Prikaz romana DUET DUSA Ane Atanaskovic

Vaša proza...

Уредник: anaatanas

[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable
Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2979
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Prikaz romana DUET DUSA Ane Atanaskovic

Порукаод Viktorija Vi » 06 Феб 2008, 11:11

Дует душа – Ана Атанасковић

Ко има уши - нека чује!
Ако није расположен за песму, нека отвори очи и - нека види!
...А видеће ситну књигу, исписану топло и нежно, о чему сведоче сви до којих је дошла, на чијим корицама пише „ Дует душа“, Ана Атанасковић.
Шта год изабрао од та два, ипак ће чути, макар однекуд из себе, тиху мелодију која постепено прераста у крешендо, и која прати, као неизоставна музичка подлога, само неке сасвим посебне људске судбине.
Кад склопи очи, осетиће како и његова душа понавља питања која је неко други, давно, изговорио: „Кога да служим?“, „Кога да заволим?“, „Коме да будем веран?“, „Куда ћу?“ и поновиће, по ко зна који пут, неминовно: „Обележен сам“.

Обележени се распростиру пред другима онда кад више не могу да побегну од себе спознатих. Тада пред људе бацају бисере своје душе: истине о себи и свету, оне утиснуте у дно зенице, у дно јагодица прстију и дно душе, јер су толико дубоке и снажне.

„Дует душа“ сачињен је од многогласја: иако су два гласa доминантна, један мушки, глас Славена Атанасковића, кочијаша краља Александра Обреновића, и други, женски, глас његове рођаке Ане, професора енглеског( која као и он, долази у Београд, град изненађења, који постаје њен дом, најпре њено прибежиште а касније и уточиште), њихове гласове, као и у хору у коме се зна да има оних који предводе и оних који су ту да би увеличали и нагласили лепоту најталентованијих солиста, прате и неки други гласови, који такође формирају дуете.

Славен Атанасковић говори нам о себи и својима, али и о нама и нашој прошлости, оној заједничкој, националној и незаобилазној.
Пажљиво посматра шта се дешава око њега, првенствено у краљевској породици, јер је у краљевој служби и милости. Омогућава да пратимо догађаје који су уздрмали Србијицу почетком двадесетог века.

Јако светло бачено је на женидбу краља Александра Драгом Машин, и суноврат који је убрзо уследио. Славен је очаран младим краљем, а краљици, као и остали, не опрашта то што чита и преводи књиге, што се бави науком, што окупља ондашње интелектуалце, што успева да својим држањем очара многе, јер је опште мишљење да је дама лаког морала, превртљива и похлепна. Тек кад својим телом покуша да заштити свог мужа и краља, када га загрљајем штити од бајонета, мада је и то узалуд, Славен јој одаје поштовање и признаје себи да се огрешио о њу.

Говорећи о догађајима на двору, Славен говори и о својој љубави, својој мржњи, страховима, надама.Говори о местима на којима су се састајали знаменити Срби онога времена, о чувеним кафанама „ Дарданели“ и „ Албанија“, о Радоју Домановићу, Браниславу Нушићу, Јаши Продановићу, Богдану Поповићу, Ђорђу Генчићу, али и о људима непознатим историји, који су били учесници у важним догађајима тог смутног времена, и који су такође некоме говорили о ономе што је вредно памћења, јер је то и туга и опомена..

Оставши сам, без посла, без краља, без драге, без идеала, он слути да ће ново, превратничко време, изменити лице Београда којег је толико волео:

„Коме сада да служим, мислим се, кога да заволим, коме да будем веран?
Јасно видим: у новом, превратном времену, Конак ће бити срушен до темеља, неће се ни знати да је постојао, вила Обреновића у Смедереву биће опљачкана, основаће се Универзитет који је Драга осмислила...
Кафане многе ће се срушити...
На месту Дарданела изградиће се зграда Управе фондова, касније ће постати Народни музеј. „ Албанија“ ће дуго издржати...
Изградиће се нова, велелепна црква светог Марка.
Преименоваће све од Обреновића, чак и ловиште. Име ће хтети да им затру.Растуриће њихова имања. Завршиће посао започет убиством кнеза Михаила.
А наставиће се, заташкано, оно што је добро покренуто. Основаће се Универзитет, Драгина тежња, али се о њој неће ни зуцнути. Не волим тако.
Куда ћу? Обележен сам.
Не знам. А знам да је сад овај мој вилајет, овај несигуран корак, тежак као смрт.“


