Za decu i one koji ce to (p)ostati...

Vaša proza...

Уредник: anaatanas

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Za decu i one koji ce to (p)ostati...

Порукаод gresnica » 22 Апр 2009, 21:54

Језерска принцеза

Некада давно, говори нам прича, два је краљевства раздвајала планина у чијем срцу се скривало прекрасно језеро. У једном живљаше краљ ведрог срца, коме је Бог подарио кћер за наследницу, док је, овим другим, владао много прек и осион краљ, који и свога сина наследника обучаваше страховлади. Званичних посета између њих није било, али, срећом, ни међусобних ратовања. Но кад принц стаса за женидбу, његов отац, наслушавши се од путника пролазника о лепоти принцезе из суседства, као и о њеном богатом миразу, реши да пође у прошњу.

А каква је лепотица била краљева кћер, знало се и рашчуло по читавом свету, тако да су многи принчеви, чезнувши за њеном лепотом, опседали дворац. Но, на несрећу, дознаде за њену лепоту и грозни Воден-цар, који за тили час преплови мора и океане и настани се у планинском језеру. А не би то случајно, јер један се његов крај простирао баш по имању, куда је често волела да шета принцеза у пратњи своје дворкиње.

Тако се онa и тог јутра, пре него што ће стићи најновији просац, искраде из дворца и са својом дружбеницом сиђе до језера. Ни не слутећи каква их опасност вреба, оне весело разговараху. А свака би им тема почињала и завршавала са просцима, којих се принцеза клонила, чекајући оног ког није знала, али коме се надала. Но чим се дотакоше првог таласа, кад изрони из воде грозни Воден-цар, рашчупане косе и браде и са жезлом у рукама, те и принцезу и пратиљу повуче на само дно свога царства.

О несрећи се брзо рашири вест, тако да кад приспеше гости, затекоше краљевство у сузама и болу. Краљ и принц, ко громом погођени и у незнању шта им је чинити, хтедоше да окрену коње и врате се кући. Но принчев слуга, од којег се овај никад није раздвајао, узе са слободу да их посаветује, како би био ред да изјаве саучешће ожалошћеној породици: ако ни због чега другог, оно бар зарад добросуседских односа. Премда не вреднујући човека пред собом - из њему знаних разлога - краљ, не налазећи ниједне речи којом би му се успротивио, послуша и позва и сина да се и сам повинује реду који им доликоваше.

У дворац стигоше баш у време када се на сва звона објављивао краљев проглас:

- Принц који свлада Воден-цара и ослободи принцезу, добиће њену руку и пола краљевства да влада над њим!

Како чу ово, суседним краљем у трену овлада сујета, те он предложи сину да пође и спасе принцезу. Принц поносно послуша, те напусти дворац и у пратњи свог верног слуге одјаха право у планину.

Требало им је прилично дана да стигну до планинског језера. Стога су често застајали ради одмора и сна. Једном тако, кад се уморише, седоше за неки пањ да се окрепе. Принц мало и прилеже, а слуга запоје. А појао је тако лепо, да су и птице утихнуле како би га чуле. У том наиђе путем неки седи старац, носећи на леђима некакав нарамак. Како је био стар, наједном се спотаче и посрне, те паде на земљу. Принц га ни не погледа, а његов слуга намах скочи и потрча да му помогне. Кад га подиже, он га позва да седне са њима и одмори се. Старац пристаде, захваливши му се. Али његовом господару то баш и не би по вољи.

- Каква вас је мука натерала да дођете у ову шуму? – упита старац кад се мало поврати. Рекао бих по одећи да си ти, дете, неки господин...

Принц, коме се старац обраћао, дрско примети:

- Ја сам син краља суседног краљевства, старче, и молим да ми се достојно обраћаш! А где идем и каквим послом – тебе се не тиче! Да си нешто млађи, показао бих ја теби како се понаша...!

Старац се некако трже од његових речи, али се не хте у расправу упуштати, већ потражи мио поглед младића, а онда узврати:

- Праштајте мени грешном, ваше височанство, нисам знао, јер сам ја дуго овде, а људе готово да и не виђам, принчеве још ређе. А данас ми се још ко и привиђа, шта ли?... Ја све што знам то је - да ме моје овце чекају. Сасвим сте у праву... није моје да се мешам у туђе послове, до у своје. Можда ће, у том случају, бити најбоље да кренем, како вас не бих више задржавао.

И подиже се старац полако у жељи да пође, али га младић задржа.

- Висости, а што да му не кажемо? Одмоћи нам не може, сигурно, а помоћи би и могао, ко зна? Да му кажемо...? – упита молећиво.

- Ради шта знаш! – одбруси принц коме би само до лежања.

- Мили оче, - исповедаше се младић старцу, - пошли смо да спасемо принцезу из језера, коју је отео грозни Воден-цар, па ако можеш савет неки да нам даш.

Старац умилно погледа младића, те га позва да га испрати до стазе. Ту он извади из оног нарамка неко вунено ћебе, једну врећицу с биљем и чешаљ и, предавши му, рече:

- Ти си се нашао сиротом старцу и поштено је да ти се одужим. А и открих, да дивног чуда, како анђели јоште силазе на земљу. Данас угостих неке птице, те дознах за немили догађај. А како оне мени приповедише, и ја ћу теби. Стога слушај: кад дођете до језера, у њему ћете видети две рибице: једну златну и једну сребрну. Воден-цар је принцезу и њену дворкињу претворио у рибе, да не би могле да побегну. Његове чаролије вреде само у његовом царству, али на копну, све док је дан, оне немају силу. Ви гледајте да пошто-пото ухватите рибице...

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 22 Апр 2009, 21:56

Ту старац навали да крене, али га младић устављаше руком, зборећи:

- Али, премили оче, шта потом...? Та оне се са мраком морају вратити у воду...

- Све у своје време, сине... – одговараше човек с брадом, не дајући му да га устави. Иди сад и не брини. Знаћеш шта ћеш и како ћеш, кад се све уреди. А и то што сам ти дао, има својих моћи. Употреби сваку ствар у време кад ти затреба. Иди сад с Богом, чедо, и не брини унапред. Можда ће дати Бог да се поново сретнемо...

Најзад се раставише и младић, узевши од старца благослов, врати се своме господару, који га, разбуђен, нестрпљиво чекаше.

Спаковавши се, они наставише свој пут кроз планину. А у ноћи најсјајније месечине стигоше и до језера. Уморни, залегоше, како би с јутром могли одморни да крену у лов на рибице, о чему је, путем, младић обавестио принца.

