MOJA PROZA...

Vaša proza...

Уредник: anaatanas

Корисников грб
Sonatica
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 19
Придружен: 02 Јун 2007, 20:24
Место: Beograd

MOJA PROZA...

Порукаод Sonatica » 10 Јун 2007, 13:36

Da li je njihova ljubav bila velika, ili mala? Ne znam, znam samo da je bila od onih ljubavi koje odolevaju svim iskušenjima, prolaze hrabro kroz sve nevolje, i uživaju u svim srećnim trenucima. Takve su samo prave ljubavi.

Tokom nekih davnih zimskih večeri slušala sam priču o ljubavi...ispričanu iz njenog ugla...ispričanu iz njegovog ugla. Ljubav je živela punih šezdesetpet godina. Čitav jedan ljudski vek.

*

Tih tridesetih godina prošlog veka, u Beogradu su se skoro zaboravila stradanja iz prvog rata, a vihor drugog svetskog rata još se nije osećao.

Živela je sa majkom i braćom u centru grada. Majka je bila bolničarka, braća su radila, a ona je sedela kod kuće i čuvala malog bratanca.

Tokom mirnih prolećnih i letnjih popodneva šetala je po korzou, išla je sa drugaricama u bioskop, pomagala je majci koja je bila u Kolu srpskih sestara. Nije bila zaljubljena. Udvarao joj se jedan učitelj, ali nije prihvatala to udvaranje.

Čekala je onog pravog.

*

Živeo je u delu grada koji se u tim godinama smatrao za periferiju. Voleo je automobile, naučio je da ih vozi, ali i da ih popravlja. I kao da je znao da će mu to biti buduće zanimanje, učlanio se u taj zanatlijski esnaf. Ali, nije bio od onih mladića koji misle samo na posao. Pevao je u Prvom pevačkom društvu, imao je lep glas, znao je i sve okretne igre. Voleo je dobru zabavu. Šarmantan, zgodan, vesele prirode znao je da su zbog njega slomljena mnoga ženska srca. Njegovo još nije bilo slomljeno, a nije ni želeo da bude.

Čekao je onu pravu.

*

Njena drugarica i buduća kuma živela je u istoj ulici gde i on. Često su se sretali u prolazu. Dolazila je kod drugarice i sa svojim malim bratancem.

Doterana, skladno građena beogradska gospođica privukla je njegovu pažnju. Jedino nije znao da li je dete njeno, i nije znao kako da se upozna. Bio je ljut na sebe zbog toga. On, mangup sa beogradske kaldrme, srcolomac, nije želeo da joj dobacuje u prolazu.

Kada je shvatio da ona dolazi kod njegove komšinice, zamolio je nju za pomoć.

*

" Da upoznam njega? Pa i sama kažeš da je mangup! I šta ću ja ovde, pa ovo je selo! "

" Znači dete nije njeno, nego njenog brata! Fino, kada nas upoznaješ? "

Pitanja su se nizala, jedno za drugim. Sa obe strane. Drugarica je bila zbunjena, ali u isto vreme i srećna što učestvuje u stvaranju jedne lepe priče.

Razgovarala je i sa njom, ali i sa njim.

*

" Dobro, idemo sutra na taj matine, i neka nas vodi posle na bozu. Pobedila si. Ionako mi se ne sviđa onaj učitelj. "

Upoznali su se. Išli su u bioskop, na matine, i posle na bozu.

Tada nisu znali da će se zaljubiti, i da će ta ljubav živeti u njima toliko mnogo godina.

Nakon tog prvog izlaska u bioskop, pozvao je još dva-tri puta na kafu. Izašla je tek kada je četvrti put zamolio da izađu.

Njemu se ona odmah svidela. Ali, ona je još razmišljala, o pozitivnim i negativnim stranama tih izlazaka. Pomalo se plašila vezivanja, a i okolina je imala udela...- " to je periferija, ti si gradska devojka ", slušala je komšinice koje su dolazile ujutru na kafu.

Zanimljivo, presudnu ulogu za promenu njenih stavova, imao je tramvaj! Te godine se produžila trasa tramvaja u njegovom kraju. Poslednja stanica više nije bila u blizini njegove kuće.

" Sada smo manje periferija nego pre " njena drugarica je, onako uzgred obaveštavala. Poslednja stanica je sada kod kafane " Vidoje ", a mi smo neka sredina.

Ćutala je. Razmišljala je ona dosta o njemu, ali nije želela to da prizna ni samoj sebi. Želela je da i dalje odaje utisak gorde, ponosne gospođice, kakve su bile sve tadašnje devojke u njenom kraju. Ali, saznanje da je i tramvaj produžio trasu, i da taj kraj više nije periferija ili " selo " počelo je da lomi nešto u njoj.

" Reci mu da dođe sutra da upozna mamu i moju braću, voleli bi da ga vide. "

*

Prošlo je nekoliko meseci. Viđali su se sve češće i češće. Slušala je probe " Prvog beogradskog pevačkog društva ", šetali su po korzou, išli u bioskop, viđali se sa njegovim brojnim prijateljima.

Vremenom joj se sve više i više sviđao taj momak plavih očiju, lepog glasa i šarmantnog izgleda. Sviđalo joj se što joj poklanja veliku pažnju, i što je osećala da je voli. Nije joj bilo teško da se zaljubi, i da zavoli.

*

Venčali su se sledeće godine. Odlučili su da u prvo vreme žive kod njegovih roditelja. Navikla se na okolinu.

Vihor drugog svetskog rata stigao je i u Beograd. Sa dvogodišnjem sinom, šestog aprila, posle jutarnjeg bombardovanja, pobegli su u jedno malo selo, nadomak grada, kod nekih njegovih prijatelja. Vratili su se kući već sutradan.

" Kako bude ostalom svetu, biće i nama ".

Nije mobilisan. Radio je kao automehaničar, u " Autokomandi " preduzeću koje je popravljalo automobile i gradonačelniku, i Upravi grada. Bio im je potreban kao majstor, ne kao vojnik.

Nije tokom rata bio na strani četnika. Nije bio ni na strani partizana. Živeli su, kao i svi ostali građani. Često su išli u " bežanije ", snalazili su se za brašno, ulje, šećer, kafu. Prodavnice su bile prazne, crna berza je cvetala.

U prvim mesecima druge ratne godine rodio im se još jedan sin.

Vreme je prolazilo. Rat se završio, a oni su dobili i treće dete- kćerku.

*

Kada su se posle nekoliko godina preselili u novu kuću, koju je kupio njegov otac, bila je srećna i zadovoljna. Kuća je bila veća i lepša nego ona stara, u kojoj su do tada živeli. Imala je lepo dvorište, puno cveća. Setila se, sa osmehom, one godine, kada se još pitala da li je on onaj pravi. Da, bio je onaj PRAVI. Tokom predratnih godina svuda su izlazili. Po povratku sa posla, donosio joj je cveće. A za vreme rata, bio je odlučan da prehrani svoju porodicu. Radio je i prekovremeno, bio je odgovoran, i svaki dinar je trošio na nju i na bebu.

*

Šezdesetih godina prošlog veka ranije se penzionisao, jer je doživeo povredu na radu. Povredio je nogu, i bili su potrebni meseci da se oporavi.

Kada se oporavio, odlučio je da počne da radi privatno. Bio je među prvim privatnicima u gradu. Tadašnji zakon je dozvoljavao penzionerima da obavljaju neke delatnosti, i tako je on otvorio radnju. Uredno je plaćao porez državi, i štedeo je kako bi išli u inostranstvo ( želela je da vidi Trst i da kupi nešto, kao i svi u to vreme ).

*

Proputovali su celu Evropu. Najstariji sin je bolji život potražio daleko, na drugom kontinentu. Išli su i tamo. Putovali su, sa udruženjem penzionera u banje, sa crkvom su obilazili manastire. Bili su srećni.

*

U sećanju mi ostaju i one godine kada sam šetala sa njima po Kalemegdanu. I odlazaka u cirkus se sećam. Poklanjali su mi beskrajnu ljubav. I moja sestra je bila vezana za njih, posebno za dedu.

Ljubav je bila vidljiva u njihovom poznom dobu. Pazio je i vodio računa o njoj kada je bila bolesna. Ponekad su se, kao i svi stari ljudi, svađali oko nekih malih, beznačajnih stvari.

" Varaš me, vidim da me varaš...vrati tu damu, nisi dobro izračunao!!!! " Igrali su tabliće u popodnevnim i večernjim satima. Sestra i ja smo često igrali tabliće sa njima. I smejali smo se, sa dedom je uvek bilo smeha...bio je, i kao star čovek, vedar, nasmejan, dobro raspoložen.

" Ti si moja prva ljubav ", znao je uz smeh da kaže, i da doda " oprostićeš mi i ovog popa što sam ukrao pored dame ".

" Šta lupaš pred ovom decom? Mi smo stari ljudi, kakva ljubav..." crvenela je u licu moja baka.

Znala je nekada, kada je bila ljuta da kaže " a mogla sam da se udam za učitelja, eeee, to su bila neka davna vremena..."

*

Osmeh je sa dedinog lica nestao kada je baka umrla.

" Kako da živim bez nje, kako??? Ona mi je bila sve, imam ja vas, ali..."

Plakao je danima. Uspevala sam ponekad da ga oraspoložim. Bio je nasmejan jedino kada su dolazila deca moje sestre- njegovi praunuci.

*

Nije bio dugo bolestan. Samo par dana. Zauvek je zaspao jednog februarskog popodneva...Poslednje reči su bile " zove..zove me "....i kada smo ga pitali ko ga zove rekao je samo " baba ".

Par sati kasnije pridružio se u nekom nebeskom svetu svojoj prvoj i jedinoj pravoj ljubavi.

Корисников грб
Sonatica
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 19
Придружен: 02 Јун 2007, 20:24
Место: Beograd

Порукаод Sonatica » 10 Јун 2007, 13:43

PRIČA O JEDNOM ČOVEKU I O JEDNOJ ULICI

Priča postoji, živi. Čeka da bude napisana i prezentovana javnosti...
Želi da bude poznata, kao njen glavni junak.

Na televiziji ide prilog o denacionalizaciji. " Vlasnici nacionalizovane imovine mogu podneti prijave do..."
Da li će starija beogradska gospođa iskoristiti to pravo, i ukoliko bude vraćanja imovine koliko će joj vratiti? Koliko novca može da dobije za tu veliku površinu zemljišta? A ko će nadoknaditi pretrpljen strah i bol njene porodice? Da li strah i bol, da li tuga imaju cenu?

Poslednji put sam je videla pre nekoliko meseci. Moja tetka..ne rođena, ali ipak tetka. U stanu ukusno uređenom, u samom centru grada, prebirala je, po ko zna koji put, po uspomenama. Gledala sam fotografije...požutele. Ona i njena braća šetaju ulicama starog Beograda. Na jednoj slici cela porodica-otac, majka, dva brata i ona. Nedostaju baka i deda. Umrli su..od tuge...
Ali ovo nije priča o njoj, jednoj pravoj beogradskoj gospođi čiji je život bio jednako zanimljiv kao i život njenog pretka.
Ovo je priča o dedi, njenom dedi...bratu mog pradede. Sećam se....

April. Siv i užasan. NATO bombarduje Srbiju. Bombe padaju i na Beograd. Jednog aprilskog jutra zvoni telefon. Javlja se mama.

- Da..ja sam..kada je umro? Kada je sahrana? Dobro...strašno mi je žao...dolazimo večeras..

Saznajemo da je umro teča, i naravno to veče provodimo u stanu u samom centru grada.
Kasnije te večeri moja baka komentariše:
- Kako će biti tamo sahranjen? Bože...pa dobro, vi idete na sahranu, ja ne mogu..e, bio je on dobar čovek...predobar, a što je zlatne ruke imao...

Nakon dva dana odlazim na sahranu. Kupujemo cveće i sveću, ulazimo u kapelu, počinje opelo.
Povorka kreće...a kreću i sirene. U povorci se čuje tih komentar " sve je to zbog režima, ne bombarduju oni nas nego Slobu!

Nosim cveće. Sveštenik čita molitvu i na samom grobu. Cveće spuštam pored spomenika koji je, zbog sahrane, pomeren sa svog mesta.
Ovde počiva Petar – Pera Kašegranda...18...poslednji brojevi godine rođenja se ne vide...vidi se godina smrti -1950...

************************************

Rođen je kao treće dete, u porodici sa četvoro dece. Pripadali su višoj srednjoj klasi. Otac je imao dućan na sredini velike ulice, a stričevi su imali i dućan i kafanu.
Završio je školu, kao i njegova sestra i brat. Imao je ambiciju da postane bogat. Smetalo mu je što su ga pomalo čudno gledali na balovima na koje je bio pozivan, iako nije bio mnogo bogat. Često je slušao zamerke gospođica „ pa Vaši imaju samo dućan..zar mislite da ja kći vlasnika fabrike mogu da plešem sa Vama? „

Posle prvog razgovora sa ocem bio je obeshrabren. Otac nije želeo da mu da celu ušteđevinu kako bi samostalno počeo posao. Slično su reagovali i stričevi. Majka je predlagala da ode u Beč, na više studije, ili u Prag. „ Možeš i znanjem da se obogatiš! „ znala je da kaže.
A on nije želeo da čeka, i nije želeo da putuje. Hteo je odmah da bude bogat, i da oženi gospođicu iz ugledne porodice...ne trgovačke...mada je cela porodica pripadala tom esnafu.

Kada je otac video da on pati, da se nervira, da ćuti i trpi i da je stalno nečim nezadovoljan odlučio je da mu pomogne.

„ E, ovako sinko...Ja mogu da ti dam jedan deo novca, a ti lepo da odeš kod Sime, i da radiš par meseci ili čitavu godinu u njegovom dućanu....da uštediš...i radi onda sa parama šta želiš! „
A Petar ili Pera, kako su ga svi zvali, nije zapravo imao ideju koji posao bi mogao da počne –sam. Pristao je da ode kod njihovog prijatelja Sime i da tamo radi.

Svaki dinar je štedeo. Nije čak ni izlazio mnogo, mada mu je to, kao dvadesetdvogodišnjem mladiću teško padalo.

Prošla je i ta godina. Pera je imao lepu ušteđevinu. Otac je na tu sumu dodao još...
Postavljalo se pitanje- Šta sada?

Dani su prolazili u razmišljanju...pravljenju planova, a onda se iznenada setio.....
U dvorište njihove kuće došla je žena sa malim detetom. Sa koferom. Zbunjenog izraza lica.
Čuo je šta je pitala njegovu majku.
„ Gospođo, da li vi izdajete jednu sobu, ili znate nekoga ko to radi? Dete sam dovela ovde na preglede...nismo iz Beograda „
Majka je odgovorila da ne zna. Oni nisu imali sobe za izdavanje, a niko u komšiluku to nije radio.

Šetao je te večeri Pera ulicama po svom kraju. Gledao kuće, dvorišta, i kada je mislio da je i ta šetnja uzaludna došao je do kraja velike ulice. Pogledao je ogroman prostor. Prazan. Znao je šta će uraditi sa novcem koji je imao na raspolaganju.

Sutradan je otišao u srez, da se raspita čija je to zemlja. Rečeno mu je da je država tu planirala da sagradi kuće, ali to je bilo u nekom dugoročnijem planu, ne skoro. Pitao je da li može da kupi jedan manji deo tog velikog placa. Nudio je odmah novac.

Kroz nekoliko dana stajao je na svojoj zemlji, na mestu gde će sagraditi prve stanove za izdavanje.

*******************************************

Kroz nekoliko meseci Pera je uselio prve stanare. Bilo ih je ukupno pet. Pet malih stanova, i pet malih porodica. U dvorištu je bilo zasađeno cveće. Na sredini, malo dalje od česme postavio je i veliku klupu, kako bi stanari mogli da sede u dvorištu i uživaju u letnjim večerima.

Ponovo je počeo da izlazi. Često je plesao sa gospođicom čiji je otac bio vlasnik fabrike čokolade.
I dalje je štedeo. Znao je da nije u potpunosti zadovoljan, da je ostvario samo deo svog sna.

Vreme je prolazilo. Tokom sledećih dve-tri godine Pera je kupio još dva placa. Sada je izdavao ukupno petnaest stanova.

Odlučio je da je vreme da se ženi.

Svadba sa kćerkom vlasnika fabrike, lepom Jelisavetom-Sekom, bila je bogata.
Njegov otac i majka su plakali od sreće videvši da je sin uspeo i da je pored jednog ostvarenog sna ostvario još jedan-zasnivanje porodice sa lepom, pametnom i dobrom devojkom.

Kasnije te jeseni Sekin otac je nudio da im napravi još jednu fabriku čokolade, koja bi bila samo njihova, ali Pera nije želeo da bude fabrikant i konkurencija svom tastu.

Sagradio je još pet , i još pet manjih kućica, i skoro da je cela ulica bila njegova.
Stanari su hvalili njegovu dobrotu, pažnju, njegovo razumevanje za sve njihove probleme. Ponekad mu nisu plaćali po dva ili tri meseca i on ih je strpljivo čekao. Nije želeo da ga pamte kao nekog okrutnog rentijera-zelenaša, kakvih je u to vreme bilo dosta.

Kada je počela da se gradi crkva u blizini njegove kuće, dao je ogromnu svotu novca, kao prilog.

U to vreme rođena je i njegova prva kći- Jelena. Krštena je kod kuće, jer crkva još nije bila završena.

Odlučio se uoči samog početka prvog svetskog rata na još jedan poduhvat. Poslednji.
Na velikom parčetu zemlje sagradio je zgradu, sa desetak stanova. Tako je dobio i nadimak, koji će kasnije postati i njegovo prezime i prezime njegove porodice. CASA GRANDE, uzviknuo je jedan Italijan, novinar, videvši zgradu smeštenu između malih kućica.

Ali Beograđani nisu zvali Peru- Pera Casa Grande, već su tu italijansku reč izgovarali kao – Pera Kašegranda...valjda im je tak bilo lakše.Zvali su ga tako stanari, i poštar, i njegov lični lekar, i frizer...svi. Bio je ponosan na svoju zemlju, na svoje kuće, male ali lepo nameštene, bio je ponosan i zato što su ga stanari poštovali i voleli.

Prvi veliki rat doneo je Peri prvu tugu. Poginuo je njegov stariji brat, a mlađi se razboleo i do kraja života bio ranjiv i bolešljiv. Pomagao je bratu i njegovoj porodici, i kad brata više nije bilo.
Pera nije učestvovao u ratu. Imao je manjih srčanih tegoba zbog kojih su ga oslobodili od vojske.

Posle tih ratnih godina Pera i Jelisaveta- Seka dobili su još jedno dete. Sina.

Vreme je prolazilo. Početkom drugog svetskog rata rodilo se i treće dete – kćerka.

*******************************

Ovaj veliki rat je doneo nespokoj u sve kuće, pa i u Perinu i Sekinu. Često su sa decom, još uvek malom, bežali od bombardovanja u Kumodraž- selo nadomak Beograda. Tamo je bila glavna „ bežanija „ u onim vremenima kada su bombe padale na Beograd.

Vladala je nemaština. Oskudica u svemu i svačemu. Najviše u hrani.
Pera je pomagao svoje siromašne stanare koliko je mogao. Seka je nabavljala mleko i sir u većim količinama, u jednom seocetu blizu grada.

Jednoga dana u dvorište njegove kuće ušlo je nekoliko Nemaca. Tražili su sobe za izdavanje.

Pera nije znao šta da radi. Odbiti ih značilo je navući njihov bes, navući probleme...pristati da budu stanari – značilo bi možda izdaju svog naroda.

Zamolio je da sačekaju sa odgovorom jedan dan. Pristali su.

Otišao je da se posavetuje sa sveštenikom i sa ljudima iz sreza. Na oba mesta bilo mu je postavljeno pitanje:
- Da li glumci igraju predstave iako je rat, da li pekari peku hleb, da li radnje rade?
Odgovorio je potvrdno.

I shvatio je...rentiranje stanova bio je posao, kao i svaki drugi. Tako su se u dve slobodne sobe uselila dva mlada Nemca. Platili su za više meseci unapred. Veliki deo tih para Pera je poklonio svojim stanarima, pomogao je i svoju porodicu.

Prošle su i te ratne godine. Nemci su se odselili par meseci pre kraja rata.

Došlo je oslobođenje. Pobednici su počeli da kroje jednu svoju –pobedničku istoriju. Prvi na udaru našli su se imućniji građani, oni koji su sarađivali sa okupatorom, i oni koji nisu bili na njihovoj strani, strani pobednika.

Počelo je teško poglavlje u Perinom životu i životu cele njegove porodice.

Prvo su Sekinom ocu oduzeli fabriku, osudili ga na višegodišnju robiju. Oduzeli su kafanu i dućan njegovoj porodici. A onda je došao on na red.

Bio je na sudu, sa krivičnim delom- izdaja države...zato što je bio „ saradnik okupatora „ ( zbog ona dva mlada Nemca koji su stanovali kod njega ), i zato što je bio simpatizer monarhije.

Od streljanja ga je spasao stanar koji je bio član partije, i čijoj porodici je dosta pomagao tokom rata.
Oduzeli su mu sve. Ostavili su mu samo jednu malu kućicu-zbog dece, da bi imala gde da spavaju.
Osudili su ga na relativno blagu kaznu- zatvor...zbog bolesti i godina...to je jedino mogao za njega da učini njegov bivši stanar.

Nije dugo bio u zatvoru. Razboleo se i pustili su ga kući- starog i bolesnog, da ne „ zarazi „ ostale zatvorenike.

Pet godina nakon završetka velikog rata, jednog kišnog jesenjeg dana prestalo je da kuca njegovo umorno i tugom i bolom ispunjeno srce.

Sahranjen je na Novom groblju.

*

Par godina kasnije, na put bez povratka, u susret svojoj velikoj ljubavi, otišla je i Seka.

Kćerke su se udale, i otišle iz zemlje u kojoj su rođene. U Beogradu je ostao samo sin. Svoju decu je vaspitao kao što je i on bio vaspitan- da vole porodicu, poštuju starije, da veruju u Boga, da veruju u pravdu koja će jednoga dana doći, da čine dobra dela...


*

Ponekad prođem tom ulicom. Sva Perina dvorišta su izmenila svoj izgled. Osim jednog. Onog prvog, sa klupom, cvećem i česmom u sredini dvorišta. To dvorište pobeđuje sve promene, i svedok je jednog vremena. Na mestu Perine zgrade nikao je soliter.

Ulica koja je gotovo cela pripadala Peri dobila je ime po jednom komunističkom heroju. Njen naziv ni danas nije izmenjen.

KRAJ

Корисников грб
Sonatica
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 19
Придружен: 02 Јун 2007, 20:24
Место: Beograd

Порукаод Sonatica » 18 Јул 2015, 17:38

IZ AUTOBIOGRAFIJE JEDNE GROFICE

I šta da vam pričam...te jeseni i zime su svi bili zapanjeni kada su saznali za moje pravo poreklo. Istorijski potvrđeno, arhive ne lažu.
Simče se smejao kao blesav kada sam mu rekla da potičem iz grofovske porodice, doduše propalih grofova, ali titula je to!
Paja i Caca su mi odmah tražili pare na zajam, misleći da mi je čukunčukun deda ostavio zakopano blago.
Poslala sam ih ispred one mlekare i rekla im da traže da godinu dana budu oslobođeni plaćanja mleka i svih mlečnih proizvoda. Komunjare su uzele tu zemlju čukundedi, pa pošto nije donet zakon o restituciji, neka vrate bar nešto, oni što koriste zemlju.
Max nije verovao u te priče da mu je devojka grofica. Sto puta je ponovio " Kako bre pa ti si klinka sa voždovačkog asfalta, kakva bre grofica "
Dok sam ja njemu ispričala ceo istorijat, morao je da popije dva Džonija i onda je počeo da me ljubi i grli...i da mi i on baraba, traži lovu..
Lepo rekoh mom rođaku da titulu možemo da okačimo mačku o rep i to samo ako mačak dozvoli, a on mi nije verovao.
Svi su me zvali na prijeme. I oni ex i oni sadašnji novinari i političari povodom njihovih godišnjica.
Ljudi, što sam se te zime najela onih malih divnih sendviča, a o tekili i Džoniju da ne pričam.
Naravno, Max i ja smo skidali kilažu u obližnjem fitnes centru i išli smo u zimski bazen. Tamo je i dalje čika Rile prodavao ulaznice. Nama davao popust za noćno plivanje.
Al...dosade i prijemi i fitnes klubovi i ostala čuda.
Dođe proleće. Rođak koji je otkrio poreklo odlepršao u Francusku. Mene Max ostavio zbog neke Cacine sestre od ujaka koja je izbaronisala da je potomak Karađorđevića.
Čudo jedno kako su bile popularne te titule i ta porekla tih godina.
Tog proleća sam počela da radim u desku popularne tv. I naravno, svi su verovali da je to posao preko hotela " In " i generalnog.
A nije, časna reč. Grofovska reč.
Samo sam poznavala ex ženu jednog urednika i ona mi je ispričala sto čudesa o uredniku. Njega sam privela na " informativni razgovor " i tako sam dobila posao.
Ne živi se od pisanja i grofovske titule, stanovi se ne jedu, a restituciju su spominjali samo pojedinci.
Da, tog proleća sam i zaključila da je bolje biti sa nekim prijatelj nego ljubavnik. Jer posle ljubavi nema prijateljstva, a prijateljstvo može uvek da se pretvori u ljubav.
Da, da...grofica sa voždovačkog asfalta to jest ja, te godine je napravila i posao sa žestokim momkom velikog srca.
Odradili smo nešto i malo prošetali po Londonu, zatim se vratili kući i sve stavili u sef.
Beše to dobra godina...
Danas...danas šetkam malecku po obližnjem parkiću, ne radim u desku više, napredovala sam, a žestoki momak velikog srca je postao dobar gazda jednog mirnog restorana. I moj sadašnji...i moj forever...
Max je odlutao u Kanadu sa Cacinom rođakom i čujem da imaju četvoro dece i da Max radi više od tamošnjih crnaca...
Što ti je život....a nije hteo groficu...