Žena u prozi Ive Andrića

Vaša proza...

Уредник: anaatanas

Корисников грб
Lord_AX
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 111
Придружен: 30 Јун 2006, 15:21
Место: Secanj

Žena u prozi Ive Andrića

Порукаод Lord_AX » 21 Феб 2008, 11:40

ŽENA U PROZI IVE ANDRIĆA

Život teče, prolazi! Nekad težak, a nekad lak. Nekad buran, a nekad stereotipan i dosadan. Atmosfera prepoznatljiva: orijentalni ambijent, u nekoj kasabi, u nekom hanu, a sigurno je u blizini i neki most. I onda se pojavjuje ona – žena, i svojom pojavom poremeti celokupnu tu atmosferu.

Nije ona glavni junak, već onaj ko se u nju zagleda. Nama se predstavlja bura koju ona izazove u tom nekom. Takvih junaka je mnogo, jako mnogo, dok se za ženu stiče utisak da je samo jedna, uvek ista, samo sa drugim imenom i u malo drugačijem obliku. Lepota je uvek odlikuje. Nedostižna za mnoge, pa i najveće i najuglednije junake, koji pred njom ispadaju smešni. O njoj se pevaju pesme i posle nje ostaje priča. Ipak ona uvek tragično završava, njena lepota je ujedno i njeno prokletstvo! Takvu ženu, Andrić u svom proznom delu ne napušta.

Andrić je za života pokušao da razume žene, da otkrije njihovu tajnu, način na koji funkcionišu. Mnogo vremena posvetio je tome, mnogo neprospavanih noći sa olovkom u ruci i hartijom ispred sebe. Jer pisao je noću, kada svi spavaju i kada je sve mirno, pa i žene.

’’Zašto je put do ženskog srca tako tajanstven i vijugav, i kako to da mnogi mnogo gori od mene mogu da ga pređu, a ja ne mogu?’’ Ovo je čuveno pitanje koje postavlja Alija Đerzelez.

Tu ženu koja ga prati, Andrić će dovesti u razne situacije. Ona će skupljati poglede, uzdahe,snove i pesme, i na svakom mestu ostaviće za sobom dubok trag.
Mnogi su primetili da sličnu ženu nalazimo kod Bore Stankovića – ženu koja mami, samo što se Andrićevoj junakinji boje da priđu, ili ne znaju kako. Zbog nje će se opijati, raditi ludorije, ona će biti inspiracija.
Ali čim se nađe u malo drugačijem položaju, kada neko na bilo kakav način uspe da je osvoji, nesreća, tuga i bol su neizbežni. Sada je ona ta koja pati jer stvari ne stoje onako kako bi ona želela. ’’Jer žena i kada je potpuno razočarana, voli svoju ljubav kao nesuđeno dete.’’ Ali Andrićeva žena ne može da podnese ovakav položaj, jednostavno, on joj nije svojstven. Zbog toga je tragičan kraj neizbežan.

Zbog svega ovoga, specifičan je način na koji je Andrić prikazao ženu, a koji je rezultat onih neprospavanih noći o kojima je bilo reči.

Andrić je pokušao da razume ženu, ali to u potpunosti ne može ni jedan muškarac, kao što ni jedna žena ne može da razume način na koji nju muškarac vidi.

Корисников грб
Lord_AX
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 111
Придружен: 30 Јун 2006, 15:21
Место: Secanj