Ноћ прође, јутро свану. Обојица се хитро придигоше, те узевши неки штап и окачивши на њега свезану кошуљу, заузеше бусију. Но рибица не би ни на веру! Принц, коме стрпљење не би јача страна, поче да негодује. Да би га некако умирио, његов слуга запева. И гле чуда: на његово појање рибице изронише! Брзо дограбивши спремљену алатку, он захвати обе рибе и једним потезом их извуче из воде. А ове, како дотакоше тло, преобратише се: једна у принцезу, а друга у дворкињу.

Радост беше велика, а принц, видећи принцезину лепоту, одмах притрча да јој се нађе на услузи. Потом сви заједно потражише згодно место, где би у миру и тишини разговарали.

Потанко испитавши принцезу и дворкињу о Воден-цару, стадоше ковати план за њихово ослобођење.

- Он свако вече долази код мене у моје одаје, где проводим ноћи, тражећи да пођем за њега. Да може на силу да ме узме, он би то већ досад учинио, али каже да мора бити добровољно. Како ја не желим да се удам за њега, он ми је дао рок који, авај, вечерас истиче, и ако не пристанем, рекао је да ће све што ми је драго потопити – читаво краљевство ако треба! – јадаше се уплакана принцеза. Помагајте, ако Бога знате!

- А зна ли се која му је слабост? – упита слуга, слушајући помно.

- Једном тако – причаше принцеза, - кад ме посети, ја му се почех умиљавати не бих ли о том нешто дознала, а он ми, онако надмено, признаде да његова сила долази из браде; онај ко би га за браду ухватио, могао би њиме господарити.

Чувши то, младић се нечег досети те скочивши на ноге, одважно предложи:

- Дозволите, ваша висости, да пођем са њима. Знам како ми оне ствари од старца могу помоћи.

Принц најпре хтеде да чује за план, али како им време одмицаше, он, и поред нелагодности коју осети, пристаде, оставши да их чека на обали. Тешио се мишљу да је то, ипак, слуга коме је он господар и који је, као такав, дужан да га служи.

Чим дотакоше воду, принцеза и дворкиња се преобратише у рибице, а храбри слуга их ухвати за пераја, пуштајући да га одведу до подводне одаје. Тамо се ове опет повратише, а он се сакри иза неког сандука. У том се језеро усковитла, доводећи им у госте самог Воден-цара.

- Вечерас је ноћ одлуке – обрати се принцези још са врата, а од његовог се гласа одаја затресе. Дакле, шта си решила?

- Ноћ је тек почела – одговори принцеза што је могла мирније, а онако како је младић по доласку посаветова. Седи, царе, да нам справим вечеру.

Иако изненађен, Воден-цар послуша. И спремише она и дворкиња свакојаког јела, и послужише цара најбољим вином које се ту затекло, од чега се њему мало и придрема. Најпосле и прилеже.

А кад га први сан ухвати, младић се извуче из сенке и идући на прстима му приђе, те из нарамка, кога је понео са собом, извуче велико вунено ћебе и даде принцези да га добро умота и ушушка. Од његове топлине цару се још јаче придрема, што младића охрабри да му приступи ближе. Но, тек што принесе руку његовој бради, кад овај захрка тако снажно, да сви од страха попадаше. Бука која при том настаде, прекиде царев дремеж. Схвативши њихов наум, он хтеде да згроми младића, али га ћебе осујети у томе.

Искористивши његову немоћ, троје заробљеника се дадоше у бег. Чим дотакоше воду, принцеза и дворкиња се претворише у рибе, будући да ноћ још трајаше, а онда запловише ка површини, носећи о реповима висећег младића. Гнев Воден-цара је био тако силан, да се под њим ћебе распуче, а овај, ослобођен, појури за њима.

Видећи, негде на половини пута, како им се приближава, младић замоли рибице да стану, а онда извади из нарамка врећицу и поче да просипа из ње чичак. Потом се поново ухвати за њих, траживши да наставе пливати. Кад Воден-цар дође до места где ови застадоше, онај се сав расути чичак прикачи на његову браду, што код њега изазва силан свраб. То његову намеру, да их ухвати и казни, додатно појача, премда мораше мало да успори потеру, застајући свако мало да се почеше.

За то време бегунци стигоше до површине, изронивши баш кад и први сунчев зрак. Принц који их нестрпљиво чекаше, вешто похвата рибице, али кад хтеде да их извуче о грану му се изненада окачи и рука Воден-цара. Не попуштајући стисак, он чврсто обујми крај који држаше, али снажни стисак са друге стране поче да га одвлачи у воду. У међувремену, а док нико није мотрио на њега, из воде изађе младић и одмах притрча принцу у помоћ. Надвлачише се они и кад би Воден-цара брада засврбила, двојица на обали би претезала. Видећи га како се с сврабом мучи, слуга повика:

- Хајде, царе, да се нешто нагодимо! Ја ћу тебе свраба ослободити, а ти да пустиш рибице! Јел важи?

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 30 Апр 2009, 18:39

Заставши са повлачењем, Воден-цар на брзака одвага мисли, па лукаво се нацеривши, изјави:

- Ал` ти прво мене да услужиш! Ако отераш свраб, пустићу рибице!

Младић пристане, али га принц стаде одвраћати.

- Не брините, висости, само ми верујте! – умири га слуга, намигнувши му крадом.

Ту он извади из нарамка онај чешаљ од старца и замоли овог да му се приближи. Овај му послушно приступи, не пуштајући грану. И поче младић полако полако да чешља огомну браду, а кад се овај мало опусти, он га брзо са обе руке шчепа за њу.

- Аха! Сад си мој! И ја сам ти господар! – узвикну мудри младић.

Касно схвативши да је насамарен, Воден-цар, немајући куд, мораше да призна.

- Јеси, господару, заповедај! Слуга твој слуша!

- Одмах да си ослободио рибице и скинуо чаролију! – нареди младић.

Заповест би извршена у моменту и принцеза и дворкиња весело доскочише на земљу.

- Тако! Нећу те убити, али ћу ти узети три длаке из браде, како више никад и ником не би правио зла.

Потврдивши скрушено да ће тако бити, Воден-цар додаде:

- Хвала ти на милости. И због тога што си ми поштедео живот, даћу ти савет: чувај се оног који зна више о теби но ти сам о себи.

Затим зарони у воду и отплови.

А њих четворо се весело окренуше и поседавши на коње кренуше кући.

Но у путу стаде се принцеза испитивати, а принц премишљати. Њој је било јасно да је младић тај кога је чекала, а његов господар почео је то наслућивати. Не могавши то да поднесе, он реши да се у путу ослободи слуге. Кад су били негде на половини, потеже на овог мач, и то с леђа, па узе престрављену принцезу и дворкињу те их поведе са собом, претећи им смрћу ако га издају.

Гонећи коње до изнемоглости, они прилично брзо стигоше у дворац. А тамо их дочека радост и весеље, све припремљено у њихову част. Суседни краљ одушевљено дочека сина, а, такође, и краљ домаћин, будући да је у њему видео мужа своје ћерке, коју је од радости стискао на груди.

А несрећна принцеза, да би сакрила од оца тугу и бол, правдаше умором израз на лицу. Замолила је све госте да јој дозволе да се повуче, како би могла да се одмори од свих узбуђења која су је снашла. Наравно, ништа не сумњавши, сви редом уважише извињење, пропуштајући је до њених одаја; само је своју нераздвојну дружбеницу повела са собом.

Прошли су дани, па и недеље како се принцеза осамила у свом кутку, тужећи због своје трагично изгубљене љубави, за коју се није усудила поверити никоме. Силно забринут за њено здравље, али и због свадбе и могућег избијања скандала невиђених размера, њен отац, краљ, не издржавши, дође да је посети и подсети на обавезе. Иако тешка срца, она, зарад очеве љубави и части, затоми своју бол, приставши на свадбу. Више од тога она и онако неће бити у стању да да. Њен живот је био прободен кад и љубав њеног живота.

Међутим, то што принцеза мишљаше у себи, било је далеко од истине. Наиме, онога дана, кад злобни принц прободе свог верног слугу, оставивши га на шумском путу да умре, небо не хтеде да се случај тако заврши. Још једном путем наиђе онај исти старац, те узе на носила младића и одвуче га до свог пребивалишта. Тамо га неговаше и рану му извида, те овај, најпосле, поче и да се опоравља. А на дан кад принцезу посети краљ, ради договора о свадби, слетеше код старца две птичице и потанко га о томе обавестише. Премда се младић још увек не осећаше довољно снажним, старац се ипак усуди известити га. Знао је, из његовог болног бунцања, да му је принцеза за срце прирасла.

- Ах, премили старче, спаситељу мој, није то била вест коју је требало унети у рањено срце! – уздахну тужно младић. А и то што сам жив не мења ништа на ствари, јер је њен отац руку њену принцу обећао; не слузи његовом. Моја је дужност била да служим господара, а не себи да угађам...

- Да, дете, али има нешто што ти не знаш, али што је твој господар јако добро знао – говораше старац, док му је поглед био усмерен негде у даљину. Због тога је он и потегао мач свој на тебе. Још оног дана, када вас сретох у шуми, ја сам то схватио. Јер ми тај цео догађај беше познат, будући да сам и сам некада живео у том краљевству, одакле сте вас двојица...

- Не разумем, старче... Шта то желиш да ми кажеш...? – збуњено упита младић.

- Ти ниси слуга, већ су те таквим направили краљ и његове присташе, који су твога оца, његовог брата, а краља тадашњег, свргнули са власти и протерали заједно са краљицом мајком, а тебе су задржали, уценивши их твојим животом. Ти си, дете, принц и прави наследник краљевства!

- Али... али... како? Откуд знаш? Може ли се то доказати? Говори...!

- Знам, јер сам тада био на двору – изусти старац кога младић дрмусаше од силног узбуђења.

Ту се он стаде присећати речи Воден-цара и напипавши у џепу смотуљак са три његове длаке, пође да се спрема на пут. Како није имао богзна колико пртљага, то ни спремање не потраја. Али пре него што крену, он приђе старцу.

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 30 Апр 2009, 18:41

- Ја знам, старче мили, да немам права било шта да тражим од тебе, јер си ти мене задужио за цео живот, спасивши ме из канџи смрти. Но, Бога ради, молим те да ме још једном посаветујеш и благослов ми даш за пут на који се спремам. Мени без принцезе нема живота. Али да се она из љубави удаје, ја бих са тобом овде остао, служећи те. Но ти сам мени рече, да и принцеза осећа исто и да се само из љубави према оцу удаје за нечовека. А нечовештво, старче, ја гледати не могу!

Старац, који је то и очекивао, примети мирно:

- На том путу нећеш бити сам. Ја ћу те пратити... Неки - чекати...

У дворац су стигли на сам дан свадбе. Радост и весеље беху на сваком кораку; изузев у одаји тужне принцезе. Само се она ничему није имала радовати ни веселити. Но тешко да је то одвећ бринуло принца и његовог таштог оца, којима је само до власти било стало. Па ипак, негде дубоко у свом скамењеном срцу, осећаше принц неко чудно струјање, које би наступило сваки пут кад би се нашао, макар и на кратко, у принцезином друштву. Ма колико да је покушавао то спречити, чинило се да осећај са сваким даном постајаше све јачи. И то га је плашило.

Кад принц са оцем и пратњом стиже у храм, где се венчање имало обавити, све очи присутних гостију су биле окренуте улазу, где се ишчекивао принцезин долазак. Најзад јавише да је њена кочија пристигла. У прекрасној венчаници и велом на лицу корачала је држећи се за очеву руку. За њом је ишла њена дворкиња, која с муком скриваше сузе. Принцеза, премда заштићена од туђих погледа, не роњаше сузе, будући да је све и једну исплакала; велом је, заправо, скривала презир.

Принц ју је дочекао пред вратима храма. Но пре него што ће венчање отпочети, изненада их све прену неки глас из позадине:

- Стојте! Зашто се принцеза удаје за другог, кад је њена рука обећана принцу који свлада Воден-цара а њу и дворкињу ослободи?!

Окупљени народ у трену занеме, а потом се сви стадоше окретати да виде ко се то усудио приговорити и брак спречити. Кад се средина мало разреди и пут се направи, угледаше принчевог верног слугу где храбро и одважно њиме корача. А принцеза како га угледа од узбуђења поклекну, али је дворкиња, која се нађе у близини, придржа; и тог момента њој се руменило поврати на лицу.

Принц, који није могао да поверује својим очима, погледом потражи свог оца, надајући се каквом савету; овај, пак, дихаше претњом, а из очију му севаше такве варнице, да кад би могао, једним би погледом спалио пристиглог младића.

- Гујо отровнице! – просикта он, предухитривши сина. Прво си ми сина издао у борби са Воден-царом, а сад још имаш образа да дођеш овде и блатиш га. Ко те је послао и у чије име, бедо људска!

Но на његово огромно изненађење, уместо младића проговори сама прошлост:

- Мог сина не смеш тако да називаш!

Све збуњенији сватови се окренуше за гласом, који је у себи имао одјек силе и није трпео поговор. Био је то, ни мање ни више, него глас старца из планине.

- Да, брате, добро видиш. Младић кога си се дрзнуо назвати именима која му нимало не приличе, мој је син и краљевског је рода; први наследник трона кога си ти од мене преотео!

Узвик запрепашћења изли се из многих грла. Посрамљени краљ устукну, а људи из његове пратње, који су унапред били обавештени о томе, приступише му те и њега и сина опколише. А то све беху верни поданици насилно збаченог краља, којих се број, након преврата и увођења диктатуре од стране новог властодршца, из дана у дан повећавао и који никад везу са њим нису прекидали; само су је вешто чували у тајности.

- Ово је срамота и увреда! – викаше презрени краљ, упируће отровне стреле из очију у домаћина. Зар се овако код вас поступа са гостима? И то са каквим гостима?! Срамота! Ако сместа ово не прекинете и достојно ми се не извинете, саветујем вам да мој следећи долазак боље да не чекате!...

Тек сада се краљ домаћин мало поврати од шока, а затим узе за слободу и дужност да и сам нешто каже:

- Морам признати да сам прилично збуњен свим овим дешавањима и стога тражим да се, пре било каквог мог мешања, пруже докази за све што је речено!

Тада принцеза иступи пред њега.

- Истина је, оче... Овај младић, дојучерашњи слуга, свладао је Воден-цара а мене и моју дворкињу из ропства избавио. И има доказ о томе.

Ту се младић маши за џеп и извуче из њега неки смотуљак у коме беху три длаке из браде Воден-цара.

Сватови од драгости зажагорише, а принцеза упре прстом у самозваног принца, говорећи:

- На путу кући овај га је из зависти с леђа напао мачем, а мени и дворкињи је запретио смрћу ако га издамо.

Чувши ово, принцезин отац се тако разгневи и не потребоваше више ниједног доказа, већ и својим људима нареди да помогну око њиховог спровођења у суседну земљу, где их чекаше суђење за издајство.

А младић, који све до скора мишљаше да је сироче, паде пред ноге вољеног оца, плачући од радости што га је нашао. Затим направише велико народно весеље, а кроз неколико дана, када суседни краљ и његов син повратише углед и успоставише ред и мир у својој земљи, обавише и венчање двоје наследника. Кад изби поноћ, младенци се искрадоше кроз кухињу, па изјахавши на коњу, спустише се до језера. И ту млади краљ извади онај замотуљак са оне три длаке Воден-цара и предавши их вољеној жени, рече:

- Она која је чувар мога срца, нека бди и над мојом снагом... Моја Језерска принцезо!

И пољубивши, он њу у чело - у знак вечне љубави, а она њега у руку - у знак поштовања, њих двоје загрљени закорачише у вечност...

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 09 Мај 2009, 19:26

Река дома мог

У једног доброг оца беше син који би ожењен прелепом женом. А пожеле овај да се одвоји од родитеља и, у договору са невестом, а без знања очевог, њих се двоје одважише на пут. Но тек што пређоше родитељски праг, кад из ограде искочи змија и уједе их, од чега син ослепи а жена занеми. Обогаљени, они не нађоше у себи снаге да победе сујету па да се врате оцу, већ наставише путем којег су започели.

Ишли су они тако, скитајући и лутајући по свету, док најзад не потражише себи посла у богатог кнеза. Жена, видећи његову ругобу, не хтеде да ради за њега, али не могаше да упозори слепог мужа, будући да немаше гласа. Зато поче да га цима, вуче, не би ли га на тај начин упозорила, али све узалуд: кнез беше невиђени беседник, чиме се умили човеку, те овај пристане да му служи. Жена, немајући куд, остаде уз мужа. А кнез је управо на то и рачунао, јер му се жена необично допаде.

И док је муж добијао ситне повластице, обављајући најтеже послове, кнез је даноноћно обигравао око његове жене, не би ли је освојио. Од силних напада жена поче да побољева, што, истина, забрину мужа, али како не знаше томе узрок, он се даде у још веће и захтевније послове не би ли им омогућио боље услове за живот. Женина дрмусања, не би ли некако допрела до њега и објаснила му разлог своје болести, постајаху све слабија и слабија, док најпосле човек безмало преста да их осећа; јер га сужањски посао отупи до неосетљивости. Потом и сам поче да копни, што од бесомучног посла, што од туге за оном која се полако гасила.

Кнез, видећи их овакве, а да би сакрио од људи праву истину, одлучи да ово двоје - сада непотребних - баци у амбис. Док их је носио до провалије, жена последњом снагом потражи свог човека, да на његовим рукама сконча. Човек је једва давао знаке живота. Али она успе да се довуче до његове главе и кад хтеде да своју прислони уз његову, како би им се последња мисао спојила ко некад у дому вољеног родитеља, једна суза из њеног ока паде у његову тамом покривену очну јаму и, гле чуда! Његове очи истог тренутка оздравише, а он сам, увидевши шта им се спрема, премда немајући снаге да се овом супротстави, одлучи да бар својим телом спасе жену од смрти. И кад је кнез, узевши га на руке, стао над провалијом како би га бацио, овај се ухвати за њега те се обојица сурваше. Жена, пак, видећи вољеног човека како пропада, баци се за њим, не желећи да тамо где иде буде сам и без ње.

А добри родитељ, који их читавог њиховог живота тражаше по свету, не би ли их приволео да се врате, стиже тако путем и до ове провалије и, видећи их где гину, испусти за њима реку суза. Она потече испод њих, прихватајући децу његову и носећи их у родитељски дом, док се зли кнез разби о стену у њој.

* * *

Како треба разумети ову причу? Син и жена: то је човек и душа његова. Добри отац је Бог, змија је демон, кнез је непомјаник, река је симбол покајања, а стена је Господ Исус Христос.

