А, ево, шта Господ назива постом: "... Да развежеш свезе безбожности, да разрешиш ремење од бремена, да отпустиш потлачене, и да изломите сваки јарам? (...) Да преламаш хлеб свој гладноме, и сиромахе прогнане да уведеш у кућу? Кад видиш голог, да га оденеш, и да се не кријеш од свог тела." (Иса.58;6-7), а не да: "Седиш и говориш на брата свог, сина матере своје опадаш." (Пс.50;20) "Јер пред Богом нису праведни они који слушају закон, него ће се они оправдати који га творе", говори Свети Апостол Павле, и додаје: "Јер кад незнабошци не имајући закон сами од себе чине шта је по закону, они закон не имајући сами су себи закон. Они доказују да је оно написано у срцима њиховим..." (Рим.2;13–15) Јер: "Ако, на пример, брат или сестра голи буду, или немају шта да једу", учи нас Свети Апостол Јаков, "и рече им који од вас: идите с миром, грејте се, и наситите се, а не да им потребе телесне, шта помаже?" (2;15-16). Али каже Господ; "Кад бисте пак знали шта је то: милости хоћу а не прилога..." (Мт. 12;7 ), "Јер је мени милост мила а не жртва, и познавање Бога већма него жртва паљеница." (Ос.6;6) "Отац твој није ли јео и пио? кад чињаше суд и правду, тада му беше добро. Даваше правицу сиромаху и убогоме, и беше му добро; није ли то познавати ме?" (Јер. 22;15-16) Дакле, то чинимо и: "Тада ће синути видело твоје као зора, и здравље ће твоје брзо процвасти, и пред тобом ће ићи правда твоја, слава Господња биће ти задња стража." (Иса. 58;8)

Заблуде у свађи

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3818
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 06 Дец 2009, 00:06

Причам ти причу

Слика


У гнезду породица ласта посведневно се чула галама. А све то јер млади ластавић никако да се одважи на свој први лет. Када су, коначно, почели да губе стрпљење, родитељи одлуче да за кратко напусте гнездо. Но нису отишли предалеко: тек до оближњег дрвета, како би им малишан био на оку.

Ово њихово избивање, за старог и превејаног мачора, показа се као наручено. Без имало околишања, он навали да се додворава птићу-ластавићу.

- Их, какви су ти родитељи...!?! – замјауче пренеражено. Брале мој, да сам ја на твом месту, већ бих одавно отперјао!

Младунац му, стојећи на ивици гнезда, крајичком ока упути поглед, али без иједне речи приде.
- Ко зна – настави мачор, не обазирући се на његово ћутање, - можда и ти сам увелико размишљаш о томе, а? Ма, сигурно...! Шта има они теби да наређују када ћеш ти да полетиш; ниси ти више мали...

Ту се ластавић нешто занесе и затетура, али му крила не дадоше да испадне.

Помисливши како му је гозба на дохват руке, лукави мачор навали свом жестином.

- Него, да послушаш ти мене, свог доброг другара: хајде да нас двојица, заједно, заметемо траг. Довољно си стар да не требаш родитеље, а и они сами су показали да те нису баш превише жељни. Па шта кажеш, другар?


Слика


А младунац, који се све више и више нагињао, одједном одвркну од гнезда и наже да пада и то право у мачкова, од радости, разваљена уста. Међутим, пре него што је улетео у њих, ластавић се, изненада, одбаци крилима у вис, закачивши овога по носу. Затим се, свом снагом, узнесе ка стаблу, где су га, са стрепњом, ишчекивали његови родитељи.

Када су се, колико-толико, повратили од шока, они му рекоше:

- Баш си нас испрепадао! Плашили смо се да ћеш му поверовати, што никако не би ваљало.

На то ће птић-ластавић:

- Жао ми је због тога. Међутим, то се никако није могло десити.

- Зашто? – зацвркуташе родитељи знатижељно.

- Јер његове речи, ма колико лепе биле, одзвањале су шупље, а самим тим и неразговетно. За разлику од ваших, које су, истина, знале бити и грубе, и болне, али су им зато ваша дела, увек, давала тврђу.

И ту се сложно изгрлише, а потом прхнуше, одлепршавши у топлије крајеве.


Причам ти причу

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3818
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 17 Дец 2009, 21:52

Слика

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3818
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 22 Дец 2009, 19:06


Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3818
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 26 Дец 2009, 18:06

Празне шкољке

Слика


Шетали тако Старац и младић плажом, кад младић започе разговор:

- Старче, ја бих био рад са тобом се посаветовати око једне мучне ствари...

- Мучне, кажеш... Да чујем – прихвати смирено Старац.

- Већ извесно време желим да ти се пожалим на једног пријатеља – отпоче овај своју исповест.

- Шта ти то толико смета код њега?

- Па много тога... – признаде младић, те поче да набраја, - на пример, он воли много да оговара друге...

Но његово набрајање Старац начас прекине једним искораком како би са пешчане стазе - тик испред младићевих ногу – подигао, без иједне речи приде, празну шкољку.

