Johhny Q - Malo proze

Vaša proza...

Уредник: anaatanas

Johhny Q
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 75
Придружен: 20 Мар 2009, 11:22
Место: Šabac

Johhny Q - Malo proze

Порукаод Johhny Q » 21 Мар 2009, 22:14

Iako me svi koji znaju da se pomalo bavim pisanjem zovu pesnikom, ja sâm poeziju ne shvatam ozbiljno... Nikada nisam seo da neku pesmu koju sam nažvrljao doradim, doteram, izglancam, ispeglam... Treba mi 5-15 minuta, jedan sat da napišem pesmu, i više joj se ne vraćam... Ako je dorađujem, onda samo mogu da oslabim, i izbledim, i uništim onu izvornu, inicirajuću energiju i emociju zbog koje je i od koje je pesma nastala... Eto.
Sa druge strane, oko proze, bogami, mora da se radi... Da se dobro zagreje stolica... I, to mi, ovakvom lenjom kakvog me Bog dao, predstavlja pravi izazov... Stoga sam rešio da sa vama podelim i nešto proze koju sam napisao, par pričica (ja ih, radije, zovem slikama) iz knjige PICTURES OF HOME, koju sam objavio, čini mi se, 2003. godine, i nekoliko odlomaka iz romana IZBORI i OŽILJAK koji, na žalost (ili srećom...) još uvek nisu objavljeni...
Pa, izvolite...
Pametan covek trazi resenje, budala izgovor...

Johhny Q
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 75
Придружен: 20 Мар 2009, 11:22
Место: Šabac

Порукаод Johhny Q » 21 Мар 2009, 22:17

LAVOR
Ž. Komanoviću
Te godine, čitavo leto je potonulo u kiše. Jesen je počela u maju. Kiše, sive i hladne, zavile su vazduh u vlagu, a sunce u oblake. U mojoj staroj sobi krov je odavno prokisnuo. Na sredini sobe, na ofucanom i izgaženom tepihu stajao je lavor. Uvek pun. Plašio sam se te sobe. Tog starog tepiha. Tog lavora. Plašio sam se kapi koje su sa tavanice padale u lavor, odzvanjale monotono i gotovo tužno. Žalio sam zeleno lišće koje se davilo u mutnim kišama, to mokro leto, prehlađene ptice što su čučale pod strehom. A ljudi su živeli svojim životom. Samo su u maju počeli da nose zimske kapute, inače je sve bilo isto, normalno. Život se kretao svojom ustaljenom putanjom, svojom kolotečinom, i ništa nije moglo da ga skrene sa tog puta. Tog leta, često sam se pitao, kako to izgleda živeti u toploj i suvoj sobi, bez lavora na patosu, i sa strahom gledao u beli plafon sa sivom mrljom na sredini. Mislio sam, svakog trenutka srušiće se tavanica i čitav svet će mi pasti na glavu. U trenucima tog i takvog straha, zapitao bih se zašto sunce ne može da se probije kroz oblake, i uopšte, zašto postoje oblaci? Zar svet ne bi bio lepši bez njih?
Čudno, ja sam povezao to kišno leto sa jednom ženom. Uostalom, to je bilo normalno. Snegovi se još nisu otopili, a počele su da padaju jesenje kiše. Ako malo bolje razmislim, sigurno ću se setiti da je upravo dan posle njenog odlaska pala prva kiša. Još sam nosio njen lik u sebi i još sam se sećao njenog glasa, kad su počele da me udaraju prve kapi i da brišu i taj lik i taj glas. Sada više ne znam kako izgleda, kako je govorila, kakve boje su joj oči, znam samo da pada kiša. Sećam se jedne njene misli, upravo najtužnije i najkišovitije. UVEK KAD SI TUŽAN, MORAŠ ZNATI DA NEGDE POSTOJI NEKO NEBO IZ KOJEG LIJE KIŠA. SVAKI ČOVEK JE NEBO. A SVI TI LJUDI, SVA TA NEBESA, STOJE NA ZEMLJI PRITISNUTA JEDNIM OGROMNIM ZAJEDNIČKIM NEBOM. Onda bi se setno nasmešila i naslonila glavu na moje rame.
Sad već ne znam šta sam hteo da kažem na početku, i zašto sam se setio te žene, samo, čini mi se da me spolja, sa kiše doziva neki glas, tih kao slutnja i isto tako tiho neko kuca o moj prozor zastrt zelenim zavesama, i taj zvuk, možda nagoveštaj neke čudne i bolne istine jedva prelazi preko svih barijera i dopire do mene. Ja osećam kako me taj zvuk prožima, kako me svojim kandžama kida i cepa i molim Nepoznatog da prestane da kuca, no on je uporan i sve glasniji: zvuk raste do bola, bol raste do ludila. A kiša pada. U maju. Kako je vreme relativno!
Postoji li Bog? Ona je govorila, SVI SMO MI BOGOVI. Da, svaki čovek je nebo, svaki čovek je Vasiona za sebe. Eto, iako je se ne sećam više, uvek je pominjem . A svaki put kad mislim na nju, bojim se. Bojim se da će se nešto dogoditi, nešto što će promeniti tok moga, i uopšte, života. Ali ipak mislim na nju. Ako sam Bog, zašto ne odagnam te misli, predznake strašnih događaja? Ako sam Bog, kako to da ne mogu da je vratim, da je se setim? Ako sam Bog...? Hm, da li sam ja zaista Bog? Da li smo uopšte svi mi Bogovi, ili su možda bogovi oni koji me okružuju? Možda sam ja uljez, smrtnik među bogovima? Biće da je tako. Oko mene: ona, Neznanac što je kucao u prozor, tihi glas što me je zvao na kišu, oko mene svi su bogovi. A ja sam sâm u tom pandemonijumu, u tom vrtlogu, i struje me nose, i čudne slutnje bliskoga kraja lome mi kosti, i kiša (da, i kiša je Bog, to sam zaboravio da kažem), i kiša me svakim udarom probada.
Moram izaći da prospem lavor, već je pun. Odmičem zavese i gledam kroz prozor. Sa druge strane ulice ruše se neke stare zgrade, ali radnici nisu tu. Zato što kiša pada. Osećam da kiša žali te zgrade, i želi da što duže odgodi njihovo rušenje. Sutra će radnici ponovo doći. Ako kiša stane. Voleo bih da ne dođu. Voleo bih da kiša pada. Te stare zgrade preko puta su deo mene, deo mog sveta. Svakog jutra, one mi prve požele dobar dan, i uveče mi poslednje kažu laku noć. Osim toga, kako mogu želeti da sruše te stare zgrade kada posle njih na red dolazi moja soba. U stvari, možda bi bilo bolje da je sruše, morao bih da tražim novi stan. Istina, to potucanje bi potrajalo, ali novi stan bar ne bi prokišnjavao, i sigurno ne bih morao da držim lavor na sred sobe. Ne, to ne bih, ne, ne mogu, pa, zaboga, sve uspomene ostale bi ovde, pokopane pod hrpom starih nedopečenih cigala i blata kojima je ozidana moja soba. Preselio bih stvari, krevet i sto, i ormar, ali uspomene, onu njenu misao, ono o kiši, i onu dragu mrlju na tavanici koja me toliko plaši, sve to ne bih mogao iseliti. Uspomene su se upile u ove krive, naherene zidove, u patos, u lavor i nikakvim silama ne mogu da ih izvučem. Tako sam ostao vezan za ovu sobu za ceo život (verovatno), i zato navijam za stare zgrade sa druge strane ulice. Znam da je u suštini, u prirodi čoveka da se menja, ali ja ne mogu. Ne mogu. Navike su sve jače, tako da svakoga dana postajem sve više isti, sve mehaničkije obavljam određene radnje, sve tačnije i preciznije. Kao robot. Možda ja i nisam čovek, šta znam, možda sam samo navika zarobljena u oklop sazdan od krvi i mesa.
Počinjem da brojim na prste: koliko dana nisam čuo ljudski glas? Dugo. Znam li ja uopšte da govorim? Eto, poistovetio sam se sa sunčanim zrakom: sedim u sobi, kao sunce zarobljeno u oblake, i borim se sa kišom, ja i lavor, i borim se sa mrakom, a ipak zastirem prozore tamnim zavesama. Ponekad pobedi moja lampa, a nekad i ona tako slabo svetli, da mrak pojede moju nogu, ili ruku, ili knjigu koja stoji na mom stolu, pa je uopšte ne vidim. Pitam se, šta je to svetlo, kakav je mehanizam tog fenomena, šta je to što svetli ili je moje oko toliko, toliko, ... uostalom, šta me briga i za svetlo i za oči! Pada kiša. Već... Koliko je vremena prošlo otkako je počela kiša? Ko zna. Pomirio sam se sa sudbinom, i ne plašim se kiše, ni mrlje ni mraka, i svejedno mi je hoće li radnici srušiti one zgrade danas ili sutra, bojim se jedino da će se nešto dogoditi ako budem stalno mislio na nju i o njoj.
U dugim trenucima samoće često razmišljam. Ponekad o sitnicama, o hrani koju svakog jutra gurnem u kavez papagaju (mali je, ne zna da govori. I ne učim ga), o dimu koji me obavija kao oreol. Ponekad o ozbiljnim stvarima, o kvadraturi kruga, o kiši, o Bogu, o Spinozi. Onda počinjem da joj ne verujem. Govorila je: SVAKI ČOVEK JE NEBO. Ne. Čovek je, u stvari, jedno veliko ništa. Evo, na primer, ja. Pada kiša, i ja sedim sam u svojoj sobi, i gledam mog papagaja, i hranim ga redovno. A sutra, ako bih umro, bar deset dana niko ne bi znao da me nema, deset dana niko mom papagaju doneo hranu, voda u lavoru bi iskipela i uništila ionako dotrajao tepih, a u stvari, ništa se ne bi dogodilo. Ništa se ne bi promenilo. Niko me ne bi žalio, svet bi postojao i dalje, a život bi isticao kao peščani sat. Čovek je, u stvari, jedno veliko ništa.
Ona je govorila: SVI SMO MI BOGOVI. Ne. Čovek je samo crv što puzi po ovom svetu, i raz-množava se, gamiže, i jede, uništava sve na šta naiđe. Da je neko u mojoj okolini Bog, zar bi u jednom letu, u jednom mesecu maju kisnuo do kože, zar bi onda taj Bog dozvolio da sunce i ja čamimo u zarobljeništvu tame? Ne, ne postoji Bog. Čovek je samo crv. Ne postoji ništa. Čak ni ja ne postojim. Ni papagaj. Samo ova soba. I kapi. I lavor.
Šabac, 1975.
Pametan covek trazi resenje, budala izgovor...

Johhny Q
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 75
Придружен: 20 Мар 2009, 11:22
Место: Šabac

Порукаод Johhny Q » 21 Мар 2009, 22:19

STARICA SA PSOM
Znate je sigurno ako stanujete blizu Saborne crkve, ili ako ste barem jednog osunčanog popodneva išli Pop-Lukinom do Kalemegdana. Sećate se? Da, da, videli ste je ispred one lepe stare zgrade preko puta Saborne, ili pored kamene ograde ko-naka knjeginje Ljubice, sa crnom kucom čiju rasu baš ne mogu da odredim, jer je i pudlica i nije pudlica, u svakom slučaju je čudna životinjica. Crna. A ako je hladno, onda je obučena u karirani kaputić. Lepa kuca. Lepa kuca i simpatična bakica.
Prvi put sam je video, ne znam tačno kad, baš ispred te kamene ogradice konaka. Kuca je bila na lancu, a bakica je na ruci imala komad najlona, ili neku improvizovanu plastičnu rukavicu, ne znam tačno, a u ruci je držala komad crvenog gumenog creva, znate, to je ono crevo koje vam služi kad pretačete kupus. E, to crevo. I ja, radoznao, seo sam na kamenu ogradu konaka, a kuca bi trčala i donosila crevo bakici u ruku. Pametna neka kuca.
Trajala je ta igra nekih pola sata, dok nije dosadilo i jednoj i drugoj. Onda su polako kuca i bakica ušle u srednji ulaz one zgrade preko puta Saborne crkve. A ja sam ostao da sedim na kamenu i da gledam za crnom kucom i bakicom u crnom kaputu i sa crnim šeširićem, i da razmišljam o bakici i o kuci, i o starosti. I u jednom trenutku mi je nešto sinulo. Znao sam, odmah, kako izgledaju dani u jednom stanu stare, ali lepe zgrade preko puta Saborne crkve. I čini mi se da sam iza jedne stare zavese mogao da vidim kako, ujutro, oko sedam sati, bakica ustaje i laganim, umornim korakom ide ka kuhinji dok joj se crna kuca mota oko nogu, i kako doručkuju, i ručaju, i večeraju zajedno bakica i kuca, i čini mi se da sam mogao da vidim kako bakica kupa kucu u staroj, metalnoj kadi jednog starinskog kupatila, i kako se jedna crna kuca presijava pokrivena tu i tamo ostrvcima bele pene nekog specijalnog sapuna, mirišljavog, i gotovo da sam čuo glas bakice koja razgovara sa svojom kucom, tepa joj i peva neke zaboravljene, stare dečje pesmice.
I znate, kad bi se ponekad desilo da ih dugo vremena ne vidim, a dešavalo se, gotovo bi ih zaboravio, pa se onda odjednom gotovo uplašim, šta li se dogodilo sa bakicom i sa kucom, jesu li bolesne, zašto li ih nema pred konakom, među studentima akademije, koji su gotovo uvek tu i ozbiljni, udubljeni, predani radu nešto skiciraju, črčkaju, pa se nakon sata odjednom na papiru pred njima ukaže konak, zašto nema bakice, a onda bi se odjednom pojavile, onako iste, kao da večito počivaju na nekoj fotografiji, pa se samo ponekad popodne pojave na ulici, ugrabe možda trenutak da se prošeću, da se razmrdaju, i ponovo se vrate na svoju fotografiju, na jednom zidu okrečenom svežim krečom, na svoju uramljenu fotografiju, pomalo požutelu, okruženu desetinom goblena i tapiserija. Znam kao da sam prisutan, bakica obično popodne, uz čaj, priča svojoj kuci kad je radila koji goblen i koliko je radila, i uveren sam, da kuca ume da go-vori, sve bi vam te lepe priče ispričala. Ali kuca ćuti. Kuce su vam takve. One su vam najbolji prijatelji, i nikada se ne naljute na vas, možete im pričati do sutra, one ćute i slušaju, i razumeju. I ne pamtim da je neka kuca svom prijatelju rekla: „Nisi u pravu, nije tako, ovako je” ili „Nemoj više da me gnjaviš, dosadan si”. A kad poželite da budete sami, bićete sami. Kuce razumeju i ostave vas pola sata-sat, već koliko vam treba, na miru. Pa se vrate. I onda opet niste sami.
Naša bakica šeta svoju kucu uglavnom kad je sunce, i kada je toplo i ja znam kad mogu da ih nađem. Pogledam kroz prozor - sunce. Pogledam na sat - pola četiri. Aha, idemo napolje da se sretnemo sa bakicom i kucom. A jednog dana, padala je kiša. Sreo sam bakicu pod kišobranom i sa improvizovanom rukavicom i sa crvenim crevom od gume i kucu u njenom kariranom kaputiću. I toga dana sam pomislio kako će jednom izgledati pusta kamena ograda i zelena trava ispred konaka i kako će jedan stan u zgradi preko puta Saborne crkve promeniti vlasnika i jedna kuca, ili jedna starica, ostati sama. I bilo mi je žao.
I poželeo sam da i sam, kad budem umoran i sed, pogrbljen čičica, imam takvu kucu, da je, u osunčanim popodnevima izvedem pred konak, da se sretnemo, ponekad, sa nekom bakicom i njenom crnom pudlicom, koja će, osećam, večito lutati oko konaka, i da svojoj kuci bacam crveni komad gume, i pošao sam kući u tom kišnom popodnevu, i, ne znam zašto, pevušio sam onu pesmicu:
„U svakom psu je čovjek,
u ljudima pseto spava.”
Pametan covek trazi resenje, budala izgovor...

Johhny Q
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 75
Придружен: 20 Мар 2009, 11:22
Место: Šabac

Порукаод Johhny Q » 21 Мар 2009, 22:20

PSETO
Kad sam bio mali, učili su me da volim životinje. Jednostavno, govorili su mi: ko ne voli životinje, ne voli ni ljude, i ja sam mislio da je to nešto strašno, vrlo strašno, i, možda, da se kažnjava, pa sam zato, najpre na silu, a kasnije mi se uvrežilo i postalo normalno, uobičajeno, zavoleo životinje i prestao sam da ih kinjim i mučim kako to radi svako dete. I danas, eto, volim životinje, što baš ne mogu reći i za sve ljude, bez ovih potonjih nekako bih i mogao, nerviraju me, tu su, na svakom koraku, već mi je i sama reč, ljudi, čovek, i sve u vezi sa njima dodijalo. Valjda i zato pamtim neke epizode koje bi se nekom drugom, u najmanju ruku, učinile beznačajne. A to nije tako jednostavno i tako sitno. Moguće je da i one (životinje) osećaju ko ih voli, a ko ne.
Zato se nisam iznenadio kada je prišao mojoj klupi i počeo da se trlja o moju nogu. Bio je veliki, prilično, i dobro uhranjen, i nimalo mi nije ličio na psa skitnicu, pogotovo što mu je bela dlaka bila meka i sjajna, ničim uprljana. Najpre sam pomislio da ga je neko izveo u šetnju i pustio da se izjurca, ali sam primetio da nema nikakvu ogrlicu o vratu, a osim toga, psi koji imaju vlasnika neće vam se tek tako trljati o nogu. Prema tome, bio je skitnica. Bio je ničiji, kao i ja, i zato smo se i našli i tako lepo razumeli.
Ležao je tu dole, ispod mojih nogu, ponekad se počešao desnom šapom iza uveta, i ćutao, on sa svojim vašima, ja sa cigaretom u ruci, ne znam šta sam i gde gledao, i da li sam uopšte nešto gledao, iako su mi oči bile otvorene. S vremena na vreme pomilovao bih ga po glavi, a on bi zatim ustao, protegao se, i ponovo se vratio ispred mojih nogu. Mislim da smo obojica bili zadovoljni i da nam apsolutno ništa nije bilo potrebno.
Već se počela spuštati noć, kad je naglo, gotovo uznemireno, kao potaknut nekim samo njemu čujnim dozivom ustao, ispružio se u svoj svojoj veličini i počeo da laje. Tužno, promuklo, rekao bih, bolesno. No, ništa se nije događalo, osim što mu je njegov sopstveni odjek odgovarao odnekle iz zidina koje su nas okruživale, i što bi se tek poneki par okrenuo da vidi zašto laje. Ništa se nije događalo, osim što ga je odjek izazivao, dražio, kao da mu se ruga, i on je lajao još žešće i još bolesnije, nesvestan toga da tamo, odakle se onaj drugi čuje, nema drugoga psa, da je tamo on sâm. Stajao je tako napet, sav je postao prigušeni, zakočeni trzaj koji čeka jedino nekakav jasan odgovor, samo jedan mig pa da se oslobodi i, pomislih, poleti. Ni moja ruka, koja mu je mirno i nežno ležala na glavi, nije uspela da ga umiri i ja nisam znao šta da radim, već sam samo glupo sedeo i pokušavao da dokučim razloge njegove uznemirenosti. Otišao je od mene, najpre u nekom besomučnom trku, a zatim je postepeno usporavao, i najzad pošao sasvim polako, lagano, kao ja što idem ulicama kada ne znam gde idem i zašto idem, verovatno je i sâm, nekom svojom psećom logikom, zaključio da tu nema logike, i po ko zna koji put u svom životu video da je sam. Ja sam sedeo još izvesno vreme, odbacio dopušenu cigaretu u travu i otišao iz parka. Kasnije, sutradan, pričali su mi da se vratio do moje klupe i, zatekavši je praznu, usamljenu, još dugo stajao i tužno gledao u pravcu kojim sam otišao.
Prolazili su dani, i već sam ga bio zaboravio. U stvari, dugo je padala kiša (kao i uvek kad se nešto dešava u mom životu) i nisam izlazio u park da sedim na onoj klupi i moj pas mi ni na pamet nije padao. No najzad je ogranulo sunce, i došlo vreme da se ponovo izađe iz sobe. Opet mi je (mada sam ovaj put sedeo na drugoj klupi, u sasvim drugom delu parka) prišao, normalno, kao da se dugo već znamo, kao da smo godinama već prijatelji. Opet su moji dlanovi počivali u njegovom toplom i mekom krznu i činilo mi se da prede, kao neka zadovoljna, sita i zbrinuta mačka u mom krilu (mrzim mačke!) a onda je ponovo naglo skočio i položio mi šape na ramena. Gledali smo se tako zagrljeni možda par minuta, i u njegovim očima video sam nešto što me je rastužilo, toliko rastužilo da sam se, sav, grozno naježio. Bi mi ga žao. Nikada ranije u nekim očima, makar i psećim, nisam video takvu potrebu za ljubavlju, takvu želju da se nekome pripada, toliku želju da bude sa mnom. Okrenuo je glavu, spustio šape sa mojih ramena i otišao u travu. Video sam ga kako, izgladneo, čupa vlati trave iz korena i žvaće ih. Bio je vrlo gladan, ali, kao i prošli put, besprekorno čist. Opet se negde izgubio, no ovaj put sam ga čekao.
Krenuo sam lagano kući, a on je koračao kraj mene, pored moje noge, kao dobro istreniran policijski pas, i pri svakom koraku doticao je moje listove. Voleli smo se. Uđoh u zgradu, i dok sam za-tvarao vrata, uhvatih njegov pogled koji mi je govorio, biću tu i ujutro, ne brini. Izneo sam mu tanjirić sa vodom i par kostiju koje su ostale od ručka. Liznuo mi je ruku.
Ujutro, kosti i voda na mom pragu ležali su nedirnuti, a na ulici, par koraka od mog ulaza, nalazila se nepomična i bezoblična bela masa isprskana krvlju, bela masa koja je, koliko sinoć, predstavljala moje pseto.
Pametan covek trazi resenje, budala izgovor...

Johhny Q
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 75
Придружен: 20 Мар 2009, 11:22
Место: Šabac

Порукаод Johhny Q » 21 Мар 2009, 22:27

VEČITI STUDENT
- Skica za roman -
On je pričao, jako lepo je pričao, i zato što je lepo pričao, ja sam samo sedeo preko puta njega i pažljivo slušao i trudio se da čaša pred njim uvek bude puna.
-E, sinko moj, kad bi ti samo znao kolko sam ja fakulteta promeno! Čuj, nemoj da pomisliš da sam ja glup ili tako nešto, jok! Bio sam ja dobar đak. osmoljetku sam završio sa odličnim, i malo mi falilo da budem vukovac, al jebiga, nisam nikad trčo za tim. Nije važno. A u gimnaziji sam stalno bio vrlo dobar, do mature. Onda sam se zajebo, a možda i nisam teo da učim, ko će ga sad znati, davno je bilo. Aj živeli. Doduše, maturu sam sa dobrim položio. Pa me onda mama i tata poslaše na fakultet. Kažu, kad mu ide i kad oće da uči, pa nek uči. Upisaše me na ekonomski, kažu, to se sad traži, to je perspektiva, al ja, pravo da ti kažem, nisam ga nikako voleo. Mnogo bre dosadno. I samo sam zbog nji godinu dana proveo tamo. A i dao sam dva ispita, ne mogu da kažem. Da sam se malo više potrudio, možda bi ga i završio. Al jok. Znaš kako ti je u Beogradu, te bioskopi, te pozorišta, koncerti, te kafane, ko će studirati. Daj da se živi dok si mlad. Dete, daj još jednu turu! I tako, prođe godina, vidim ja, ne volim ja ovo, ko će to celog života raditi. Dosadno, brate. Šta ću, kud ću, podignem ti ja ono malo dokumenata što sam imo i odnesem na književnost. E, to sam već više voleo. Al voleo sam samo dok nisam pošo na predavanja. Ja mislio to je samo sedi i čitaj, mnogo sam voleo da čitam, kad ono te narodna, te stilistika, te metodika, te ovo, te ono, dignem ti ja ruke i od toga. Reko, jebiga, ima još fakulteta, naću neki pametan, neki da mi odgovara. Al moro sam prvo u vojsku. To jest, nije da sam moro, nego da otarasim dok sam mlađi. A i tebi bi savetovo, di ćeš posle u dvajsedmoj-osmoj, nisi nizašta. Ni da legneš, ni da ustaneš, da potrčiš. Ja bi to pustio ljude, ko nije služio vojsku do dvajspete, ite smilim Bogom. Pa ja! I tako ti kažem, napustim ja i književnost, pa odo u vojsku. Pa sam se nešto mislio, pobogu, Radovane, ne može to tako. Daj, kad dođeš iz te vojske, uozbilji se malo, pametan si, fala bogu, zdrav si, prav si, šteta da ne završiš neki fakultet. I rešim ti ja da se uozbiljim. Dete, isto!
- Al jes. Došo ja iz vojske, a i ono malo što sam znao, -ja zaboravio. Znaš kako ti je, dve godine nisi pipno ništa, pa sad odjednom da učiš! I šta mi vredi što sam se ja uozbiljio, kad sednem da učim, pa pola sata - zaboli me glava. A jel ti nisam reko? Pa filozofiju sam upiso kad sam došo iz vojske. Gde sam ono stao? Aha. Filozofiju. Moš misliti kako sam učio! Pola sata učiš, pa onda ceo dan pred fakultetom. Sediš i gledaš ko prolazi. I to mi je neki život. Al tako se nekako desilo da sam bio skroz bez para, mati i otac poumiraše dok sam ja bio u vojsci, a ja nezaposlen, pa ti vidi. Ranije se znalo: đa u bioskop, đa u kafanu. A najviše sam voleo tamo u rupi da sedim. Znaš di je rupa? Znaš. Sedneš tamo dole, pa naručiš crevca u saftu ili kiseli kupus, pa se nabrebaš, i posle litru vina i udri! A kad sam tu filozofiju studiro, stanovo kod neke babe. Ma jok, kakav rod, nego bila matora, pa tela da ima nekog pored sebe, veliki stan, a ni kučeta ni mačeta, pa me kontrolisala. Zamisli, molim te! Te šta je bilo danas na fakultetu, te jesi odgovaro nešto, ko da sam u osnovnoj školi. Onda ti ja pođem na fakultet, na ispit recimo, pa svratim u rupu il u „Grčku kraljicu“, to ti je sad, valjda onaj „Plavi Jadran“, pa naručim kafu i jednu lozu i čitam novine. Šta ćeš! Posedim sat-dva, pa kući. Pa još sa vrata vičem: Ja položio, baba! A ona sva srećna. A ta predavanja sam udesio, sve posle podne, pa samo kažem, odo ja u školu, a ono iz bioskopa u bioskop. Veruješ ti meni, ja sam jedno šes meseci sve filmove po Beogradu gledo. Aj živeli!
- Međtim, dođe trijesta. Pogledaš, di si bio - nidi, šta s radio - ništa. Pa opet kažem ja, Radovane, pobogu i zaboga, uozbilji se, minut do dvanes. I rešim. Ispiso se sa filozofije, upiso medicinu. I proguro prvu godinu, i drugu nekako, al kad uđo u treću, a ono me odveli da sečem leševe. Muke moje. Doneli neku babu, svoji sedam banki, pa kad ispadoše creva, a ja bež! Noge sam povratio. I ne videše me, vala, više na medicini. A baš šteta. Do sad bi bio doktor. Al nisam mogo to da gledam, pa jebiga. Ej, sedi, di ćeš, aj da popijemo još po jednu, i samo još ovo da ti ispričam, evo sam pri kraju već. Jel važi? Mali, doneside još po jednu, pa šta košta!
- I tako, kad sam pobego sa medicine, rešim ja, matematiku ću, pa kud puklo da puklo. Znaš, još u osnovnoj školi sam dobro računo, pa ko velim, što ne bi bio profesor. Nije to loše. I vala, učio sam. Znaš kako sam učio. Ko ludak. I išo na predavanja redovno, i učio noću, nisam spavo bog te pita, i počo ja opet dobro. Došo do pola. Dve godine dao na vreme. Al već počelo, kad sednem da učim, spava mi se. Godine! Pa pogledam oko sebe na predava-nju, a ono sve deca. I dođe mi iz guzice u glavu. Kad nisam dosad ništa završio, neću ni od sad sigurno. I kažem sebi, jebiga, Radovane, taka i taka stvar, bolje ti je živ magarac nego mrtav doktor. Pusti fakultet, gledaj, zaposli se negde, i tako. Nisam našo poso, imam neku pomoć od socijalnog, da zamažeš oči, sedim tako po kafanama, pijem na tuđ račun i pričam. E, aj zdravo, moram da idem, a ti plati.
I tako, platio sam tri-četiri ture, i izašao i ja. A vama, ako baš poželite da čujete ovu priču iz njegovih usta, a vi svratite u „Plavi Jadran“ ili u „?“ , on je uvek za onim stolom u uglu. Ko zna, možda je Radovan još neki fakultet u međuvremenu upisao.
Pametan covek trazi resenje, budala izgovor...

Johhny Q
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 75
Придружен: 20 Мар 2009, 11:22
Место: Šabac

Порукаод Johhny Q » 21 Мар 2009, 22:29

***
Prošlo je dovoljno vremena da se rana ohladi i da zaboli onako pravo, istinski. Prošlo je dovoljno da mi se u glavi izbistri, da se misli stalože, i da jasno spoznam šta sam uradio. Da hladno, matematički i logički, razmislim o svemu, da sve analiziram, stavim na svoje mesto, utvrdim ko je tu kriv, ko je žrtva, ko kažnjen... A da li sam, i kada, uopšte, i umeo da logički razmislim? U redu, završio sam fakultet na kome se, iz-među ostalog, i o tome uči, a jesam li naučio? Da li je, uopšte, i šta, otkako sam upamtio, u mom životu bilo lo-gično? Otkako znam za sebe, a naročito otkako znam za Katarinu? Jesu li moji postupci iole bili plod nekakvog razmišljanja, ili su, kao pokreti one mrtve žabe na času fizike u srednjoj školi (ili biologije? Kao da to nešto me-nja, kao da je to nešto važno, sad ću cele noći pokušavati da se setim koji je to profesor u gimnaziji pre dvadesetak godina čerečio žabu... Eto ti logike) samo nesvesne reakcije na spoljne nadražaje. Jesam li ja svesno biće, ili nekakva mrtva, raščerečena žaba kroz čije je krake neko propustio elektricitet?...
Kažem sebi: misli. Seti se. Skupi opiljke svoje košmarne i raspadnute svesti na gomilicu, i pokušaj da je iskuješ u čvrstu, nesalomljivu, hladnu i oštru logiku, pa da njome, kao pijukom, zakopaš po ovoj noći i isko-paš na svetlo dana sve ono što se desilo. Šta si uradio. Šta rekao. Šta mislio. I zašto? Kažem sebi: ne treba da kopam, Sećam se. Ne vredi ni tražiti opravdanje, ni izgovore, ni braniti se glupim lažima kako se ničega ne sećam, i kako sam... to uradio u stanju pomračene svesti, ili afekta, ili neuračun-ljivosti, ili kako to već sudije i advokati zovu. Ne treba mi to. Svega se sećam. I kako je bila obučena. I kako me je gledala. I šta sam joj rekao. Svega. I zašto.
Pametan covek trazi resenje, budala izgovor...

Johhny Q
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 75
Придружен: 20 Мар 2009, 11:22
Место: Šabac

Порукаод Johhny Q » 21 Мар 2009, 22:32

***
Razmišljao sam. To sam jedino i mogao da radim u pauzama između lekarskog pregleda (vadili su mi krv da provere jesam li pijan, drogiran, šta li... Svašta. Rekao sam im da sam trezan i potpuno svestan svega) i milicionera koji su svakih nekoliko minuta ulazili u moju ćeliju. Jedan, ogroman, divljačkog lica i krvavih očiju, da bi mi udario par šamara, bez ijedne izgovorene reči. Drugi, podmukao, da se izviče na mene i da mi preti smrtnom kaznom, nazivajući me svakojakim imenima. Treći, prijateljski, sveže izbrijan i prijatnog mirisa, da me ponudi cigaretom, kafom (Jeste li gladni? mogu da Vam naručim neko pecivo iz pekare preko puta. Ili hoćete neki sok? Ne, neću ništa, hvala Vam. Jedino što hoću, to je da ostanem sâm. Da umrem.) Pitao sam ga, tek onako, da mu uzvratim na ljubaznosti, da mu pokažem da hoću da sarađujem sa njima (a hoću li?), šta će dalje biti sa mnom, šta me očekuje, kakva je procedura. Seo je naspram mene i sve mi ljubazno i pokroviteljski, kao da me teši, potanko objasnio. Ostaćete naredna tri dana u policijskom pritvoru, dok se ne obave neke pripremne radnje, a onda ćemo Vas proslediti istražnom sudiji. On će Vam odrediti pritvor dok traje istraga, mesec-dva, najviše šest meseci, a onda će Vam suditi. Videćete već. Objasnio mi je da će me u toku istrage voditi na mesto zločina (oni to već zovu zločinom, a nisu mi dozvolili da objasnim) na rekonstrukciju, da ću imati razgovor sa psiholozima, psihijatrima, da utvrde jesam li noćas bio lud, ili nisam. Ne želim da idem ponovo u tu zgradu. Ne znam hoću li moći da još jednom stojim ispred lifta, i držim je u rukama. Da objašnjavam kako sam je ubio. Šta sam mislio. Šta sam osećao.
Dakle, razmišljao sam. Tri dana ću ostati ovde. Pa onda šest meseci u jednoj drugoj ćeliji nalik na ovu. Pa onda godine u trećoj, nalik na prve dve. Posle će me, kad odslužim kaznu, pustiti u onaj drugi zatvor, s one strane rešetaka. A možda će me, posle razgovora sa tim silnim lekarima, proglasiti neuračunljivim i doživotno strpati u neku ludnicu. A možda će na suđenju, pri izricanju presude, zbog neke važne utakmice koju je juče izgubio tim za kojeg navija, sudija biti neraspoložen i besan, pa me osuditi na smrt? Sve je moguće.
Jutro je dolazilo. Poslednji sunčevi zraci zakasnelog leta nasrtali su na prozor moje ćelije, cepali se u dodiru sa rešetkama i tako rascepljeni dobovali po suprotnom zidu kao zemlja koja se lopatama zgrće u raku i udara u poklopac mrtvačkog sanduka. Gledao sam taj dronjavi, neubedljivi, patetični nagoveštaj jeseni, i razmišljao. Noćas su me nekoliko puta terali da im objašnjavam šta sam uradio, kako, gde, i zašto. Sve im je bilo jasno. Jedino mi nisu verovali kad bih im objašnjavao zašto sam to uradio. Kažu, tanak ti je motiv. Ljubazni me je samo gledao, ispitivački, pronicljivo, i pokušavao da shvati šta mu nisam rekao i gde se krije pravi motiv. Podmukli me je pitao, dobro, je s’ ti nju jebo pre nego što si sazno. Budala. Zakrvavljeni me nije ništa pitao. On bi, s vremena na vreme ušao, odradio svoje, i izašao. U očima sam mu, u kratkom predahu između udaraca, video da uživa. Možda na taj način postiže erekciju. Hteo sam da ga pitam je li oženjen, i da li, uveče, pred spavanje, išamara svoju ženu. Nisam ga pitao.
U svakom slučaju, to njihovo neverovanje nateralo me je da se i sâm zapitam. Kako se noć prelivala u jutro, i ispitivanja se ponavljala po istom scenariju i istom upornošću (njihova neverica i moje objašnjenje), počinjao sam da, duboko u sebi, i sâm sumnjam u svoj tanušni motiv. Da li sam je baš iz osvete ubio? Da li je baš sve tako kako pokušavam da prikažem? Setio sam se trenutaka koje sam provodio u svom krevetu, sa otvorenom knjigom i upaljenom cigaretom. Zaboravim li na cigaretu, ona bi izgorela, i pepeo bi se, zadržavajući svoj pređašnji valjkasti oblik, odvojio od filtera i pao na posteljinu. Svaki pokušaj da ga sklonim u pepeljaru uništio bi krhku formu bivše cigarete i na posteljini ostavio crnu mrlju. Tako je i sa mojim životom. Pokušavao sam da ga sačuvam u pređašnjem, ili bilo kakvom obliku, a u stvari sam ga rastrljao i ostavio od njega samo tragove, prljav-štinu. Ništa od života više nije vredno živeti. Kakva me starost čeka, kakva budućnost, ovakvog samog, neuspešnog, promašenog, ostavljenog? Snage nemam, hrabrosti nemam da se ubijem. Ništa zato, onda ću naterati njih da to učine umesto mene. Napraviću neko gnusno, bolesno, patološko zločinačko delo za koje sleduje smrtna kazna, i oni će je izvršiti. Da li je to motiv?
Pametan covek trazi resenje, budala izgovor...

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2974
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Viktorija Vi » 21 Мар 2009, 22:33

:dada

Johhny Q
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 75
Придружен: 20 Мар 2009, 11:22
Место: Šabac

Порукаод Johhny Q » 21 Мар 2009, 22:34

***
Slabo spavam. Noć mi prolazi u prevrtanju i zurenju u tavninu tavanice, i u očajničkom i očajnom prizivanju onih lepih ženskih lica i tela koja su me, u slobodi, pohodila i odnosila u san. Nikada nisam mogao da se preveslam na drugu stranu ako ne bih prizvao neko lice, onu u koju sam zaljubljen, ili onu koju sam sreo na ulici, ili video na TV-ekranu, da me zagrli, ugreje i uljuljka. A ovde ih nema. Sve su ostale sa druge strane ograde. Pa me, u toku noći, san prevari tek u cik zore, sat ili dva, najviše, pre ustajanja. A i to. Nije to zdrav, odmarajući san, više bunilo, uz zadah znoja i hrkanje mojih sapatnika. Mislim, ako jednom odavde izađem, ako jednom ponovo usnim u zagrljaju neke lepe prolaznice, shvatiću da sam ovo sanjao. A možda se zaljubim. Onda ću, svake noći, živeti tek kad me ona privije na svoje bele, i tople, i meke grudi. Kako je to apsurdno: živeću u snu, a život sanjam. A, ko zna. Tanka je granica između sna i jave. Možda je i nema. Možda se ono zbog čega sanjam da sam ovde, nije ni dogodilo. Možda sam se, shvativši da je ta prelepa devojčica moja ćerka, zaljubio u nju, i otad sanjam. Otvoriću oči, osvrnuti se po učionici i nastaviti da predajem ili ispitujem, shvativši da sam onu noć i ovih sedam godina, koliko sam u Požarevcu, sabio u jedan trepet sna
Pametan covek trazi resenje, budala izgovor...

Johhny Q
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 75
Придружен: 20 Мар 2009, 11:22
Место: Šabac

Порукаод Johhny Q » 21 Мар 2009, 22:38

***
Telefoniram Milici.
- Dušo, samo da ti se javim. Jutros sam kopao po nekim starim stvarima po tavanu, hoće ovde kod mene nešto da preuređuju vešernicu, pa im smeta moj krš, znaš. Pa sam našao neke stvari i malo sam se zamislio nad njima. Ne znam šta mi je naspelo, ali, eto, kažem ti, nešto me cimnulo i ja moram danas da odem u selo. Sto godina nisam bio tamo, eto, pravo da ti kažem, ne znam odakle mi to došlo, idem da upalim sveću ocu i majci, ne znam ni koliko ću ostati, možda samo do sutra, možda neki dan duže... Javiću ti se kad stignem nazad... Volim i ja tebe... Zdravo.
Lakše mi je. Ne samo to što sam odlučio da izbistrim neka stara mesta i vremena, da povratim i osvetlim svoje detinjstvo i mladost, već i to što imam nekoga da to podelim, imam obavezu da se javim nekome kome je stalo, imam nekoga ko će se brinuti ako se ja ne javim dva dana. Hvatam prvi autobus koji me nosi u selo. Koračam dugim šorom koji vodi od centra sela prema groblju. Bacam poglede u poneko dvorište pokušavajući da iščeprkam neku zaboravljenu uspomenu.
Uzalud. Sve se promenilo. Tridesetak godina nisam dolazio u selo. Nemam ovde nikoga. Ni rođaka, ni prijatelja. Moji su se doselili ovamo, u Mačvu, iz Azbukovice pre mnogo godina, ostavivši sve svoje tamo. Ovde nisu imali ni mnogo prijatelja, ni bliskih rođaka. Tamo nikoga nisam zapamtio. Ovde nemam nikoga. Sve što me za ovo selo veže, i sve što ovde imam, na groblju je.
Stojim kraj zakorovljenih grobišta Milisava i Dobrile. Dva istrulela, polomljena od starosti, izvaljena krsta, mahovinom obrastao spomenik, utolegla zemlja. Truli drveni sto i klupica. U šta su se pretvorili moji koreni, moje uspomene, moj život...
Razgovaram sa Milisavom. I on mi, iz moje glave, odgovara...
- Evo me, Milisave. Dugo se nismo videli. Dugo me nije bilo. Jebiga, tajo, da ti se pravdam, znam i sam da ne vredi. Al’ eto... Vidiš, stariji sam sad nego što si ti bio kad smo te sahranjivali, a opet ništa ne znam, još tumaram, i još uvek živim i razmišljam kao da imam petnaest godina. A ti... Ležiš, eto, i ne misliš ništa... Briga tebe, moj Milisave.
- Gajde mu jebem, Miroslave, pa što smo te slali u te škole, da učiš, kad ništa naučio nisi. Tol’ke pare i tol’ke muke, pa ništa... A da si to lepo ost’o u selu pa radio svoju zemlju, i gajio svoju marvu, da te Bog vidi. Od zemlje se mnogo nauči, moj sine... I što prodade ognjište, crni Miroslave? Zato ti tako i ide... Ume zemlja i da nagradi, i da kazni, dete moje. I sad si doš‘o da me pitaš šta ćeš. Šta da ti kažem, stisni zube i guraj dalje. Nešto će biti, jebiga, i tu niko ne može da ti pomogne, sem ti sam. Pa ti vidi, sinko...
- E, mnogo si mi pomogao, Milisave. Baš si se pretrg’o... A, u stvari, nisam te ni pitao da mi pomogneš, eto, samo sam došao da popušimo po jednu, ti i ja, da ti se izjadam, mislim, biće mi lakše. Ti misliš, ja ne znam kako mi ide, i što mi tako ide, misliš da nisam znao da se ljutiš što sam sve prodao, al’ znaš i sam da ja nisam za zemlju, tajo, znaš da nisam od te građe tesan.
Zapalim dve cigarete i jednu zabodem u zemlju više glave moga oca Milisava, stojim i gledam u plamen sveća i dim iz cigarete koji se podiže ka nebu. Kad se okrenem i pođem, ostaće gomilica pepela i malo jezerce žutog voska, bar dva-tri dana poznavaće se da je i na ovom grobu neko bio.
- Nâ ti, MIlisave, jedan duvan, ovo su fine cigare, prijaće ti, nije ovo ona krdža što si ti pušio, pa cela kuća smrdela. Ovako ti se, tajo, živi u Beogradu, vidiš, nije nam baš tako loše. Samo da mi je malo nanine kujne, uštipaka i pite savijače, ih, što bi to bilo...
- Sad će tebi nana da zamesi uštipke, čedo moje, profesore moj. Nije nani teško. Pusti ti taju, uvek je tebi nana govorila, idi, sine, uči školu, nemoj da se zakopaš ovde, u ovu zemlju, da se mučiš i skapavaš k’o tvoj otac, nije to za tebe... Sad će nana, časom, uštipke, dok se vas dvojica ispričate, gotovo...
- Nemoj, majka, da se mučiš, lezi, odmaraj se, neka uštipaka, neka pite, neka sve, ja ću da ispušim, pa odoh, samo sam svratio, da vas obiđem, da me želja mine. Drugi put, nano, kad dođem, onda ćeš mesiti, pusti to...
A znam da lažem. Neću doći drugi put. I utolegla zemlja na dva groba zna da lažem. Ćuti. Ne odgovara.
Pametan covek trazi resenje, budala izgovor...

Johhny Q
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 75
Придружен: 20 Мар 2009, 11:22
Место: Šabac

Порукаод Johhny Q » 21 Мар 2009, 22:39

***
Odlazim. Za mojim leđima, istok senči nebo, i more, i kamenje, i zgrade, crnilom. Na zapadu, krvavo sunce davi se u crvenilu mora. Kakva slika! Zadržavam je u sebi, da je se setim u onom zadnjem magnovenju, pred onaj drugi, sudbonosni i večni, odlazak. Pred poslednje putovanje...
Gledajući ovu sliku, dozovem iz neke davne dubine prizor sunčevih zraka koji se lome o zlatnu kupolu crkve u “Idiotu”. Kad god bih, nekada davno, dolazio u Beograd u sunčanim popodnevima i predvečerjima, sačekivala me je Saborna, i nagonila da se sećam kneza Miškina i tog čudesnog prizora. I uvek bih, kao po pravilu, kao po diktatu, odlazio u svoj stan, i zatvarao se u svoju sobu, i razmišljao o smrtnoj kazni. Šta sam tada mislio, - ne znam. Ne sećam se. Nije ni važno. Važno je, sada, eto, to što me, kilometrima daleko od Saborne crkve u Beogradu, i godinama daleko od onih dana kada sam čitao Dostojevskog, jedna potpuno slučajna slika nagoni na ista razmišljanja. Kako je sve povezano!
Pametan covek trazi resenje, budala izgovor...

Johhny Q
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 75
Придружен: 20 Мар 2009, 11:22
Место: Šabac

Порукаод Johhny Q » 21 Мар 2009, 22:44

***
“Sine moj mili (eto, čak i ne znam imam li pravo da ti se tako obraćam), ja sam postao svestan, davno, da sam promašen čovek... Da je sve uzaludno i propalo. A eto, mislio sam, tek na kraju svog životnog puta čovek sme da se osvrne iza sebe, da rezimira i da kaže je li uspeo u životu, ili nije. Mislio sam, danas će, sutra, za nedelju dana, desiće se nešto, nešto uspešno, nešto dobro, što će promeniti i osvetliti preovlađujući crni ton na mojoj životnoj stazi. A nikako se ne dešava... I, konačno sam izgubio strpljenje da dalje iščekujem neko poboljšanje, preokret. I osećam da sam na kraju puta, na onom stajalištu, na vidikovcu gde imaš pravo, ili možda obavezu čak, da se osvrneš i da pogledaš šta si uradio. Da podvučeš crtu. I, sve što vidim iza sebe, je pustoš... Možeš li da zamisliš kako se osećam!... Nekada, davno, još u gimnaziji, na času književnosti, pročitao sam jednu pesmu, i ta mi je pesma, čak ne ni cela pesma, već samo par stihova, ostala za ceo život kao nagoveštaj, kao slutnja, osuda, ni sam ne znam, kao neki utisnuti žig kojega su nosili lopovi i kurve u srednjem veku. Na čelu, na obrazu, negde gde ne može da se sakrije... ‘Sve što sam voleo, umrlo je vičući ime moje, a ja mu ne mogah pomoći.’... Već to je strašno, i surovo, i neopisivo bolno, a možeš misliti kako izgleda u koži nekoga ko, ne da ne može da pomogne, već ubrzava, pomaže, prouzrokuje umiranje svega dragog! A zašto to radim? Ne znam, kćeri moja... Ne znam. Da li je to nesvesno, da li je to nekakva pakosna igra sudbine, da li je to neki zločinački gen u meni, ne znam. Čitao sam negde da je dovoljno da običnoj muvi promeniš jedan jedini gen, pa da ona promeni seksualnu orijentaciju, da postane homoseksualna muva! Eto, ja ne verujem u slučajnosti. Kako se naučnici igraju muvama, zamorcima, pacovima, i ja imam osećaj da se neko više biće, neki savršeniji i svemoćniji naučnik od naših, ljudskih, poigrao sa mnom, i u svojoj epruveti nešto uradio sa mnom... Zašto?... Zašto baš ja? I zašto se sve to slomilo na tebi, i na svima koje sam uništio, ojadio, povredio? U redu, svi ti naučni eksperimenti, i zlobne igre i iživljavanja nad nedužnim i bespomoćnim životinjama, verujem, doprinose napretku medicine, i, šta ja znam, možda pomažu da se kasnije izleče neke teške bolesti, ali, šta ima pacov od toga? Kakvo zadovoljstvo, kakvu nagradu za svoje nevoljno žrtvovanje? Kakva je moja satisfakcija u svemu tome, jer, eto, čak ni saznati neću da li se taj veliki naučnik sa mnom igrao uzaludno? I je li uspeo da izleči tu bolest zbog koje je vršio eksperimente nada mnom? Podseća me to na šahovske figure, na prvog žrtvovanog pešaka, na početku partije... Kakvu nagradu, kakvo zadovoljstvo ima taj pešak, ako njegova vojska dobije partiju, ako je on pao već na početku bitke? Žrtvovan zarad višeg cilja! Pa, koji je to viši cilj? Imam li ja neki svoj sopstveni viši cilj? Viši cilj: to sam ja sam! To si ti, srećo moja nesrećna! Ti si trebala da budeš moj najviši cilj! I, čiji je sad zločin to što se desilo? Najlakše je reći da sam ja kriv. Najlakše je sve svaliti na, bar tako mislim, nedužnu figuru... U redu, ja pristajem da ponesem deo krivice, jer sam dopustio da budem beslovesni i bespomoćni pešak na tabli, marioneta čije konce vuče neko nevidljiv, ali, ima li kazne za onoga ko je žrtvovao figuru, ko vuče te konce, ko se poigrao genima? Jer, kažem ti, ne verujem u slučajnosti... Ako su to geni, kako to, da se baš taj jedan, i samo on, izvitoperi, izmeni, degeneriše, pa da se dobije ovo... Mora da postoji neko u toj laboratoriji, ko čeprka po epruvetama, posmatra šta je smućkao i zlobno i zlurado se cereka... I, šta će se dogoditi kada izađem pred njega i pogledam ga, optužujući? Jer, ne bojim ga se, sunce moje. Ne može me kazniti. Ne može mi ništa što mi već nije učinio. Ne može mi ništa što će me zaboleti. Imam snage, i imam puno pravo da ga pitam: šta sad? Imaš li ti, Bože, grižu savesti? I kako stoje ovakvi ožiljci na tvome licu?
A, možda je sve uzalud. Konačno sam shvatio da ti sve ovo, sunce moje, pišem kako bih nekako uspeo da organizujem svoje misli, pa da, kad izađem pred Boga, pred tebe, imam neku nit, neku ideju vodilju, da ti uz pomoć te niti objasnim šta se sve događalo, i šta je dovelo do toga da se ovako završi, ovako tragično i izvitopereno, da ti mene dočekuješ tamo, na nebu, među mrtvim dušama, umesto ja tebe, kao što je i red. Da te, kao novorođenče, dočekam, rodim, da te gore, na nebu, naučim da govoriš, da hodaš, ili šta već, verovatno i tamo postoji nešto čemu te stariji, oni koji te tamo dočekaju, mogu naučiti. U smrti, kao što bi i u životu. A onda, mislim, možda se nećemo ni sresti, tamo negde. Možda si ti u onome delu neba gde idu pravedni, nevini, bezgrešni. Jer ti, srećo moja, i nisi imala vremena da u životu zgrešiš. a mene će smestiti u onaj odeljak u kome se nalaze zli. Promašeni. Ubice, bludnici, secikese, licemeri, izdajnici. Kukavice. Lopovi. Lepo društvo. Kao kod Dantea. Uostalom, ako pratim onu nekakvu analogiju iz života, možda i ne treba da se srećemo. Ja tebe, zlato moje, nisam dočekao kad si izlazila u život. Niti sam te čemu naučio. Niti sam te, eto, u smrti sačekao... Zašto bi ti, onda, mene? Možda sam, eto, zaslužio i tu, poslednju, i večnu, i najveću kaznu?...
Već mi se koči i trne ruka kojom pišem. I rukopis mi, kao i misao, uostalom, postaje nečitak i nera-zumljiv. Možda je to znak da treba da prekinem. Da li je to sve? Ima li još šta da se kaže? Mogao bih, i voleo bih, dete moje, još čitave godine da pričam sa tobom. Makar ti i ne odgovarala. O svakodnevici. O ocenama u školi, o prvoj ljubavi... O bilo čemu... A, čemu to? Evo, spremam se. Nekada sam mislio da ljudi, ljubav, kućni ljubimci, predmeti, ne umiru sve dok ih se neko seća. Da i ti, i tvoji deda i baka, koje nisi ni upoznala, živite sve dok vas se sećam. Dok vas pamtim. A, evo, srećo, ja se sada spremam da vas sve, konačno i definitivno, ubijem. I čemu, onda, priča...? Ostaviću ovo pismo da bi ti, kroz nečije tuđe oči, i tuđi um, možda, saznala nešto o meni. Ne znam ni sam. Uostalom, dosta je. Ne želim više da se ispovedam, da se pravdam, da objašnjavam. Ne želim više ništa. Zbogom, dete moje. Ko zna, možda i tamo postoje neki zemljotresi, kataklizme, poplave, haosi, možda se i ta dva sveta, tvoj, nevini, i moj, zločinački i grešni, u nekom haosu i katastrofi izmešaju i ispreturaju, pa se i sretnemo, ti i ja, negde, u večnosti...”
I, eto... To je to... Sve sam završio. Savijam pismo, na koverti napišem: “Mojoj, odavno mrtvoj, kćerki Gordani”. Ostavim pismo na stočiću u sobi. Na vidnom mestu. Proverim. Odem do vrata sobe, bacim pogled koji obuhvata celo moje poslednje boravište. Prvo što vidim je bela koverta na stolu. Dobro je. Neko će ga naći...
Pametan covek trazi resenje, budala izgovor...

Johhny Q
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 75
Придружен: 20 Мар 2009, 11:22
Место: Šabac

Порукаод Johhny Q » 21 Мар 2009, 22:52

Zastanem na sredini mosta. Pokušavam da prodrem u tamu unutrašnjosti automobila koji jure pored mene, ne bih li uhvatio poglede vozača. Da li neko uopšte registruje moje prisustvo na mostu? Gledaju li me sa sumnjom? Znaju li šta sam naumio? Hoće li se neko zaustaviti i izaći iz kola da, kao u filmu, pokuša da me odgovori, da me ubedi? Ili nikoga ne zanima? Ili me ne vide? Možda sam već nedohvatan, nedostupan, možda već ne postojim? Možda me, zaštićujući svoju zamisao, onaj odgore umotao u oblak magle, u plašt ništavila, sakrio od radoznalih i dobronamernih pogleda? Možda sam već mrtav? Možda sam odavno već skočio, a ovo što se sada dešava, samo je nečije sećanje, nečiji san, nešto izmaštano? Ili, možda...? Čitao sam negde, ne sećam se gde, da i materija, molekuli, atomi, šta ja znam, čestice nekog čudnog i komplikovanog naziva, imaju pamćenje. Rudimentarno, doduše, ali ipak. Pa, kako se slučajnom kombinacijom tih čestica formirala vasiona, pa planete, pa sve ostalo, do jednog ovako složenog i raznovrsnog organizma kakvo je moje telo, zašto se, onda, istom takvom slučajnom kombinacijom tih rudimentarnih pamćenja ne bi formiralo ovakvo složeno i, da kažem, sofisticirano sećanje na odavno svršeni život? Lupetam, kao i obično. Pa, još juče popodne, predveče, napisao sam u pismu Gordani da ne verujem u slučajnosti... pa dobro, eto, možda nije slučajna kombinacija. Možda je isplanirana, dirigovana, sklopljena. Možda to onaj Veliki Arhitekta, ili Veliki Slikar, od raznobojnih i raznovrsnih i različitog oblika pojedinačnih sećanja sklapa u mozaik jedno sećanje mrtve materije, po nekom planu, ili nacrtu koji je samo njemu poznat. Možda su me odavno pojele ribe, ili su me našli, pa isecirali, ispitali, istražili, slegli ramenima i sahranili. Zbilja, gde li se sahranjuju skitnice i beskućnici? Gde li će mi biti konačište? Hoću li ležati negde blizu Lidije? Voleo bih. Da bar u smrti, u večnom i konačnom imam malo sreće. Da, kada se ovo telo konačno raspadne i u prah pretvori, posredstvom žilica trave, drveća, kišom ili crvićima i glistama, pronađem neki tajanstveni i zamršeni put do Lidije i, makar u večnosti, izmešam svoje atome sa njenim. Mada to nema nikakvog značaja. I materija koja je nekada bila moja Lidija, i materija koja je nekada sačinjavala mene, odavno su izgubili svoj identitet i osećaj pripadnosti, i to bi, eventualno, bio spoj dva ili više potpuno bezličnih i savršeno istovetnih, kao i svi ostali, atoma, i ništa se neće dogoditi, ako do tog spoja i dođe, i to nema ama baš nikakvog značaja, ni smisla. Svejedno. Lepo mi je dok tako mislim. Romantično. Večna i besmrtna ljubav. Kao Romeo i Julija. Kao Piram i Tizba.
Stvarno, kako ću se osećati? Kako se, kad već dođoh do literature, oseća pisac koji gleda u poslednju stranicu svog romana, svog životnog dela? Kako izgleda, u dnu te poslednje stranice, napisati “KRAJ”? Oseća li se olakšanje, ili nostalgija, ili zadovoljstvo, ili možda autora hvata panika, nestrpljenje da se počne neko novo delo, ili možda žal za svim onim emocijama, i mislima koje su ga opsedale dok je pisao svoj roman, a koje, možda, i nije ugradio u priču? Da nisam ja, slučajno, junak jednog takvog dela? Uostalom, zaštose to uopšte zove junak, kada u pitanju može da bude i kukavica? Zar nisam i sam odličan primer...? Kada bi neko pisao roman o mom životu, da li bih bio junak? Hm, a zašto bi neko uopšte pisao nešto takvo? Bilo bi crno, i depresivno, i dosadno. I čitalac bi ga, sigurno, ostavio pre završetka...
Da, ali čak i pod takvim okolnostima, glavni lik mora da ostane u priči do kraja. On i ne odlučuje o tome. Dakle, nije moje da biram kad ću, i kako ću, i hoću li uopšte. Pisac će odlučiti kada da stavi tačku. Ništa, jednostavno ništa, ne zavisi od mene. Moje je samo da odigram po scenariju koji mi je napisan. O, Bože, ako te ima, završavaj ovo mučenje već jednom!...
Eto, našao sam, na kraju, pravu reč. Ovo i jeste baš to. Kao u srednjem veku inkvizicija, kao da mi neki veliki inkvizitor izvlači priznanje nekakvo, za zločin koji je, u stvari, izmišljen, koji i ne postoji. Kao da sam veštica iz Salema. I, pod tim mukama, priznajem sve, i što nisam učinio, samo da bi mi sudija olakšao i prekratio. Sve je ovo, u stvari, izmaštano, i nikada se nije dogodilo. Neko me je, iz zlobe, ili zavisti (mada, ni pored najbolje volje, ne vidim zašto bi meni neko bio zavidan...), ili, možda, da bi sakrio i odvratio pažnju sudije od svog stvarnog zločina, prokazao, i stavio pred besmislen i bezrazložan i apsurdan sud, koji za sve one koji stanu pred njega, ima samo jednu presudu. Presudu, koja će se uskoro izreći i meni. I kaznu, koja će se uskoro izvršiti. Jer, već se bliži dan. Dole, ispod mosta, već počinju da se okupljaju ribolovci. Još, dakle, ima ljudi koje voda privlači i priziva. Koji, doduše, spas nalaze u letargičnom praćenju plovka, i prazne glave, praznih misli, odmornih očiju, prikupljaju snagu i pune baterije za nove bitke sa stvarnošću. Da sam ja... Ali, to nikada nisam mogao. Nikad me nije privlačilo. Ja tu ne bih, zasigurno, našao spas, ni smirenje, ni energiju. Mene bi voda, i taj besmisao i letargija odvukli, svejedno, opet na ovu stranu, u crne misli i ka samouništenju. Šta god radio, sve me vodi tim putem...
No, sad nije ni važno. Ono što je sad važno, ono što me u ovom trenutku opseda, i muči, to je, eto, ta gomila ljudi dole, ispod mosta. Šta da radim? Videće me, čuti. Izvući će me. Ni ovaj poslednji zadatak neću uspeti da rešim valjano. Kakva sam ja greška, kakav sam ja propust, kakav neuspešan eksperiment, kakva ironija sudbine! Ništa, ama baš ništa ne ide kako treba. Kako želim. Kako moram. Sve me vodi ka jednom rešenju, ka jednom ishodištu, a kada, konačno, dođem nadomak rešenja, nadomak cilja, ispostavi se da ni to rešenje nije valjano, i da ne mogu da ga dosegnem. Ići dalje u krug, ili to jednom preseći, pa kako bude? Preseći, rešiti, skočiti... Da. Skočiti, pa, ako me izvade, tako je moralo, ako me ne izvade - rešio sam zadatak. A, možda se ispostavi da me neće ni čuti, ni videti, pa, samim tim, ni izvaditi iz vode, pa će rešenje biti jednostavno, a ja, eto, nisam u stanju da ga vidim. Kao u matematici. Kao loš đak koji dospe do pred sam kraj zadatka, i na tom kraju ne ume, ili ne sme da stavi očigledan znak jednakosti između dve strane jednačine, koja je već rešena... U svakom slučaju, popušio sam poslednju cigaretu iz paklice. Zgazio opušak i ugasio ga. Bacio kutiju preko ograde mosta, i gledam je kako tone u mrak. Isto kao što ću i sam. Neće se videti, već posle par metara, u deliću sekunde, progutaće me mrak, ali, hoće li se zvuk probiti? Zvuk udara o površinu vode, hoće li se čuti, gore, na mostu? I, koliko će trajati od trenutka kad se odlepim, do spajanja sa vodom? I, hoće li boleti? I, dokle će dopreti krugovi na vodi, nastali udarom mog tela? Hoće li dospeti do obale? Hoće li nešto od mene, makar poslednji izdisaj, zadnji treptaj, zadnji dah, dodirnuti obalu, poslednji put zapljusnuti jedan surovi svet koji me nije trpeo, koji me, evo, izbacuje iz sebe? Hoće li taj zvuk biti znak oslobađanja? Sirena za prestanak opasnosti? Znak da se nastavi svakodnevni život, kao da se ništa nije dogodilo?
I, eto, podvukao sam, na kraju ove noći, poslednju crtu. Sabrao šta ima da se sabere, oduzeo šta ima da se oduzme, završio. Dobio rezultat. Nema više šta ni da se sabere, ni da se oduzme. I podeljeno je šta je imalo da se podeli. Gotovo je. A, ono što je važno, ako je sada uopšte bilo šta važno, to je taj rezultat koji sam dobio, koji se nalazi ispod crte. Nula... Ništa. Prazno...
I sad mi još nešto postade, odjednom, u trenu u kome prebacujem noge preko ograde mosta, u deliću sekunde pre nego što se odlepim, i zaplivam vazduhom, kristalno i neopozivo jasno. Bože, pa kako se nisam setio ranije! Prva, to jest, jedna od prvih lekcija iz matematike... Sve je nula. I rezultat mi govori. A sabiranje, oduzimanje, ništa se ne menja. I, sve što se množilo, sve se svodi na nulu. I Lidija, i Gordana, i Boris, sve je nula. Sve je ništa. I sve brige, problemi, bolovi, nelagode, smrti, sve misli i sve borbe, sve ljubavi i svi pokušaji, svi životi i sve smrti koje su se bar očešale o mene, koje su se, ma na trenutak, naslonile na mene, svode se u nulu. U ništavilo. Da sam bar o tome mislio ranije, sve bi ovo mnogo ranije, i mnogo bezbolnije bilo gotovo. Mnogi ne bi bili povređeni. Mnogi bi bili srećniji. Bezbrižniji, lepši. Bez ožiljaka. I sve bi se širilo, raslo, umnožavalo. Lidija bi imala decu, Boris bi bio inženjer, negde, u svetu, sa svojim ocem, jedan delić sveta bi bio zdrav, i plodan, i neki plodovi bi sazrevali. Ovako, otpali su i umrli sa jednom trulom granom.
Kiša i dalje pada. Sve se oko mene izjednačuje, i stapa u jedno novo okruženje, moje poslednje. Mutna, hladna, prljava voda. Gore, i dole. Svuda oko mene. Svuda po meni. Svuda u meni. Ostalo mi je vremena za još samo jednu misao. Na šta da ga potrošim? Šta je ta zadnja misao, zadnja reč koja će mi blesnuti kroz glavu?
Otkad znam za sebe, bio sam prepušten sam sebi. Nikoga da mi pomogne, da me zaštiti, da mi pokaže put, da me negde usmeri. Posavetuje. Vodi. Niko da neguje, orezuje, kalemi, prska ovu granu. Postao sam divlja voćka. I plodovi su, ako ih je i bilo, bili opori, gorki, kiseli. A, moglo je i drugačije. Da je samo neko pokušao...
Nikada nisam o tome mislio, iako sam sve probleme tokom svog životnog puta rešavao sam. A, evo, sada, na kraju, pred poslednjom preprekom, prvi put razmišljam o tome, i prvi put se bojim. Hoću li uspeti, ovaj put? Hoću li rešiti uspešno svoj poslednji zadatak? Hoće li, o ironije, taj poslednji biti jedini uspešno rešen u mom životu? Ili ću i ovde promašiti, pa ostati da nemoćno i bezuspešno dotrajavam dok se Onaj ne smiluje da mi prekrati sve muke? Hoću li se gasiti, gladan, umoran, star, nemoćan, bolestan? Hoće li drugi, umesto mene, i na to poslednje pitanje odgovoriti? U svakom sluaju, celoga života nosila me matica. Nikada nisam plivao, samo sam se održavao na površini. Pa, sad ću se prepustiti. Neka me odnese. Neka potonem. Nek me ne bude. Dosta je.

***
Sve sam probao. Nemam više ni želje, a ni snage da probam ponovo. A i čemu?
A nemam ni hrabrosti da prekinem... Čega se bojim?
Smrt nije kraj života.
Smrt je kraj besmisla.
Smrt je kraj pokušaja.
Smrt je kraj promašaja.
Smrt je kraj poraza.
Smrt je kraj bola.

***
Most u Brankovoj.
Jednom sam već ovde sedeo.
Pre toliko godina...
Letim.
Divno je...
Pametan covek trazi resenje, budala izgovor...

Johhny Q
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 75
Придружен: 20 Мар 2009, 11:22
Место: Šabac

Порукаод Johhny Q » 21 Мар 2009, 22:52

Eto...
Pametan covek trazi resenje, budala izgovor...

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 05 Авг 2015, 22:25

Pozdrav,drago mi je da si tu.
:mah :mah :mah
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE