Komadić moga neba

Vaša proza...

Уредник: anaatanas

Корисников грб
Emi Li
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 615
Придружен: 16 Сеп 2008, 23:37
Место: Svrljig
Контакт:

Порукаод Emi Li » 03 Дец 2008, 22:28

PISMO DEDA MRAZU


Ja sam se nešto setila… Za ovu Novu godinu neću mašinu za sudje, nemoj da se čudiš, ja bih samo da me malo vratiš u one devedesete, jesu bile nikakve, ruku na srce, i inflacija i besparica, sve to stoji… ma bile su to strašno loše godine… ali za nekog ko je imao devetnaest to su bile dobre godine, najbolje godine koje ni gorčina teških vremena nije mogla umanjiti… Zato te molim, makar na jedan dan, ma makar na pola dana da ponovo virnem u te devedesete, da sam ponovo u Zaječaru, da sam školarac, onakva čupava kao Janis Joplin, u crvenoj kariranoj košulji i farmerkama kupljenim u Segedinu, starkama sa potpisama najgorih djaka moje škole, ma baš takva musava i nikakva, sa onim obrvama i bez šminke…

Vrati mi ponovo moje drugarice, one koketne i sujetne, ali ipak moje, i one smešne uobraženkoviće, moje drugove koji su i više od nas visili pred ogledalom. I one sveske u kojima je sve pisalo sem lekcija. Daj mi jedan veliki odmor na kome nas deset delimo jednu cigaru i to nam je dosta! I jedan čas matematike, pa neka baš ja izadjem pred tablu, od sreće bih se svih zadataka setila.

I da se kladimo da bih se pre svih popela na spomenik na Kraljevici! Ne bih se plašila, na časnu reč! Onu trim stazu prešla bih dok trepneš! I tri kruga oko stadiona! Ma ne bih ni pomislila da bežim sa časova! Neću mrzeti profesore! Samo me ponovo makar malo vrati u ono doba kada mi je bilo dovoljno sve ono što mi je sad malo! Onda kada sam se hranila muzikom, umesto vode šetala kišnim ulicama nesvesna toga koliko sam ustvari srećna! I daj mi jedno parče bilo koje svirke1 Hoću da opet sedim na skveru i da mi bude dosadno! Da se smejem i gledam izloge, da se glupiram, da jedem onaj čuveni burek sa prilozima u *Peri Žderi* i da se svi čude!

I samo još jednom da vidim sve one dečake zbog kojih sam plakala! Pa makar me ponovo onaj tršavi ostavio, ja sada znam da mi se posle i vratio. Onu jednu pesmu što mi je Pera pevao na gitari! Kafu ispred pozorišta! Onog mog druga koji me na desetogodišnjici mature pitao da li sam ove iste noge imala i kad smo išli u školu… Moj drug, moj prijatelj, koga smo krili od devojaka jer su ga previše njih volele… I da mu kažem da će se jednog dana ugojiti, osedeti, i da se tome smejemo i do suza, da nam to vreme bude daleko hiljadu svetlosnih godina…Volela bih to, dragi moj Deda Mraze… Da ponovo, makar na tren, imam šesnaestu, sedamnaestu… devetnaestu… svejedno… Slatko mi je na usnama čak i kada ih izgovorim…

Mooolim te, pa neka mi to bude poslednji poklon od tebe, nikada ti više ništa neću tražiti! Ako treba, prestaću i da verujem u Deda Mraza! Eto…!

Слика
Bačeno srce uvek nadje svoje mesto.
I onda to bačeno srce više ne plače često.

Корисников грб
vlasto68
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 81
Придружен: 04 Јул 2007, 15:59
Место: NOVA VAROS
Контакт:

Порукаод vlasto68 » 04 Дец 2008, 12:15

POŠTOVANA EMI LI,

Verujem da dobro znaš šta ja mislim o tvom pisanju. Osetio sam to već posle Tvog prvog objavljenog posta.

Da, da... Ostati večito mlad? Znači biti umetnik, biti blizak Bogu...

A Ti definitivno jesi umetnik.

SRDAČAN POZDRAV OD Vlasta
Ne pišem ljudima, već pišem vremenu...

Корисников грб
Emi Li
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 615
Придружен: 16 Сеп 2008, 23:37
Место: Svrljig
Контакт:

Порукаод Emi Li » 04 Дец 2008, 12:24

Hvala lepo... ne znam šta da kažem, sem da sam polaskana, malo zbunjena...
Hvala prijatelju...
Bačeno srce uvek nadje svoje mesto.

I onda to bačeno srce više ne plače često.

Корисников грб
Bojana B
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 1366
Придружен: 20 Сеп 2008, 20:59

Порукаод Bojana B » 12 Дец 2008, 14:43

I ja sam rekla sta sam rekla
sve mi se ovo jako dopada ....
Na svim zadacima iz srpskog morala si sigurnoda imas cistu 5...
Da sam Deda Mraz zazelela bi ti sve ono sto zelis sebi i sve ono sto zelim i meni..Tako da draga moja Emi imas dupli poklon ..... ^78^ ^78^ ^78^ ^78^ ^78^

Корисников грб
Emi Li
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 615
Придружен: 16 Сеп 2008, 23:37
Место: Svrljig
Контакт:

Порукаод Emi Li » 12 Дец 2008, 22:44

Eh, ne nisam na pismenim imala sve petice... profesorka je tek u četvrtoj godini uvidela da i ja nešto vredim, ali mi se već tad smučila i ubila i poslednji atom volje da studiram književnost, pa sam se odlučila za pedagogiju....
I tako, sve što pišem, pišem iz duše i za svoje zadovoljstvo, i naravno svih onih kojima se to dopada....
Bačeno srce uvek nadje svoje mesto.

I onda to bačeno srce više ne plače često.

Корисников грб
Emi Li
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 615
Придружен: 16 Сеп 2008, 23:37
Место: Svrljig
Контакт:

Порукаод Emi Li » 01 Феб 2009, 00:01

Malo ničega i mnogo svačega....

Kao da sam se zbunila, i možda se na trenutak zapitala o svom značaju, i kako ja to u sebi imam tolike reči, gde staju, da li ikad spavaju, umeju li se same očešljati, smeju li se ponekad te moje kisele suze koje ko zna odakle dospeju u moje oko. Da li noću, u snu, svesna ili ne, koračam stazama koje vidim po javi...Ili zapravo samo hodam po ivici bezdana poskakujući sa noge na nogu... Tamo ili ovamo...

Ja znam samo da su mi jutra mračna, a noći blještave. i ko zna ko je kriv tome. Ne biram ja crve u jabukama koje berem, oni po svojoj volji žive tamo. Zato ih i jedem žmureći, pa kako god...

Slatke su jabuke ukradene u polju, otrgnute sa drveta, oprane kišom, obrisane rukavom... Neponovljivo je trčati po kiši u ranu jesen, iako je tako hladna ulije u tebe melanholiju, i onu tugu nedoraslu za obične ljude...Tako malenu, a gorku ko srž pelina... Ali tako veličanstvenu i gotovo velmošku, jer porasteš od nje u duši, veći si od svih, porasteš dao samog neba, i onda znaš da ti i nisi kao mnogi drugi. Ona ti pomaže da kroz bol shvatiš svoju veličinu.

I kada usnim maj i cvetne bokore, kada mi u snu zamirišu krošnje lipa, u strahu se okrenem na drugi bok, otvorim oči a zatim ih grčevito zatvorim... Kao da pokušavam da okrenem stranice na tom usnulom kalendaru, pa tražim neki kišni novembar, možda ozebli februar ili štucavi april... Plašim se maja i na javi, drhtim kao u groznicim i bežim, ali znam, kad tad stići će me, mora doći, ali tešim se - mora i proći...

Znam ja da umem da se smejem. I smejem se. Zapravo, lice mi se grči na sve strane, oslikava sreću. Ali to je samo platno ispod koga živi neki drugi svet. Neki drugi svet koji ima drugačija pravila. Tamo ima malo ničega i mnogo svačega. A baš to malo ničega je dovoljno da u sebi porastem. Ovakva kakva jesam, raščupana i snena, pobegulja od jutra, nevesta večeri. U svečanoj odori od izgužvanih pidžama poklanjam se na dar svakom ko kroči u moje odaje. I čekam, ali nikada priznala sebi nisam da u mom kraljevstvu nema drugih stanovnika....

Слика
Bačeno srce uvek nadje svoje mesto.

I onda to bačeno srce više ne plače često.

Корисников грб
Emi Li
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 615
Придружен: 16 Сеп 2008, 23:37
Место: Svrljig
Контакт:

Порукаод Emi Li » 23 Сеп 2009, 17:51

Ep o životu

Više te ne tražim pogledom po ulici. Ponekad se osvrnem na neku škripu guma, zastanem pred izlogom, namestim šiške i ćutke pokušavam da urazumim sebe. I krenem dalje, smejem se, i idem, idem, idem u vražju mater…

Pitam se šta si mi zapravo bio ti. Neka vrsta utehe i bega od stvarnosti, mala pauza izmedju dva čina, nešto kao reanimacija pri prestanku rada srca. Srce je nastavilo da kuca a ja sam nastavila dalje. Što dalje, dalje, najdalje od sebe i ove stvarnosti, od dosadne svakodnevnice, od filmskih drama, od ukrštenih reči i pogleda, od prećutnih odgovora, od stereotipa da si samo žena koja nikada neće naučiti da parkira, ni da vozi. Smejem se i dalje, izbezumljeno i bledo, koračam, gotovo trčim, i idem, idem… Idem skroz na drugu stranu reke, prelazim most, ulazim u onu malu ulicu, poprečnu i tihu, ušuškanu uz reku, osvrćem se na lavež pasa. Čudno je to koliko je čovek sam. Potpuno sam, usamljen u moru ljudi, u ovoj eri kompjutera i telefona, potpuno izgubljen u samoći medju svim tim knjigama, diskovima, časopisima. I koliko samo ima toga da kaže i ispriča, da objasni, ali zastane u pola daha jer nema kome, jer ne vredi, svako na tvoju priču ima neku svoju sličnu, i svako je doživi na svoj način, a ti opet ostaneš uskraćen za još jedno razumevanje…

I tako se jedna po jedna iluzija ruše niz liticu postavljenih ideala. Ja sam verovala u ljude. U onu ljubav iz srca, u priču o srodnim dušama. Ma sam si, da se ne lažemo, sam si kao kamen oblutak na obali, iako ih ima na hiljade. Sam si, tvoj glas ostaje bez odjeka, i planine imaju preča posla. Ja sam verovala da je dovoljan jedan zrak da obasja svet, naivno i detinje verovanje da sam možeš promeniti svet. Ali svet menja tebe, hteo ti to ili ne, pokoravaš se dugogodišnjim ustaljenim pravilima, usmeravaju te unapred odredjeni koloseci, a ti samo ideš i ideš…

I ideš, i ko zna dokle ideš . Možda opet na istu stranu reke, sa onim istim šašavim osmehom koji postaviš još od kuće kada kreneš, osmeh poput šminke, koja se spere prvom suzom, ili nekim susretom. Ljudi nikada neće shvatiti koliko je krhko njihovo vreme, kako je kratko i krto kao parče krede, lako ga možeš slomiti, istopiti, izgubiti…A onda više nema ničega, osim sećanja koja vreme iz godine u godinu ulepšava. Sećanja su lepa samo iz neke buduće perspektive kada zaboraviš bol, i kada presuše suze, kada ti i taj osmeh deluje iskreno i vedro.

Nekada nisam volela kišu. Sada mi prija. Dopada mi se njen svež miris, i onaj trenutak kada uhvatim sebe da već dugo stojim na terasi i gledam kako se kapi razbijaju o asfalt, kako se žedna zemlja natapa. I ćutim tako, odćutim večnost ili dve, pokušavajući tako sa kišom u duetu da potopim svet.

Pamtim trenutak kada sam pogledala u njegove oči, a tamo više nije bilo ničega. Ničega od onoga što je nekad postojalo, od onih vinograda, od sumraka na periferiji, od snegova koji su nas grejali, nije više bilo one pesme od koje mi srce zadrhti, već samo jedne obične oči zelene boje, previše skupljene u uglovima uzaludno pokušavajući da sakriju ono što već neko vreme slutim. I sada znam, poput srebrnih kapi kiše i naši snovi su se rasprsnuli i isparili….

Nekada je par metara bilo previše daleko, i par minuta trajala su čitava večnost. Sada je sve obično i realno, možda baš zato jer je postalo stvarno. A lepo su mi rekli, život traje samo dok sanjaš, jer kada ostvariš snove onda se zapravo budiš… Ali znaj ponekad jutra umeju da budu kišna i oblačna…
Bačeno srce uvek nadje svoje mesto.

I onda to bačeno srce više ne plače često.

Корисников грб
Emi Li
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 615
Придружен: 16 Сеп 2008, 23:37
Место: Svrljig
Контакт:

Порукаод Emi Li » 11 Мар 2010, 21:51

Purpurna kiša

Ta jedna Sonja, koja se ne zove tako, ali ovde će se zvati, baš takva jedna Sonja od pre nekoliko meseci živi bez osmeha.

Sonja nije tek tamo neka devojka iz komšiluka. Sonja je udata, majka, žena jednog čoveka sa čeličnim očima, koji ima sve, pa i Sonju, koji više poseduje sve svoje nego što stvarno ima, o toj cifri se ne govori, samo se šapuće…

Sonja se udala kada je imala dvadeset godina. Dopalo joj se sve ono sto je mogao da joj pruži. Iz roditeljskog kućerka sa periferije, kao u brzi voz uskočila je u kuću od trista kvadrata, sa kućnom pomoćnicom, iz džinsa u skupe haljine, italijanske cipele, u dnevnu sobu sa kožnom garniturom i umetničkim slikama. Auto u boji omiljenog karmina, poklon za rodjendan. Bunda. Putovanja. Letovanja. Zimovanja. Apartmani. Ceo šareni svet za devojku koja je daltonista.

I tako je počeo taj život koji se živi punim plućima i punim novčanikom. Sonja je disala i gušila se u tom velikom svetu, naučila da pliva sa ajkulama, postala ohola i gorda, ponosna na sebe.

Jednog ranog popodneva u vreli julski asfalt štikla je stala. Zadrhtala. Sonja je prestala da diše. Svet je najednom dobio boje, purpur se razlevao sa neba, dok joj je u suret išao najveći osmeh na svetu. Jedan Željko, jedna ljubav iz detinjstva, taj neko koji je sve ovo vreme sanjao samo njene oči i njen korak. Baš jedan ovakav ustreptali korak kakvim je išla ka njemu…

Željko je bio veliki čovek sa velim srcem, ponosni stanovnik male kuće na periferiji, jednog vinograda, čovek iz državne firme, terenac, pod stalnim naletom kiša i vetrova, i onog sunca koje nemilice prži… Čovek koji je voleo život baš onakvog kakav je i bio, i crn i beo, sa primesama radosne purpurne…

Njih dvoje su se napokon našli, stapali svoje živote u toj svojoj galaksiji, nespremni za sve drugo što nije pripadalo trenu koji upravo traje. Za njih nije postojalo sutra. Njihov žar nije imao utočište u nekim sutrašnjim vatrama. Samo u sadašnjem trenu oni su postojali.

Znao je da on mora biti taj koji će lupiti nogom i prekinuti nit snova. Jer oni su samo to i imali: gomilu neostvarljivih snova. Pucao je u sebi kao kristalna čaša pronalazeći razloge i reči koje će što manje zaboleti. Tražio izlaz iz lavirinta njihovih života. I neko odozgo na samo sebi svojstven način dao mi je razlog da sve prekine i ode, ode na drugu stranu sveta, gde sve cveta i u decembru, gde ima svega, sem njenih tužnih očiju.

Rekao joj je, mada je i ona već unapred znala. Snovi prestaju kada je najlepše, kada jutro izbistri nebo. Stajala je naslonjena na zid u njegovoj sobi, u prestonici njihove galaksije, stajala je i plakala, sa ugušenim krikom i slapovima na licu.

Odvezla ga na aerodrom. Mahala mu dugo, kao da maše i sebi, a najednom je počela i kiša, neka luda purpurna kiša, koja je i mirisala nekako purpurno… Mahala je, i iz oka isplakala sve ostale boje… Od toga dana svet je postao siromasniji za dva osmeha…
Bačeno srce uvek nadje svoje mesto.

I onda to bačeno srce više ne plače često.

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 12 Мар 2010, 12:13

Komadić tvog neba mi je baš nedostajao.
Radujem se što te vidim...
:mah :mah :mah :mah

Корисников грб
Emi Li
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 615
Придружен: 16 Сеп 2008, 23:37
Место: Svrljig
Контакт:

Порукаод Emi Li » 13 Мар 2010, 20:15

Pozdrav i tebi Tragaču!!
Bačeno srce uvek nadje svoje mesto.

I onda to bačeno srce više ne plače često.

Корисников грб
Emi Li
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 615
Придружен: 16 Сеп 2008, 23:37
Место: Svrljig
Контакт:

Порукаод Emi Li » 13 Мар 2010, 20:16

NEISKORIŠĆENA KARTA

Svetlana je čekala da sve dodje na svoje. Samo po sebi. Tek tako. Kao što dan menja noć, kao jesen vrelo leto. Ali ne ide u životu sve baš takvim redosledom, i ne javlja se duga baš svaki put… Tako i njoj jutra učestaše siva, budila se umorna nakon ludih košmara. I život poče ličiti na crno-beli film, gotovo nemi, jer nije ni pričala, nije se ni smejala, strmoglavo padajući u očajanje.

Bila je sreda, jedna tmurna sreda, kišovita, maglovita, jedna od onih sreda kada ti se čini da je stvorena i za sam smak sveta. Pobegla je iz dosadne sobne beline i krenula niz ulicu, bez kišobrana, sa kabanicom nevidjeno tužne boje, neka nijansa sive…

Sama je. Potpuno i beskrajno. Kao kap kiše. Kao oblak. Kao ostrvo…

Problem je kada sve oko tebe čini par u trenu kad si ti solo. Problem je kad pada kiša, a kišobran ti prevelik. Onda ga sklopiš, nastaviš da hodaš po kiši, dok se kapi slivaju niz lice, pretvarajući se u suze… U tople, slane slapove…

A sve je moglo biti drugačije. Kada je Jovan molio i sa suzama preklinjao da krene sa njim ona je sve to prihvatala kao običnu detinjariju i ludost, zašto bi ovde ostavila sve svoje i otišla u zagrljaj nekoj tudjoj zemlji, gde ne zna ni jezik ni ljude, ne poznaje ništa što joj znači. Htela je da ostanu ovde, da se snadju, da nadju posao, stan… Kao i mnogi drugi. I baš kao i mnogi drugi nisu uspeli da pronadju posao, da nadju pristojan stan za pristojne pare, i sa svim tim nedostacima počne i nedostatk pažnje i nežnosti, počinju svadje i prebacivanja, i počne da smeta i najmanja sitnica.

Opet je Jovan molio da odu, da tamo negde naprave voj mali kutak, tamo negde gde je već unapred našao posao za sebe i verovao da će naći i njoj. Došao tog dana kući sa avionskim kartama, sa prospektima, slikama tog dalekog grada, buketom ruža,velikim osmehom i malenim kamenom na prstenu u šarenoj kutijici. Samo je trebala da ga zagrli. Da makar klimne glavom, jer nije mogla da govori od suza. Da dozvoli sebi da poveruje njemu i njegovoj ljubavi prema njoj. Da pobedi strah i krene u susret nepoznatom.

Umesto svega Svetlana je rekla da ne želi ništa od toga. Gutala je suze i rukama pridržavala srce da ne izleti iz grudi. Plašila se svega što se nalazilo iza vrata njenog stana. N e, ona ne može da ode, ne može da napusti sve ovo, to bi bilo isto kao i da napusti i sebe. Pa ona tamo ne bi umela ni disati!! I svakim trenom bila je sve svesnija da gubi Jovana nepovratno, njenog Jovana koji je stajao frapirano pred njom, lomeći prste, drhteći i preklinjajući. Obećavao joj je da joj tamo ništa neće nedostajati, da on to ne bi dozvolio. Pošao je da je zagrli, a ona ustuknu korak nazad. Pokušao je da je ubedi rečima, ali iz njenih se grudi rasu krik i jecaj. Sruči se na krevet, i plakala je kao nikad, svesna kraja svega što voli… od plača nije čula vrata koja su se zauvek zatvorila.

Na podu su ostale ruže. I avionska karta. I slika trga grada koji je odveo Jovana…

Bila je sreda, baš kao i ova, jedna tmurna sreda, kišovita, maglovita, jedna od onih sreda kada ti se čini da je stvorena i za sam smak sveta. Pobegla je iz dosadne sobne beline i krenula niz ulicu, bez kišobrana, sa kabanicom nevidjeno tužne boje, neka nijansa sive…
Bačeno srce uvek nadje svoje mesto.

I onda to bačeno srce više ne plače često.

Корисников грб
Emi Li
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 615
Придружен: 16 Сеп 2008, 23:37
Место: Svrljig
Контакт:

Порукаод Emi Li » 07 Мај 2010, 13:29

Devojka iz kraja

Skakutala sam sa noge na nogu nervozno gledajući na sat.Autobus je kasnio, prolećna kiša bila je uporna da potopi svet.Preturam po džepovima,vadim cigaretu,ali naravno,nigde upaljača.Otvaram torbu,tražim, svega ima sem padobrana i upaljača.
Odnekud se stvori visok čovek,mojih godina i upali mi cigaretu.
„Hvala“, promrljah uz osmeh i dalje cupkajući.
„Kažu da neće još sat vremena, zastoj na putu.Da li biste popili sa mnom kafu?,upitao je, pokazujući rukom na kafe preko puta.
Na trenutak sam malo zaćutala, zatečena pitanjem, pokisla na aprilskoj kiši, besna što kasnim. Zašto da ne, pomislih i rame uz rame sa neznancem pređoh ulicu.
„Ja sam Zoran“, reče pružajući ruku, pomalo nesigurno.
„Ilona, drago mi je“, uzvratih osmeh.
„Prelepo ime i neobično za ove krajeve“, primeti Zoran.
„Da, jeste malo nesvakidašnje. Dobila sam ime po baki.Moje ime je bilo jedina spona mojoj majci sa zavičajem“.
„Sećam se jedne Ilone, iz srednje škole.Bila je lepa devojka, vrlo blesavo obučena, u stilu Alanis Moriset,dugokosa, kovrdžava,sa crnim noktima, razbarušenih starki i večno izgubljenog pogleda, zanesenjak i pesnik. Nije da se hvalim, ali bio sam glavni lik jedne njene priče. Čini mi se da imala iste takve rupice na obrazima kao Vi kada se nasmejete.“
Gledala sam ga ćutke i kao mozaik sklapala lik jednog dečaka koga nisam videla petnaest godina.Da, ta devojka iz njegove mladosti,ta zarozana rokerka sa izgubljenim pogledom, da,to jesam ja, sada ofarbana i fenirana, našminkana,žena od trideset i pet, majka i supruga, tako drugačija ali sa onim istim rupicama na obrazima.
„Molim te, nemoj mi persirati, zovi me po imenu.A ta moja imenjakinja,je li bila lepa?“upitala sam radoznalo.
„Jeste, naravno. Rekli su mi da je bila zaljubljena u mene. Bio sam mladji od nje godinu dana, klinac, sramežljiv i povučen. Poljubio sam je jednom, na koncertu Galije. Ne znam gde je sada ali ja je i dan danas pamtim.“
E, moj blesane,pa evo je ispred tebe, ti Zorane Zariću, mangupe u najludjim narandžastim pantalonama,manekenu mašinske škole.Pa ja sam plakala kao dete svaki put kada si prošao ne pogledavši me…
Ispričao mi je da se oženio i da se razveo. Radi u banci, stalno putuje.I još uvek svira gitaru. Nekada sam lovila njegove poglede,a danas sam centar njegovih interesovanja. Ali više nisam ona klinka sa bulevara.Slušala sam ga i smejala se, ne verujući da je sada ovaj osrednji bankar bio moja velika ljubav, ove upale oči nekada sam sanjala. U šta si to odrastao, moj Zaro“
Stigao je moj bus.Pozdravili smo se kao stari prijatelji. Poklonila sam mu na rastanku knjigu.On mi je uzvratio diskom „Nevernih beba“.Ostao je na stanici a ja sam stajala na vratima busa i doviknula mu uz osmeh „Ti jesi bio glavni lik jedne moje priče,ali mi se nikada nismo poljubili, Zaro“…
Gledao je za mnom kao za nečim što gubi po drugi put, sa ukočenom rukom u vazduhi i poslednje što sam videla bio je njegov zapanjen pogled uperen u sliku autora knjige koja je neverovatno ličila na mene…
Bačeno srce uvek nadje svoje mesto.

I onda to bačeno srce više ne plače često.

Корисников грб
Emi Li
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 615
Придружен: 16 Сеп 2008, 23:37
Место: Svrljig
Контакт:

Порукаод Emi Li » 07 Мај 2010, 13:29

Srce je lomljivo

Ti kažeš da ne smem napisati priču o nama. Ja se smejem, zabacujem kosu, osvrćem se da li me neko posmatra dok se ovako budalasto ponašam dok čitam poruku. Smejem se kao klinka, osmeh mi lebdi na usnama dok ulazim u prodavnicu, kupujem jogurt i hleba, izlazim, koračam, a kao da letim, jer znam da za mene u tvom srcu uvek ima mesta.
Znam da nemam prava da se radujem tvojim željama, jer iako meni od njih rastu krila, tebe vezuju i guše. Ja umem da budem tužna, a da se smejem, plačem i bez suza, ja sam žena, jaka kao stena, ona koja sve može, ali se plaši. Zato stojim u mestu. Zato se pokajem zbog mnogo toga što kažem. Ali se ne kajem što te čuvam u sarkofagu srca. I ne kajem se što sam u tmini noći obasjala svoj život tvojim poljupcima…
Ne pamtim baš dan kada smo se upoznali. Mi se zapravo nismo upoznali, mi smo se upoznavali. Svaki put si imao prave reči. Ja sam oduševljeno gledala u tvoje oči i upijala svaku tvoju reč. Retki su ljudi kao ti, ne znaš ni sam koliko, takvi ljudi koji su nesebični, srećni u tudjoj sreći, nasmejani i kad se ruši čitav svet.
Sretali smo se, namerno i nenamerno. Detinjasto sam se radovala našim susretima, punila baterije svog srca tvojim rečima, u odsjaju svog lika u tvom oku.
Krao si me. Ja sam čekala svog lopova nestpljivo. Bila sam tvoj način življenja, moj svet je bio sinonim za tvoje želje. Sreli smo se previše kasno. Mislio si da zamahom ruke možeš obrisati godine i krenuti iz početka. Ali ne možeš izbrisati ljude i događaje, ne možeš obrisati one male bore sa mog čela od godina, briga, vulkanskih leta i arktičkih zima. Srcem si hteo pomeriti planine. Prekriti nebo. Popločati mora. Ali ne ide to tako… Srce jeste veliko i svemoguće, ali neke čarolije srca ne mogu pobediti stvarnost. Srce je krhko, lomljivo i od samih reči, a ti si svoje nesebično davao ne štedeći se. Tvoje srce lava je veće od svemira, ali majušno kao zrno peska spram lavine naših života.
Možda i ne mogu napisati priču o nama. Ne možeš ti stati u samo jednu priču. Za tebe je potrebna knjiga… Knjiga sa nazivom „Srce je lomljivo“…
Bačeno srce uvek nadje svoje mesto.

I onda to bačeno srce više ne plače često.

Корисников грб
Emi Li
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 615
Придружен: 16 Сеп 2008, 23:37
Место: Svrljig
Контакт:

Порукаод Emi Li » 07 Мај 2010, 13:30

Lov na zvezde

Kada sam se napokon srela sa njegovim očima nisu mi se više činile tako sjajne i pune zvezda. Zapravo, bile su mutne, plivale u velikoj količini vina. Nisam imala osećaj da postojim, kao da je sve vreme gledao kroz mene, bila sam tu da ubije dosadu večeri.
U toj dalekoj sobi, van grada, po prvi put sam osetila stah od koga sam izgubila glas. Posle svega, cigareta i pogled u plafon. Njegova ruka na mom ramenu, moja glava na njegovim grudima. Čujem njegovo srce kako kuca u meni nepoznatom ritmu. Dali je ovo zaista ono što sam poželela? Da li je ovo moj ili njegov trofej? Svejedno, ja sam emocionalna budala kojoj trofeji ne znače ama baš ništa…
Sada dok leži kraj mene ne deluje više kao bog. Ne drhtim. Tako je običan, kao mnogi drugi. On, moj kralj rokenrola. Ostvarenje mojih davnih želja. I želja mnogih drugih. Umesto gitare, sada sam ja u njegovim rukama. I lepo je. Smejem se. A srce mi hladno…
Dobila sam ono što sam želela. Samo što nije bilo baš onako kako sam zamišljala. Kada zvezdu skinete sa neba, više nije zvezda, već običan brošić. Više joj se ne diviš.
On me gleda njegovim očima, smeje se i peva mi. Ja žmurim, letim kao na oblaku, divno je. Snimam ovaj trenutak u hard disku mog mozga, za neka hladnija predvečerja kada će ovaj trenutak mnogo blještavije izgledati-ja u zagrljaju zvezde…
Ima baš isti onaj opak pogled kao na slikama. I pravi one blesave grimase. Na dlanu mu možeš staviti bar pola sveta. Ali fali tu nešto, fali… peče ta praznina. Izdala sam sebe, znam već. Mene ljubav vodi. A ovde smo mi nju vodili, gotovo je oskrnavili, dva tela, željna, vatrena, ali bez one prirodne iskre. Kremen u mom upaljaču nakvasila je moja suza. Te noći nije radio. Bilo je bez iskre iz mog srca. Muškarcima taj upaljač i ne radi.
Oblačimo se. On opet peva, grli me. Vezuje mi oko vrata njegovu maramu. Nema veze, smejem se, ipak je ovog puta on moj trofej. Te noći napisali smo divnu pesmu, pesmu o zvezdi i boginji koja je uzela na dlan i udahnula u nju smrtnost…
Bačeno srce uvek nadje svoje mesto.

I onda to bačeno srce više ne plače često.

Корисников грб
Emi Li
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 615
Придружен: 16 Сеп 2008, 23:37
Место: Svrljig
Контакт:

Порукаод Emi Li » 07 Мај 2010, 13:30

Glavu gore!

Kada nemaš para sve ti smeta-i komšijski pas, podavijena kragna na prolazniku, masna kosa koleginice koja ponedeljkom izgleda kao da je stigla iz treće smene iz rafinerije. Ma sve ti smeta. Smeta ti i televizijski program, šetaš kanalima tražeći neki izlaz. A ono tamo neki drugi ljudi uživaju u carstvu petosobnih stanova pastelnih boja, i svi imaju bele biserne zube, svi su zgodni, sa negovanom kosom, garderoba firmirana, patike iz uvoza. Doručak francuski. Ručak kao iz narodnih kuvara. Večera u stilu Italije. Imaju kućne ljubimce koji, opet, imaju svoje sobe. I svi voze dobra kola, putuju, letuju, skijaju, zimuju… Slika pored Ajfelovog tornja, pa kip slobode, havajske ogrlice, kubanske cigare… I poludiš, jer nisi siguran ni gde se sve to nalazi na geografskoj karti, jer o svemu tome samo slušaš i čekaš da se slože neke nebeske kockice pa da i ti otputuješ, da odeš, da vidiš. A unapred znaš da se te nebeske kockice jako teško sklapaju ukoliko ti tata nije onaj ili onaj tamo, i ako nisi rodjen pod srećnom zvezdom nekog zvučnog prezimena. Nisi dovoljno dobar. Nikad nisi dovoljno dobar da budeš deo tog velikog, visokog sveta. Ne umeš da dišeš u tom visokom svetu retkog vazduha, tvojim venama ne teče aristokratska krv, ti si samo običan mali ljudski oblik koji nastanjuje ovu planetu. Možeš da se ne miriš sa tim, da se svadjaš, grebeš rukama i nogama, džaba. Tamo se ne stiže tako, stepenik po stepenik. Tamo se ide liftom, zlatnim liftom koga pokreće nešto mnogo jače i veće od obične mehanike. Tu vladaju zakoni jačeg, onog koji može najjače da zagrize i da ne žali, koga nije sramota biti nečovek, ko ume da zažmuri i pred andjelima. Ne, nemoj se nadati, ti jadni, obični čoveče da ćeš tek preko noći uz suze i znoj dotaći zvezde. Zvezde su privilegija. Zvezde su naušnice za neke druge uši. Ne, ne pružaj ruke, bez belih rukavica mogu te sagoreti.
Nema veze, možda su zvezde stvorene za neke druge, ali ti u sebi imaš najveće blago. Imaš srce. Umeš da budeš ono na šta su drugi zaboravili – da budeš čovek. A to je jedino bitno. Život čine male stvari, samo oni pravi umeju da mu se raduju. Ni deset nula na bankovnom računu ne pune srce kao nečiji osmeh i dodir. Budi srećan, jer samo sa srcem zaista živiš. Oni bez srca su samo prisutni…
Bačeno srce uvek nadje svoje mesto.

I onda to bačeno srce više ne plače često.