NEDA KOVAČEVIĆ - POZDRAV IZ CRNE RUPE

Vaša proza...

Уредник: anaatanas

Корисников грб
ZvezdarkaVracaric
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 1148
Придружен: 05 Нов 2005, 15:20
Контакт:

NEDA KOVAČEVIĆ - POZDRAV IZ CRNE RUPE

Порукаод ZvezdarkaVracaric » 12 Апр 2008, 15:17

POČETAK ROMANA:



Stojim na Bulevaru, kod tramvajskog depoa. Prodajem cigarete. Odjednom, glasovi: “ide murija”. Talas navratnanosnog skupljanja robe, beg po haustorima, dvorištima, i ulici, samo da je u suprotnom pravcu od policijske patrole. U grupi, po inerciji u beg krećem i ja. Ali ubrzo, na svojoj jakni po leđima i kragni osećam dodir, i hvatanje. I čujem glas: Stoj! Ne mrdaj! Ja slušam naredbu. Ne samo zato što me te ruke zaustavljaju čvrstim stiskom za mišicu, već i zato što ne želim da bežim. Odjednom je iz mene istekao sav poriv za begom. Mirno puštam da mi otmu boksove “Winstona” i “LM-a”.
Ali kad policajac, koji me spopada s prednje strane, kaže: daj isprave, ličnu kartu, brzo, u meni se odjednom rađa nekakav prkos, i meni samom čudnovati otpor, te oštro, bez imalo straha, odvraćam, nemam! I da imam, ne bih ti dao, da znaš!. Pokušavam da se otmem. Policajcu je to kao crvena marama biku, čvršće me steže, promuva me, vuče napred, potežući pendrek, i udarajući me, tim žešće što se više opirem. Uzvraćam policajcu, i ovom, i onom drugom, koji pokušava s leđa da me gura. No u sledećem času, ja, okrepljen nekom čudnovatom snagom, uspevam da se oslobodim obojice policajaca, odgurnem ih. S osmehom smešanim od trijumfa, prezira i podrugljivosti, zavlačim ruku u jaknu. Policajca vodi dobro naučeni, nezaustavljivi refleks, on otkopčava futrolu, dohvata pištolj, pre no uspem izvući ruku iz jakne. Puca u mene.
Ne osećam nikakav bol. Samo udar u grudi i vrućinu u njima koja se širi. Padam, polako, kao u slow-motion sceni. I nisam ni malo zapanjen. Naprotiv, osmehujem se. Možda bih se zatim i grohotom smejao, da imam za to vremena i snage. Jedino još, u trenu kada mi se telo susretne s asfaltom, uspevam konačno da izvučem ruku iz jakne.
Moja šaka se otvara. Iz nje na pločnik, lagano, uz tihi zveket, ispada mala Davidova zvezda.
On odjekuje arijom Hora Jevreja iz Nabucca: Va pensiero, sull’ ali dorate.

Tonem u gustu, sveobuzimajuću tamu. Lako, kao u san.

Корисников грб
ZvezdarkaVracaric
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 1148
Придружен: 05 Нов 2005, 15:20
Контакт:

Порукаод ZvezdarkaVracaric » 12 Апр 2008, 15:23

Otac.
Imao sam sigurnost njegove ljubavi, ali ne i toplinu. Ostao željan očinskih zagrljaja, maženja. Pukih dodira.
Ponašao se kao da bi prepustiti se osećanjima bilo sramotno, nedostojno čoveka. Čitavog života nastojao da telo potčini duhu. Jeo kao po dužnosti. Ni pio ni pušio. Bio odličnog zdravlja.
S mojom majkom se poznavao iz detinjstva. Bila i ostala jedina za njega.
U 24. doktorirao na Šekspiru.
Pouzdan kao švajcarska banka, tačan kao japanski voz.
Nikad nije zaboravljao važne godišnjice, rođendane, uvek bi nas čekao poklon. Stidljivo predat, ili bez reči ostavljen u sobi nekog od nas.
Patio sam što mi otac otvoreno ne iskaže ljubav. Nije mi bilo dovoljno znanje da ona postoji.

Brat Luka.
Uljez, uzurpator neprikosnovenosti jedinca.
Otac od prvog dana njemu štedro iskazuje ljubav.
To jača moju odbojnost prema bratu. I sebi samom, u obliku griže savesti.
Sluteći moja osećanja, brat nije voleo mene. Glumili idilu bratske ljubavi.

Majka.
Ne pamtim da je ikada podigla glas. Njena dobrota proizilazila je iz duhovne snage. Oči moje majke odavale su utisak moći, kao da su svikle da gledaju daleko i vide nešto što bi drugim ljudima promaklo.

Za razliku od mene, rđavog učenika, Luka je već u devetoj godini znao svoj poziv. Pobeđivao na školskim likovnim takmičenjima, imao izložbe. Likovnu Akademiju progutao za dve godine.

Ni sam ne znam kako sam uspeo završiti gimnaziju.

Otac nije govorio, ali znao sam da ga je sramota što što ne završim neki fakultet. Ja sam se upisivao na razne fakultete, ali samo da odgodim vojsku. Otac se ljutio što neću u vojsku i govorio, bar nešto u životu uradi valjano.

Igrao sam košarku od osnovne škole, s društvom. U gimnaziji, postao član nižerazrednog kluba. Otac je to pozdravio, nadajući se da ću se konačno naći u nečemu. Bio sam talentovan, kako kažu. Ali trebalo je i ozbiljno trenirati, za šta nisam imao volje ni strpljenja.
Ronio sam. Ali dioptrija mi se povećala na -10 na jednom i - 9 na drugom oku. Teška srca, morao sam da prekinem.

Ali više nisam morao da se upisujem na nove fakultete, regrutna komisija me proglasila nesposobnim za vojsku, zbog visoke kratkovidosti. Otac je opet bio nezadovoljan. Rekao, gde će završiti ova država ako je njoj nesposoban za vojsku neko ko malo slabije vidi, i to samo bez kontaktnih sočiva?

Корисников грб
Miodrag L.
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 166
Придружен: 30 Јун 2005, 18:35
Место: Svajcarska
Контакт:

Порукаод Miodrag L. » 12 Апр 2008, 22:36

Hm?
Hm,Hm,Hm
Nepoznavanje samog sebe je opasno po zivot

Корисников грб
ZvezdarkaVracaric
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 1148
Придружен: 05 Нов 2005, 15:20
Контакт:

Порукаод ZvezdarkaVracaric » 14 Апр 2008, 15:44

Sa devojkama, uglavnom površne veze. Ženidba i stvaranje porodice ni na kraj pameti.

Što mi je otac više zamerao na životu koji vodim, upornije sam istrajavao na svome. Moja “osveta” njemu? Ne znam. Ali naš začarani krug samo raste.