Задивљујућа је вештина којом Ана Атанасковић успева да дочара ондашње време и атмосферу, не ускраћујући уживања ниједном нашем чулу: можемо осетити укус свежих кифлица, мирис божура, чути звуке првог аутомобила („сокоћала“) довезеног из Беча у Београд, музику гардијског оркестра, можемо видети каква су се одела носила, како је листало дрвеће, како су официри убили свог краља и како је његов кочијаш, као потоњи човек на свету, стојао сам на улици, желећи да се скамени, да обневиди, да нестане.

Ана, женски глас у дуету, приповедач који наизглед нема ништа заједничко са Славеном, осим крвног сродства, које у почетку делује као узгредно наведена чињеница, такође започиње своју исповест гоњена унутрашњим немиром да се „проспе“ пред нама, иако је и њој самој необјашњиво зашто то чини.
Није то било сасвим објашњиво ни њеном рођаку, ни Селимовићевом Нурудину, ни Андрићевом фра Петру, ни Татјани Лариној, ни Андреасу Саму, ни Ћопићу док је писао писмо свом стрељаном пријатељу, песнику Диздаревићу, ни Цвајговој Непознатој жени, нити било коме кога немир присиљава да остави сведочанство о себи, на спасење другим душама које имају исте немире, у ма ком времену живеле и како год се звале.

И она нас најпре враћа и прошлост, у своје детињсво, као што је то учинио њен предак, Славен, чији је глас почео да је дозива, однекуд изнутра, најпре тихо, а онда, кад се и физички уселила у зграду у којој је њен предак становао док је био у служби Александра Обреновића, на Андрићевом венцу, тај глас је постајао све снажнији, све док је није дозвао и, у дуету, запевао са њом тужну песму о судбини која је иста за све људе њиховог сензибилитета.

Потресне су приче о детињству, жедном нових сазнања и светова; о пожртвованим родитељима; о сестри, која је постала мера за бол, чије су је тужне очи гледале и кад је била далеко од ње, о Београду, најпре познатом из родитељских и рођачких прича, а онда из посета, и коначно - студентских и професорских дана; о М-у, човеку – усуду, са којим је открила себе другачију, себе слободну и срећну; о младом ратнику, добровољцу, учеснику у Карађорђевим бунама, који такође одлази од куће, гоњен својим немиром и жељом да његова Србијица постане коначно своја и слободна.

Лик несмиреног ратника охрабрује да се устане после пада, да се боримо против таме која нас обузима у тренуцима слабости, кад се наћемо на ракршћу, онако како се увек нађу они који срцем јуришају у све окршаје.

Након приче непознатог младића, следи прича о Кори, односно Деметриној ћерки, Персефони, коју је отео Хад, бог подземног света, заљубљен у њу, горећи од жеље да му она буде краљица.И она је написана у првом лицу.

Кад се нађе у царству таме, људска душа пати. Ономе ко је одувек волео светлост, обитавање у царству таме у почетку изгледа као страшна и незаслужена казна. Међутим, у тренутку кад схвати да и патња има смисла, да је све што се дешава део промисла Божијег, она васкрсава из сопственог пепела:

„ То што ме је живу закопао научило ме. Искуство дна подигло ме. Површински слој склизнуо је са мене ту, под земљом.Скинула сам, схватих, своју кору претходности, уврежених понашања, страхова,неодговарајућих маштања. Сазрела сам као клас...И постадох права ја...“

Схвативши да је не може својом љубављу учинити срећном, иако ју је желео за своју краљицу, Хад јој у једном тренутку нуди слободу али, због слатког нара коме није одолела, нема право да је врати у свет живих. Изненадивши и саму себе, откривши да га је у међувремену заволела, она му је одговорила: „Не желим“. Схватила је да је победила мрак тако што је разумела његову сврсисходност, и та победа учинила је да њено лице светли и у мраку.
Душа се покајала, очистила, па заблистала у свом сјају, свесна да је цела тек кад у себи споји и лето и зиму, и срећу и тугу.