Младића на тренутак збуни његово понашање, али кад се Старац врати на своју страну, он настави са набрајањем.

- Исто тако сам приметио да понекад претерује у говору, да... лаже, а нисам сигуран ни да не краде...

Но само што он то помену, кад Старац још једном прекину његово зборење новим искораком. И поново се сагнувши, он покупи две празне шкољке; при том ни овог пута не изусти ни реч.

Младом човеку све ово би крајње чудно; чак се усудио и да помисли како је Старчево понашање непримерено. Али кад је видео да се овај са пажњом односи према шкољкама, те да их одлаже дуж пута, он поче да размишља како Старац, може-бити, сакупља шкољке. И не само да поче тако да размишља, већ се и сам прихвати сакупљања, како би овог поштедео сагињања. Али да не би стално пешачио до ивичњака и назад, те прекидао своју исповест, то их он све држаше у руци.

Кад је, најпосле, открио овоме све мисли свога срца, које имаше у вези са пријатељем, он упита:

- Оче, шта ми је чинити?

Старац, претходно мало поћутавши, рече:

- То зависи од тога шта ћеш урадити са тим шкољкама што држиш у руци.

- Како...?! – збуни се младић. Па, ја ништа... мислим, скупљао сам их за тебе, оче.

- За мене! Зашто? Шта ће мени празне шкољке? – примети Старац.

- Али, зар их ниси ти сам, оче, скупљао испред мене и одлагао дуж стазе? Ено, гле!

И ту он показа очима на шкољке које осташе сакупљене поред пута.

- Не, нисам их скупљао, већ сам их склањао са плаже – да се неко не позледи.

- Не разумем, Старче...

Али док је то говорио, он оста загледан у шкољке које држаше у рукама те се, преврћући их, а у незнању шта му је чинити, посече на ивицу једне од њих. Кад се појави крв, Старац му приђе, говорећи:

- Да ли сад разумеш? Ја сам шкољке склањао и од тебе и од себе, али и од других, док си их ти, мислећи да неком чиниш добро, доносио код себе и себе унесрећио. Празне шкољке су као и испразни разговори: од њих се позлеђује само онај који им поклања пажњу.


Празне шкољке

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3818
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 06 Јан 2010, 18:50


Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3818
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 11 Јан 2010, 17:28

Пријатељ народа

Слика


Једном давно у неком краљевству владаше много суров краљ, кога, због његове суровости, нико у народу није волео, нити је у било коме пријатеља имао. Стога, да би се одржао на власти, он је израбљени народни новац трошио на страну војску, која је била у обавези да га чува.
А од свега је, овај краљ, највише волео да иде у лов, и у време кад није било неких већих послова у краљевству, он би се са неколицином својих војника, јашући, упутио у шуму.
Но догоди се једном приликом, док су били у лову, да се краљ мало више удаљи од личног обезбеђења, те залута. И у том лутању наиђе он, грдне ли муке, на неке људе из свога краљевства, који и сами беху ловци. Како га угледаше самог и препознаше, то они, онако испуњени гневом, појурише на њега. И довољно је рећи како би га несумњиво претукли да изненада између њих не искочи неки старац дуге беле браде у црној изношеној одежди, узвикујући:
- Не, децо, ако Бога знате! Немојте се срамотити, ударајући на слабијег од вас!
- Старче, није он тако слаб, ако и јесте на земљи...
На то Старац одговори:
- Па ја и нисам мислио на њега, већ на мене.
Ово измами осмех на до тада смркнута лица и ловци, заблагодаривши Старцу што их је насмејао и од зла избавио, окренуше се и отидоше свак` својим путем.
Кад ова двојица остадоше сами, краљ се полако подиже и, мало постојавши, стаде се колебљиво обраћати Старцу:
- Оче, ти си мене овим силно задужио и ја желим да ти се одужим. Реци, колико новца тражиш?
- Новца за шта...?! – упита Старац.
- Па, за то што си ми спасао живот, како за шта...? – помало грубо објасни краљ, ненавикнут и на разговоре, али и на доброчинства других.
- Ваше величанство, идите у миру Божијем, нисте ви мени ништа дужни, већ је то била моја света обавеза – да штитим свога краља.
Краљ напросто занеми. Оваквим речима се није надао. Осетивши како га оне у срце коснуше, он паде пред ноге Старца и заплака дечијим сузама.
- Пријатељу, оче, молим те да пођеш са мном на двор, како бих имао са ким терет да делим.
Старац прихвати, а овај, подигавши се, пољуби његову руку. У том и војници који га тражише пристигоше и, поседавши на коње, вратише се у дворац.
Још се нису били честито ни одморили од пута и догађања, кад краљ позва Старца да му се придружи у обиласку палате. И показавши му сву раскош доведе га најзад до просторије пред којом рече:
- Старче, овде је сав новац и благо којима плаћам војску да ме чува. Као осведоченом пријатељу и ономе који је данас избавио моју главу из канџи смрти, ја ти, уз кључеве, предајем све то на управу.
Старац послушно прихвати своје задужење, али затражи од краља да му недеље буду нерадне. Овај пристаде, а затим се придружише слављу које је краљ због њега, свог првонашавшег пријатеља, дао да се организује.
У једном тренутку, кад је славље већ било на врхунцу, владар нареди да се огласи труба. То је значило само једно: да се народ имао окупити испред дворца, ради каквог обавештења. Сироти људи, већ одавно трубом научени лаком сну, брзо поискакаше из кревета и огрнувши се одовуд-одонуд кренуше пред двор. А тамо, на балкону, стајаше краљ у друштву свог пријатеља.
- Овај човек – говораше он, показујући на Старца – спасао је живот вашег краља. Стога је од данас он други човек у краљевству, човек изнад кога сам само ја! И његова је дужност да мој живот још боље осигура.
Од краљевих речи народ окупљен под балконом подиђе језа, док им се са уста откину тихи уздах протеста. Но зато са друге стране војници весело зажагорише, трљајући руке. Једино Старац мудро ћуташе, ничим не показујући своје мисли.
Кад краљ отпусти народ, он позва Старца да се врате слављу, али овај замоли да му буде допуштено да се повуче, како би сутра могао одморан прионути на посао. Удивљујући се све више својим пријатељем, краљ му допусти.
Славље потраја до зоре, а кад се друштво, заједно са краљем, повуче у своје одаје, Старац, сунчевом зраком нежно помилован, устаде и, спремивши се, пође на посао.
Радио је месец дана и саветима је у толикој мери одушевљавао краља да овај није могао да се одвоји од њега. Стога му је свака недеља без Старчевог друштва тешко падала, да је скоро почињао бивати љут на њу. Али оно што му је највише сметало у тим његовим недељним изласцима била је чињеница да нико, ни он нити његови војници, нису знали где овај одлази и проводи слободно време. Међутим, тајновитост не потраја дуго. Већ наредног понедељка, краљ, поранивши, оде до ризнице како би дочекао Старца кога се пожелео. Но кад уђе примети да се гомила злата на средини одаје знатно смањила. Како је плата тек требало да буде исплаћена, то се краљ нађе у чуду и, посумњавши да га Старац поткрада, он повиче колико код му грло допусти те нареди стражарима да сместа доведу Старца; макар га вукли из кревета. На срећу, Старац већ увелико беше на ногама, но ипак мораше да отрпи силну наредбодавну руку којом га стражари спроведоше до краља.
- Старче, где је моје благо? Говори! – урлао је краљ кад овај пристиже.
- Како где је, краљу мој? Па јесте ли ми рекли да њиме исплаћујете војску? – мирно одговараше Старац.
- Старче, не будали, јер добро знаш да војска тек треба да добије плату... Чију си ти то војску мојим новцем плаћао? Казуј!
- Вашу, височанство, вашу...
- Море, ти си нека лукава змија која ми се умиљаваше само да би ме ујела јаче од оних од којих ме је, тобож, избавила. Пријатељ, пууу! На балкон с њим!
Војници који се и сами расрдише сазнавши за краљев бес више него вољно поведоше Старца до места где га је чекала пресуда. Но само што га они подигоше, како би га одвукли донде, кад се одједном зачу неко тутњање, које се полако поче претварати у веселе повике. И не само то, већ се ти исти повици све више приближаваху дворцу.
- Шта је то? – упита краљ разрогачивши очи од страха и збуњености. – Није ваљда војска, јао...!
Затим се јасно зачуше повици споља:
- Живео краљ! Живео!
- Ко то кличе? Коме кличу? – устрашено се осврташе краљ, тражећи од присутних одговор.
Али нико није умео да му одговори. Најзад, смогавши снаге тек да извири, он виде свој народ где стоји окупљен испод балкона. У том се масом проломи узвик:
- Живео краљ! Живео!
- Ко је краљ коме кличу? – упита тихо, дрхтећи иза завесе.
- Како ко? – одговараше Старац из руку војника. Па ви, ваша висости!
- Јаа-ааа...?!? – муцаше краљ у неверици. Не разумем...
И једним молећивим погледом пуним дечије радозналости, он приђе Старцу, наређујући војницима да га пусте.
- Ја сам само радио оно што сте ми сами заповедили. Нашао сам војску која је не само већа, већ и не потребује да јој се толико плаћа у новцу, колико у љубави, услед чега јој се и сила умножава.
Краљу наједном постаде јасно где је и како Старац проводио недеље и сузних очију паде пред њим, још једном му обгрливши ноге. А када га Старац нежно подиже за руку, он истог трена изјури на балкон. И ставши пред непрегледни народ свој, он, по савету Старца, позва најугледније мужеве да разоружају плаћеничку војску и да заузму њихова места. Ово још више увесели народ, док се са друге стране плаћеници у страху сами разоружаше и разбежаше.
Од тог доба краљ нигде више није ишао без Старца; чак су и недеље проводили заједно. Тог би дана одлазили у народ, где им је Старац држао проповеди, након које би окупљени свет прилазио да се рукује са својим краљем.


Пријатељ народа

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3818
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 25 Јан 2010, 23:59