Đurđa Ilić. Starija od mene četiri godine. Na košarkaškoj utakmici. Nekoliko slučajno razmenjenih reči, njeno dobro poznavanje moga omiljenog sporta.
Proveli smo neko vreme zajedno. Izgledalo da će se završiti kao i uvek pre, bez tragova.
Ali jednog dana, otvoreno pred mojim roditeljima, saopštila da je trudna.
Otac, mračniji i stroži no ikad, naređuje da se ženim. Valjda u ovome vidi šansu da se konačno skrasim.
Ovoga puta bez majčine podrške, nisam imao kud. Pristao.
Sve više me je nervirala, njene teorije o zdravoj ishrani. Briga o zdravlju, odlasci u teretanu. Bolesna urednost.
Završila stomatološki fakultet, u 22. godini magistraturu, i, radeći na fakultetu kao asistent, spremala doktorat.
Mislim da je to na neki način fasciniralo moga oca. Govorio mi je, takvu devojku ni ne zaslužuješ.
Pitao sam se šta li je našla u meni. Kako da baš mene odabere za oca svoga deteta, toliko od sebe različitog? U svemu krajnje proračunata.
A možda je htela da sebi dokaže kako može imati neuhvatljivog.
Ne retko, u šali je govorila: dobar si ti materijal. Kad sam razmislio, shvatih da to možda i nije samo šala. Možda je imala potajnu želju da me - prevaspita.. Volela je da prema drugima nastupa kao učiteljica prema đacima.
Ne znam. Tek, spoljašnje manifestacije bile su: Đurđa nosi moje dete, čvrsto rešena da se uda za mene, a ja je zbog toga tiho mrzim. I očajavam zbog nemoći da izmenim tok stvari. I mrzim samog sebe što sam toliko slab.

Otac me je na silu zaposlio u jednoj službi tadašnjeg SIV-a.

Sara.
U početku, tome malom, zgužvanom stvorenju nisam želeo ni da priđem. Uzimajući je, silio se da je ne ispustim. Sećao se vremena kad se Luka rodio.
Onda, kao i za osećanja prema bratu, samomržnja.
Gledam je... Kao za inat, baš liči na mene. Plave kosice, morski zelenih očiju Kao da tek sad zapravo postajem svestan: moja krv, moje seme. Nastavak, i utemeljenje? Čudnovat sam sebi, ponavljam gledajući je: moja kći. Svojom majušnom šakom čvrsto stišće moj kažiprst. Svatam polako. To stvorenje, tako bespomoćno, malo, željno pažnje, može u meni da izazove samo nežna osećanja. Odjednom, osećam strahoviti bes na sebe. Kako sam smeo i pomisliti da je mrzim? Moje dete. Je li išta na ovome svetu naše?

Moj otac se s unukom ponašao kao svojevremeno s Lukom. U meni, nova - stara teskoba.

Formalna bračna vernost nije dugo trajala.
Ipak, ostali smo zajedno. Đurđa, verovatno iz nekakvog ponosa, inata. I što bi delovala nezrelo, kad je upravo sama insistirala na braku. Ja, valjda sputan inercijom, ali još više zbog Sare. Ona bi razvodom neizbežno pripala majci.

Корисников грб
ZvezdarkaVracaric
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 1148
Придружен: 05 Нов 2005, 15:20
Контакт:

Порукаод ZvezdarkaVracaric » 14 Апр 2008, 15:50

...

ODLOMCI IZ DRUGIH DELOVA


...

Luka mi priča brzo, pomalo nesređeno, sav još pod utiskom.
Penje se ka stanu. Kad stigne do donjeg odmorišta pre našeg ulaza naglo zastaje jer ugleda dvojicu uniformisanih pred vratima.
Pritajuje se na tren, da ga ne primete, ali potom, shvativši da će se oni uskoro spustiti ka njemu, polako, potom sve brže, silazi. Oni za njim. Gone ga, a da to i ne znaju još. Ali onda jedan kao da shvati, hej, koraci, možda je on, da proverimo, idemo brže. Luka se još hitrije sjuruje niz stepenište, do parkinga. Čistina šta sad, promiče mu kroz glavu, bolni strah pod rebrima, gotovo, hvataju me.
Ona dvojica silaze u trku. Ali nema onoga mladića koji je sigurno traženi. Kako je brz, gde li je nestao.
Osvrću se okolo, pregledaju kutke parkinga. Ma, verovatno je stigao na ulicu, a tamo nam ne može umaći, požurimo
A šta to vi radite, molim vas, preseca ih glas. Osvrću se i ugledaju čoveka koji upravo izlazi iz svoje lade samare, pravo ispred njih.
Tražimo obveznika, umače nam maločas, vi mora da ste ga videli.
Čovek je ozbiljan, okleva nekoliko trenutaka odmeravajući ih. Onda odgovara, naravno, otrčao je onamo, desno, baš sam se pitao zašto toliko žuri.
Hvala, idemo, stići ćemo ga.
Kad su sasvim zamakli, čovek polako prilazi svom prtljažniku i otvara ga uz reči:
U redu je, otišli su, Luka, sad možeš slobodno.
Uzbuđen, ali s ogromnim olakšanjem izvlači se Luka iz prtljažnika. Kad stane na noge, ne nalazi odmah reč. Nemo gleda u čoveka koji mu je otvorio vrata i sačekao dok iziđe. I koji srpljivo čeka da Luka dođe do prvih reči. Čovek je crnomanjast, âčvisok, mršav, očiju krupnih, tamnih. Te oči su nasmešene, blagonaklono, ali nekako setno.
Ja... ne znam kako da vam... Mnogo hvala. Onda se malo bolje zagleda i priseti.
Hej, ta niste li vi...? Ono smo vas pre nedelju dana useljavali...?
Da, momak, tako je, David Alkalaj, da se još jednom upoznamo.
Luka se priseća, je li Isak vaš sin? Već smo se upoznali, i igrali nekoliko puta basket. U, moćan je, moram priznati.
Jeste atleta, svaka mu čast, odista dobar, nije što sam otac… Setne oči obasjava ponosni osmeh. Ali bi mogao, dodaje, malo vrednije trenirati, nije dosta talenat. Kaže to bez prekora, s ljubavlju za sina. Onda se prisetim još, kaže Luka, a hvala vam i što ste nam ovaj koš pred zgradom popravili. David odmahuje rukom, nema na čemu.
I na kraju ga zamolim, dovrši Luka, da nikako ne kaže ćaletu. Kevi može.

Da li je zbog toga otac zatim rezervisan prema novim komšijama, iako se svi mi ostali s njima zbližavamo? David poštuje Lukinu molbu, čuva tajnu, ali otac mora da oseća njegov suprotan stav. Oseća, jer ovaj ništa s njim na tu temu ne govori. Upravo, svesno izbegava, iako otac pokušava da ga navede.
Ipak, u drugim temama, otac i David uspevaju naći jedan drugog. David je profesor muzike, gitare. Filolog- amater, kako sam kaže, apsolvent španskog i italijanskog. Iudeo-espańol, ladino. Naročito proučava i svira muziku sefardskih Jevreja.