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 30 Мај 2009, 17:04

Зачарана жаба

У фонтани, у парку настанила се малена жаба. Уживала је у свежини распрсканих капи, цвећу и зеленилу које је окруживало, али највише од свега, што је било посве необично, волела је шетаче. Нарочито мајке са децом, које су на клупи, уз жубор воде, читале деци приче из предивно осликаних сликовница. А међу свим прочитаним бајкама, једна јој се највише допала: била је то она по имену „Принцеза жаба“. Од дана кад ју је чула, она је једнако сањарила о томе да ће се и њен принц однекуд појавити, да ће је пољубити и да ће она, о, радости, открити како није тек ружна жаба, већ права правцата принцеза.
Кад су друге жабе дознале за њене маштарије, почеше је исмевати и задиркивати. Али што су се они више исмејавали, то је она све више и више уверавала себе да она са њима таквима не може имати никакве сличности; још мање да су јој род. И поче она да избегава њихово друштво, док, са друге стране, стаде да загледа пролазнике, неће ли у коме препознати свога принца.
Жабе са којима се разишла баш и нису биле превише погођене њеним отуђењем, али тиме њихов подсмех не престајаше. Најзад, то њихово силно крекетање привуче родину пажњу, те она поче све чешће да надлеће њихов парк. Све се крекетуше о томе брзо обавестише, те у трену утихнуше, једино на малу жабу заборавише.
Премда је ово био прелак плен за њу, рода хтеде мало да се поигра с њом. Стога се она спусти недалеко од ње, те поче издаље заподевати разговор.
- Чујем да те твој род и пријатељи исмевају...
Жаба, која се на њене речи прену из сањарења, и која је тек тада примети, узврати:
- Кре, ко да је мени стало до тога шта они мисле... Дуги, зли језици... Ако се догодило једном, ко каже да не може и други пут.
- Тако је! – потврђиваше рода, пљеснувши крилима. И ја, видиш, верујем да је тако нешто могуће...
- Стварно! – заискрише очи мале жабе и она прескочи неколико локвања, како би јој се приближила. Заиста тако мислиш?
- Не да мислим, него знам да је могуће. Драга моја, ја се управо спремам да одлетим у земљу бајки, где живи не само та принцеза жаба, већ тушта и тма једнаких њој. И знам све о томе: и како се жабе претварају у принцезу и како да се утврди да ли је зачарана.
Жабица је, гутајући, упијала сваку родину реч, у тој мери да је у њој видела свог спасиоца.
- Може...?! А како?!?
- Врло једноставно – примети рода, истовремено заузевши позу каквог учењака. Довољно је само утврдити да ли је кожа на теби растегљива, или не?
Жабица потврдно климну главом, немоћна да било шта прозбори од ненадане радости. Затим, да би то и доказала, поче да се надувава и надувава, растежући се што више може. Потом се издува, а кожа на њој оста сва зборана.
- Нема сумње, мала жабо – закликта рода усхићено - сасвим је извесно да се у теби скрива принцеза!
Њене речи до те мере одушевише несрећницу, да се она поче превртати око себе, испуштајући, при том, најкрештавије узвике радости.
- Али... али... имамо проблем овде! – пресече наједном рода ово њено весеље. Да би зачараност нестала, потребан је принц, мила моја. А њих, колико су моје очи могле да виде одгоре, овде, авај, нема!
- Како... нема? Зар ниједног? Па где да нађем принца...? – запљусну је жаба питањима, напречас се забринувши.
- Принчеви живе само у земљи бајки... – објашњаваше рода, док јој се лицем осликавала збуњеност и немоћ.
Жабица поче да се саплиће о сопствене мисли, не знајући им смера ни значења. Колико год да се трудила, слабо шта је разумевала. А онда, изненада, сва се озари, досетивши се:
- Па да! Како сам глупа! Зар ти не рече да управо летиш у земљу бајки?
- Дааа... – растегну рода, правећи се да јој није посве јасно њено зборење.
- Онда је проблем решен! Поведи и мене са собом!
Насмеја се рода у себи, лукаво сакривши злурадост. Затим јој се стаде приближавати, тобоже да би је понела у кљуну - што мала жаба чекаше с нестрпљењем, не знајући родине стварне намере - али од пута не беше ништа!
Наиме, тренутак пре него што ће је појести, један млади жабац, који је крадомице пришао да чује чему се она толико радује док разговара са непријатељем рода крекетарског, храбро исплази свој дуги језик и, дохвативши своју умишљену пријатељицу за ногу, повуче је у воду. Неколико капи улете у раширени и гладни кљун, а разочарана рода бесно удари крилима о талас који ови, бежећи, направише. Истог момента, кад се обреше на месту заштићеном од могућих насртаја, зачараност преста и мала жаба, у младом жапцу, препозна свог принца. У његовим се, пак, очима, огледаше принцеза најлепша на свету.

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 29 Јун 2009, 23:48

Светионик

"Када бисте били слепи не бисте имали греха, а сад
говорите да видите, тако ваш грех остаје."

(Јов.9;41)

Већина људи погрешно доживљава значење истинске
среће. Она се не постиже кроз самозадовољство, него
кроз преданост циљевима вредним поштовања.
(Хелен Келер)


Две жене, стојећи на улици, тихо се разговараху. И тек понекад би се нека од њих опрезно окренула спрам руке оне друге, ако би се ова кроз причу бојажљиво размахнула. Тако проведоше неко време, кад изненада приметише како им у сусрет долази заједничка познаница. Са њеном појавом свршише се све започете теме и намах се поведе разговор о њој.

- Ево оне јаднице, моје комшинице – рече жена по имену Ружа.

- Да, јадна жена! – сажаљиво се сложи ова друга, именом Анђела.

- Ко зна шта је она згрешила у животу, кад је Бог кажњава слепилом? – настави Ружа с причом. А тако дивно једно створење, које, рекао би човек, ни мрава не би згазило. Ех, Бог Сами зна каква се све лукавства скривају у човеку!

- Они су досељеници, зар не? – надовеза се Анђела. Зна ли се одакле и зашто су се доселили овамо? А иде сваке недеље у цркву, видим је ја; стоји крај мене. Можда их је нека невоља натерала!?

- Невоља, невоља, а шта друго? Али биће да Бог не прима њено покајање, кад јој и вид одузе за кратко време. Замисли сав тај мрак! Ма... не дај Боже никоме! Срећом да муж хоће да је трпи такву.

Само трен касније, након Ружиних речи, жена о којој зборише, са белим штапом у руци, застаде крај њих. Оне је богзнакако поздравише, излазећи јој у сусрет.

- Добар дан, Ружо! Добар дан, Анђела! – отпоздрави слепа жена. Диван дан, зар не? Сигурно уживате у њему.

Кад чуше како их прозива поименце, обе жене се у неверици погледаше. Радознале да сазнају како их је познала - што за њих беше равно чуду - оне је стадоше испитивати, али онако издаље:

- Опрости, Љубо, али не могу да се начудим како си нас познала, мислим... не видим ни ја нешто најбоље, али ти... код тебе је ипак другачије...

Међутим, у настојању да разјасни своје мисли, Ружа се сва узбуни и стаде да замуцкује. То целу ситуацију начини безмало трагикомичном. Но, и поред тога, њена се комшиница топло насмеја, те веселог гласа стаде објашњавати:

- Не требају мени очи, драга моја Ружо, да бих познала тај предивни мирис просфора, које месиш и носиш у храм, а који те сву обавија. А ни Анђелу не морам да видим, кад њен звонки гласић, који подражава Анђелима у храму, познам међу многим другим, будући да ме он буди и диже и Богу узноси у току службе. Не, добре моје жене, за то мени очи нису потребне.

И ту се она радосно исприча са њима, а онда и поздрави, наставивши куда је пошла. Кад мало одмакну, Анђела бризну у плач.

- Што плачеш? – упита је Ружа, премда и сама тронута сусретом са Љубом.

- Ето шта је она видела у мени! – ридајући говораше Анђела. Она, која нема очи! А гле мене са очима здравим и правим, шта сам ја видела код ње!? Та није она изгубила вид, него га је нашла, моја Ружо! И није је Господ казнио, него наградио. Она Бога гледа, а ја - огледало...

Ружа, слушајући је помно, најпосле се и сама расплака, те, замисливши се, признаде гласно:

- Да, Анђо...! Биће да си у праву... Жена-светионик је то... а наше лађе само што се не насукаше...

И обе жене, очију црвених од суза, погледом се окренуше за њом...

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 11 Авг 2009, 15:06

Приоритети


Тек кад поправиш историју, добићеш лопту! – закључно изјави Николин отац, након подуже расправе.

А расправљало се о две ствари: Никола је видео у једном излогу спортске радње кожну фудбалску лопту, која му се много допала и коју је хтео да му отац и мајка купе; међутим, његови родитељи су тог истог дана видели нешто друго: да њихов син има нешто слабију оцену из историје, чему су покушавали да уђу у траг. На крају се испоставило да је дечак попустио баш због сањарења о фудбалским подвизима. Отац и мајка ни у ком случају не беху противни његовим сновима, само су хтели да га на леп и поучан начин науче како да у свом животу одреди приоритете.

- Никола сине – помилова га мајка – ни тата ни ја нисмо против твоје жеље. Али сваки сан има своју цену. Могли би овако, ако се слажеш: будући да си попустио у школи те да би научио да новци не падају с неба, већ да се морају зарадити како би се и маштања испунила, то ћеш ти лепо да мало засучеш рукаве, па на једну страну ћеш се дати на учење историје, а на другу, кад и колико стигнеш, јел, продаваћеш старе новине. Кад се оцена подигне и када утврдимо колико си новца скупио, тата и ја ћемо додати онолико колико буде недостајало за куповину лопте. Да ли је у реду тако?

Дечак се мало замисли, па погледавши у једно и друго насмеши се и радо пристане.

А беше Никола изузетно вредно и послушно дете, које одистински засука рукаве да угоди и родитељима и себи. Додатни подстрек давало му је свакодневно пролажење покрај спортске радње, где га је из излога гледала кожна лопта, која му се смешила; тако је, бар, трговцу говорио. Додуше, гледао је он и у ону пластичну поред ње, али је за њу говорио даје таква за почетнике. И тако је он након тих сусрета журно хитао кући и бацао се на учење, а после тога је облачио своје радно одело и одлазио би да по комшилуку скупља стару хартију.

За мање од две недеље успео је да поправи оцену, сам се јавивши да одговара. Кад су родитељи чули за дивну вест, затражише да им покаже прикупљену суму, која је бројала негде око половине потребног новца. Озареног лица, они додаше преостали износ, како су и обећали.

Никола је био пресрећан. Са новцем у џеповима, он истрча из куће и пође у спортску радњу, где га је чекала лопта. Успут је маштао о свему оном што ће се у дружењу са њом научити. Међутим, у једном тренутку се то његово маштарење нагло прекину – кад, идући путем, наиђе на просјака.

Био је обучен у неке рите, које су сличиле војничкој одори, што се, тек загледајући, дало приметити. У десној руци је држао штаку, којом се подбадао, будући да није имао једну ногу; друга је стајала наслоњена на дрво иза њега. У левој му је била нека посуда, зарђала, коју је пружао према пролазницима, просећи милостињу. Потраживши погледом његове очи, Никола, у сусрету са њима, наједном осети како га ноге не слушају. Немоћан да се помери, зурио је у човека, у беду која се огледала у полузгаснутом плаветнилу скривеном иза капака. И наједном, као живе, пред њим се појавише слике из историје о јуначкој борби људи који су своје животе, своје руке или ноге, дали за одбрану отаџбине и слободу. Његову слободу, ову у којој је он правио места за једну кожну лопту. У крајичку његовог дечачког ока заискри суза. И он, вођен њоме, завуче своје прсте у џеп са новцем, те ни не погледавши у износ, пружи потребитом.

Дирнут овим детињим гестом, човек заплака. Затим, дрхтећи од надошлих осећања, он га упита:

- Јеси ли сигуран, чедо?! Да те неће неко грдити због тога?

Никола, немоћан да речима искаже своје мисли, само одмахну главом да човек не би бринуо. И овај, заблагодаривши му, спусти паре у посуду и, прихвативши штаке, оде за први ћошак. Дечак је све време стајао у месту; тек кад се овај изгуби из видокруга, његове се дотад приковане ноге одледише и он продужи путем ка радњи.

До лопте, са сумом која је преостала, није могао. Али за дивно чудо, он се није превише бринуо због тога. Чак јој се, по приспећу, и насмешио; можда и топлије и радосније него иначе. Продавац, који га је проматрао како пребројава новце у рукама, и сам га је дочекао са осмехом, знајући за његову жељу.

- Дакле, имењаче, јел да пакујемо кожњару? – питао га је, већ окренут према полици.

