Ana Atanaskovic: Prikazi novih knjiga

Vaša proza...

Уредник: anaatanas

Корисников грб
anaatanas
~ moderator ~
~ moderator ~
Поруке: 1661
Придружен: 23 Јан 2008, 17:28
Место: Beograd
Контакт:

"Post i gozba" Anita Desai

Порукаод anaatanas » 18 Дец 2008, 18:23

“Post i gozba” Anita Desai

Ovo je jedna od knjiga iz kuhinje spisateljskog fenomena Desai (majka Anita i cerka Kiran). I, sasvim ocekivano, prvi deo knjige je posvecen Indiji… a drugi, Indijcu u Americi. Prvi deo je klasicna indijska prica o najstarijoj cerci-poslusnici Umi. U njemu su dogadjaji vec samleveni, opisi se svode na lenjo prepricavanje. Od citaoca se zahteva strpljenje. Slike-zigovi se nizu, kao da su sastavljene bez predaha. Majka Desai opisuje mekim pripovedanje tipove ljudi kakve i mi srecemo i njihove predvidive sudbine (karakter = sudbina?)
U drugom delu Umin brat Arun se na studijama u Americi suocava sa totalno suprotnim nacinom zivota i ishrane od onog na koga je navikao. “Soping do smrti” i zalihe bezukusne hrane u kesicama… na sta ce sve Arun naici?
“Ali sta je obilje? Sta nije? Moze li covek da ih razlikuje?” – ovo su pitanja koje Arun postavlja pri kraju knjige. I, zaista, citalac se zajedno pita sa njim da li bezrazmisljajuce gomilanje podrazumeva i oblije.
Naravno da ne.
Ana Atanaskovic

Корисников грб
anaatanas
~ moderator ~
~ moderator ~
Поруке: 1661
Придружен: 23 Јан 2008, 17:28
Место: Beograd
Контакт:

"Mocartov efekat" Don Kembel

Порукаод anaatanas » 21 Дец 2008, 13:00

“Mocartov efekat” – Don Kembel

Knjige strpljivo cekaju na nas. Na nasim policama, u bibliotekama, u knjizarama…
Ova knjiga, srecom, navodi prikazivaca da bude dosta lican. Kupljena je jer je dokazivala nesto sto odavno instinktivno znam. Takva citanja su najdraza. Citanja-stapanja.
Mocartovu muziku sam otkrila u IV razredu osnovne skole, na jednom nezaboravnom casu muzicke kulture. Od tada znam da je moj. Od tada umem da ga prepoznam. Od tada sam o njemu skoro sve procitala (Alfred Ajnstajn, Bernard Grun, Volfgang Hildershajmer….itd, itd.) Od tada sam pustala ruku da sama pise dok ga slusam. Citala sam o tome kako se slusaocima cinilo da su se zidovi prosirivali dok je Albert Ajnstajn svirao Mocartovu muziku (“Ajnstajn” – B.G.Kuznjecov). Citala sam njegova pisma, njegove romansirane biografije, sve. I uvek je bilo, dok ga slusam, silina iz grla, univerzalna moc, i laka i teska, i jednostavna i slozena. Njega je ruka vodila da napise kosmicku, savrsenu muziku, i, zaista, uticala je, menjala me, dodavala mi, ravnala me… vrhunac slusanja se desio kad mi je bilo 16 godina, od tada sve ravnomerno tece… Carobno osecanje, tonovi koji navode da ih volim, ni na sta drugo ne mislim, smeh malog deteta, tonovi izviruju iz svesti, ostavljaju me da lebdim. Smisleni tonovi.
Dokaz svega toga, i jos mnogih drugih interesantnih pojava nadjoh u ovoj knjizi. U njoj su objasnjenja i uputstva. I citala sam je bas kad je trebalo, kao dopunu, nastavak jednog razgovora i razmisljanja, kao poriv za rec, kao izvor za znanje.
Pisac takodje iznosi svoj licni dozivljaj koji ga je pokrenuo ka istrazivanju i opisivanju. On je muzicar kome je u 47-oj godini zivota dijagnostikovan ugrusak krvi u mozgu. To je bio trenutak da znanje o uticaju zvuka na telo primeni na isceljenje samog sebe.
U ovoj knjizi Kembel je izneo konkretne primere isceljenja i eksperimentisanja, terapije i procese poboljsanja. Termin “Mocartov efekat” koristi se za lecenje muzikom uopste, na pocetku se vec objasnjava zasto. Tragajuci godinama za pravim opisom njegove muzike, mislim da sam ovde nasla najblizi: “On je u isti mah i duboko misteriozan i pristupacan, i iznad svega prostodusan.”
Ovo je knjiga o tome sta sve muzika moze (kako utice na temperaturu tela, na krvni pritisak, poboljsava funkcije imunog sistema…) i autor je dao jednu kratku, ali poucnu analizu muzike uopste (poglavlje “Posle Amadeusa”)
Sta jos mozemo saznati? Gregorijansko pevanje, recimo, olaksava disanje, mozemo se leciti sopstvenim glasom, “pevanje produzava samoglasnike, koji odjekuju u kozi i kostima, a vibracije podsticu reznjeve u mozgu” (crkvena muzika). Mozemo saznati i kako na nas utice ambijentalna muzika (ah!). Mozemo se, citajuci, prisetiti Muzikoterapije nedeljom na radiju 202 (da li jos uvek postoji?). Mozemo saznati novine u istrazivanjima, koliko su efikasne metode slusanja koje vec nesvesno primenjujemo.
Mozemo otkriti “nove momente’" u Kehlovom popisu (za koje nismo, mozda, znali). Mozemo osetiti Mocarta koji je i u “obicnoj” varijaciji i u “Rekvijemu’ isti – velicanstven, i lak i dubok, i ozbiljan i veseo, i zustar i mlak. Mocart, muzika koze, opoja, vecnosti, grla, ruku, prstiju, potoka, neba.
Istrazivanja su tacna, shvaticete, potvrda moze stici vec sutradan, sa jednim od “znakova pored puta”.
Nema drugog odgovora, sve je muzika, i pisanje je muzika, to sam otkrila kad sam pocela da pisem, uvek sam osluskivala kako recenica zvuci. Muzika je u pozadini pisanja. I, uopste, muzika dolazi iz utrobe Zemlje, njena je prva i osnovna rec, ona koja topi nasu kozu i njene zategnutosti, ona koja nam razgrce prostor pred ocima, da dublje udjemo u sopstveni pogled.
Ana Atanaskovic

Корисников грб
anaatanas
~ moderator ~
~ moderator ~
Поруке: 1661
Придружен: 23 Јан 2008, 17:28
Место: Beograd
Контакт:

"Privatna kolekcija" Jasmina Mihajlovic

Порукаод anaatanas » 25 Дец 2008, 22:20

“Privatna kolekcija” – Jasmina Mihajlovic

Ovo je idealna pretpraznicna knjiga, narocito ako se spremate na putovanje. Mada, citanje putopisa je mac sa dve ostrice, moze da oduzme, da unisti, da pokvari utisak ukoliko citate o nepoznatom mestu.
Jasminine price o putovanjima su slobodnog toka. Ove, prve, pocinju primopredajom kljuceva grada Kotora i raznoraznim mirisima (koje, inace, najduze i najsnaznije pamtimo). U pricama je Jasminin saputnik naravno cuveni M. (Milorad Pavic), koji im daje posebnu car, jer mozemo da citamo o M-u, njenom i nasem, tako dragom piscu.
Jasmina nam opsuje i dvorac “Fantast”, tj. dvorac Dundjerski. Njeni su putopisi natopljeni licnim osecanjima i ispovestima (i o Malom i o Velikom). U prici o Dundjerskima Jasmina nam prepricava sta je saznala o zanemarivanju samog dvorca i kako je istrazivala dalje, vodjena licnim impulsima, pricu Lenke i Laze, i kako ih ime mesta njihovih susreta dovelo do M-ovog “Hazarskog recnika”, kako se i u Celarevu srela sa nemarom prema istoriji i kako je i dalje bila izdrzljiva da istrazi.
Onda se ponovo vracamo u Kotor, gde nista nije slucajno, i pratimo jos jednu Jasmininu i M-ovu potragu, vodjenu njenom vizijom (jos aluzija na M-ove radove – radost!), Jasmini duhovi otkrivaju tajne u vezi starog stola za pisanje.
“Pariz je neki zlatni presek onostranog” citira Jasmina Umberta Eka. Ko god ga je doziveo na pravi nacin, slozice se, stopice se. “Jedino mesto gde ceo svet moze biti tvoj – jeste Pariz. Francuska je zemlja koja ima nesumnjiv i tesko meriv nacionalni identitet, a taj specificni francuski mediteransko-galski identitet joj i daje mogucnost da prima umetnicke, duhovne, ekstravagantne, bizarne uticaje svih drugih nacija, kontinenata, rasa. Francuska je srecan trenutak sveta na kraju XX veka…”, kaze Jasmina i budi secanja. I iako ne volite mnogo da citirate, ovaj pasus morate, jer je opis, mozda, vasih unutrasnjih reci.
Dalje, citamo o 5 zemljotresa u jednom danu na Santoriniju, o Rusiji 1997 ( o ruskoj hrani, radnjama, knjizevnim susretima, knjizevnim aluzijama, Jasnoj Poljani, Tolstojevima), zadovoljni smo realnim prikazom ruskog drustva.
Jasmina Mihajlovic je madjionicarka. Njena proza se mora svideti svakom koga intrigiraju porekla starih stvari, istorijske misterije, knjizevne aluzije, strastvene potrage. Sve je to kod Jasmine simpaticno. Jasmina ne pretenduje da pise velikanski, no to nikako ne umanjuje vrednost, a ponajmanje dozivljaj. Naprotiv. Velika poruka koju ona, i svesno i nesvesno pruza citaocu je: “Kad verujes u cudesa, na cudesa stalno i nailazis”.
Ana Atanaskovic

Корисников грб
anaatanas
~ moderator ~
~ moderator ~
Поруке: 1661
Придружен: 23 Јан 2008, 17:28
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод anaatanas » 28 Дец 2008, 18:19

Eho price o knjizi "Pariski poljubac" Jasmine Mihajlovic u poslednjem delu impresija o Parizu....
http://www.tvorac-grada.com/forum/viewt ... 289#204289

Корисников грб
anaatanas
~ moderator ~
~ moderator ~
Поруке: 1661
Придружен: 23 Јан 2008, 17:28
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод anaatanas » 28 Дец 2008, 18:25

Top 5 in 2008

1. "Kad je Nice plakao" - Irvin D. Jalom
2. "Mape za izgubljene ljubavnike" - Nadim Aslam
3. "Zanesenost" - A.S.Bajat
4. "Majmunopisanije" - Svetislav Basara
5. ""Lovac na zmajeve" - Halid Hoseini