NIČEG NEMA, SAMO SNEG I PROSTA ČINJENICA DA SE UMIRE

Порукаод Lord_AX » 24 Феб 2008, 19:30

NIČEG NEMA, SAMO SNEG I PROSTA ČINJENICA DA SE UMIRE

Razmišljajući o ovoj temi, u nemogućnosti da na adekvatan način odgovorim na nju, pomoć sam potražio od jedne meni jako drage devojke, iskreno ne očekujući nikakav senzacionalan odgovor, ali verovao sam da je sposobna da me pravilno usmeri. Tražila je vremena da razmisli, i otvorili smo diskusiju na temu života i smrti. Sve se završilo tako što mi je ona rekla da sam glupi konj, i da se oseća mizerno kad razgovara sa mnom, jer ja znam dosta stvari koje ona tek treba da nauči. Ništa joj nisam odgovorio. To je jedna situacija za koju smatram da sam neizostavno trebao da je spomenem, upravo zbog posledica koje je proizvela i preokreta koji je u meni načinila.
Priča i pričanje, svet zbog kojeg vredi gledati i disati, Stambol, Prokleta avlija, mladić iz Smirne, Haim, crna Akra, ljudski žali, nada i otpor – sve su to stvari koje Andrić u romanu negira i koje je prekrio snegom zajdeno sa fra-Petrom. Popisujući i pakujući tvari pokojnika, neimenovani mladić pred nama vrši popis i ovih neopipljivih stvari koje su vezane za sećanje na njega. Prestao je buran život, a svaki je buran. Smrt je jedina činjenica na ovom svetu. Jedino za nju ne znamo kada će doći, ali znamo da će sigurno doći. Naše telo odlazi pod zemlju, a sve one prolazne stvari koje ostavimo za sobom ostanu iznad nas, i raspu se svuda, i tako žive u drugima sve dok ne budu pokrivene snegom zaborava.
Ali sneg ima jedno svojstvo koje mu ne dozvoljava da deluje konstantno-sneg se topi. Pretvara se u vodu koja zaliva sve ono što je pokrivao. Stoga i sećanje može neprestano umirati i rađati se, često svežije nego što je bilo. Sećanje je iz čovečanstva koje ga je stvorilo preuzelo tu osobinu neprestanog rađanja i umiranja. I ono, isto kao čovek od samog rađanja stremi ka umiranju, odnosno novom rađanju.
Sačuvaj nas Bože od stvorenja snova, udalji od nas ono što je predmet naših želja, jer telo naše želi sopstvenu smrt.
U ovoj rečenici Ivo Andrić vidi i objašnjava prirodu i trajanje našeg umiranja, jer šta je život, nego umiranje. Ali on je svestan čovekove potrebe da ostavi nešto iza sebe, nešto po čemu će biti upamćen i što će mu omogućiti da i dalje živi.
Želim da kao čovjek budem izbrisan, izbačen iz historije, ne ostavljajući o sebi nikakva traga, ništa osim štampanih knjiga.
I ne samo da je bio svestan, već je ceo svoj život posvetio tome. Život je sačinjen od nebrojeno mnogo događaja, osećaja, misli, strasti, očekivanja, nadanja, i sve to prestaje onog trenutka kada čovek konačno sklopi oči i kada konačno perstane da udiše vazduh. To što ih više nema, ne znači da ne mogu biti prenete u neko drugo vreme, jer vreme dozvoljava i omogućava prošlosti da utiče i da kreira sadašnjost.
Meni Andrić zaista ne dozvoljava da ovaj rad napišem drugačije. Sama činjenica da on ili njegovo delo u kom ne moraju biti reflektovani njegovi stavovi i dalje živi i da je jedan id najpoznatijih Srba u istoriji, možda nije toliko jaka i prosta kao ona da se umire i da se odlazi pod zemlju, ali je toliko prihvaćena i glasna, da pored nje ne mogu da čujem drugačiji zvuk.
Ja, glupi konj, ostajem zahvalan onoj dragoj devojci koja je pogrešno zaključila da ja nešto više znam od nje samo na osnovu na osnovu toga što nije prepznala jednog lika iz Proklete avlije, i koja mi je sad još više draža. Znam da je ona sad ljuta na mene, ali isto tako znam da će ta ljutnja proći, i da će nakon nje ostati posledice i tragovi, baš kao i nakon našeg života. Najiskrenije je molim da primi moje izvinjenje, i da ne poveruje u moju zlu nameru.

Корисников грб
proleće
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 103
Придружен: 17 Феб 2015, 00:13
Место: u snovima

Порукаод proleće » 20 Феб 2015, 14:46

Ivo Andrić, Znakovi pored puta

,,A Jelene nema. Nigde i ni u kom vidu. Ona postoji samo u nesmelom letu mojih želja, ali kao nešto što nit je bilo niti može biti. A to je isto kao da ne postoji, samo teže i gore od toga. Izgubljeno. Zaboravljeno.
Brisano iz sveta mogućnosti.
Neprestano koračam a sve sam dalje...

Корисников грб
proleće
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 103
Придружен: 17 Феб 2015, 00:13
Место: u snovima

Порукаод proleće » 20 Феб 2015, 14:48

U Andrićevim književnim delima počiva cela legija ženskih likova, seoskih i čaršijskih devojčuraka i cura koje zaluđuju varoške zanatlije, vlast i policiju, glumica, pevačica, konobarica, samoubica, hanuma i dama, gospoja i kontesa, i baronesa, uzvišenih i umnih, spisateljica, slikara, muzičara i operskih primadona, razočaranih glumica, škrtica i - lakodajki. Sa stranica njegovih knjiga izazivački nas posmatraju te žene, u koje je "prepredeni Bosanac" uneo celi sistem svojih lukavstava da bi ih predstavio i opravdao njihovo uvođenje u svet besmrtnih.
Neprestano koračam a sve sam dalje...