Корисников грб
ZvezdarkaVracaric
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 1148
Придружен: 05 Нов 2005, 15:20
Контакт:

Порукаод ZvezdarkaVracaric » 15 Апр 2008, 18:43

* * *

Toga prepodneva, prethodno pažljivo proverivši da li je na vratima zaista poštar, majka prima pismo iz Rima i sva radosna odmah obaveštava o tome telefonom Luku, koji je prethodnu noć prespavao kod devojke. Zatim isto javlja i meni. Iako ne bih mogao reći da sam posebno obradovan, odmah odlazim do kuće roditelja, Shvatam da me na to tera želja da prisustvujem trijumfu - spram oca.
Brzo stižem, ne stanujemo daleko. Zatičem majku u neskrivenoj radosti, i oca ćutljivog, obavijenog svojom večitom težnjom da ne ispolji osećanja. Premda se trudi da bude krajnje ozbiljan, oči mu odaju zadovoljstvo, ponos što je Luka dobio poziv za Rim.
Prožima me čudnovata mešavina osećanja. Ima tu i one poznate netrpeljivosti, prema ocu, ljubomore na brata. Ali ono što me zbunjuje je izvesno zadovoljstvo, a ono nije samo plod rečenog osećanja trijumfa
A onda shvatam. Otac je sada prvi put za Luku stegnut u iskazivanju osećanja.
Zatim majka (namerno više meni nego ocu), nakon prvobitne radosti, zabrinuto kaže, Luka nije poslušao savet da ne dođe i verovatno je već krenuo. Time otac kao da dobija priliku potisnuti svoje unutarnje borbe, novim prelaskom na mehanizam “napad-odbrana” i govori po ko zna koji put, i dalje se neodgovorno igrate s ovom državom. To je krivično delo. A ja ga izazivam, onda sam prijavi sina, ionako on uskoro stiže ovamo.
I opet u meni smešane misli i osećanja, prema ocu, bratu. I zašto da izigravam mirotvorca, isterujem besmislene pobede nad “točkom istorije”, kad pobede nad njim zapravo ne može biti? Neka ga pokupe, kao što su, uostalom, tolike druge. Zašto bi baš on trebalo da izbegne tu, izgleda, opštu sudbinu...?
Ove misli prekida zvono na vratima.
Pomisao da brat još nije mogao stići iz Zemuna, gde mu živi devojka, a zatim i nova, nepristojno duga zvonjava, širi u meni, mimo volje, po čitavom telu, hladnu jezu.
Ne stižem da sebi postavim pitanje otkud ona, jer ja sam krećem ka vratima, da ih otvorim. Krećem, uprkos molbi u majčinim očima da to ne činim, nego da se opet pravimo kako u stanu nema nikog.
Idem, i otac me gleda iznenađeno. Ne znam tačno zbog čega. Je li i on isto nameravao, ili samo zato što sam to baš ja.
Idem. A zapravo ne znam zašto nisam ostao. Možda bi kao mnogo puta pre, odustali. Ali opet neminovno mislim na brata. Možda je bolje da uđu što pre, dok Luka još nije tu, i odu pre nego on stigne. Računam da još nije blizu zgrade, gde bi mogli da posumnjaju ako ga na ulazu ili u hodniku sretnu. U sebi molim majku da me razume, iako zapravo nisam siguran šta bi bilo bolje. Ne znam. Možda bi slično bilo da se pravimo da nema nikog. S istom nelagodnošću shvatam da zapravo sve zavisi od toga gde se Luka trenutno nalazi. U tome času se opet ljutim na njega. Stvarno, zašto se nije strpeo?
Hoćemo li pustiti sada ove, u stvari je svejedno, kažem najzad sebi, navodno razrešivši unutarnju borbu. I, konačno stigavši do vrata, polako ih otvaram.
Na njima su dvojica maskirnih gavrana s belim uprtačima. Jedan visok, crn, krupan, sitan drugi i plav, kost i koža. Prvi, mojih godina, drugi sasvim mlad. I baš taj mali plavi prvi uzima reč. Trudi se da bude sušta ozbiljnost, ali mi izgleda groteskno, jer ne uspeva potpuno obuzdati mladost i živac. Kao da se neugodno oseća što su ga uglavili u uniformu. Pa mi ga je u momentu nekako žao. Vadeći papir iz velike kožne fascikle, izgovara:
Konstantinović Luka. Poziv za vojnu vežbu... Pošto situacija iziskuje, odmah treba da pođe s nama.
Ćutim nekoliko trenutaka, gledajući u njegovu ruku s pozivom, pa u onog drugog, onda opet u poziv, zatim na upravo pristigle roditelje, pa opet na onog s fasciklom. Sve polako. Ti trenuci, čini mi se, traju kao stoleća.
A onda čujem sopstveni glas. Koji, začudo, ni malo ne podrhtava:
Eto... Najzad me uloviste... , čak se i osmehujem usiljeno. Gde treba da potpišem?
On mi pokaže. U magnovenju lovim mu izraz neke vrste trijumfa. Ali i olakšanja. Razmenjuje ga s onim drugim. Nemaju nameru da me legitimišu, najvažnije im je da sa svoga spiska mogu da skinu još jedno ime. Potpisujem brzo, “Luka Konstantinović”.
Daveći bol od prizora majčinih očiju punih patnje i nade, gledam je tako da ona odmah zna šta sam pomislio. I sama je dobro svesna: “neko od nas dvojice mora”. Prilazim joj, i ona me prihvata u kratak ali čvrst, topal zagrljaj. Osećam ogromnu zahvalnost što me razume, i neku vrstu olakšanja. Šapnem joj, zovi posle Đurđu. I poljubi Saru u moje ime.
Na trenutak raznežen, prilazim i ocu u sličnoj nameri. Ali, on odbija i ruku da mi pruži. U njegovom izrazu mešavina je zauzdane ljutnje, nezadovoljstva, skrivene boli, razočaranja, i nekakvog prezira, osećanja da je izdan. Ali posebno nervoznim čini ga što u sledećem času mora da pregrmi napad kašlja. Posle njega izgleda vrlo mrzak sam sebi. Po principu našeg zlog začaranog kruga, zlurado se podsmehnem, tako ti i treba.
Uputivši još jedan izvinjavajući, topli pogled majci, ubrzavam korak ka vratima, i skoro hrlim onoj dvojici.
Silazim polako niz stepenice sa njima, gotovo - razdragano.
Na kapiji zgrade pravo na nas nailazi - Luka.
U prvom trenu srce mi zamire.Ali potom mi kroz glavu munjevito bljesne odluka: bez zaustavljanja nastavljam napred, pravim sebi prostor lako odgurnuvši brata u stranu, sklanjam pogled, ne govorim ništa. Ukratko, pravim se da ga ne poznajem. Još malo ubrzavam korak i nastavljam ulicom, ne osvrćući se. Ova dvojica ništa od svega toga ne primećuju. Valjda to pripisuju mojoj nervozi. A ja tada već osećam strahovito olakšanje, jer mi do svesti dopire saznanje da je efekat postignut. Ne čujem iza sebe pozive Lukine, niti pritrčava da upita o čemu se to radi. Od silnog iznenađenja nije u stanju slovo da izusti. Bar za neko vreme. Ali ono je dovoljno da odmaknem s onom dvojicom i uđem u vojni kombi, koji se nalazi iza ćoška. Obliva me neka čudnovata radost. Radost boje trijumfa i nekog neobičnog prkosa. Odjednom sam tako lak, i sve mi je divno, a da ni sam zapravo ne znam zašto je tako. Tako mi je sve lepo, da bih se izljubio i izgrlio s ovom dvojicom, i ostalim momcima, kojih je već nekoliko u sivomaslinastom kombiju. Nemam nikakvih misli. Jedino mi negde u grudima tiho odjekuje: “Luka može u Rim”.

Корисников грб
ZvezdarkaVracaric
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 1148
Придружен: 05 Нов 2005, 15:20
Контакт:

Порукаод ZvezdarkaVracaric » 17 Апр 2008, 20:24

U rovu, nas šestorica..
Neprijatelj puca, nadleću avioni, i bombarduju. Naši avioni.
Iznenada, naredba - juriš. Petorica kraj mene kreću. I ja bih krenuo, ali u tome času ispada mi kontaktno sočivo. Ono sa -10.
U prvi mah sam totalno zbunjen, dezorijentisan. Na to oko skoro ništa ne vidim. To je neka pihtijasta, jedva prozirna, sverasplinjavajuća masa. Čini izvrsnu smesu sa okolišnom zapadnosremskom sivom izmaglicom.
Instinktivno posežem rukama dole, a zatim se i celo moje telo stavlja u službu traženja sočiva. Uronjavam obema rukama u blato. Jedina mi je misao: “gde li je, moram ga naći?”.
Tražim ga, tražim, brljam po blatu... Kako vreme odmiče a ne nalazim ga, sve sam grozničaviji. Kao narkoman u krizi. Tražim, i dalje s istom upornošću, kojoj, ne znam zašto, ne umem da se otmem, iako sam svestan njene uzaludnosti.
Konačno, nezadovoljan, iznerviran, nevoljno odustajem od traženja. Pokušavajući da se priviknem na ćoravo gledanje, polako krećem gore.
I tek što stignem do nivoa zemlje, u ono oko sa sočivom zaurla prizor: ispred, nekih 80 metara, ne umem dobro da procenim, moji drugovi padaju, pokošeni kao snoplje, avionskim mecima. Zatim ih veliki oblak prašine potpuno zaklanja, a moje uši zaglušuje eksplozija. Jedna. Dve. Tri... Ne brojim ih više.
Nevericu odguruje instinkt, i ja sklizim opet dole u rov, osluškujući čvrsto sklopljenih očiju.
Dok ležim, čvrsto grleći zemlju, još neko vreme čuje se brujanje aviona i odjekuje paljba iz njih, i nekih drugih oruđa.
A onda - tišina. Mrtva, zaleđena tišina, kakvu nikada pre nisam doživeo. Kao da je s drugog sveta. Ledi mi krv i misao. Mene celog.
Potpuno sam nesposoban da se pomerim. Možda ni ne dišem. Ni svoje srce više ne čujem. Ni odjek svesti. Jedini bljesak njen je: ja ne postojim.
Ne znam koliko vremena prolazi. A onda se najzad, polako otkravljujem. I odmahujem glavom, ne verujući još.
Odlepljujem se polako od zemlje, i izranjam lagano iz rova, kao nekada dok sam izronjavao iz dubokog mora. Poluzamagljeni pogled zgromljen slikom:
Sva petorica... ono što je od njih ostalo, leži razasuto u bezbroj komada po zapadnosremskom blatu.
Dok se lagano spuštam natrag ka dubini rova, suze mi klize. Najpre polako, pa sve jače, sustižu jedna drugu niz obraze.

Preliva me odjednom strahoviti stid.

Корисников грб
ZvezdarkaVracaric
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 1148
Придружен: 05 Нов 2005, 15:20
Контакт:

Порукаод ZvezdarkaVracaric » 18 Апр 2008, 17:11

Na platformi “Zvezde Smrti”.
U odori Dartha Wadera - moj otac. Ja - Luke Skywalker.
Borimo se besomučno laserskim mačevima. Dugo se već mačujemo, ali niko ne posustaje. On se, uporan kakav je, trudi da mi zada što više udaraca. Nosi ga žar kakav nikada pre nisam u njega video. Ali ja uzvraćam istom merom. Osećanja su mi kao i uvek spram oca smešana. Želim baš da se pokažem pred njim dobrim sinom. Tako što ću ga pobediti, biti bolji od njega. Istovremeno, jedan deo mene silno bi hteo da pobegne. Ne zato što se bojim borbe, već zgrožen mogućnošću da povredim oca, svoga oca, koji me - ubeđujem sebe - ipak voli, i koga, uprkos svemu, otrovno i gorko, ipak volim, čeznem za njegovom ljubavlju.
Ali, ne prepoznavši u njemu ništa od borbe kakva je u meni, što se vidi i iz njegovog nesmanjenog nastojanja da me povredi, ja, ponesen po ko zna koji put zlim mehanizmom začaranog kruga, trudim se svim silama da ocu nanesem što žešći udarac, da ga pobedim.
Borba je i dalje ravnopravna i ništa ne gubi na žestini. Ali onda, ni sam ne znam kako, moj mač uspeva da pronađe put kroz grudi očeve. Do samoga njegovog srca. U milisekundi bljesne mi kroz glavu nekakvo mučno, samoironično zadovoljstvo: eto, konačno sam i to uspeo. Došao do očevog srca.
Oklevam još nekoliko trenutaka, ipak se pitajući: hoću li ja to, mogu li. Ili sam zapravo već odavno to učinio.
Zato u sledećem času sjurujem mač pravo u očevo srce.
Narednim pokretom po nezadrživoj inerciji izvlačim mač, i na vrhu njegovom nataknuto očevo srce.
U prvom trenutku trijumfalno ga dižem visoko. Oblika kao pravo ljudsko srce. Ali, kad ga bolje zagledam, shvatim da je ono u stvari jedna savršena mehaničko-kompjuterska tvorevina. Kompleks žica i čipova.
Uprkos tome što mu je izvađeno srce moj otac ne pada. Naprotiv, smejući se prezirno, metalinim basom Dartha Wadera, kreće ka meni, u nameri da nastavi borbu. Udara moj visoko podignuti mač, i zbacuje s njega svoje srce. Od siline udarca, ono odleće daleko u drugi kraj prostorije. Pada uz tresak, ali ostaje neoštećeno.
Ali u tom času otac se krkljajući hvata za grudi. Pada na kolena, i dalje gnječeći grudi, vrat, besan na njih što ga ne slušaju, očajnički pokušava da utera u njih što više vazduha.
Ne mičući se s mesta, ja sve to nemo posmatram. Stojim, paralisan, ne samo od iznenađenja. Nego me okivaju i osećanja prema ocu. I da hoću, ne bih mu prišao. Jer vidim kako se, sem boli i smrti, žestoko opire sopstvenom porivu da pruži ruku k meni i zatraži pomoć.
Onda, konačno, stropoštava se na pod. Iz njega ističe i poslednji uzdah života.
Ja još uvek stojim sleđen. Sleđen od sopstvene bezosećajnosti, i od neverice da je otac, evo, ipak...
Ne znam koliko vremena prolazi.
Onda ipak polako prilazim. Neka tamna, mučna slutnja preliva mi grlo i steže ga dok sam sve bliže očevom beživotnom telu. Lagano, drhtavih prstiju, skidam njegovu masku.
Lik koji otkrivam pod njom nije moga oca. To je David Alkalaj.
No nemam dugo vreme za iznenađenje i mučninu. Do ušiju mi sve jasnije dopire zvuk. Zvuk otkucaja srca.
Okrećem se u pravcu mesta gde je bilo odletelo očevo srce, vidim ga. Ali otkucaj sada više nije u ritmu srca, već: tik-tak-tik-tak... Ravnomerno i brzo.
Sveraznoseća eksplozija rasprskava me, i sve oko mene. Rasut sam u milijardu komadića, ali svaki od njih leti istim poslednjim osećanjem: samomržnjom. Ali nema kajanja. Nema oproštaja.

Корисников грб
ZvezdarkaVracaric
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 1148
Придружен: 05 Нов 2005, 15:20
Контакт:

Порукаод ZvezdarkaVracaric » 19 Апр 2008, 16:53

Valjda Isak toliko peva, veseo je, katkad preterano bezbrižan, i da razbije nesigurnost. Kao kad sam u šumi pevuši. Odrastao bez majčinske ljubavi. Prividna lakoća, je li takođe oklop? Da li zato toliko vremena provodi s mojom majkom? Vidi u njoj naknadu majčinske ljubavi?
Nikad ne govori na tu temu. Nema fotografije majke u svojoj sobi. Nego M.Callas, nekoliko. Da li i obožavanje Dive donekle predstavlja kompenzaciju za majku? Da li njegova nemarnost prema radu, lepršavost, iz toga vuče korene? Zato nema devojku? Je li patio što se otac nikad nije ponovo oženio, onemogućio mu da kroz neku drugu ženu nadoknadi majčinu ljubav? Da li je zamerao ocu zbog toga? Ona je za njega samo slika. Legendarna heroina. Od strane oca uspostavljen nedodirljivi kult. Svetinja koju poštuje, jer ga je rodila. Ali ne može da je voli, jer je ne pamti. Treba mu živa i topla majka.
Naslutim to ponekad, ali više od Davida nego od Isaka. Možda je trebalo, kaže David, ali ja naprosto nikad nisam mogao, posle moje Rebeke. Dok to govori, seta mu u očima raste. Pogled beži u ćutnju. I ništa više o tome.

Корисников грб
ZvezdarkaVracaric
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 1148
Придружен: 05 Нов 2005, 15:20
Контакт:

Порукаод ZvezdarkaVracaric » 20 Апр 2008, 16:41

Đurđa mi je dozvoljavala da viđam kćer tačno koliko je sud odredio, ni sekunda duže.
Bolela su me Sarina pitanja, zašto smo se rastali mama i ja. Nisam znao šta da odgovorim, izmišljao sam, okolišio. Ali detinja oštroumnost to nije prihvatala, pa sam, i pored sve ljubavi za kćer, počeo da se osećam nelagodno s njom.
Ta nelagodnost se pojačala kad sam shvatio kako se dete počelo udaljavati od mene. Dosađivati se sa mnom. Brzo se zasićivala društvenim igrama. Starmala. Zamerala mi da sam neuredan i lenj. U svemu je ona najbolje znala kako treba. Prava kći svoje majke. Sve češće sam hvatao sebe u stanjima iz vremena neposredno po Sarinom rođenju.
Zašto ne kažem otvoreno? Hvatao sam sebe u novoj netrpeljivosti prema rođenoj kćeri. U mržnji.
Jesam li ja uopšte ikada stvarno zavoleo svoju kćer, ili je to zapravo uvek bila i ostala samo prerušena griža savesti što sam je mrzeo kad se rodila?

Корисников грб
ZvezdarkaVracaric
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 1148
Придружен: 05 Нов 2005, 15:20
Контакт:

Порукаод ZvezdarkaVracaric » 21 Апр 2008, 16:48

Majka priča zabrinuto. Al..ka..laj ... Alkalaj Isak… jedva uspe da pročita.
... Hm, mali Jevrej, kaže više za sebe, osmehujući se, s izrazom, lake zluradosti, je li tu stanuje? Zvonim, niko se ne odaziva. Šta ste vi, komšinica, bi li ste vi to potpisali, ionako je samo formalnost.. A otadžbinu braniti je dužnost i čast!. Da, ali koju to, mislim u sebi. Ne bih, kažem ledeno, nedodirnuta njegovim patriotskim izlivom u tuđe ime, a mislim, njima je odvođenje naše dece u vojsku bez zemlje formalnost. Osmotri me kao da mi to s lica čita, pa kaže, suženih kapaka, ušiljenog pogleda, kao da se seti, a da nije možda unutra, samo neće da se javi, i to smo imali. Ne znam gde je, kažem. Ako ste zvonili, a niko se ne odaziva, to je za mene, i po svakom bon tonu znak da nema nikog. Ljutiti pogled, ali uzdržava se. Dobro, ali, biće on tu kad tad. Strogo, trijumfalno, i ode, bez doviđenja. Deco moja, bože, šta vam čine…
Isak kad čuje, u prvi mah kao da ne zna šta bi rekao, gleda je dugo. Oči opet lutaju. Hvala, g-đo Natalija, kaže najzad, i spusti glavu, kao da traži nekakvo izvinjenje. Detinje se osmehne, i ponovi, hvala, kurtoazni dodatak, nije trebalo. Nema na čemu, uvek bih to uradila, kao za svoga sina što sam. Da, ali, drugo je Luka... kaže Isak. No, naglo o tome prekine, i osmeh mu se razlije licem. Nego, da li bismo mogli opet malo. Majka to shvata. A valjda je i njoj slično. Da, evo možemo odmah, ako hoćeš. Baš sam i mislila nešto da proradim... La donna e mobile, odjekuje po kući. Oaza.
Jedan od razloga što su se preselili, da ih ne bi stigao poziv, priznaje David. Neko je od komšija prijavio, sigurno, inače ne znam kako bi saznali kuda smo se odselili. Ogorčeno kaže David, iako se trudi da ogorčenost skrije, i ne osudi previše. Majka spominje izeku o komšijinoj crknutoj kravi. Neko ovde uživa da potkazuje. Pogotovu one s imenima poput Alkalaj David i Isak.

Корисников грб
ZvezdarkaVracaric
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 1148
Придружен: 05 Нов 2005, 15:20
Контакт:

Порукаод ZvezdarkaVracaric » 22 Апр 2008, 14:59

David mi jednog od sledećih dana kaže: našao sam ti posao. Jeste noćni, u jednom kiosku. Ali ti si ionako noćna ptica. Dobro je plaćen, a ima i socijalno. Da se više ne preopterećuješ rizičnim poslovima. Mislim, možeš ti i da nastaviš ovim tempom, ali ako ja smem reći... mislim da je ipak dosta bilo. Dovoljno si se iskupio, i pokazao kao dobar sin i bolji brat. Bio si spreman da podmetneš svoj život za njegov. I to se jedino računa, a ne neki nejasni motivi, za koje ne znaš da li zapravo i postoje, komplikovani odnosi, pranje krivice, i slično. Luka je živ i zdrav, i to je najvažnije. I piši, javi se bratu…
Pogleda me s osmehom, značajnim, pronicljivo. Da, te tamne sefardske oči proziru me skroz. Tako jednostavno, diskretno. I s puno ljubavi, razumevanja. Gledam ga, dugo nemoćan za reči. Tiho divljenje. Istovremeno i lako negodovanje. Otkud njemu pravo da se meša? Ali Davidov izraz razoružao me potpuno, odvratio prvobitnu nameru da reagujem kao nezrelo dete.

Корисников грб
ZvezdarkaVracaric
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 1148
Придружен: 05 Нов 2005, 15:20
Контакт:

Порукаод ZvezdarkaVracaric » 22 Апр 2008, 19:42

Isak putuje. Pakuje se ćutke. Polako, kao da namerno okleva. Zapeva povremeno, kao uvek. I nasmejan je. Ali gledajući ga pažljivije shvatam da u tome glasu postoji drhtaj više. U osmehu odsev tamne seni. U sebi ga grdim, zašto ne pristade na pasoš, Isače, ludo dete naše. Ali još nije kasno, mogao bi i sada... Kao da želim da to čujem od njega. Osećam kako mi se grudva rađa pod grlom. Kao posle prebrzog gutljaja. Trudim se da je progutam, govorim sebi ono što je Isak nama, da nema razloga za brigu. Rat se neće proširiti na Bosnu, ljudi tamo su svesni... Majka. Iako se i ona trudi da izgleda uobičajeno, ozbiljnija je, ćutljivija no ikad. I David. Pošto se Isak spakuje, izgleda to opet onaj stari, kad se osmehne majci mojoj i kaže, hajde, tetka Natalija, da im priredimo jedan pravi recital! Sada neće moći da me slušaju duže vreme. I započnu. Muzika čini besmislenim sve strepnje. Možda smo posle svega previše paranoični. Sve će biti u najboljem redu. Kad se vrati, ili možda i pre, na nekom vikendu ili odsustvu, Isak će snimiti CD.
Na železničkoj stanici, pozdravljamo se, dugo nam je svima u čvrstom zagrljaju. Otac ga dugo drži. Kao da ga nikad ne bi pustio. Opet u meni šapuće: Isače, još nije kasno da se predomisliš, samo kaži ne idem, da probamo ipak to s pasošem... u poslednji čas. Kao na filmu. Ali Isak to ne čini. Samo se još jednom s prozora pozdravi, nehajnog osmeha onog njegovog, i zapeva, va, pensiero, dok voz polako kreće. Mašemo mu, Isak nama. Udaljuje se, utapa u žagor, i bruj motora voza, zvuk glasa. Polako gubi iz oka, dok nam još uvek Isak maše.

On je meni ovo namerno uradio, kaže David odjednom. Iznenađeno ga pogledam. Ali, ne dobijam odgovor. Njegov na momenat ozbiljan, sapete ljutnje pogled, pekriva usiljeni smešak. Ma, ništa. Zaboravi da sam to rekao…
Trudim se da zaboravim. Ali mi neumitno dolazi pitanje: Da li ipak među njima dvojicom tinja neki nevidljivi sukob? Je li sin zamerio ocu što mu je uskratio nadoknadu majčinske ljubavi? Može li ta čežnja imati razumevanja za očevu bol i poštovanje uspomene?

Zakletva. Sarajevo, naizgled mirno, ali pažljiviji pogled odaje ravnotežu straha. Napetost u vazduhu. I uveravanja s nadležnih mesta da se ovde neće desiti što je u Hrvatskoj. I samouveravanja.
Isak je miran, nekako čudnovato spokojan. Ponosan što ispunjava svoju dužnost. David mi tiho kaže, našao je čime će pokazivati odgovornost. No, volim ja njega i nehajnog, neozbiljnog. Samo nek je živ i zdrav...
Zanesem se katkad, eh, zašto mi otac nije bio ovakav... I odmah se postidim tih misli. Griža savesti...Opet.

Isak u uniformi. Maskirnoj. Sapet opasačem, utegnut u čizme. Nelagodnost se trudi da prekrije nehaj-hinećim osmehom, zvanim “sam-u- šumi”. Sapeta razbacanost. Neuhvatljive oči, zatočene gorkim sivomaslinastim pogledom. Uniforma mu kao da je broj veća. Deluje krupniji no što jeste. Ali, ne nespretan. I tako, konačni utisak, na neki čudnovat način: stoji mu dobro. Setih se onoga što mi je kazao, da možda baš i treba sve ovako da bude. Ponovo se pitam: viša pomirenost, ili pomirenost ovčice?

Iz pisama Isakovih: Odlučio sam da zapisujem. Nešto kao dnevnik, ali bez datuma. Šta ionako znače datumi?

Is dnevnika
Sviram u vojnom orkestru, i pevam. Premda je ovde svakim danom sve manje razloga za pesmu.
Provokacije, dobacivanje vojnicima, gađanje papirićima, a bogami i novčićima, ogriscima jabuke, trulim krompirom...

Vojniče Kabiljo, počne oficir meni, a ja kažem, gdine kapetane, dozvolite da se obratim, ja nisam Kabiljo, ja sam Alkalaj. On u prvi mah zbunjen. Kako… ta nemoj mi tu… Zagleda se bolje i razmisli. Onda kaže, a jes, vala. Ali, ličite, bogamu… Našali se. Uostalom, šta mijenja stvar, Jevrej ti, Jevrej on… Poćuti, pa uz uzdah, zabrinuto, više za sebe, protne, a ako ovi ovdje nastave ovako, bogme ćemo svi iz ove kasarne bit Jevreji. Onda se s mukom nasmeje, kao da bi hteo oduzeti težinu izrečenom, ubeđujući i sebe i mene da će sve ostati samo na šali.
Zakopka me jako. Čim uhvatim priliku potražim toga Kabilja.
Gledamo se bez reči neko vreme, iznenađeni oba. Slične crte lica, plava kosa. Iste visine, stasa… Onda se istovremeno obojica bacimo u smeh. Vojniče Alkalaj, kažem ja njemu, blago karikirajući kapetana. Vojniče Kabiljo, on meni. Baš nam zabavno. A još više, kad ubrzo ustanovimo da sličnost nije samo fizička. Raul, to mu je ime, takođe obožava operu, sefardske pesme, košarku i pse. Nosi Davidovu zvezdu oko vrata.
I zamolimo odmah da nas rasporede u istu sobu. Molba nam je, za divno čudo, uslišena.
Raul je rodom iz Sarajeva. Završio trgovačku školu i već se zaposlio. Da pomogne majci, kaže. Ne zna za oca. Majka mu o njemu rekla samo: “nije te dostojan”. Znaš, kaže, mučan je to osjećaj, čitavog života, hvatat sebe u misli: svaki od ovih sredovječnih ljudi koje sretnem mogao bi bit moj otac. Ili je negdje daleko. I nikad ga neću upoznat. Jesi li pokušao da ga nađeš, izvučeš nešto od majke, pitam. Klima glavom setno. O, da, itekako… Al bez uspjeha. Nemam nikakav trag. A majka - neprobojni zid. Al i razumijem je. Sigurno se ponio neoprostivo loše prema njoj. I biće da mene nije ni htio. No, i pored toga, silno bi volio upoznat toga …Kakav god bio, otac mi je… Barem da ga pitam, zašto… Ako uopće i zna za me…
Ispričam svoj slučaj. A ti, eto, kaže Raul, majke osta željan. Al tu što se moglo, viša sila…Poćuti, zamišljen. Potom, gotovo sa zavišću, čežnjivo doda, eh, blago tebi, s takvim ocem.

Is pisama
Rano ustajanje je sjajna stvar.
Divnih pasa ovde toliko. Većinom šarplaninci. Ali najbolji jedan nemački ovčar, Max. Niko nije smeo da mu priđe. Pravi gestapovac. A ja sam malo po malo, svojim strpljenjem, ljubavlju, uspeo. Druge cepa ko novinu, sa mnom se mazi kao štene, uši mu zavrćem. Nedavno se ovde oštenila keruša nemačkog ovčara, Lajka. Srećni otac je Max. Naš kapetan voli košarku, mislim da će mi uspeti da dobijem jedno štene za poneti kući. I pre kraja vojske.

Iz dnevnika
A ko zna, možda je trebalo da prihvatim pasoš… ma, neće se to proširiti na Bosnu. Neko mora stati na fitilj, inače, ode sve dođavola. Jeste napeto, ali ljudi su svesni šta bi bilo, pa se neće usuditi. A i spolja ovi neće dopustiti.

Dvojicu mi drugara pretukli. Eno ih u vojnoj bolnici. Uh, bogme je sve čupavije. Ali, valjda neće dalje, neko će to morati zaustaviti... Sve češće ne izlazimo nikud najbezbednije ispade u kasarni. Ili nam dozvoljavaju civil kad idemo u grad, puste nas, premda, vidim, sve neradije. A prvo su kažnjavali za civil. Imao sam 7 dana ribanja WC u početku. A sad, ništa...
Neki muslimani otiišli sami. Nisu se vratili od izlaska u grad. Jedan, s kojim sam baš dobar, samo se presvukao u WC-u kafane. Jesi li lud, šta to radiš, pitam ga, on kaže, ma ćuti, bolan, idem kući, zar ne vidiš da će ovdje... Molim te, nemoj me prijavit, nisi me uopće vidio... Ma hajde, nemoj, jel hoćeš da te kazne? Neće, oni sigurno više neće. Bit može samo gore ako ostanem, a i tebi bolan, gledaj se kako izvlačit... Posle ovog sam, bogme, malo zabrinut, ali ipak mu ponovim da ostane, a on uporan u svome, vidim ne vredi, nek ide, svako nek radi kako misli da treba...
Ostavi me samog, ode hitro, i osetim se pomalo nelagodno u kafani, kad shvatim da sam opkoljen ne mnogo prijateljskim pogledima
Napolje okupatori, osvane nam na kasarni.
Bože, zar je moguće da me u Sarajevu naših putovanja na more, sirnica, pečenih kukuruza i baba-tetke Estere sada doživljavaju kao uljeza, ili nedajbože okupatora. Agresorske srpske vojske. Ja, Jevrej Isak Alkalaj, okupator i agresor. Kao da je ovo Golan, a ne srce moje jedine otadžbine Jugoslavije.
Vazduh je sve napetiji kao kotao pod parom.

Is pisma Isakovog
Divno je proleće. I ovde ih sve redom šijem u basketu. Maxov sin raste, biće vučina, donosim ga kad dođem, sređeno je.

Iz dnevnika
U kafani mi dobacuju bjež’te otalen, okupatori.
Jednom mi jedan priđe. Oklen si. Iz Bgd. Uhvati za revere lako, ali dovoljno neprijatno. Šta vi još tražite ovdje, majku vam srpsku. Pijan je, vidim, i spontano guram njegove ruke, a on tad baš jače gura me, pribija do zida. Ostala kafana ništa, kao da gledaju jeftin američki krimić, nekoliko glasova podrške njemu, da, tako je, šta će u kavani, i uopće ovdje u Saraj’vu, našoj Bosni. Ma neka idu samo, nek se najzad skinu, kaže drugi glas, pusti ga, preneće tamo. A ovaj mene još jače steže uza zid, dohvata flašu, razbija o sto, branio bih se, ali me pritegao nezgodno, uzimam vazduh, pitam se šta sad, Bože, pomozi mi, pipam iza da dohvatim stolicu, bilo šta, da se odbranim, ali ovaj prinosi staklo k mojim očima, da ti sad sunem ovo, u oči te srpske. Ili možda, pa polako mi ga prinosi grlu. Ledeni znoj me obliva, strah trese. Ali i neka čudnovata pomirenost, je li me hipnotisao kao mungos zmiju, svejedno mi je šta će sa mnom biti, mislim samo na oca. I vas. Bože, a možda je ipak trebalo... sklapam oči…. Prolazi li sekund, dva, ili eoni… Ne znam. Ali onda osetim kako pritisak na mene naglo popušta. Otvaram oči i vidim, skliže niz mene bez glasa. Bježmo, bacivši stolicu kojom je po glavi udario napadača, povlači me Raul Kabiljo. Naglo pribran, pohitam za njim. Najbrže što možemo bežimo odatle. Tek u četvrtoj ulici, zadihani stanemo. Uzimamo duboko vazduh, dolazeći polako k sebi. Gledam u Raula nekolko trenutaka nemo, tek sad shvatajući. Bože, da je stigao u kafanu samo 10 sekundi kasnije… Grabeći ga za ramena, konačno izustim, hvala ti. On se osmehuje kao da kaže, ma nije tio ništa. I potom samo izbaci, hajmo, u kasarnu, brže, zakasnit ćemo, bolan…

Govorka se o kolektivnom povlačenju odavde, iako i suprotno, da treba braniti domovinu. O, mia patria, si bella e perduta, na niske si grane spala ako ćemo te mi, gušteri braniti... ali ništa još zvanično.
Ostaju nam bar napolitanke i pivo.