Корисников грб
anaatanas
~ moderator ~
~ moderator ~
Поруке: 1661
Придружен: 23 Јан 2008, 17:28
Место: Beograd
Контакт:

"Putni album" Jasmina Mihajlovic

Порукаод anaatanas » 04 Јан 2009, 13:13

“Putni album” Jasmina Mihajlovic

Eto, i to se desava…. procitate dve knjige jednog autora, i onda dodje i treca…Knjige same pletu raspored citanja!
Album sa putovanja citamo potaknuti nasim putovanjima, proslim i predstojecim. Ovaj pocinje nicim manjim do Venecijom, koja ocarava oci, koja suptilno vraguje sa dusom, koja se uvlaci pod kozu. Prilaz Veneciji sa mora je nesto najlepse sto se moze doziveti.
Jasmina daje citaocu svoj svojstveni mali svet pun dozivljaja, stvarnih, zeljenih, izmastanih, koji je, inace, za svakog od nas najvece blago koje sa putovanja donesemo.
A onda, opet prica o Kotoru, spisateljici toliko znacajnom gradu, magicnom, Jasmina prica o pricama, zalivu, knjizevnosti i nastanku Paviceve “Kutije za pisanje”. (!)
Dalje imamo nastavak putopisa o Moskvi, pricu o jednoj umivenijoj Moskvi, promeni koja se desila u skorasnjem vremenu.
Citamo i uzivamo, ovo su putni spomenari.
A onda, onda, put u Egipat….and we covet her, sto bi rekli Englezi (“to covet” – “zavideti”).
O, Egipat, spektakularni muzej u Kairu, vreme sa one strane nulte tacke, koje, sa ove nase, jos nismo dosegli, vreva, zega, blago, otkriveno, neotkriveno, taj misticni Egipat, ta drevnost puna tajni.
Jasmina nam daruje i svoje zanimljivo i dobro argumentovano otkrice o slicnosti Egipta i Francuske.
Ovo je knjiga za srecan put. Onda, Bon Voyage!
Ana Atanaskovic

Корисников грб
anaatanas
~ moderator ~
~ moderator ~
Поруке: 1661
Придружен: 23 Јан 2008, 17:28
Место: Beograd
Контакт:

"Slumdog millionaire" Vikas Swarup

Порукаод anaatanas » 29 Јан 2009, 21:41

“Slumdog millionaire" Vikas Swarup

Ovo je knjiga koja je prvobitno bila objavljena pod naslovom “Q&A”. Posle uspeha filma “Slumdog millionaire”, reditelja Danija Bojla (rezirao “Trejnspoting’!), ponovo je objavljena pod promenjenim naslovom. Film je, inace, dobitnik 4 Zlatna globusa i nomnovan je za 10 Oskara.
Junak je napusteni decak Ram Muhamed Tomas (cudnovata kombinacija imena jer se nije znalo njegovo poreklo), koga neko vreme u ranom detinjstvu odgaja katolicki svestenik. Medjutim, sudbina igra zaista zamrsenu igru sa ovim detetom, pa pratimo njegovo dalje odrastanje u Delhiju, u Bombaju (u sirotinjskom delu Daravi). No, to ne bi bilo toliko interesantno i posebno da mu citav zivot nije, na srecu, posluzio da tacno odgovori na sva pitanja u kvizu “Ko zeli da postane milioner”… Odgovore mu je dao sam njegov zivot.
Ovo je prica o Indiji, o tankim zidovima u Daraviju, o nepravdi, o suzdrzavanju, nametnutom prosjacenju, zlostavljanju, sirotistima, sluzenju, ponizenju, volji za zivotom, iskri u nizu nepravdi.
Pitanja postaju sve teza, a mi pored njih, u mladicevoj ispovesti svojoj advokatici, pratimo pricu o sirotistu, o komsinici-devojcici koju je otac pokusava da zlostavlja, o polu-bedi, o strahu, o krahu jedne bolivudske zvezde, ubistvima, kriminalcima, odavanjima, ljubavi. Pitanja su sve teza, nagrada sve veca, a mi se vracamo u mladicevu proslost, ne zivotnim redosledom, vec nas pitanja u kvizu uslovljavaju. Citamo o prostituciji, o incestu, Tadz Mahalu, prljavstini, korupciji, i o nadi i borbi, koji su iznad uzasa, samoce, patnje i nepravde.
Jedinstvena knjiga.
A film… sto pre ce stici do nas, nadam se.
Ana Atanaskovic

Корисников грб
anaatanas
~ moderator ~
~ moderator ~
Поруке: 1661
Придружен: 23 Јан 2008, 17:28
Место: Beograd
Контакт:

"Francusko zavestanje" Andrej Makin

Порукаод anaatanas » 05 Феб 2009, 22:05

“Francusko zavestanje” Andrej Makin

Ljubav pre prvog pogleda

“Druga uspomena se ne bi mogla vremenski odrediti, toliko je bila davnasnja. U njoj nije bilo cak ni moga “ja” jasno odredjenog u toj maglovitosti. Samo jasno opazanje svetlosti, opojan miris trava, i one srebrnaste niti sto presecaju plavu gustinu vazduha – mnogo godina docnije prepoznacu u njima vilinske niti paucine u letnjem vazduhu. Neuhvatljiv i zbrkan, taj odraz ce mi ipak biti drag jer ce mi pomoci da sebe ubedim kako je tu rec o prenatalnoj reminiscenciji. Da, bio je to odjek mog francuskog porekla. Tako cu jednom kazivanju moje bake pronaci sve sastavne delove toga secanja: jesenje sunce sa njenog putovanja u Provansu, miris lavandinih polja, cak i one niti paucine u mirisnom vazduhu.
Nikad se ne bih odvazio da joj pricam o svom decjem predvidjanju buducnosti.”

Moderan prikaz bi trebalo da sadrzi sto manje citata, trebalo bi da bude licni pecat, jedna mala uvodna prica, poziv na citanje, impresija, nasa sopstvena, potaknuta delom… trebalo bi da prikaz bude zasebno malo delo, a ne navodjenje tudjih reci. Ali, kada roman ocara oci vec na pocetku, kada svojom raskosnom i iskrenom recenicom “kupi” citaoca, prikazivaca, ne postoji misao o pravilu, postoji samo zelja da se bar malo docara stil, da se bar malo priblize ton i intonacija recenice, utkana misao autora, zov, zvuk i miris. Ovog romana.

Paucinast pocetak. Stil koji osvaja citaoca. Ljubav prema detalju u opisu; recenice i scene kao teske barokne kapije od gvozdja – tako pise Makin. A ne bih ni znala, da nisam prihvatila pruzenu knjigu… jer i ne volim bas kada, iz najbolje namere, naravno, ljudi zele da procitam knjigu koja je njima draga, a meni nije nikako u planu, i zelim nesto drugo.. i…. ali… Ali, ovoga puta je Francuska, kroz roman, dosla do mene, namerno, nenadano, dosla je i podsetila me, dosla je i obradovala me…

Glavni junak, decak koji odrasta u Rusiji posle drugog svetskog rata, ima baku Sarlotu koja je Francuskinja. Ona mu prica o Parizu. Makin je uspesno preveo u reci bajkovito osecanje iz detinjstva. Njegova secanja na detinjstvo modre ispod povrsine koze, prica nam o sebi i sestri kako pomno slusaju baku, o Rusiji, hladnoj, svemirisnoj, drugacijoj od prica. Decak nam prenosi ono sto znamo, a mozda zaboravljamo – inozemni gradovi imaju za nas samo onu auru koju smo im pridodali sopstvenim mastanjima i u njoj se uljuljkujemo.
Ovo je roman o otkrivanju “zagonetne francuske sustine”, o tome koliko pricu mozemo da slusamo razgoracenih ociju i koliko u detinjstvu sve moze da bude raskosno (srecan je onaj ko te slike sacuva), o odrastanju u Rusiji i odlascima kod bake, o njenom zivotu, o tananim potkama u nasoj svesti, o tome kako se jezici preplicu u jednom bicu, u njegovom zivotu, o slikama stvarnim i domastanim. Ovo je roman o Francuskinji u Sibiru, u Rusiji koja je za sobom povukla gvozdenu zavesu, o susretu dva sveta, o strancu koji prica, koji ne zaboravlja, o snazi detinjih slika i prvih iskustava, o dva pola, o dve ruke, dva oka. Makinova baka (jer delo je autobiografsko) opcinjava, kao svaki novi, raznorodni kamen na ogromnom, pustom zalu. “U Sarlotinim ocima se ogledao nekakav zabrinjavajuci svet pun nepatvorene istine – neka neobicna Rusija koju je tek valjalo otkriti”
Ovo je roman o francuskom i ruskom, kako zvuce, koje slike stvaraju, kako teku i kako francuski i njegov tok mogu da uticu na odrastanje u socijalistickoj Rusiji.
Makin je Francusku, pre putovanja, doziveo kao i mnogi od nas i ispisao je, na srecu, i nase misli, preveo otkucaje i drhtaje (nase) u reci, izrazio i nasu ljubav. “Francuska nije za mene vise bila prosta zbirka neobicnosti, nego osetljivo i zgusnuto bice ciji je jedan delic poput kalema usitnut u mene”
Kao sto vec rekoh, najvise volimo ona mesta cije smo postojanje licno nadogradili setom, mastom, ljubavlju. Tako je i decak voleo Francusku, a onda se desio prekid, trenutan, prekid i promena. Zrenje. Pa onda ipak odlazak tamo. Pa onda druge zelje.
U Makinovoj iskrenoj ispovesti preplicu se zov Rusije i zov Francuske, koji je jaci, koji vise zigose telo i misli.
Pred kraj, u zelji za spajanjem dolazi mu otkrovenje i otkrivanje pravog porekla, istine koja je precutkivana.
Ovo je knjiga o secanjima-pecatima, o talasima kojima ona menjaju nas duh, o potrazi za poreklom. Pitanje je da li ono (secanje) i koliko odredjuje nas. Pitanje je koliko mu se ponekad odupiremo. Ovo je knjiga o odsjaju reci, o potrazi, o stepama, o cipkanoj paucini, o detinjstvu, o Jednom.
Ana Atanaskovic

Корисников грб
anaatanas
~ moderator ~
~ moderator ~
Поруке: 1661
Придружен: 23 Јан 2008, 17:28
Место: Beograd
Контакт:

"Tesla, portret medju maskama" Vladimir Pistalo

Порукаод anaatanas » 14 Феб 2009, 18:24

“Tesla, portret medju maskama” Vladimir Pistalo


Vladimir Pistalo nas vesto uvodi u svoj roman opisima raznoraznih odrednica (Majka, Otac, Drvece…). U uvodnim pricama uvek promice i cucuri svetlost. Razumljivo, Tesla je u pitanju. Nikola Tesla.
Pistalova proza je mozaik koji mudruje, menja boje, ljeska se.
Koracamo dalje. Opet svetlost. Blestavi sneg. Blestava macka. Blestavi viziri koji sa sobom donose i slike.
Nikola Tesla.
Pisac nam polako uzdise njegov lik.
U ranoj mladosti je video jasno svojim unutrasnjim okom. Taj Vid bi podstakla Rec.
Pistalo nam je ponovo ispricao price o Nikoli Tesli, poznate, obavijene piscevom dusom i ljubavlju, pokusajem (uspesnim) da se trzaj, titraj, nemir Teslinog duha i bica unese u njih. Opisi su kratki i efektni. Citanje glatko.
Kroz sture grudve Pistalovog stila pomaljaju se Nikolini krikovi, Nikolina neba, njegove teznje, njegova Oka. Sveprisutan je blesak nad njegovim unutrasnjim okom, jer je obasipajuca energija.
Majka je rekla Tesli: “Ti ne mozes uraditi male stvari, ali mozes uraditi velike stvari”. Istina.
Pistalo nam podrazava Nikolina preobrazenja. Nikola Tesla, onaj koji je umeo da vidi, mogao da oseti (“jezuljivim osecajem na celu”)
Roman je, u stvari, spoj tri dela o jednom zivotu. U drugom delu, “Amerika”, vec se oseca zreliji stil od onog u “Mladosti”, vidi se da je pisan kasnije. Poglavlja Teslinog zivota oznacena su jednostavnim recima. Epizoda zvana “Uspeh”, recimo, obiluje faktima, ali i tajnama svemira, prirode. Duh i atmosfera tog doba su dobro preneseni u prozu.
Pisac sve vreme pokusava da pronikne u Teslinu dusu, pisuci o tome kako je naucnik “radio sa najdubljim energijama tela i duse”. Ponekad se oda enciklopedijsko-faktografskom navodjenju, koje po malo kvari poeticnost.
I sve je tu, i opis kule u Vardenklifu, koji je jedan od najmocnijih delova romana. Pistalo se u njemu pokazao kao dobar pisac.
Pri kraju romana proza postaje vrtlog i postaje polusan. “Pismo golubici”, recimo.
Nikola Tesla, vanvremeni, satkan od tajni, njegovi snovi o mrtvom bratu Danetu, prsti od munja…opcinjava nas…Citamo opis njegovih saptaja, opis vode koja spira cadj, svih ljudi koji su obigravali, igrali okolo, igrali se sa njim, igrali pored njega. Vidimo njihove krinke, cujemo njihove korake, utiske, a Tesla je, iznad i ispod njih, sveprisutan i vecan.
Ocigledno je da je autor nosio pricu o Tesli sa sobom u grudima kao grumen-pricu, kao moranje, ljubeci je strasno.
Ana Atanaskovic

Корисников грб
anaatanas
~ moderator ~
~ moderator ~
Поруке: 1661
Придружен: 23 Јан 2008, 17:28
Место: Beograd
Контакт:

“The Enchantress of Florence” Salman Rushdie

Порукаод anaatanas » 01 Мар 2009, 18:21

“The Enchantress of Florence” Salman Rushdie

Ruzdi lomi englesku recenicu vec u prologu. O, kakva avantura!
U romanu o carobnici i volsebnici iz Firence osecamo uticaj i tragove magijskog realizma. O!
Kako Ruzdi pise? Njegova proza je niska reci, zlatno-biserna, ima puno skrivenih aliteracija, citanje se dozivljava grlom. Vec je prva recenica magicna: “In the day’s last light the glowing lake below the palace – city looked like a sea of molten gold.”
Snovi… snovi su glavni u ovom romanu. “What if the whole world became a single waking dream? If we could awake in other men’s dreams and change them.”
Ovo je roman o izmisljenoj, izmastanoj princezi, o izmisljenim i izmastanim pricama, o svetu obasjanih slika.
Mladi plavokosi prevarant iz Firence dolazi kod kralja Akbara u Indiju, onog koji zivi cesto u svojim mastanjima. Plavokosan je varalica, madjionicar reci, obmane i prerusavanja.
Pitamo se i sta je realnost, u kojoj od njih, ako ih ima vise, zivimo, ko nas je vec, ako jeste, ispricao, ko nas je vec, ako jeste, izmastao?
Ovo je prica-nautilus, u njenim naborima je eho pripovedaca, koji je stvaralac stvarnosti. Pripovedac takodje prica o pripovedacu, stvarni i izmisljeni svet su jedno.
Uvodne pripovesti su priprema pricu o Quara Koz, koja je “the hidden Mughal princess”.
Prikaz nije ni potreban. Bitno je ono sto smo culi, osetili, saznali, iskusili i rekli, Rec je najmocnija, Rec je prvobitna. Kao sto autor sam kaze: “withcraft requires no potions, familiar spirits or magic wands. Language upon a silvered tongue affords enchantment enough.”
Uzivajmo u Reci.
Ana Atanaskovic

Корисников грб
anaatanas
~ moderator ~
~ moderator ~
Поруке: 1661
Придружен: 23 Јан 2008, 17:28
Место: Beograd
Контакт:

"Otmenost jeza" Mjuriel Barberi

Порукаод anaatanas » 27 Мар 2009, 21:51

“Otmenost jeza” Mjuriel Barberi

Ova se knjiga cita zbog cuvenja, zbog prica o njoj i ranijih odusevljenja, pa se proveravaju misljenja prethodnih citalaca unapred. Knjiga je cuvena. Po njoj se vec snima film. Evropski bestseler broj 1 je, najcitaniji roman u Francuskoj u proteklih neoliko godina.
U pocetku je citanje iskusenje, jer nije tako ocekivano magneticna kao sto govore vasi prijatelji. Mada, od tog istog pocetka se vec nailazi na mudre misli i razmisljanja (recimo, “Sta znaci obrazovati? Neumorno nuditi kamelije na mahovini, za skretanje paznje s nagona vrste, posto on nikad ne prestaje da deluje i neprestano ugrozava krhku ravnotezu opstanka”)
Prekretnica se desava pri polovini citanja. Pomalja se ono sto zeli jedna od junakinja (“Ja preklinjem sudbinu da mi udeli srecu da vidim dalje od sebe i susretnem nekoga”)
A ko je na prekretnici? Dve glavne junakinje. Rene, kucepaziteljka jedne otmene zgrade u Parizu i Paloma, devojcica, jedna od stanarki. A ko dolazi? G. Ozu. Njegov dolazak, dolazak Japana, dolazak mira, dolazak pruzene ruke pravi pometnju u mislima i planovima. Njegov dolazak otvara, nudi, smiruje, golica, ulepsava.
Spisateljica suptilno prenosi svoje ideje i misli i “kupuje” citaoca svakim sledecim korakom.
Rene i Paloma su dva pronicljiva, ostroumna, nacitana i veoma inteligentna zenska bica, koja mogu izgledati nadmeno i prepotentno, ali oprosteno im je, jer su autenticne. G. Ozu je covek koji budi mirom i stalozenoscu, mirom koji blazi.
Ovo je knjiga koja, kroz igru razotkrivanja, govori o umetnosti uopste, o umetnosti zivota, ima nekoliko divnih definicija i odeljaka o umetnosti (“Cemu sluzi umetnost? Tome da nam podari kratak ali blestav privid kamelije, otvarajuci u vremenu emocionalnu pukotinu koja se, izgleda, ne moze svesti na zivotinjsku logiku. Kako nastaje umetnost? Radja se iz sposobnosti duha da vaja podrucje oseta. Sta za nas radi umetnost? Ona uoblicava i iznosi na videlo nasa osecanja, a time im stavlja pecat vecnosti, koji nose sva dela kadra da, kroz odredjenu formu, otelove univerzalnost ljudskih afekata”).
U ovoj paperjasto-strogoj prozi ima mnostovo mudrih recenica i zapazanja. “Otmenost jeza” je filozofska knjiga.
A kraj romana…. kraj je otplitanje emotivnog klupka, nastanak ljubavi (istinske, nikad prekasne) prema prijatelju, bliskom bicu, znancu, kraj romana je smrt i mir, smrt i znanje, smrt i saosecanje. U kombinaciji srece i tuge, koja donosi citaocu neopisiv mir, krije se jedno od najboljih “resenja" misterije zvane zivot.
Ana Atanaskovic

Корисников грб
anaatanas
~ moderator ~
~ moderator ~
Поруке: 1661
Придружен: 23 Јан 2008, 17:28
Место: Beograd
Контакт:

"Povratak kosave u Beograd" Neda Kovacevic

Порукаод anaatanas » 02 Апр 2009, 21:06

“Povratak kosave u Beograd” Neda Kovacevic

Sve bilo je muzika…. u Nedinom romanu.
Janko i Milos se upoznaju u Trstu. Slusaju ploce, bridi nostalgija, razgovara se o muzici, o Srbiji, o Beogradu…A Ksenija je Jankova zena. Milos pise dnevnik, koji nam se razlistao, kalendar se vraca i susti.
Ksenija je magicna kao i Magi iz EKV-a, ciju muziku svira.
Pocinju devedesete, redjaju se, dolazi novi milenijum, junaci dolaze kuci. A, u stvari, glavni je junak Beograd, onaj potajni, onaj sveprisutan, onaj mocan (“omnipotent”, kazu Englezi). Dolaze, dakle, u Beograd, gde Jankova Ksenija kroz enciklopedijska izlaganja objasnjava njihov grad Milosu.
Autorka ne moze (a i zasto bi?) da sakrije svoju neizmernu ljubav prema Beogradu. Bavi se njegovom istorijom, saznajemo ime poslasticarnice na pocetku Makedonske ulice… Opisuje i davnasnji Beograd, njegov radio, kafane…. i kroz svojevrsan vodic, muzicki i arhitektonski, daje mnostvo podataka, koje znace i junacima, i nama, citaocima. Beograd je kosava, pahulja i “mesto gde vreme ne postoji”.
Ovo je roman o zabranjenoj zaljubljenosti u zenu najboljeg druga, o muzici EKV, o dzezu, o osamdesetim, o devedesetim, o gramofonima, o Preletu, o drugim legendama. Stihovi EKV-a (i drugih) su vezivno tkivo romana, ove osecajno-dokumentarne proze.
I, jedna mudra recenica iz romana za kraj: “U zivotu samo voleti nije dovoljno”. Recenica teska, ali verovatno i istinita.
Ana Atanaskovic

Корисников грб
anaatanas
~ moderator ~
~ moderator ~
Поруке: 1661
Придружен: 23 Јан 2008, 17:28
Место: Beograd
Контакт:

“Mocart” Volfgang Hildeshajmer

Порукаод anaatanas » 26 Апр 2009, 17:03

“Mocart” Volfgang Hildeshajmer

Ah, Mocart….!!!! Lep i lak, caroban i prirodan, univerzalan i bozanski…. Nikada dosta slusanja, nikada dosta citanja i istrazivanja….
Hildeshajmerova knjiga apsolutnog naslova je namera da se dublje udje u Mocartov unutrasnji zivot. I, autor je uspeo. Ovo je jedna sasvim drugacija studija.
Vec na pocetku citamo jedno od Mocartovih najdramaticnijih pisama, u kome trazi novac na zajam. Hildeshajmer krece analizom poslednjih godina zivota (35 je samo doziveo!) i kaze kako se Mocart udaljio od sveta. Tacno. A kako i da se ne udalji On, koji i jeste bio van ovoga sveta?
Mocart nije bio srecan u Becu. Englesku je zavoleo i idealizovao i imao plan da se tamo zauve odseli. Rodjen je u Salcburgu, od koga je bezao. U Pragu su ga cenili. Na dvorovima Evrope kao malog voleli, kao odraslog umetnika odbijali. Prekoracio je Evropu tada. Koraca univerzumom sada.
A moze li se taj covek opisati, ili o njemu ume da govori samo njegova muzika? Njegova muzika…. ima vec dobro poznati Mocartov efekat, cak se i deca lakse radjaju uz nju (utvrdjeno u Halmstatu u Svedskoj).
Hildeshajmer pise kao znalac, trudeci se da bude realan, skace sa kamena na kamen, tako da je poznavanje pre citanja potrebno..Uspesno, vec na pocetku studije razbija klisee (“tri velike poslednje simfonije”, a “Hafner”, “Lincerska” i “Praska” su istog znacaja, na primer).
Za neke je Mocart ljubak, neki misle da je Betoven izrazajno mocniji i da trijumfuje. Mislim da taj stav pobija dokazana lekovitost. A i let them be. Mocart “izrazava dubinu iskustva bez iskustva”. Mocartova muzika je prirodna, nepretenciozna, bez pompe, jednostavno teska, neobjasnjiva.
Zasto ga volimo kao coveka? Zato sto nije pretenciozno i pateticno ozbiljan. Zato sto nije velicanstven po svaku cenu. Upravo zato sto ima “previse ljudskosti” (kako su kriticari rekli). Zato jer nema “serioznost” koja nekima sluzi kao postapalica. Zato sto je bio cesto luckast, vulgaran i zto sto je njegova muzika uvek suprotna od ludosti i vulgarnosti – velicanstvena i cista. Zato sto se nije superiorno obracao ljudima oko sebe i zato sto nije nisto dodatno cinio da se predstavi svetu kao genije (kako to dobro Hildeshajmer dokazuje!)
Ova studija je ispresecana digresijama, autor je odusevljavajuce iskren. Ovo nije muzicka analiza, vec svestrani osvrt na dela koja nam omogucavaju da saznamo ko je bio Mocart.
Zasto ga jos volimo? Zbog nadobudnosti sa kojim su ga Vagner i Betoven kritikovali zbog izbora libreta. Zbog stilskih preteranosti u pismima (o, kako ga neki od nas u tome razumeju!) i izrazavanju uopste, te urodjene navike svake detinjaste duse.
“On se svojom muzikom oslobadja samog sebe; i zaista, on i ne pokusava da postoji van nje”, u pravu je Hildeshajmer.
Pored ostalog, imamo priliku da procitamo delove pisama Karoline Pihler, u kojima nam ona govori o Mocartu bas onakav kakav je bio.
Mocart se salio na racun konvencionalnosti, improvizovao, cupkao, ludirao se. On je bozansko bice koje je pisalo muziku koja para liniju izmedju Neba i Zemlje. Nije svesno oko sebe sirio auru Umetnika (kao Betoven, na primer).
I to nam Hildeshajmer porucuje, neskriveno.
I ljubi Mocarta kao i svi koji istinski vole njegovu muziku.
Ana Atanaskovic

Корисников грб
anaatanas
~ moderator ~
~ moderator ~
Поруке: 1661
Придружен: 23 Јан 2008, 17:28
Место: Beograd
Контакт:

"Zavet" Slavisa Pavlovic

Порукаод anaatanas » 12 Мај 2009, 23:09

“Zavet” Slavisa Pavlovic

“Zavet” je pravi primer muske proze (koja, nazalost, postaje retka). Recenice su ni dugacke, ni kratke, bas onakve kakve bi trebalo da budu, i prilicno sigurne i skladne. A o cemu govore?
“Osecaj casti i ponosa” je potenciran.
O cemu jos govore?
O ocevima i sinovima, o muskoj grcevitoj liniji. Otac Andrija, prek, ponosit, nepokoren i sin Milic, njegova krv, na neki nacin suprotstavljen njemu, bori se protiv njega u sebi, a to je borba sa ljubavlju, borba slicnih.
Citanje o “hrabrosti, spremnosti, karakteru, beskompromisnosti” zaista prija.
Roman pocinje 11. avgusta 1914…pocinje i rat (“djavolja rabota”) na okukama Drine. Drina je reka-granicnica. Nad njom su cete i bitke, pokret i muske suze. Pored nje su prekost, prkos, ljutnja, osveta, zemlja, kosti, rane, dom.
Milic i Andrija su u kovitlacu rata, na mestima i polozajima oko doma, spremni da izginu. Otac Andrija je otac koji ocekuje, otac koji u sebi presudjuje sinu. Milic je sin koji se buni, ali i postuje, buni se i bori. Ovo je prica o ocu u sinu i sinu u ocu, o jednoj te istoj, razlicitoj, pomesanoj krvi. Citamo o ocevim ocekivanjima i sinovljevoj zelji za dokazivanjem pred njim.
Ovo je proza bez ukrasa, a ipak ukrasena, sigurna, ukrasena iskustvom, majstorstvom, muskim osecajem, istinitom pricom.
A kako dalje tece prica?
Milic se zavetovao ocu da se nece nikad predati neprijatelju, ali biva zarobljen, desava mu se ono sto je ocu od kamena u sebi obecao da nece. Iz zarobljenistva Milic (sa jos nekolicinom saboraca) dospeva u Budimpestu, na jedan salas u blizini. Andrija se prijavljuje na front, ne znajuci da li mu je sin ziv ili mrtav. Miliceva porodica, zena i dva sina, ostaju u cekanju i nadi. “U ratu se izgleda sve preokrene, retko ko uspeva da ostane svoj, desava se da neprijatelji na koje obicno pucamo postaju prijatelji, dok prijatelji zavedeni nemoralom rata postaju neprijatelji. Izgleda da je jedina dobra stvar u ratu sto svako od nas pokaze svoje pravo lice, sebe u pravom smislu.” U takvim groznim uslovima se junaci romana nadaju i tada cekaju…
Radnja nas vodi pored Drine, u Varvarin, u Krusevac, na salase, u brda i ravnice, u rat i skrovista. Citamo o ratu i prinudnom radu, o smrti i ljubavi. A ljubav, kakva je? Ona koja spaja i razdvaja. Nemoguca i moguca. Ljubav-melem.
Ovo je roman o reci, roman-zavetovanje, roman o gadjenju, o muskosti, o surovosti, osveti, samilosti, krvi, kundaku, rani, pucnju. Ovde se nadmecu obecanje i zavet.
Laz produbljuje nemusti sukob oca i sina, to neminovno trvenje kada su otac i sin slicno-isti, kada su jaki i kocoperni.
Citamo dalje o nepravdi, o besu koji kulja kotlinom, o bespomocnosti i zrtvi (postoji i jako dobar odeljak o ljubavi i njene dve ostrice). Razmisljamo o nasim ocevima, o situacijama kada smo im rekli neke vazne stvari, o grudvama u grlu pred izgovaranjem istih, o nasim sopstvenim lozama.
Ovo je prica o svetosti porodice, o prolivanju krvi, o tragediji i nadi. Prica-sudbina.
Ana Atanaskovic

Корисников грб
anaatanas
~ moderator ~
~ moderator ~
Поруке: 1661
Придружен: 23 Јан 2008, 17:28
Место: Beograd
Контакт:

"Izum svega ostalog" Samanta Hant

Порукаод anaatanas » 03 Јун 2009, 20:34

"Izum svega ostalog” Samanta Hant

Nesvakidasnja, tj. jedinstvena pojava – Nikola Tesla govori u prvom licu u jednom romanu!
Vec na pocetku autorka nam predstavlja sustinu Teslinog dela pitanjem: “Zelite li da znate sta je oluja rekla?” Uz ovo pitanje dodat je jos jedan glas, glas drugog glavnog lika, sobarice hotela Njujorker, Luize. Dalje, kako se roman razvija, autorka sigurno uspeva da obuhvati sve periode i znacajne dogadjaje u Teslinom zivotu, da nam ga predstavi kao misticno i misteriozno bice. Ona majstorski sazima ceo jedan period (od “Tesla elektronika” do upoznavanja Dzonsonovih) u samo jednu recenicu!
A stil! Sadrzajan, mudar, znalacki. Opisi osecanja su perfektni. (“Moj dah je sirov od iznenadjenja, ocajan od divljenja. Shvatam o cemu se zapravo radi, koja je to retka osobina koju Dzonsonovi poseduju…”). Dakle, stil uopste nije tipicno anglosaksonski (koji moze da bude i krut).
Autorka daje mogucnost jednoj strasnoj spekulaciji iz Teslinog detinjstva, vezanoj za smrt njegovog brata.
Tesla govori: “Nisam naviknut na neznosti”. A mi? Mi mu verujemo, mi ga osecamo, mi ga proucavamo, mi mu se divimo… citamo o pismima, o vremenskoj masini, o svetiljkama, o zanosima, o ljubavi, prijateljstvu, oreolu nad ljudima koji su povezani, porukama, viseznacnim dimenzijama.
Samanta se smelo bavi “zrakom smrti”, prismotrom, zaverom, poslednjim danima Tesle u Njujorkeru, opisuje nam njegove privremene osujecenosti i daje nam samo delic spoznaje njegove vecne vrednosti.
Ova knjiga je izuzetna. Izuzetni su njen duh, njena mudrost, inventivnost i duhovnost.
Procitajte je. Mozda pocne oluja kada krenete da citate, kao sto pocinje i sam roman (“Bio sam decak i besnela je oluja”). Mozda poroniknete. Mozda saznate. Mozda osetite.
Ana Atanaskovic