И Никола се њему осмехнуо.

- Неки други пут, чика Ниџо. За сада ће послужити и ова пластична поред ње.

- Шта би? Јел историја толико тешка? – збуњено али помало забринуто упита трговац.

- И тешка и скупа! – загонетно одговараше Никола. – А ја још аматер...

Не желећи да испитује дечака, чика Ниџа скиде с полице пластичару и пружи му је. Овај је малко загледа, лупи неколико пута о под и кад се увери да је добра, оде до касе и исплати је.

Кад је стигао кући дочекао га је зачуђен поглед родитеља.

- Каква је сад то промена плана, сине? – упита отац гласом који је подједнако у себи скривао и бригу и тугу. Није ваљда да ју је неко пре тебе купио. Но ништа ти не брини, купиће теби...

Међутим, Никола, сав радостан, прекину оца, говорећи:

- Ма не, није то!... Знате, требало је пре куповине утврдити приоритете...

И да родитељи не би одвећ бринули, дечак им исприча за просјака. Отац и мајка му приђоше те га загрлише, обрадовани што им син узраста у човека.

Недуго затим Никола изјури с лоптом у двориште, остављајући их у сузама благодарности.

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 15 Авг 2009, 01:44

Једно дечије казивање...

- А да ја теби испричам једну причу? - пита ме вечерас кумица.
- Причу? Може! - прихватам ја.
- Ево, само да затворим врата, да нас нико не чује...
И кад затвори врата, отпоче са причом:
- Био једном један филм и у њему је био један рат. И рат је умро. И било је ту и поштење, али се оно нашло на гробљу. И ту је био један деда који је направио велику округлу кућу и живео је у њој један дан. И онда је тај деда оградио гробље да више нико не може да уђе у то. И то је крај.
- А шта би са поштењем?
- Па и оно је остало на гробљу...

* * *

Ово је прича девојчице од 5 година.

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 06 Сеп 2009, 19:53

Поверење

Након смрти супруге, удовац, и сам помало болешљив, остао је са двојицом синова. Један је ишао у школу и био је врло добар ученик; други је, пак, напунио три године.
Схрван тугом, отац се прилично тешко носио са новонасталом ситуацијом. Покушавао је сакрити бол од своје деце и трудио се да доследно испуни све оно што је обећао вољеној жени на умору. Трудио се јесте, али понекад људи, и поред свег труда, не раде увек тако да и други то могу разумети, још мање испратити.
Није било говора о томе да је једно дете било вољено више од другог, али је очево понашање у великој мери чинило да се старији син осећа занемарен. Наиме, проблем је био у томе што је отац, у својој бризи, заменио места дечацима. Тако је старијег сина третирао као мањег, а мањем је придавао значај старијег. Имао је он своје разлоге да брка поклоне и задужења међу децом. Све је он то тако радио, како је говорио, у доброј намери и да би дечаци, размењујући се, развијали братску љубав. Међутим, старији дечак то није могао тако да разуме, те уместо да је отац добио у њему преко потребан ослонац, направио је од њега малог бунтовника. Несумњиво би се нешто слично десило и са овим млађим дететом, да се једног дана мала породица није упутила у парк на сладолед.
Ходајући стазом, отац је држао за руку несташног малишана, који је хтео трком да прекрати раздаљину; старији син је ишао корак иза њих, нимало весео, више замишљен. Када су стигли пред продавца и кад су се договорили ко хоће који сладолед из фрижидера, човек извади новчаник и мањем сину даде новац у руке, да сам плати, док је за старијег платио сам. И то му није било први пут да тако чини, што је често правдао тиме да би овај могао, поверени му новац, користити за неке недоличне работе. Оба се дечака збунише, а само секунд касније млађи врати паре оцу у руке, док му старији врати сладолед.
Понашање малише га учини поносним. Са друге стране, поступак старијег дечака га у тој мери разгневи, да он узе сладолед из његове руке и завитли га испред себе. Већ навикнут на овакве сцене, за које је увек кривио оца, баш као што је и овај кривио њега, дечак се није превише бринуо; штавише, би му чак и драго што је могао да сроза очев углед.
Видевши да се обојица спремају за жучну расправу, продавац се умеша између њих, замоливши их да се смире. Срећом, те га послушаше, али отац обећа сину да ће расправу наставити код куће. Но у тренутку његовог придиковања, дечак, покушавајући да се окретањем главе огради од ње, погледа у правцу баченог сладоледа, који лежаше близу стазе по којој се возише неки мангупи на моторима. И имаше шта и да види: његов мали брат је трчао да узме сладолед, нимало не гледајући око себе. Приметивши да ће, уколико излети на стазу, један од мотора несумњиво налетети на њега, овај потрча колико год га ноге понесоше. Стигавши малишу, дохвати га за мајицу, те га хитро подиже у наручје.
Отац је занемео, најпре не могавши да појми дрско понашање дечака, који је у јеку разговора хтео да побегне – тако је он то доживео, а потом кад је, најпосле, схватио због чега је, уистину, дечак потрчао. Његово болесно срце поче помало да се стеже, али га продавац брзо посади на столицу и дода му чашу воде, како би се повратио из шока. У међувремену пристигоше и браћа; старији је, сав зајапурен, носио на рукама млађег, који се смешио и грлио га.
- Тајо, онај је био прљав сладолед – рече синчић, обраћајући се оцу, који је, не трепћући, зурио у старијег дечака. – Дај паре да ми брат купи други.
Отац послушно извади новчаник и целог га, без отварања, предаде у руке младом спасиоцу.
Очи дечака се засјаше због указаног поверења. Извадивши потребну своту, он плати братов сладолед, након чега врати оцу његов новчаник.
- Смем ли да те частим, сине? – упита га отац гласом који је подрхтавао од узбуђења.
- Наравно, тата! – одговори дечак, смешећи се.
Можда би и било тако да се продавац није побунио, те их све частио - на свој рачун.

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 29 Сеп 2009, 18:36

Лептир и ткач

Летео је лептир мали
са листа на цвет,
дивио се шаренилу,
што га има свет.

Пењао се у висине,
мерио је дан.
Под окриљем сјајних зрака,
живео је сан.

И занесен стиже лептир
до дрвета два,
залети се, хтеде проћи,
ал` да видиш зла!

Танка мрежа тврђом ткана
саплете му лет,
а по једној танкој нити
ткач приступи клет.

Гледаше се они тако,
свак` за своју ћар,
jедан наду ишчекив`о
други вид`о дар.

Нит преоте меру дану,
да их услужи;
лептирићу живот скрати,
ткачу продужи.

Лептир и ткач

п.с. Замолила бих све оне који су намерни да било коју од ових прича поставе негде на нету, да исте линкују, (било ка форуму или блогу), како би им се знао извор. Хвала на разумевању. :-D :mah

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 07 Окт 2009, 19:55

Гнев и Смирење

Догоди се једном, да у једној шуми избије пожар. Како је шума била надомак села, то становништво брже-боље потрча са кофама да гаси ватру.
Видевши их како се труде, у помоћ им прискочише Гнев и Смирење, који баш туда пролажаху.
- Хајде да им помогнемо! – предложи Гнев.
- Хајде – сложи се Смирење и одмах стаде у ред те поче да прихваћа и раздаје кофе.
- Ја ћу да надгледам.
И Гнев, почевши да шета између људи, наређујући им, примети неког човека како се збуњено окреће. Како је својим понашањем ометао друге, то он поче да виче на њега. Од вике, човек поста још сметенији, због чега се и његов комшија узнемири. И узевши га у одбрану, он тиме призва у настали спор и једног другог човека, овај, опет, трећег и четвртог, док се најзад не почеше сви препирати. Затим се, извређани, стадоше разилазити.
Пред ватром, која је надирала, осташе само Смирење и Гнев. У том Смирење спусти кофу са водом, те поче на рукама да доноси дрва и баца их у ватру.
- Зар хоћеш да спалиш село, лудаче?!? Шта ти је? – продера се Гнев на њега.
- Па ти си сагорео све људе у њему својом нарави, шта је сад битно хоће ли село горети или не? – упита кротко Смирење.
Посрамљени Гнев се не усуди да изусти ни реч.

Гнев и Смирење

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 18 Окт 2009, 20:14

Цврчак и мрав

Испросивши на једвите јаде свој сопствени живот из руку немилостиве зиме, цврчак је, с пролећем, занавек поспремио вољени инструмент. И, уместо свирке и забављања других, он реши да пронађе свирца за себе.
Не прође много времена, кад ето ти њега где са том мишљу запе за луди камен и – ожени се.
И доби свирца коме надалеко не беше равна! Толико је млада гудала у виолину, да се чинило као да ништа друго није нити знала нити умела радити.
А цврчак, шта ће, све ћути и трпи.
Једнога дана, носећи силне дарове као што је ред, покуца и мрав на њихова врата. Једва да су чули, од силног гудања, његово куцање јер, тек унеке, цврчак му отвори. Његова појава изазва чуђење у мрављим очима: скоро да га није препознао; толико се био променио. Најзад, уђе у кућу, мало поседе и, кад је већ претило да оглуви од младиног гудења, устаде да крене.
- Ауу, пријатељу, свака теби част – говораше мрав на одласку, - ја ово не бих могао да трпим! Боље би било да си ме послушао и нашао себи каквог посла... Види на чега личиш? Кад ћеш се већ једном опаметити? Ем си се нагојио од ленствовања, ем седиш у овој буци...
- О, опаметио си ти мене, пријатељу, још како, оставивши ме зимус да свиснем од хладноће и глади. А и неће бити баш да седим, како кажеш; радим ја.
- Радиш...?!? Шта радиш?!
- Трпим.
- Трпиш!? Од кад је то посао? – зачуђено ће мрав.
- Па рекох ти већ... Имао сам целу дугу зиму да се томе досетим, размишљајући о твоме поступку. Тако дођох до закључка да ти се моје музицирање није допало. Стога се ја чврсто заветовах, ако преживим, да потражим једног музиканта за себе и да га сакријем од света, како бих друге поштедео а ја се жртвом искупио за учињену вам неправду. И то се јако добро показало, јер се отвори слух многима, те се сажалише на мене, па ми, уместо да свирам, плаћају што - трпим. А са пуним стомаком, све се да издржати – одговори цврчак, тресући подбратком и при том не заборави показати мраву препуну оставу.

Цврчак и мрав

Корисников грб
toki
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 516
Придружен: 18 Дец 2008, 17:56
Место: Onomad

Порукаод toki » 19 Окт 2009, 17:54

gresnica пише:Лептир и ткач

Летео је лептир мали
са листа на цвет,
дивио се шаренилу,
што га има свет.

Пењао се у висине,
мерио је дан.
Под окриљем сјајних зрака,
живео је сан.

И занесен стиже лептир
до дрвета два,
залети се, хтеде проћи,
ал` да видиш зла!

Танка мрежа тврђом ткана
саплете му лет,
а по једној танкој нити
ткач приступи клет.

Гледаше се они тако,
свак` за своју ћар,
jедан наду ишчекив`о
други вид`о дар.

Нит преоте меру дану,
да их услужи;
лептирићу живот скрати,
ткачу продужи.

Лептир и ткач

п.с. Замолила бих све оне који су намерни да било коју од ових прича поставе негде на нету, да исте линкују, (било ка форуму или блогу), како би им се знао извор. Хвала на разумевању. :-D :mah


Godinama pišem, ali nikad ništa nisam uspeo napisati za decu.Zato sam uvek visoko cenio sve one koji pišu ovakve pesme za najoštroumniju publiku.
Nedostatak talenta za ovu vrstu poezije, kompenziram radom na predstavama za najmladje! :mah :mah :mah
Perpetuum labile

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 20 Окт 2009, 00:01

toki пише:Godinama pišem, ali nikad ništa nisam uspeo napisati za decu.Zato sam uvek visoko cenio sve one koji pišu ovakve pesme za najoštroumniju publiku.
Nedostatak talenta za ovu vrstu poezije, kompenziram radom na predstavama za najmladje! :mah :mah :mah


Хвала, Токи, и на посети, и на читању, и на дивном коментару. Онима који су се са песмицом упознали нешто пре, већ сам објаснила да је она, заправо, требала да буде прича о времену, које, у зависности од ситуације, не броји за сваког једнаке секунде ни минуте, али са истоветним ликовима. Отела се, и ја јој се нисам усудила наметати. Иначе, ово је моја друга песма, након много година и периода када сам, углавном, писала укалупљене споменарске стихове.
Другим речима, сам почетак. Чега? Не знам још ни да ли јесте почетак... Остаје само да се види...

Хвала још једном, а теби желим пуно успеха у твом раду на представама за најмлађе.
Свако добро. :mah