„Кад шетам испред свог дворца, поред језера Успомена,често се сетим дана искушења и знам, увек, да сам их морала проћи, како бих могла да будем господарица. Да сам, симболично, морала дубоко да загазим у своје поноре и преобразим се да бих постала владарица.“

Господарица своје судбине налази се на раскршћу, и креће путем за који не зна куда води.Док се спушта од дворова ка Добрињској улици, чује гласове свих душа које су се пред иконостасом молиле:

„ Једна се издваја, увија се око мене. Чујем, пита: Кога да служим?Кога да заволим ?Коме да будем веран? Куда ћу? Обележен сам.
Да ли то говорим ја? Исте су ми речи у грлу, куљају.Сродна ми је душа.Носи на души исти печат празнине и безнађа...“


Јунакиња се нада да ће све бити другачије кад све то испише или изговори једном заувек своју муку, кад је повери Њеном Величанству Белини Хартије:

„Можда ће овај бол да престане кад свима признам.
Не знам. А знам да је сад овај мој вилајет, овај несигуран корак, тежак као смрт.“

***

„Дует душа“, Ане Атанасковић, модеран је психолошки роман, мада садржи, самим тим што дотиче чињенице везане за историју Србије, помиње знамените личности и догађаје, и елементе историјског романа.

Свет се дочарава из субјективне перспективе, а и фабула се реконструише из свести приповедача који се смењују. Осим крвног и(ли) духовног сродства, заједничка им је трагика које ниједан мислећи човек, очигледно, не може бити лишен, те остаје сам и уверен да је сваки човек увек на губитку.

У имагинативне догађаје писац уводи читаоца посредством унутрашњег монолога неког од приповедача., без обзира да ли прати хронолошки след догађаја или се враћа уназад и примењује ретроспекцију.

Ана Атанасковић врши поетизацију прозног казивања.
Приповедање о историјским догађајима, у чијем је средишту брачни живот Александра Обреновића и Драге Машин, или пак о унутрашњим доживљајима јунака непознатих историји, проткано је лирским тоном и бројним стилским фигурама: оригиналним персонификацијама, метафорама, учесталим епитетима...

Доживљај природе је такође упечатљив јер се природа не схвата као нешто одвојено од човека, што има сопствени живот, већ као нешто што је срасло са људском судбином, неодвојиво је од ње.

Ево неких синтагми из романа које то потврђују: дан мек; блага, сетна топлота; густ глас; тополе лепорепке; дивотна зграда; вода гиздава, ћудљива, охола, дубока, чедна; потуљени облаци; узаврели догађаји;сталожена, мудра, измучена вода, дубока тишина...

Описи су често персонализовани, представљени као садржај свести: „Разгранавам се“, „Кораци згаснуше“, „Град се распупио“, „Никако да расковитлам своје мисли“, „Шта је то са мном? Зашто сам стегнуто стабло, од кога се не може ништа издељати? Зашто сам плашљив, зашто непроходна?“, „ Крт сам. Жедан као земља.Њене рујне, свилене косе, слатке као најбоље вино. Њеног корака.“...

И оригинална поређења иду у прилог томе: тром као равничарска река, коса боје печурке лисичаре, раздраган као џивџан, нема као вир; љубопитљив као семе; кише тешке као женске хаљине; крв опоро мирише као млад орах; Србија, мала као коштица; очи плаве као сутон; пењем се ка њој као пузавица; јака као хрид; косе валовите и тешке као пљусак...

...
(наставак приказа следи)
Последње учитавање од Viktorija Vi дана 06 Феб 2008, 11:14, учитано 1 пут укупно.

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2979
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Viktorija Vi » 06 Феб 2008, 11:12

...

Израз је, нарочито у првом делу романа, концизан, сведен на минимум речи, а опет – раскошан.Та лирска, кондензована проза често има мелодију и ритам.Да је распоређена у стихове, личила би на подужу поему.

Лепоти израза доприносе и речи које новија литература, у тежњи да следи модерне токове, сасвим запоставља, а Ана Атанасковић инсистира на њима. То су речи које представљају део народног блага, оног коме нема цене, и у којима читалац који воли мелодију изворног језика може бескрајно уживати, чак и кад нису сасвим у духу стандардне лексике, али доприносе карактеризацији ликова : владарица, бездетна, нахерни кров, амрел, узвишица, радозналац, газдује, љубопитљив, след, замандаљена, прстеновати некога, пустопољина, порочник, ухлебити, дажд, укотвити...
********
Ослушните!...Тихо, једва чујно, као да на прстима иде, неко се искрада од своје стварности – крвника, надајући се да ће је неко, на спавању, једном изненадити и разнети у парампарчад.
Тај бегунац иде вама у сусрет.Бежао би главом без обзира да зна куда треба бежати и може ли се уопште игде побећи...А не зна...И не зна хоће ли му ико пружити руку...Мрак је...Читав свет му сада изгледа као тамни вилајет, јер је несигуран и неоткинут од свега што чини његов досадашњи живот...
“Драга“..,.“Ана“...,“Александре...“,“ Јоване“,“ Усуде мој..!- дозивају се нека имена, као у молитви...“Кога да волим? Коме да будем веран?Куда ћу? Обележен сам...“
...Ту је...неко ко је обележен...душом...љубављу... тугом... болом... надом...неко вама сродан...
( „Месечева соната“ просипа се по калдрми...)

Виолета Милићевић

Корисников грб
Miodrag L.
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 166
Придружен: 30 Јун 2005, 18:35
Место: Svajcarska
Контакт:

Порукаод Miodrag L. » 01 Апр 2008, 10:05

Svaka cast za prikaz. Procitao sam par stranica knjige i mogu reci samo da je knjiga od onih koje zarobljavaju citaoca, sto je siguran znak da je Ana majstor pera.
Nepoznavanje samog sebe je opasno po zivot

Корисников грб
Miodrag L.
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 166
Придружен: 30 Јун 2005, 18:35
Место: Svajcarska
Контакт:

Порукаод Miodrag L. » 04 Јул 2008, 19:54

Lakse bi mi bilo napisti roman nego napisati prikaz tudjeg romana, pogotovu kad se radi o filigranski finom radu kao sto je roman Duet dusa.
Neko rece da je roman pisan nezno i toplo, slazem se ali moram da dodam da je istovremeno pisan i precizno i surovo, iskreno i bez bjezanja.
Stil kojim pise Ana Atanaskovic je poseban, lak i dubok istovremeno. Ona je knjizevnica cija zvijezda je tek rodjena, a vec sija magicnom sjajem i sigurno je da cemo jos dugo godina pratiti njen uspon.
Toplo preporucujem roman Duet dusa, kao knjigu koja se cita najmanje dva puta
Nepoznavanje samog sebe je opasno po zivot

Корисников грб
milei
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 1543
Придружен: 19 Сеп 2008, 23:03
Место: U carstvu oblaka
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable

Порукаод milei » 29 Јан 2010, 22:33

Trebalo mi je par sati da je zapocnem i zavrsim, u jednom danu i jednom dahu. Nisam se pokajala danasnjim izborom knjige u biblioteci. Nekako je dobro kada ne postoje ocekivanja vec samo znatizelja ali kada se znatizelja potkrepi, nahrani necim neocekivano dobrim, onda se desi uznemirenost koju donese otkrovenje. Moram da priznam, iznenadjena sam. Jako prijatno. Utisci nece sleci tek tako. To znaci pohod na drugo, trece delo u neko skorije vreme.
Kako ne bi sve bilo u superlativu ali ne iz razloga umanjenja vrednosti ove lepe knjige, zelim da naglasim da mi se prvi deo cini malo jacim, upecatljivijim, skoro opipljivim...on dodiruje. Drugi deo je i pored svoje ogoljenosti i bliskosti sadasnjem vremenu pomalo nedovrsen ali tezi za prihvatanje...on boli i tudje rane.
Bez obzira da li se ove price mogu smatrati mesavinom autobiografije i maste, samo jednim ili samo drugim, zasluzile su videlo dana i svoje mesto na polici. :dada

Корисников грб
anaatanas
~ moderator ~
~ moderator ~
Поруке: 1661
Придружен: 23 Јан 2008, 17:28
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод anaatanas » 30 Јан 2010, 12:48

Moj "Duet" živi svoj život. Mnogo sam srećna zbog toga. :an:
www.anaatanaskovic.com
SPISATELJICA SA STILOM


[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable