Komadić moga neba

Vaša proza...

Уредник: anaatanas

Корисников грб
Emi Li
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 615
Придружен: 16 Сеп 2008, 23:37
Место: Svrljig
Контакт:

Komadić moga neba

Порукаод Emi Li » 17 Сеп 2008, 20:49

…jedna velika devojčica…



Šta mislis, koliko to kilometara treba preći da bi pobegli od svoje prošlosti, od podozrivih pogleda poznanika, od lelujavog klasja koje pamti i ne zaboravlja sve ono sto mi pokopamo u svojoj duši. Koliko to dobra učiniti drugima, da bi nam oprostili sopstvenu srecu? I kako učiniti bilo šta dobro sebi, a da ne povredimo druge?

U ovakvim noćima, kada i sam Bog uključuje klimu na svom oblaku, podivlja u meni miris nekih sazrelih a neubranih snova, neke davne godine uzburkaju se, uskomešaju, zapahnu me onim mirisom odrastanja… Zašto sam ja jednim delom sebe ostala zarobljena u tom vremenu? Zašto nisam kao mnogi drugi lepo odrasla i postala osoba koja prati dnevnike, čita dnevnu štampu, zanima se za devizni kurs, nosi firmirana odela i cipele sa visokom petom? Zašto i ja nisam lepo postala takva, ozbiljna, uokvirena izblajhanom kosom, sa kožnom torbom na ramenu, sa nameštenim osmehom, sa iscrtanim obrvama i gomilom prstenja na rukama? I kad ću već jednom pobacati sve one starke, tinejdžerske časopise iz onih, nekih godina… Kada ću izaći iz farmerki i crnih majica, i zašto još uvek čuvam onu crvenu, kariranu srednjoškolsku košulju… Zašto podivljam svaki put kada me planiraju kada krenu u Guču i kako da objasnim da to ni pod njjačom narkozom ne mogu podneti? Ali stvarno ne mogu, mene samo žice gitare pomeraju sa tla, samo tada umem da trajem u muzici, onako kako ja osećam, mislim, dišem…

Umem li ja kao i svi ostali da jednostavno prihvatim godine koje gomilam, a ne krijem, i prosto se pitam odakle mi… Jer ih ne shvatam kao teret, a ipak se u ponekim jutrima zabezeknem kad shvatim da su sve one moje, da ih bas ja imam… ustvari, one imaju mene, ja sam ih imala tek nekolicinu, onih ugrabljenih i otetih, u pauzi izmedju ratova, izmedju inflacija, jer matori su govorili da je njihovo vreme bilo mnogo bolje i da ovo danas vodi samo ka gorem… Moje generacije su morale da se snalaze sa tim što smo imali, da od svih tih loših dana i loših godina skroje svoje živote… i uvek bi na kraju bili skrojeni tesni, i uski, nekako stegnuti, i nažalost - nekima suviše kratki… a otrgnute i prekinute godine se ničim ne mogu nalepiti, ni našiti…

I tako, dok noćas vruć vetar juri našim gradićem, zavaljena u svojoj stolici ja slusam Avril i onu moju omiljenu Falling down i sećanja naviru… i suze nekako radoznalo izviruju da i one vide ovo vrelo veče… Ali ne dam se ja, jer ja sam velika devojčica, jaka i hrabra, makar na prvi pogled, za drugi već ne garantujem….

I tako, po običaju, kažem a ne kažem… A i kakve veze ima…. mene ionako ne shvataju suviše ozbiljno… A šta ja kažem na to? Kažem - hvala bogu da je tako …
Bačeno srce uvek nadje svoje mesto.
I onda to bačeno srce više ne plače često.

Корисников грб
Emi Li
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 615
Придружен: 16 Сеп 2008, 23:37
Место: Svrljig
Контакт:

Порукаод Emi Li » 17 Сеп 2008, 20:51

KRAJ

Iznurena i besna na ceo svet, prolazi uvek istom ulicom, sreće iste ljude, gleda iste izloge. Navikla je da vreme stoji. Ponekad se prenerazi kada u jutarnjim časovima u odrazu ogledala shvati da nije u pravu. Ali vreme definitivno stoji. U tom njenom gradiću vreme se učaurilo, stalo. Ne postoji juče, ni sutra, već samo danas, sumorno i sivo, neutralno kao magla.

Ali postojalo je juče. Ona to zna. Ali želi da zaboravi, i da prazninu u sećanju zameni novim knjigama, ludačkim zemljanim saksijama iz kojih niču sve one biljke koje je oduvek mrzela i bila alergična na njih. Svoje danas želi da ispuni nekim mislima koje su žute, narandžaste i zelene. Ali izbegava plavu. Jer iz te plave u trenu izroni milion treperavih nota, onih namigujućih i snenih, jer u toj plavoj živi sijaset zvezdanih noći …

I tog dana je prolazila istom ulicom, sa istim ljudima i istim izlozima. I u jednom času nepažnje vreme se otrže i vrati unazad par godina, jedne grešne oči i jedan osmeh koji oboji čak i najhladnija zimska jutra, i putna torba u kojoj su spakovane sve njene nade, neprospavane noći, najludje maštarije i bludne misli, pa čak i jedan sedefasti sjaj za usne, nezaboravnog ukusa. I na trenutak joj se učini da je opet devedeset i neka, da je ponovo srećna i opet se kroz vetar probija onaj miris … Stajao je mirno ispred nje, nasmejan i tih, kao na razglednici, vanvremenski lep, prošarane kose. Ćutali su, a imali milion stvari da kažu jedno drugom. Ćutali su u ovom trenu o kome su maštali godinama, svesni da se jaz napravljen godinama ne može tek tako preći. I baš kao i onog dana kada su se poslednji put videli znali su da je, uprkos svemu i svima, ipak sve to bio samo kraj… kraj koji se odužio i dopustio da veruju u čuda, da veruju u nešto što je bila ilizija koja je u jednom zalogaju progutala par godina…

Bili su stranci, koji se poznaju, a ne znaju, stranci sa jednom velikom, šarenom tajnom koja je grejala srca u noćima hladnih mrazeva. I sa osmehom koji je kao brana držao te slane vodopade da se ne prospu tu pred svima i dozvole da se njihov mali grad nasladi njihovom patnjom. Stranci koji su verovali u bajke i konačno odrasli i shvatili da je kraj… jer se vremenske niti nikad ne mogu sastaviti…
Bačeno srce uvek nadje svoje mesto.

I onda to bačeno srce više ne plače često.

Корисников грб
vlasto68
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 81
Придружен: 04 Јул 2007, 15:59
Место: NOVA VAROS
Контакт:

Порукаод vlasto68 » 17 Сеп 2008, 23:00

Veliki pozdrav od mene... I samo piši...

:mah
Ne pišem ljudima, već pišem vremenu...

Корисников грб
Emi Li
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 615
Придружен: 16 Сеп 2008, 23:37
Место: Svrljig
Контакт:

Порукаод Emi Li » 17 Сеп 2008, 23:12

vlasto68 пише:Veliki pozdrav od mene... I samo piši...

:mah


Hvala puno! :ok
Bačeno srce uvek nadje svoje mesto.

I onda to bačeno srce više ne plače često.

Корисников грб
Emi Li
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 615
Придружен: 16 Сеп 2008, 23:37
Место: Svrljig
Контакт:

Порукаод Emi Li » 18 Сеп 2008, 20:29

...U nedelju...Ne kajem se… Uglavnom, kad me susutigne, kajem se zbog nečega što nije bilo. A ono što je bilo prihvatam kao deo sebe, i spremna sam da stanem i iz sve snage branim to nešto, makar me ubijalo iznutra, grizlo, makar me mrvilo kao krišku starog hleba. To sam ja… Jedno bandoglavo, suicidno, do zla boga melanholično biće sa tužnim očima, koje znaju da sakriju celo vedro nebo… i ono drugo oblačno, kišno… i da ćute… a kad ćute onda postaju zelene, na opšte zaprepašćenje svih, od bademastih, drvenastih postaju travnate… mahovinaste, prostrane kao more u avgustovskim večerima bez vetra…

Zato danas opet ćutim… i gutam sve one želje koje se iznova radjaju u mojoj duši, skrivam ih u ormanu sećanja, redjam po ko zna kakvom redu mahunaste oblačke snova koji bezobrazno ispadaju van, mešaju se sa trnovitim osmesima sadašnjice, sa lažnom srećom, sa nekim istetoviranim danima koji ostaše negde nesredjeni i prećutani. Znam da ne smem dopustiti sebi da govorim dok spavam. Znam da ne smem dopustiti sebi da lutam ulicama besciljno, želeći da se pojaviš i nasmešiš… Zašto sam dopustila sebi da mi uzburkaš dušu svaki put kad muzika preplavi sobu… Pa ti meni ustvari ne značiš ništa, ja te čak i ne volim, nemam želje da te poljubim, nemam iluzije budjenja u tvojoj bordo kućici na periferiji grada… I baš zato ne razumem erupcije osećanja. Ali imam neodoljivu želju da te vidim i da se nasmešiš… To je ono što me ubija, baš to što te nema danima da mi obojiš jutro i tako započnem dan, i ti to znaš, ali isto tako dobro znaš i to da naši susreti kroje neke nove tuge i nove boli, i znaš da ćemo mnogo lakše pregoreti ako ne spajamo naše poglede…

A ti znaš da se hranim tvojim postojanjem. Tvojim prisustvom. Tvojim rečima. Tobom… I znaš da umirem kad te nema, venem čekajući tvoj osmeh kao kap vode. Ti znaš da mislim, ali ne znaš da te sanjam. A neću ti ni reći. Nikad. Zašto bi ti morao znati za moja jutra puna oblaka? Zašto bih ti tumbala život, već sam dovoljno puta prošla tvojom dušom kao tornado rušeći sve pred sobom… i svaki put si iznova podizao zidove oko sebe, kao branu od mene, uzaludno se nadajući da ću posustati i otići. Ja sam zla i sebična, trošim ti vreme i strpljenje, trošim ti snove koje si imao o meni… Znao si ti da sam ja daleko običnija nego što si me ti stvarao…Daleko ludja… sebičnija… i nesigurna u sebe… nedostojna tebe i tvojih reči…

Zato te sada samo sanjam. I mislim da svake noći, u svom snu, gubim po komadić svog postojanja. To je mala cena koju plaćam za tvoje rane. I ne žalim se… Žalim samo što nemam mogućnost da te vidim. I da te slušam dok govoriš… Ali tako je možda baš i trebalo biti… Tvoj bol je sada moj bol… A sve moje opet samo sušta stvarnost… I znam da iz ovoga ne mogu se probuditi… Iako te sanjam otvorenih očiju…Znam da nije tako, ali me nešto tera da ti kažem i reći ću… Voli te tvoja, Sanja…
Bačeno srce uvek nadje svoje mesto.

I onda to bačeno srce više ne plače često.

Корисников грб
Emi Li
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 615
Придружен: 16 Сеп 2008, 23:37
Место: Svrljig
Контакт:

Порукаод Emi Li » 19 Сеп 2008, 19:42

SKITNICA I ROMANA


Prošlo je gotovo godinu dana od kada je nisam video niti čuo bilo šta o njoj. Nekako mi se tog dvadeset drugog juna zenice napuniše nostalgijom, nekako je se na trenutak uželeh… Vratiše mi se uspomene. Leto uvek oživi sećanja. Malo procunjah po ormaru tražeći naše slike. Hteo sam da je se setim onako detinjaste i napućenih usana, sa kosom crnjom od mraka… Tražio sam slike i usput prebirao po sećanju, tražeći sve njene detalje, želeo sam da je ponovo stvorim u glavi, onakvu kakvu je pamtim. Moja devojčica…
Našao sam slike. Uspomene me pregaziše, nešto toplo i vlažno skotrlja se niz obraz…
Pošao sam niz ulicu bez cilja. Već sam pomalo zaboravio svoj grad, kao da već tri života nisam bio ovde. Pre godinu dana, kada sam odlazio, mislio sam da će proći za čas. Bio sam enuzijasta, krenuo u svet, nije meni ovde nedostajalo love, imao sam je, nije da nisam… Hteo sam samo malo promene za sebe i nju. Nije mi bilo teško ostaviti grad, ni prijatelje, ni taksi… Bilo je teško ostaviti nju. Moju devojčicu. Ipak, otišao sam. Tada sam joj rekao da zauvek odlazim, da se nikada više neću vratiti, da ne čeka na moje pozive ili pisma.
Lagao sam je i gledao u njene oči pune suza. Lagao sam, jer nisam želeo da joj stopiram život, nisam želeo da je zaustavim i obavežem da me čeka. Planirao sam da se vratim u velikom stilu, da se pojavim pred njenom kućom iznenada, kao u nekom filmu, i da ona istrči, spusti se niz stepenice kao vetar, a ja onako zalizan, u sivom odelu, zagrlim je i odvezem…
A ipak, evo me, vratio sam se. Isti onakav kakav sam i otišao.
Nije za mene to.
Tamo, preko grane, nedostajalo mi je sve ovo ovde. Možda bih ja tamo i uspeo da me nije vukao natrag moj Balkan. I vratio sam se.
Evo me sada, koračam njenom ulicom sa rukama u džepovima. Gotovo nesvesno sam krenuo ovamo ka njenoj kući. A bojao sam se toga. I što sam bliže njoj, sve sam više nestrpljiv. Znam, naš susret neće biti onakav kakav sam planirao, ali nema veze.
Nekad me je volela. Možda će me i sada voleti, iako sam promašio svoja očekivanja.
BILA JE U BELOJ HALJINI
Ispred njene kuće sam zastao. Ne, nije to bilo od straha, već je u njenom dvorištu bilo mnogo ljudi. A onda…
Onda… Onda se pojavila ona na stepeništu, lepa kao vila u beloj haljini. Onda…
Onda sam shvatio. Gledao sam u svog anđela koji je kao po oblacima hodao lagano niz stepenice. Svaki korak koji je napravila bio je korak dalje od mene. Ne, ne korak, već svetlosna godina, stotinu miliona svetlosnih godina… Hodala je lagano, gazeći cipelicama neke zamišljene opuške, i svaki zvuk njenih štikli zarivao mi se u srce… I opet mi se ono nešto nepoznato, mokro i vlažno skotrlja niz obraz…
Stajao sam potpuno nem, gluv i slep za sve ostale, svu tu buku, aplauze, smeh i pesmu. Ništa drugo nije postojalo. Čuo sam samo kako moja vila diše, kako njeno srce kuca i taj bat koraka koji me je zauvek ubio.
Otišao sam. Pobegao. Nestao. Ispario. Nisam želeo da me vidi. Nikada više. A kako sam samo bio glup! Ostavio sam je bez razloga, nisam joj čak pružio šansu da sama izabere da li želi da me čeka, već sam joj drsko stavio do znanja da se ja nikada neću vratiti. Bolele su me tada njene suze i svaka njena molba zarivala mi se u srce i lomila ga u komadiće. Nisam joj dozvolio da to vidi, jer sam joj želeo najbolje. A sebi… nisam ni bio svestan šta sam tog trenutka učinio sebi. Kao da sam, potpuno dobrovoljno, potpisao doživotnu robiju.
Ona me je volela, tada. Znam to. Ko zna, možda me i sada voli, možda…
Ali ne, želim da me mrzi, da me zauvek izbriše i da ima sve ono što je želela da ima sve sa mnom. Volela me je, o Bože, volela me je uprkos roditeljima i mom imenu, uprkos boji kože. Volela me je. Da li voli i njega? On je drugačiji od mene. Bogat je, lep, ima sve što nemam ja. I ima nju, moju devojčicu. Video sam ga. Stajao se i smešio se. Da, baš isto toliko koliko ja nisam, nema veze, bar se neće stideti njegovog prezimena. Moje prezime smrdi, tako je rekao njen otac. Mene je beskrajno mrzeo.
Bežao sam od nje, od svatova, a ipak me je put doveo do opštine. Sada će oni doći ovde, ona će blistati od sreće, doći će da se venčaju. Već mi u ušima zuji “da… da…da…”. Stao sam po strani, skrio se iza stuba i čekao. Bilo je to kao da čekam pogubljenje.
I stigli su. Beli BMW je stao, polako su svi izlazili iz kola, nasmejani i veseli. Plašio sam se njenog pogleda, ali sam isto toliko želeo da nam se pogledi sretnu i da joj pročitam iz očiju da li je srećna.
O Bože, lepa je, toliko je lepa da mi dođe da kleknem, ona je kao kraljica a ja rob. Mislim da bih sada pristao na sve, ali čini mi se da je sada prekasno.
Okružena ljudima koračala je gordo, vesela i nasmejana, sa onom treperavom maglom oko glave, a onda se najednom okrenu ka meni…
Njen pogled se kao užareni nož zari u moje srce. Bez daha gledao sam u nju, kao dete u neku preskupu igračku koju nikad neće imati. Reka ljudi je gotovo unese u zgradu Opštine, a ja sam gledao za njom, i gladan i žedan nje, gotovo mrtav od bola…
Ma daj, ka sam ja, samo obični Cigan, taksista. Živim u lošem delu grada, nemam manire, moji roditelji nisu poznati, ni slavni, ni bogati. Ja sam samo najobičniji Rom, sličan stotinama drugih, mizeran i prezren samo samo zbog porekla. Ja nisam za nju. To je i njen otac rekao, poštovani gospodin Andonović. Ja sam lopuža, poznaje on takve, vucaraju se po gradu i kradu šta stignu. Jedino što sam ja ukrao na ovom svetu bilo je srce njegove prelepe Adele.
Ali ne, ja sam baš isti kao oni od kojih pošteni građani nemaju mira. Od takvih kao što sam ja on brani klijente na sudu. On meni nikada neće moći pružiti ruku kao sebi ravnom, jer je on advokat, a ja niko i ništa, bezvezni taksista koji spopada bogate devojke uglednih porodica.
POSTAO SAM NJENA ČOKOLADICA!
Adela i ja smo se upoznali jednog kišovitog dana kada sam je pokislu i promrzlu odvezao do fakulteta. Tog istog dana nekoliko sati kasnije vratio sam je kući, nije htela da pešači, a sunce je izvirilo iza oblaka i obasjalo je, bila je prelepa. Rekla mi je da joj je auto na popravci, da je puklo nešto i da će morati nekoliko dana da se vozi taksijem.
Želeo sam da taj mehaničar nikad ne otkloni kvar njenog automobila.
I svakog sam dana, kao slučajno, prolazio pored njene kuće, ne bi li ona izašla i potražila taksi. Tako je išlo danima, tako smo se i upoznali. Pričala mi o sebi, o svojim problemima sa ocem. On je želeo da Adela nađe “dobru priliku”, stalno je upoznavajući sa sinovima svojih kolega ili klijenata. Adela je prezirala sve te umišljene lepotane u uštirkanim odelima i kravatama svih cvetnih boja. Sa njima nije imala o čemu da priča, oni su bili prepuni priča o sebi i svojim poslovnim podvizima, o deviznom kursu i računu u banci.
- Znaš - podsmevala im se - samo prazan lonac odzvanja - i smejala se, slobodno i sretno, smejala im se svima u lice, bila prirodna i lepa, žmirkajući očima kao krilima leptira, a oči joj sjale. Onda bih i ja bio srećan i ponosan što sam baš ja taj kome priča sve. Meni je verovala. Za nju nisam bio Ciganin, već ljudsko biće. I nije se stidela što sedi sa mnom u kolima, nije videla boju moje kože, već boju mog osmeha i glasa. I svaki put kad bi ušla u moja kola neka čudna svetlost ispunila bi moj svet.
- Znaš i sam kuda - do fakulteta, a onda bi prepričavala događaje od sinoć sa nekog prijema, smejala se leptir-mašnama koje su se krivile ulevo i udesno, a mladi šarlatani ih uporno ispravljali. Jednom je rekla da oni meni nisu dorasli, da ja i bez fakulteta mnogo više vredim. Poskakivala je na zadnjem sedištu i smejala se, ponekad i se prsnula parfemom i ja bih čitavog dana osećao kao da je ona tu…
Adela moja - možda mi je to tvoje poverenje i otvorenost pokazalo put i dalo snage da ti kažem sve što osećam. Znam, u početku mi nisi verovala i smejala si se. A onda ipak, desilo se… Baš kao u mojim najluđim fantazijama. Bio sam osvežennje u tvom svetu koji su nastanjivali uobraženi tatini sinovi. Ja, tamnoput i sa prezimenom koje “smrdi” postao sam tvoj dečko, tvoja čokoladica. Više nisi sedela na zadnjem sedištu, već pored mene, nestašno preturajući po kasetama i puštajući stalno jednu istu pesmi “Romana”.
- Zovi me Romana - mazila se - molim te, zovi me Romana, hoćeš li. Tako je lepo ime. Hoću da budem tvoja Romana. Ako budem imala ćerku daću joj to ime. Zar nije lepo?”
Jeste, najlepše, baš kao i ti. Smejala se i pevala, provlačeći svoje duge, bele prste kroz moju kosu i ljubila me.
A ONDA NAS JE VIDEO NJEN OTAC!
A onda nas je jednom video njen otac!
Nije mogao da veruje: njegova jedinica, najbolji student u klasi grli običnog taksistu, pa još Cigana!
Varnice su mu sevale iz očiju koliko je bio besan, vikao je na nju ne birajući reči i nazivao me svim pogrdnim imenima ovog sveta. Moja ruka je drhtavo skiznula sa Adelinog ramena… Ona je počela da viče i da me brani, ali je njegov šamar ućuta.
- Brukaš me, kako te nije sramota. Kako ljudima da pogledam u oči, da li se ikada zapitaš? Da je samo tvoja majka živa… Kunem te u majku Adela, ostavi se njega… Zar ti nije gadno i dodirnuti ga…
- Tata, a tvoja žena Albina? Ti si sada sa njom, a ona je Mađarica. I ona je druge nacionalnosti!
- Jeste, ali ona je bela, poštena i ima obrazovanje. Kako uopšte možeš da je porediš sa ovim dripcem?!
Adela je stajala pognute glave, a ja sam bio osramoćen kao nikad u životu. Nisam imao želju ni da se branim, da kažem reč ili dve. Ništa. Samo sam ćutao. Nikad do sada nisam smatrao toliko tragično to što sam Cigan. Pošteno sam zarađivao za život, nikog nisam vređao, nisam ja birao kakav ću se roditi. A ipak sam u njegovim očima bio kriv. Crnji nego noć. I bio sam loš smo zbog porekla.
Adela me je povukla za ruku i otišli smo dalje, mada sam već unapred znao - kuda god da odemo uvek će između nas stajati nevidljivi zid koji će nas deliti, i kad god budem poželeo da joj priđem lupiću glavom. I ponovo, i ponovo… kuda god da odemo upiraće prstom u nas, mene ili nju, svejedno. Bili smo grešni samo zato što su nam se boje koži razlikovale.
Tada je nešto puklo u meni. Nešto se promenilo. Sve one psovke i sva vređanja narasla su u meni još desetak puta i još više me bolele. Nisam znao šta da radim. Nisam mogao da pronađem način kako da zaslužim Adelu. Možda kada bih završio fakultet, pronašao pristojan posao. Ali ne, makar završio sve fakultete sveta ja ću u njegovim očima i dalje biti ovako bedan. I makar bio gradonačelnik, ja neću biti dostojan njegove ćerke, jer boju kože nikada neću moći promeniti.
Ona je patila što sam ja čuo sve te reči. Lakše bi podnela da joj je sve ovo rekao kod kuće, da ja nisam čuo. Nije želela da se stidim sebe, jer me je volela ovakvog kakav jesam.
Dani su išli, a ja sam prevozeći ljude širom našeg Novog Sada tražio neko rešenje, makar malo parče nade za nju i sebe. Čini mi se da sam počeo i da ludim. Sve me je to pritiskalo i gušilo, i onda sam pukao… Rešio sam da odem, negde van, đavo bi ga znao gde. Da malo zaradim, sredim se i da posle odvedem i nju. Ili da odem i zaboravim je, nađem neku “malu garavu”, čiji će me otac prihvatiti onakvog kakav jesam.
Gluposti… Mogao sam ja oženiti milion takvih, uzalud. Voleo sam Adelu, više od života. I baš zato sam morao da odem. Nisam mogao da gledam kako joj uništavam život. Reći ću joj da zauvek odlazim, da se više nikada neću vratiti… Preboleće ona već. Naći će nekog ko je po meri njenog oca, nekog koga se neće stideti. A ja? I ja ću se već nekako snaći. Valjda. Samo da njoj bude bolje. Možda i uspem tamo negde, u belom svetu, možda se i vratim po nju i odvedem je…
I onda bude samo moja…
TRAŽILA ME JE POGLEDOM…
Evo me sada, ispred Opštine. Moja… ustvari, ne više moja Adela upravo izgovara sudbonosno “da”… ove proklete subote, dvadeset drugog juna… Njen pogled me je ubio. Prešao sam na drugu stranu ulice i stao iza drveta. Zaista ne bih mogao izdržati još jedan njen pogled na sebi… Ali ja nju moram videti. Makar samo još jednom da je vidim, onako lepu i blistavu, i nadam se srećnu. Samo još jednom da je vidim, pa makar istog trena sagoreo od bola, da je vidim, Adelu, više ne Andonović, već Bog zna kako, nekako tuđe i nepovratno daleko…
Evo ih, izlaze. Zadrhtah. Video sam kako gleda prema mestu gde sam malopre bio, traži me pogledom.- ruke mi se tresu kao u starca. Gledam je, tu Adelu koja je nekada sedela u mom automobilu i smejala se. Ona nije ta ista devojka. Ona u mojim kolima je bila srećna, a ova, ko zna…
Lutao je njen pogled, čini mi se čitavu večnost, tražeći me. A onda je odustala, zastala, pognula glavu i okrenula se. Grupa devojaka je nestrpljivo poskakivala i čekala da baci buket. Ona koja ga uhvati, udaće se sledeća. Buket polete kroz vazduh, zaobiđe nestrpljive devojke i pade… baš tamo gde sam ja stajo maločas… Te ruže, kao krv crvene, sa dugim belim trakama bile su namenjene meni… Ali ne, ne veruj u to, ja sam bio samo trenutno snoviđenje, to nisam ja stvarno… Ne, anđele moj, ne poklanjaj meni te prelepe ruže, meni to ne treba. Ja se nikada neću oženiti, a tebi želim svu sreću ovog sveta i najlepšu devojčicu sa najlepšim imenom - Romana.
Bačeno srce uvek nadje svoje mesto.

I onda to bačeno srce više ne plače često.

Корисников грб
Emi Li
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 615
Придружен: 16 Сеп 2008, 23:37
Место: Svrljig
Контакт:

Порукаод Emi Li » 22 Сеп 2008, 20:18

LOST IN TIME...


Gledala sam u nju netremice. Imala je neke nove, čudne pokrete, sva užurbana i zastala, nekako u isto vreme. Neke nove bore i nove pege nastanile su se u podnožju njenih očiju. Jedino je glas ostao isti. I ona samoprekorna intonacija u glasu, kao da za sve krivi samo sebe.

A prošle su godine, tačnije trideset i pet od srednje škole, devet od kako je ostala bez posla, sedam kako je ćerka otišla. Sada su joj dani svi isti, ispunjeni obavezama i raznim mirisima koji dolaze iz kuhinje, koža joj oprljena od sunca a koža na vrhovima prstiju kao žedna zemlja. I duša joj žedna nekih vedrih dana, koji ostaše u nečijim tudjim životima, neki šareni osmesi nastanjeni uvak na nekim drugim usnama…

Bila je dobro dete. Iz dobre porodice, zapravo ne dobre, već poštene, danas se ti izrazi iz nekog razloga ne mogu poistovetiti. Dete jednog zanatlije, potkivača, i jedne domaćice, dete sa sela, slomljenog ponosa zbog nemaštine, večito praznih džepova, a srce puno snova i želja. Bila je dobar djak, ponos familije. Spremna da priskoči i pomogne. I nadala se da će napokon doći neko njeno bolje vreme… Neka letovanja koja je sanjala u vrelim julskim noćima, plašeći se ogromnog prostranstva i ogromnih riba, neke haljine divnih boja i krojeva sa posebnim namenama i cipele od kojih zastaje dah.

I velika ljubav koju je pronašla… sa kim je sanjala… sa kim se budila… i dva cveta iznedrila… I tada je došlo njeno vreme, i njihovo vreme… I tada su morska prostranstva dobila okvire stvarnosti. Ali ona nikada nije naučila da pliva, nikada u sebi nije mogla zauzdati strah i grč koji se stvarao u njoj svaki put kada bi pokušala da se opusti u životu i da uživa. Godine ćutanja pokorile su u njoj borca, više nije imala volje da se iznova i iznova penje planinom sopstvenih ilizija.

I evo je sada… Ove godine puni pedeset. Smeje se po navici. Ustaje rano, ne obazire se na godišnja doba, radi, radi… I sve nas voli, ovako razočarana u život i ljude, u zemlju kojoj je mnogo toga dala i ništa nije dobila… Kada padne noć, savlada je umor i gnev, i onda iz sebe izlije sve one slane potoke, male reke ponornice koje joj kopaju po duši. Više ne izgleda kao devojka na uramljenoj slici u dnevnoj sobi. To je ona, u onom njenom kratkom intervalu vremena kada joj je smeh bio iskren i zvonak. Ali više nije ista. Proslo je nekoliko decenija od tada. Ali ona je naša, i mi smo njeni… I sve nas voli, pruža svoju nesebičnu dušu, i svakog jutra počne dan sa šakom belih tableta…
Bačeno srce uvek nadje svoje mesto.

I onda to bačeno srce više ne plače često.

Корисников грб
Emi Li
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 615
Придружен: 16 Сеп 2008, 23:37
Место: Svrljig
Контакт:

Порукаод Emi Li » 27 Сеп 2008, 14:00

Hvala što postojiš....

Znam da negde postojiš, živiš svoj život i nesluteći da te sanjam svakodnevno. Znam da ponekad osetiš povetarac na licu, zapahne te neki miris, tako poznat, a tako nepoznat, kao dodir devojačkih usana na tvom vratu. Ali ne znaš da sam to ja. I ne znaš da te to ja ljubim u mojim snovima.
Ja ne znam kako ti izgledaš, ne znam boju tvojih očiju, ni boju glasa. Ne znam da li ustaješ rano ili si spavalica, ne znam kako se javljaš na telefon, da li voliš Crvenu jabuku i na koga te podsećaju pesme. Ja samo znam boju tvoje kristalne aure i toplotu duše. Poznajem obronke tvog smeha na oblacima mojih maštanja. I sasvim sigurno znam da postojiš. Slobodan, veren, oženjen… Svejedno. Ali znam da postojiš isto tako stvarno kao što je stvaran odraz mog lika u ogledalu, kao što je stvaran svaki novi dan u kome tragam za tobom.
Ne tražim te da bih te prisvojila, ili da ti pripadnem. Ne tražim te ni da sa tobom ostvarim sve svoje najiskrenije želje. Lutam svetom za tobom da u oblaku magije dodirnem oblak tvog parfema u prolazu, da krajičkom oka ukradem tvoj dečački pogled i sakupim snagu za sva nova jutra koja su preda mnom. Ne želim da ti menjam život, da naredjam figurice u tvom životu po mom ukusu, jer tada to više ne bi bio ti. Samo tragam za dokazom tvog postojanja. Nikada ne bih poželela da te povredim ili bilo koga kog ti voliš, možda nekog ko je već sa tobom izgradio sve ono što čini tebe i tvoj svet. Ja sam samo tvoj izgubljeni andjeo čuvar … Neko ko te bezgranično voli tako nestvarnog i nedodirljivog, kakav jesi… Nemoj ni pomisliti da sam luda, izgubljena u svom svetu iluzija. Nemoj se plašiti mojih reči ako ikada budu doprle do tebe. Ja sam nestvarna za tebe kao mehurić sapunice, kao dim, prašina. Stvarna, ali nedovoljno da bih sa tobom mogla ostati čak ni dva neparna bezbojna trenutka.
U svitanje svake nove zore krvavi trag na horizontu ispisuje tvoje ime koje nikada nisam saznala i ne uspevam da ga razaznam usled svih drugih nebeskih rukopisa, sričem slova tvojih tragova po pesku svih mora sveta, ali ih ne razumem, jer si ti samo iskonsko dobro u dušama svih. I ne smem tražiti ništa više sem tvog postojanja. Nemam prava da te otrgnem od snova koje sanjaš, to su tvoje podsvesne želje i moje najveće zapovesti.
Jer ja sam tu da te čuvam.
Znam da ne razumeš. Nisam ni očekivala to. Zaboravi ovo moje pismo bačeno u etar, samo u nadi da pronadjem odraz tvog profila na kristalnom sudu čežnje. Iako te ne znam, ja te poznejem najbolje od svih. Iako ne znam ni gde si ni sa kim si, gotovo sam sigurna da stojim na tvom desnom ramenu i šapućem ti najnežnije reči na svetu, a ni ti, ni ja nismo svesni toga, tog postojanja naše neraskidive veze koja postoji kroz vekove, dok su naše duše putovale kroz desetine drugih života, u najrazličitijim vremenima i razdobljima. Zato ne vredi negirati tvoje i moje postojanje, baš isto onoliko koliko ne vredi tražiti šanse za ostvarenje našeg postojanja danas, u istom vremenu i prostoru.
Neću ti reći da te volim, jer je to nešto mnogo jače i drugačije. I neću ti reći ništa više jer sam rekla ipreviše… Andjeli ne smeju da govore, niti da traže bilo šta… I možda sam prekršila neka od tih pravila, ali ipak… Samo sam htela da ti kažem da ne brineš…. I da ti se zahvalim što daješ smisao mom životu… Hvala ti što postojiš…
Bačeno srce uvek nadje svoje mesto.

I onda to bačeno srce više ne plače često.

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 27 Сеп 2008, 14:02

Ne znam ko je Emi Li, ali da piše...
Svaka čast!
:wink:

Корисников грб
Emi Li
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 615
Придружен: 16 Сеп 2008, 23:37
Место: Svrljig
Контакт:

Порукаод Emi Li » 27 Сеп 2008, 17:03

Hvala Sky! cmok
Bačeno srce uvek nadje svoje mesto.

I onda to bačeno srce više ne plače često.

Корисников грб
CecaPolak
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 2620
Придружен: 11 Окт 2006, 21:19

Порукаод CecaPolak » 27 Сеп 2008, 18:18

Samo napred Emi :yee odlicna si :mah
Ne daj se ni zivotu, ni smrti...
ovaj te zanese, ona odnese,
nema veceg zadovoljstva nego
prevariti ih oboje...
MOJA KNJIGA

Корисников грб
Homo ludens
~ napredni clan ~
~ napredni clan ~
Поруке: 885
Придружен: 05 Нов 2007, 01:02
Место: Mastricht-Brüssel
Контакт:

Порукаод Homo ludens » 27 Сеп 2008, 18:57

Emi odusevila si me! Smem li te poljubiti virtualno? :D :P
Noc je kratko trajala,a nama je trebala najduza na svetu!

Корисников грб
Emi Li
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 615
Придружен: 16 Сеп 2008, 23:37
Место: Svrljig
Контакт:

Порукаод Emi Li » 27 Сеп 2008, 20:16

Naravno! Evo i tebi jedan cmok
Bačeno srce uvek nadje svoje mesto.

I onda to bačeno srce više ne plače često.

Корисников грб
Emi Li
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 615
Придружен: 16 Сеп 2008, 23:37
Место: Svrljig
Контакт:

Порукаод Emi Li » 29 Сеп 2008, 18:58

ONA I ON

Ona je imala život. Porodicu. Posao. Platu. Drvored. Kuću na selu. Stan u gradu. Omiljenu pesmu, pet mindjuša na jednom uhu, devet prozora sa južne strane, retku ružu boje malog pileta, dve mace u dvorištu, divan džemper kupljen u Engleskoj koji je grejao u hladnim večerima kišnog novembra. Imala zvonak smeh i bele zube, kosu boje meda do pojasa, a oči gotovo plišane u boji mahovine. I pregršt ostvarenih snova...

On je imao sebe, onako kako retko ko sebe ima, neiskvarenu dušu deteta i srce koje ne može stati na samo jedan dlan. Imao je usne na kojima su mu i žene zavidele, napućene i pune, pomalo blede. Mirisale na zrna muskata. Imao toplinu u očima, širinu u razumu. I bio melanholičan, jer to je osobina usamljenih. I bio ćutljiv na onaj filozofski način. Ma koliko nesrećno zvučao, on jeste bio srećan. A možda je on zapravo bio mnogo nesrećan... Djavo bi ga znao... Nije se moglo razlučiti, jer rečenice je često počinjao nezavršavajući ih, ostavljajući svakom da ih tumači po svom nahodjenju. Ali bio je svoj. I bio je gord. I dovoljno velik, najveći čovek koga ja znam, a daga je zemlja ponela na svojim nejakim ledjima...

Ne, nije bio zemljotresa kada se njih dvoje srelo. Bio je to običan susret u običnom gradu, na obali majušne reke velikog imena. Ona nije ni znala njegovo ime, ali klimnula je glavom u znak pozdrava. On je podigao ruku, i lagano kliznuo niz ulicu u magličastom autu. To je bilo to. I ništa više. Mada su i jedno i drugo, do duboko u noć, mislili o boji neba u tom trenu kada su u vazduhu, usred jeseni, osetili miris zrelih višanja...

Sretali su se često. On je imao svo vreme ovog sveta, a ona svakodnevne obavezne putanje duž grada. Ona je imala veliki osmeh koga je on uspešno nosio na svojim širokim ramenima. Pričala je puno, a on je plovio njenim rečima kao čamcem. Nalazio je neke visoke planine u njenim retkim ćutanjima, njih nije bilo lako osvojiti, niti se popeti na sam vrh i saznati šta se krije sa druge strane. Ali nju je bilo lako voleti. Bila je sve ono što čovek traži od žene. Bila je topla kao leto, iz njenih misli čulo se pregršt rok balada, a kosa joj mirisala na more... Umela je i da ćuti i da peva, ponekad i u isto vreme. Smejala se životu u lice, posle udaraca prkosno ustajala sa dna i u tren bi se vinula u visine. Za nju nisu postojale granice.

On je umeo da je razume. Budila se sa osmehom, jer je uvek i iznova sanjala njegove šarene zenice. Njegove reči su bile prave. Njegov zagrljaj siguran. Poljubac sladak kao onaj ukraden. Bio je zaboravljeni titraj slatke nervoze u dnu stomaka, neka nova i neočekivana ludost ljubavne čarolije.

Kažu da je život kao kutija šibica. Neko ih pali jednu po jednu, a neko sve odjednom, baš kao i oni. Njihove aure stopile su se u predivnu dugu i iscrple svu energiju u dva beskrajno kratka trenutka. Bili su savršeni, a baš to je ono što ruši sve iluzije ovog sveta. Savršenstvo ne može da postoji i traje, rasprši se kao lati zrelog maslačka i nikakva čarolija ih ne može vratiti ... Ništa ih ne može popraviti ni vratiti nazad ... baš kao ni suzu u oko... njenu suzu koja je kanula njemu na dlan i isparila...
Слика
Bačeno srce uvek nadje svoje mesto.

I onda to bačeno srce više ne plače često.

Корисников грб
Emi Li
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 615
Придружен: 16 Сеп 2008, 23:37
Место: Svrljig
Контакт:

Порукаод Emi Li » 30 Сеп 2008, 22:14

Vetar je duvao kao lud i raznosio lišće na sve strane. Smejala se gledajući kako se poigrava sa prolaznicima… Sredovečna gospodja ostala je bez šešira koji je nestašno leteo niz ulicu, zaustavivši se u hladnoj seni jednog haustora… Gospodja je bila toliko uplašena kao da joj iz ruke beži poslednjih deset godina života. Ne bojte se, gospodjo, to je samo šešir, sličan hiljadama drugih šešira, smešno male vrednosti, lako ga je zameniti. Život čine toliko drugih, vrednih stvari, kojih nismo ni svesni, i prema kojima se ponašamo bahato. Ali ljudima su bitne opipljive stvari, i uvek je na nekom drugom, petom ili sedmom mestu prijateljstvo, ljubav, zdravlje… možda i osmeh, zagrljaj, blaga reč… i sve to tako nebitno zvuči dok ne zatreba, dok ne zafali u našem životu makar jedan mali osmeh da osvetli mrak u našim očima.

Ali ona je znala to, toliko toga je prošlo kroz njeno srce, toliko toga joj skliznulo iz ruku, mnogo vrednije od gospodjinog šešira… Ona je znala kako to odzvanja duša bez topline, baš kao prazna posuda. Znala je to i gotovo se stresla setivši se… Ona ista gospodja je pogleda i potpuno saučesnički reče: Prokleti hladni vetar … Ona se nasmeja uštogljeno, nemate vi pojma, gospodjo, o hladnoći. Jer znala je da ova košavica nije nimalo strašna koliko ume da bude tornado uspomena.

Prešla je ulicu, saobraćaj je bio čudno gust, kolona automobila, nervozni vozači… i svi negde jure, žure… U prodavnicu, poštu, na trafiku, na posao. Život je ono što prolazi dok mi razmišljamo o njemu. Život je samo igra dok mi razmišljamo o njemu kao o komplikovanim pravilima berze. Život je u nama, a ne oko nas.

I stala je. Tek tako, nasred ulice. Celih treperavih pet sekundi. Jer on je bio u autu. Tik ispred nje. Danima je bežala od njegovog pogleda. Noćima se molila da ga ne sanja. Provirivala drhtavo izvan okvira naočara tražeći obrise njegove ličnosti. I gotovo je ubedila sebe da ne postoji, da je bio samo snovidjenje letnjih večeri, iluzoran kao polarna svetlost. Ali taj bol u pleksusu potvrdio je njegovo postojanje. I postojanje njenih osećanja. I njihovu iluziju da je moguće živeti zajedno, a bezbrižno…. Vidite li sad, gospodjo, kao je beznačajan vaš šešir…

Prešla je ulicu. On je nastavio dalje. Vetar je i dalje duvao na sve strane sveta i raznosio čestice srušenih iluzija dvoje ljudi bez budućnosti…

Слика
Bačeno srce uvek nadje svoje mesto.

I onda to bačeno srce više ne plače često.