Unosi nam ugalj David, namerno ne da meni. Često ostane na večeri, do kasno, uz razgovor, pesme sefardske na gitari. Brine se za Isaka. Trudi se, i mi, ali negde duboko, kao da ne možemo da se potpuno opustimo. Nada, samouveravanje, ne može tamo ništa biti, otapa kamen pod grlom, on se polako opet stvori, i sve tako naizmenično, kako stigne koja vest. Na majci se ne primećuju unutarnje borbe, trudi se da unese raspoložrnje kao i uvek, ali ponekad ostane zamišljena, naročito posle vesti. Sad je i ona počela da ih sluša pomnije no ikad.
David je inače uvek kroz sve provlačio ton melanholije. A sad je ona za nijansu tamnija, gorča. Slabo jede oduvek, sad još slabije. Baca se na razne poslove da bi što manje mislio, da ne bi slušao vesti koje su iz dana u dan sve nepovoljnije.

Na cedulji, nalik konceptu za pismo, među stranicama dnevnika precrtano
Oprosti, tata, hteo sam samo u vojsku, ne rat. Ovo nije moj rat, neću ga! U stvari, nijedan rat nije moj. Ja bih samo da protnem loptu kroz mrežicu pevajući. Nemoj se ljutiti, niti me grditi kad se vratim tata.
Pitam se, nije li trebalo ipak da probam s tim pasošem... Oprosti tata što sam te u brigu bacio...
Sirena za uzbunu, šta je ovo, pokret. Pucnji, tutnjava u daljini. Nešto se dešava. Moram da prekinem

Za pismo ostalo samo
Ovde je sve u redu, ništa ne brinite. Ne može nama ovde u vojsci niko ništa, čak i da nešto započne, kao što neće… Ma, neće, ne može dalje. Razum će nadvladati, neće dopustiti, svesni su...
Pozdrav, do novog crossovera , uz, Va, pensiero, sull´ali dorate…

Корисников грб
ZvezdarkaVracaric
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 1148
Придружен: 05 Нов 2005, 15:20
Контакт:

Порукаод ZvezdarkaVracaric » 27 Апр 2008, 17:25

Iz tame polako izviru moji poginuli drugovi, još iz zapadno-sremske ravnice, i pitaju zašto sam ih izdao, zašto sam ostao. Proklinju kontakt-sočivo, i plaču. I ja sad, evo, najzad, zaboravljajući na sočivo, krećem za njima. Istrčim iz rova. Ali odjednom shvatim da tamo napred nema nikoga, ni jednog jedinog tela. Svuda tišina. Jedna užasna, nepodnošljiva tišina. I nigde nikog, ni ljudi, ni tela, ni kuća, razrušenih, ili u plamenu. Ničeg. Samo pusta ledina. Ja sam inače pogođen, izrešetan. Ne znam kako i otkad, ali krv iz mene ističe iz stotinu rupa, kao voda iz kante s rupicama za zalivanje cveća. Ali ja i dalje stojim onako. Stojim, i kad krv sva isteče.
A onda shvatam da sam zapravo - kamen. Da sam spomenik, i da ću zauvek ovde stajati.
Osećam se loše, hladno mi je, sve hladnije.
Molim se u sebi, jer glasa nemam, da dođu, bilo ko, i sruše me, kao mnoge druge spomenike što su, poslednjih godina “osvešćivanja” i “raskrsta sa prošlošću”.
Pitam se čega sam to spomenik.
Izdajstvu, griži savesti, neodgovornosti, mržnji, patnji...? A možda - oceubistvu? Bratoubistvu?

Корисников грб
ZvezdarkaVracaric
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 1148
Придружен: 05 Нов 2005, 15:20
Контакт:

Порукаод ZvezdarkaVracaric » 28 Апр 2008, 20:59

Živ sam, da. Smrt me opet nije htela. Živ? Šta to znači “biti živ”?
Majka je tu.
Prvo me gleda bez reči. Ista je kao uvek, brižna, puna ljubavi, setna, ali nepoljuljane svoje sigurnosti, dobronamerno nadmoćna, i blago prekorna.
Zatim me, i dalje bez reči, prihvata u zagrljaj, pazeći da mi ne povredi rane.
Konačno, nalaze me prva osećanja. Toplina...
Dugo ostajemo tako ćuteći. Oboma nam uzbuđenje ne da reči.
A onda se ona najzad lagano odmiče.
Otvara šaku, na dlanu joj Davidova zvezda. Kaže, kad su te našli imao si ovo u stisnutoj pesnici... Poćuti opet. A Davida, Isaka, pitam. Odmahuje glavom, sklapajući oči na tren, ne… Bol joj otima reči. Ali uporno se bije s njim. Najzad izgovori: Hvala Bogu, živ si... Samo kad si živ...
Dodaje tiho, to je Božji znak. Mislim, šta mi vredi Božji znak, kad ne umem da ga rastumačim?
A oni su Božji dar, zaključuje majka u svojoj nadmoćnoj pomirenosti. I ne objašnjava dalje, ostavljajući me da se sam rvem s mogućim značenjima onoga što je njoj, izgleda, savršeno jasno.
Božji dar? Ali, Isakova pogibija? Isak, koji je hteo samo da smesti loptu u koš, uživa u glasu M.Callas, poseti Bocellijev koncert? Sam da oplemeni svet baršunom svoga tenor-baritona... Je li previše tražio?
Gde je taj milostivi, pravedni Bog bio kad se otac njegov i tolike druge majke i očevi u stene očaja premetnuše? Kad se domaćinskim kućama ime zatiralo. Bog je tu, odgovara nepomućene sigurnosti, ali oni koji su im to učinili odrekli su se Boga. Nije im Bog to napravio, već neljudi. Da ima Boga, zar bi bilo patnji? Da nema patnji, zar bi ikom bilo potrebno da veruje u Boga? Da li bi se ljudi ikada i setili Boga, da im je sve u životu savršeno?
Znači li to da mi je On potreban? Majka odgovara, svakom je čoveku Bog potreban, bilo da veruje, ili ne. U biti svi mi verujemo u Boga, ali mu ne pripadamo.


[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable