Vasa Kazimirović: Ubistvo poslednjeg Obrenovića

Уредник: koen

[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable
Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Vasa Kazimirović: Ubistvo poslednjeg Obrenovića

Порукаод Sky Seeker » 01 Сеп 2005, 10:59

Smrt u konaku

Kralj Aleksandar i kraljica Draga ubijeni u 03.50 časova
Povodom stote godišnjice "Majskog prevrata", kad su 28/29. maja 1903. godine ubijeni poslednji Obrenovići, kralj Aleksandar i kraljica Draga, "Glas" će objaviti u nastavcima prvi deo velike monografije istoričara i publiciste Vase Kazimirovića pod naslovom "Crna ruka". Pored niza drugih istorijskih studija, Kazimirović je objavio i obimno dvotomno delo "Nikola Pašić". Neumorni istraživač arhivske građe kod nas i na strani, Kazimirović pored brojnih nepoznatih činjenica daje i sopstvene ocene dramatičnih godina u vreme smene dinastija početkom 20. veka u Srbiji.

1. Praskozorje 29. maja 1903. godine
U praskozorje 29. maja/11. juna 1903. godine u tri sata i pedeset minuta, kuršumi ispaljeni iz neposredne blizine okončali su život kralja Aleksandra i kraljice Drage Obrenović.
Kraljevski par ubijen je u konaku, zdanju kraj novog dvora, koje je iz Srbije proterani knez Aleksandar Karađorđević kupio 1842. godine od Stojana Simića, svojevremeno najbogatijeg čoveka u zemlji. To zdanje, gavanski sagrađeno za svoje prilike bilo je decenijama "gnezdo svih političkih obrta u Srbiji".
I, posle izgona kneza Aleksandra Karađorđevića iz srpske države, stalno prebivalište vladara iz dinastije Obrenović. Novi dvor, i za vreme kralja Aleksandra i za vreme kralja Milana, služio je samo za svečanosti i zabave.
Prvi strani gost koji je u njemu dočekan, bio je prestolonaslednik Austrije, sin cara Franca Jozefa, Rudolf, sa svojom suprugom Stefanijom. Igrom slučaja, svakako, ubistvo kralja Aleksandra i kraljice Drage dogodilo se na isti dan o kojem je, 1868. godine u Košutnjaku ubijen knez Mihailo Obrenović, sin kneza Miloša.
Kao u Mihailovo, tako i u Aleksandrovo uklanjanje iz života imala je umešane svoje prste dinastija Karađorđević... To srpskom narodu nije bilo nepoznato. On je i u jednom i u drugom ubistvu hteo da vidi "odmazdu Radovanjskog luga..." Smrću kralja Aleksandra ugasila se dinastija Obrenović, čiji je rodonačelnik bio knez Miloš, utemeljivač monarhije u Srbiji uopšte. Mada je s kraljem Aleksandrom izumrla loza Obrenovića, on ipak nije bio i poslednji Obrenović. Poslednji Obrenović, istina nepriznat, treba da je bio vanbračni sin kralja Milana i Artemize Hristić, Đorđe Hristić.
Prema mišljenju više pisaca, domaćih i stranih, sa kraljem Aleksandrom treba da se dogodilo upravo ono što je svojevremeno prorekao jedan seljak iz Kremne u Užičkom okrugu, po imenu Matija. Taj seljak je, navodno, "predosetio" i pogibiju kneza Mihaila. "Knez Mihailo gine", rekao je taj Matija, "a njega će naslediti jedan njegov rođak koji će u Srbiji mnogo zla počiniti... Taj će imati sina jedinca "i taj jedinac sin biće još gore sreće no što mu je i otac bio. Neće imati od srca poroda i umreće mlad, vrlo mlad, neće napuniti ni pedeset godina, i s njime će se ugasiti njegova sveća...
Prvi stranac u Beogradu koji je saznao za ubistvo kralja Aleksandra i kraljice Drage Obrenović bio je poslanik Austro-Ugarske u Beogradu, Konstantin Dumba. Bilo je to oko četiri sata ujutru 29. maja 1903. godine. A nešto pre pet sati, u pratnji vojnog atašea Austro-Ugarske, majora Pomiankovskog, on je uspeo da se probije kroz kordon vojske oko dvora, a zatim stigne do pukovnika Aleksandra Mašina, pod čijom je komandom prevrat i izvršen. Kao da je obavio kakvu generalštabnu igru, a ne izvršio prevrat, pukovnik Mašin je bio "mrtav-hladan".
"Staloženost i mirno držanje Mašina mi je imponovalo", kaže austrougarski poslanik u svojim sećanjima. "Na besprekornom francuskom jeziku prvo se izvinio što ne može sa mnom da razgovara u salonu za prijeme, jer se on i njegovi prijatelji upravo dogovaraju o obrazovanju vlade. Ali mi možete garantovati da su oni apsolutni gospodari situacije. Prestonica je prihvatila novi red stvari, nigde se ne puca, nema nigde više prolivanja ni kapi krvi. Ja mogu slobodno nenaoružan da idem kroz Beograd a da me niko ni prstom ne dirne..."

Puškom na kraljicu
Prestonicom su kružile najfantastičnije priče o načinu na koji su bili ubijeni kralj i kraljica
Povodom stote godišnjice "Majskog prevrata", kad su 28/29. maja 1903. godine ubijeni poslednji Obrenovići, kralj Aleksandar i kraljica Draga, "Glas" će objaviti u nastavcima prvi deo velike monografije istoričara i publiciste Vase Kazimirovića pod naslovom "Crna ruka". Pored niza drugih istorijskih studija, Kazimirović je objavio i obimno dvotomno delo "Nikola Pašić". Neumorni istraživač arhivske građe kod nas i na strani, Kazimirović pored brojnih nepoznatih činjenica daje i sopstvene ocene dramatičnih godina u vreme smene dinastija početkom 20. veka u Srbiji.
S dozvolom pukovnika Mašina, austro-ugarski poslanik odmah je uspostavio šifrovanu telegrafsku vezu sa konzulima u Srbiji, i od njih dobio obaveštenje da su svi garnizoni u unutrašnjost zemlje prihvatili novo stanje i da svuda vladaju besprekoran red i mir.
Red i mir vladali su i u Beogradu, baš kako je rekao pukovnik Mašin. Ali su prestonicom zato kružile najfantastičnije priče o načinu na koji su bili ubijeni kralj i kraljica...
Kralj Aleksandar i kraljica Draga bili su ubijeni na izrazito svirep način. Smrtonosne hice ispalili su na njih kapetan Mihailo Ristić, poručnik Velimir Vemić i kapetan Ilija Radivojević Čiča, koji će 1911. godine, kad bude osnovana tajna organizacija Ujedinjenje ili smrt, poznata pod nazivom Crna ruka, postati predsednik njene Vrhovne centralne uprave.
Kad se kraljica Draga našla na nišanu oficirskih revolvera, ona je već bila ranjena. Na nju je pucao poručnik Ljuba Kostić, komandir čete Kraljeve garde. U dogovoreni čas on j stigao pred dvor, pred žandarmerijsku kapiju. Stražara na kapiji vešto je privoleo da kapiju otvori, a kada je potom sa svojom četom umarširao u dvorište dvora, bez ijednog ispaljenog metka razoružao je celo žandarmerijsko obezbeđenje...
U jednom momentu, poručnik Kostić se našao pod kraljevskom spavaćom sobom, baš kada se kraljica Draga pojavila na prozoru tražeći pomoć. Uzevši pušku od jednog vojnika, on je pucao u kraljicu i ranio je u desno rame... Kriknuvši, kraljica je svojim glasom odala oficirima u konaku mesto na kojem se bila prikrila zajedno sa kraljem...
To što je učinio poručnik Kostić, što je, pre svega, uspeo da parališe žandarmerijsko obezbeđenje bez ijednog ispaljenog metka, treba da je bilo od odlučujućeg značaja za uspeh napada na dvor. Ali isto tako od odlučnog značaja bila je i uloga Petra Živkovića, koja je, međutim, zbog njegovog sukoba sa vođstvom Crne ruke u mnogome minimizirana, a on sam predstavljen kao kukavica koji od straha tobož dugo nije mogao da otključa glavnu kapiju. Uistinu, on se pokazao i prisebnim i energičnim. Žandarmima koji su bili oko njega doviknuo je da je preuzeo komandu nad njima, i naredio im zatim: "Puške u šoške i u stražu - marš!"
Kralj Aleksandar nije imao oružje uza se. Goloruk, u crvenoj spavaćoj košulji, on je pokušao da zaustavi svoje ubice snažnom vikom i pretnjom da će ih sve dati povešati...
U susretu sa smrću, kralj Aleksandar poneo se hrabro. Isto tako hrabro se držeći poginuo je i njegov prvi ađutant, general Lazar Petrović (Lepi Laza), koji je bio oženjen jednom sestrom kraljice Drage. Na oficira, koji je prvi potegao revolver na kraljicu Dragu, general Petrović je ispalio više metaka, ranio ga i oteo mu oružje. Ali je ubrzo zatim bio i sam zasut pravom kišom kuršuma od ostalih oficira - zaverenika...
Kako je austro-ugarski poslanik izneo u svojim memoarima, na kraljicu Dragu ispaljeno je 16 hitaca. Pole toga njeno je telo "sasvim raskomadano" bajonetima i sabljama. Na samog kralja Aleksandra, jedno kratko vreme, niko od zaverenika-jurišnika nije se usudio da puca. A onda je, odjednom i kao po komandi, u njega ispaljeno 20 metaka...

Kraljica Draga je bila rasporena
Šta su o događaju javili Žan de Bonfon i Andre Bare
O onome što se zbilo u konaku, i kako su postupili zaverenici sa kraljevskim parom, sem austro-ugarskog poslanika pisala su, svojevremeno, pored drugih stranaca, i dvojica Francuza - Žan de Bonfon i Andre Bare. Po Bonfonovim rečima, oficiri su se prema već mrtvim kraljevskim supružnicima poneli kao varvari. Kraljičino telo su okrenuli tumbe - i rasporili. "Svako je zabo oružje u njeno telo..."
Bare je ipak napisao, da je kraljica Draga bila "bukvalno rasporena" i da je oficir, koji je to učinio svojom sabljom, posle svega uzviknuo: "Eto ti, sad pokaži tvoje derište, tvog naslednika, kravo jedna!" Suprotno izveštaju austro-ugarskog poslanika, u kojem se kaže da je kralj Aleksandar umro hrabro i dostojanstveno, i kraljica s njim, Bare tvrdi da je kralj Aleksandar, boreći se sa smrću, zavapio: "Milost, milost! Poštedite me..."Ali oficiri "nisu ništa čuli". Njih su bile "opile jarost, osveta i opasnost".
Zaverenicima nije bilo dosta što su izmasakrirali telo kralja Aleksandra, već su i jedan njegov portre, iz 1891. godine, izbušili kuršumima... Gola i unakažena, tela kralja Aleksandra i kraljice Drage su, na posletku, bačena kroz prozor u dvorski park, uz uzvike oficira - ubica: "Tiranin je mrtav!" Tu su ona ležala satima...
Najzad su ubačena u metalne sanduke i, oko 11 časova uveče (po nekim tvrđenjima 30. maja) jednim običnim taljigama, u pratnji odreda žandarma, prevezena u crkvu Svetog Marka. Posle opela, posmrtni ostaci kraljevskog para spušteni su u grobnicu Ane Obrenović, a ne u grobnicu Sergija, mlađeg sina kralja Milana, kako su to neki listovi u Beogradu objavili. Grobnica je odmah zazidana i na nju postavljena dva metalna krsta s imenima pokopanih - "Aleksandar Obrenović" i "Draga Obrenović".
Osim kralja Aleksandra i kraljice Drage, u praskozorje 29. maja 1903. godine, po starom kalendaru, oficiri - zaverenici ubili su još i predsednika vlade, generala Cincar-Markovića, ministra vojnog Milovana Pavlovića, braću kraljice Drage - potporučnika Nikolu i Nikodija Lunjevicu.
Naređenje da se ubiju predsednik vlade i ministar vojni izdao je pukovnik Mašin. Braća Lunjevica treba da je na svoju ruku pobio Vojislav Tankosić Šilja, jedan od najbezobzirnijih mladih zaverenika, i potom, članova Crne ruke, kad ona bude formirana.
Kako je ubijen ministar vojni, Milovan Pavlović, opisao je njegov zet, Božidar Janković u raportu od 7. januara 1910. godine. On je izneo da je ubistvu prethodio jedan telefonski poziv, tačno u dva časa ujutru. Na aparatu je bio potpukovnik Petar Mišić. On je rekao ministru da je u varoši "jedna mala demonstracija" i da je njegov puk, ńú pešadijski puk, po naređenju kralja Aleksandra, izišao iz kasarne. "Jedna moja četa je pred vašim stanom". Sem te Mišićeve čete, pred stanom ministra vojnog bilo se iskupilo i 10-15 pripadnika pešadije kraljeve garde.
Kad je Janković izišao iz kuće, da bi video o čemu se to radi, pritrčao mu je pašadijski poručnik Milan Marinković Piga i uperivši mu revolver u grudi naredio da se skloni u kuću dr Ribnikara i tako ostane do daljeg, ako već neće da bude ubijen. Kapetan Mihailo Josipović Kića, koji je komandovao celim odredom, rekao mu je, pak, da je pala odluka da se ubiju kralj i kraljica i svi ministri...
"Poznavajući Kiću od ranije kao običnu pijanicu, ali ne rđavog srca, videći ga i sada pijanog, odgovorih mu da ne lupa koješta. U tome i moj tast", kaže Janković u svom raportu, "otvori prozor, pojavi se i upita: 'Šta hoćete, vojnici?' - Na to je Kića doviknuo vojnicima: 'Pucaj!'. Vojnici, koji držahu puške na gotovs, osuše paljbu u prozor..."

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 01 Сеп 2005, 11:03

Raport generala Božidara Jankovića

Nalog za likvidaciju dao je neposredno Aleksandar Mašin
U svom raportu, Božidar Janković je rekao i sledeće:
"Moj tast, kao i đenerali Cincar-Marković i Lazar Petrović ubijeni su po ličnom naređenju Aleksandra Mašina. Ta naređenja Mašin je izdao komandantima pojedinih odeljenja (kako ih je on tada nazivao) u prisustvu svoga 'načelnika štaba', kapetana Đorđa Ostojića (budućeg maršala dvora srpskog kralja), majora Milivoja Anđelkovića, poručnika Aleksandra Grujića i ostalih 'komandanata odeljenja', a u zgradi-kasarni ńúú pešadijskog puka Kralja Aleksandra, u kancelariji komandanta puka".
Po krvavom piru, konak je dobio izgled razbojišta i prema rečima jednog zaverenika-jurišnika ličio je "na polje zasađeno krompirima". A da on dobije takav izgled u mnogome su doprineli oficiri koji su hteli da se domognu kakve vredne stvari. Plen pljačkaša bila je čak i intimna garderoba kraljice Drage...
Nestao zlatan sat
Iz džepa prvog kraljevog ađutanta, generala Laze Petrovića, nestao je zlatan sat, a iz bluze pukovnika Naumovića, saučesnika u zaveri i greškom ubijenog od oficira koji u to nisu bili upućeni - nestali su časovnik i revolver. Kraljeve omiljene puške dokopao se poručnik Velimir Vemić, jedan od kraljevih ubica i potonji prvak Crne ruke...
Prema saopštenju austro-ugarskog vojnog atašea u Beogradu, zaverenici su se domogli i kase dispozicionog fonda predsednika vlade generala Cincar-Markovića i novac podelili između sebe. Osim toga prisvojili su i privatnu blagajnu kralja Aleksandra, kojom je rukovao general Laza Petrović, i u kojoj se navodno nalazio i jedan ček na pola miliona franaka...
U napisu "Komplot" lista "Opozicija" izneseno je da su neki oficiri zaverenici sa prstiju kraljice Drage i kralja Aleksandra skidali prstenje. Pri tom su kralju sečeni i prsti...
Bilo je slučajeva da su se pojedini oficiri čak i razmetali onim što su opljačkali. Jedan poručnik je 12. juna (drugog dana po prevratu, po novom kalendaru) pun ponosa pokazivao u širem društvu prsten na svojoj ruci, govoreći da ga je uzeo "za uspomenu na kraljicu Dragu".
U brošuri "Milan J. Novaković na sudu" kazano je, pored ostalog, da je izvesni poručnik Trifunac rekao posle prevrata: "Jest, vala, neko sat, neko prsten, neko muštiklu, neko tabakeru..."
Vrlo brzo, međutim, a pogotovu po pristizanju blizu 200 novinara iz skoro svih zemalja Evrope u Beograd, hvalisanje mladih oficira-zaverenika je prestalo: Više niko od njih nije hteo ni da prizna da je bio u dvoru u noći u kojoj je izvršen prevrat, a kamoli da je iz dvora nešto uzeo.
Sve što se nalazilo u konaku, oficiri-zaverenici nisu mogli opljačkati, naravno. Ostalo je mnogo stvari na svom mestu, ali uprljano, oštećeno i izgaženo, i deo toga je odmah izložen javnoj prodaji... Na licitaciji su se našli i kraljičini ormari, izbušeni bajonetima (Jedan od tih ormara kupila je supruga austro-ugarskog poslanika "za uspomenu na kraljicu Dragu").
Jedan deo ličnih stvari kralja Aleksandra i kraljice Drage prodavan je i u Londonu, u novembru 1904. godine.
Nakit na prodaju
Prema vesti austrijske agencije "Politička korespondencija" iz Beča, na prodaju su bili ponuđeni, pored ostalog, kraljeva uniforma i venčana haljina kraljice Drage, zatim deo nakita kraljice Drage - dijadema sa brilijantima koju je ona imala na venčanju, jedna grivna ukrašena brilijantima i safirima (poklon ruskog cara). Na licitaciji u Londonu našla su se i dva kraljeva ordena: turski orden Medžedije u brilijantima i persijski orden Sunca u brilijantima.

Nakit na aukciji u Londonu
Zašto je protestovao Cedomilj Mijatovic, poslanik Srbije
Cedomilj Mijatovic, poslanik Kraljevine Srbije u Londonu u vreme ubistva kralja Aleksandra i kraljice Drage, duboko pogoden time što su se na aukciji u Londonu našle i licne stvari "jedne srpske kraljice", napisao je opširan clanak o tome i objavio ga u beogradskom listu "Štampa", u broju od 4. decembra 1904. godine.
Citirao je u tom svom clanku i pisanje engleskih listova, u kojima je isticano da su stvari izložene prodaji "relikvije kojima ne fali elemenat svetosti", a na kraju rekao: "Izišao sam iz sale potresen i zastiden što sam doživeo da prisustvujem licitacionoj prodaji stvari jedne srpske kraljice..."
Zbog ovog clanka, Mijatovica je napao Jaša Prodanovic u listu "Odjek", u broju od 6. decembra 1904. godine. "Umesto da ide u manastir, i da oplakuje gorku sudbu, što je kao prosvecen i inteligentan covek, celog svog veka, celim svojim bicem pomagao stari nesretni, ubistveni režim, on sad, javno na sramotu svih nas, glorifikuje relikvije, žali, za ženom, kojoj ni Teodora Justinijanova ravna nije! O pameti, o drskosti!"
Licne stvari kralja Aleksandra i kraljice Drage prodavane su na licitaciji i u Becu, u zavodu Doroteum, u prolece 1905. godine.
U Becu je, u to isto vreme, kao atrakcija prve vrste, prikazana jahta "Draga", svadbeni dar beogradske opštine kralju i kraljici. Kao i druge stvari i ova jahta je prodata na licitaciji...
Neke stvari iz zostavštine kraljice Drage prodale su njene sestre u inostranstvu. Odlukom Starateljskog suda u Beogradu, njima je, kao univerzalnim naslednicama kraljice Drage, isplacena i jedna veca suma u gotovom novcu...
Šta je sve pripadalo licno kralju Aleksandru, sasvim tacno nikad nije utvrdeno. Ali je zato ustanovljeno koliko je on licnih dugova ostavio za sobom. Navodno, 2.893.920,07 dinara. Za ondašnje prilike u Srbiji bila je to ogromna suma, tolika da se coveku digne kosa na glavi. Poverioci (njih 39 na broju) bili su domace i strane firme, strane banke, ministarstvo finansija Kraljevine Srbije, privatna lica.
Medu onima koji su tražili da budu namireni iz zaostale imovine poslednjeg kralja iz dinastije Obrenovic nalazio se i izvesni Milivoj Malenic, autor knjige "Jedan Obrenovic". Pošto više nije mogao da je prodaje - zahtevao je da mu se šteta nadoknadi...
Kao poverilac javio se i licni sekretar kralja Aleksandra. On je podneo više racuna za koje je tvrdio da ih je isplatio svojim novcem a po nalogu kralja... Radilo se tu o visokim sumama - više od 11 hiljada dinara u zlatu, preko dve hiljade dinara u srebru, tri hiljade austrijskih kruna, i tako dalje.
I porodica ubijenog kraljevog adutanta, generala Laze Petrovica, prijavila se kao poverilac. Ona je tražila stvari koje su ostale u njegovoj kancelariji u dvoru, zatim gotovinu u zlatu i srebru koja je pronadena u njegovoj licnoj kasi - 44 hiljade dinara u svemu.
Neka lica koja su se prijavila kao poverioci bila su nekad vatrene pristalice kralja Aleksandra. Takav slucaj bio je sa Svetislavom Jeremicem, trgovcem iz Dobrinja, postojbine dinastije Obrenovic. On je podneo zahtev da mu se nadoknade izdaci koje je imao pri doceku kralja Aleksandra i kraljice Drage u Dobrinju, i to: za 40 kilograma crnog grožda (po 100 dinara kilogram), za 30 kilograma belog grožda (po 150 dinara za jedan kilogram), za 20 kilograma bresaka (po 50 dinara za kilogram), kao i za 20 kilograma jabuka (po pola dinara za kilogram).
Za dokaz ispravnosti svojih navoda, i izdataka koje je imao, ovaj trgovac iz Dobrinja naveo je da poseduje overene racune od odbora za docek, sa potpisima predsednika odbora, prote Popovica, i clanova odbora - Filipovica i Maloparca...

Prevrat u očima savremenika
O ovom događaju svoje utiske ispisali su mnogi učeni ljudi tog doba
Među onima koji su o prevratu izrekli svoje mišljenje takoreći odmah, nalazio se i ugledni naučnik Jovan Cvijić. Već 3. juna 1903. godine (po starom kalendaru) on je uputio jedno opširno pismo Vatroslavu Jagiću, u kojem je rekao, da je uklanjanje poslednjeg Obrenovića sa srpskog prestola izvršeno na - "balkanski način", ali da je sam prevrat bio - "neizbežna nužnost".
Jer, "siromah mladi kralj je sam tako radio da do najgoreg svršetka dođe. i niko ga na tom putu nije mogao zaustaviti. šta više, i to je interesantno za psihologiju ovih revolucija, bio je se u poslednje vreme tako izolovao da nije mogao osetiti i saznati ono što su svi osećali a vrlo mnogi grosso modo znali.
Kad mu je to i nagoveštavano (a sad znamo da mu je dostavljano do znanja, da se nešto u vojsci sprema) on baš tima koji su mu nagoveštavali nije verovao ili je uzimao stvar olako. S njime u poslednje vreme nije bilo mogućno ništa drugo raditi na takve stvari koje njega vuku u sigurnu propast..."
Kako je Cvijić naglasio, da vojska "to sad nije izvršila, izvršila bi masa sa mnogo više žrtava i nebrojeno drugih nesreća. Oficiri su to izveli sa besprekornom hrabrošću, preciznošću i kombinacionim darom, a osim toga su tako čvrsto odmah red održali, da su sprečili svaki, i najmanji izgred mase. Kad se sve to uzme u obzir, onda se i sa opšteg humanog gledišta ne mogu onako osuđivati, kao što to... u Evropi čine".
Cvijić je dao izraza svojoj nadi, da će se Srbija posle svega "pravilnije i zdravije razvijati". Bojao se, međutim, da bi u tome moglo doći do teškoća, s obzirom da će vodeće ličnosti (leitende Personlichkeiten) ostati u glavnom iste, a "orijentalsko-balkanski moral njihov ne da se odjedanput promeniti. Potreban je težak postepen i pažljiv rad na moralizaciji ove takozvane velike inteligencije, naročito. Novi kralj, koji je, svi kažu, tako pitom i iskusan, to će jamačno uvideti".
Na drugi način nego Jovan Cvijić prevrat u Beogradu protumačio je jedan viđeni Slovenac toga doba, Anton Aškerc. Za njega je to bio "sud boginje Nemeze" (Nemese) božanstva u kojem je oličena pravičnost koja nagrađuje dobro i kažnjava zlo, osobito nepravde i nasilja učinjena iz obesti.
Među listovima u Beogradu koji su prvi saopštili javnosti da su ubijeni kralj Aleksandar i kraljica Draga, nalazio se i "Mali žurnal". U izdanju koje je izašlo u prepodnevnim časovima 29. maja 1903. godine, na celoj prvoj strani, objavljeni članak imao je naslov - "Sin srpskog Nerona".
"Sin srpskog Nerona pao je" - glasila je prva rečenica u "Malom žurnalu". "Ovaj radostan glas odjeknuće veselo širom celoga Srpstva, odjeknuće po celome svetu i svaki, kad ga čuje ako iole ima duše, i srca, moraće se obradovati, jer je za navek uništena jedna paklena porodica, koja je bila poruga za ceo srpski narod, za ceo svet. Ubila ga je srpska ruka, posvetila se da Bog da... Sin srpskog Nerona, blesasti kralj Aleksandar, pao je od ruke srpskih oficira..."
Članak se završavao poklicima i izrazima zahvalnosti oficirima i vojsci: "U dobri čas, braćo, vi ste se odužili srpskom rodu, vi ste se pokazali kao čuvari morala, pravde i slobode, pokazali ste se kao dobri potomci onih divova srpskih, što su 1804. godine iz temelja zaljuljali celu tursku carevinu i ulili nov život srpskoj duši... Vi ste se dostojno odužili svom rodu, celo Srpstvo biće vam do veka zahvalno. Živeli na ponos Srpstva!"
Ovaj broj "Malog žurnala" bio je vanredan. i on je dospeo samo do relativno malog broja čitalaca. Jer, po odluci vođstva zavere, upravo ustoličeni ministar unutrašnjih poslova u tek formiranoj vladi, koja je samu sebe nazvala revolucionarnom, radikal Stojan Protić, je taj broj - uzaptio.
U drugom, redovnom, izdanju od istog dana, 29. maja 1903. godine, "Mali žurnal" je zbog zabrane svog vanrednog broja okvalifikovao akt ministra policije kao - "krajnju neučtivost", a njega lično nazvao - "neprijateljem slobode".
U svom redovnom izdanju, u uvodnom stupcu, "Mali žurnal" je iznitio odu "srpskim vitezovima", izražavajući im zahvalnost za delo koje su izvršili, a u stupcu do njega - demantovao je samog sebe, svoje tvrđenje u vanrednom izdanju zapravo, da su oficiri lišili života kraljevski par. "Neistinita je pronesena vest da su Aleksandar i Draga tobož ubijeni i da su im oficiri oduzeli život", stajalo je u toj dodatnoj informaciji "Malog žurnala" pod naslovom - "Samoubice". "Nepobitna istina je pak, da su se oni sami ubili pucajući sami na se, samo da ne bi živi pali u ruke oficirima, koji su ih uhvatili tek pri smrti kad su bili".

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 01 Сеп 2005, 11:07

Odgovor vojvode Živojina Mišića

Kao "okoreli obrenovićevac" ubrzo će biti odstranjen iz vojske
Samodemanti "Malog žurnala", da su kralj Aleksandar i kraljica Draga poginuli u međusobnom sukobu, odgovarao je u stvari onome što je vođstvo zavere prvobitno saopštilo. kako u svojim memoarima iznosio vojvoda Živojin Mišić, njemu je, kao komandantu Drinske divizijske oblasti, jedan od vođa zavere, general Jovan-Joca Atanacković, ministar vojni u novoformiranoj "revolucionarnoj" vladi, otvorenom depešom saopštio da "zbog lične svađe i sukoba od prošle noći kralj i kraljica nisu više među živima".
U ovoj depeši, general Atanacković je od Mišića tražio (kao i od drugih komandanata divizijskih oblasti) da se "postara" sa okružnim načelnicima i ostalim mesnim vlastima da se na teritoriji njegove oblasti "održi potpun mir i poredak".
Nekih šest sati posle ovog telegrama, general Atanacković je pozvao Mišića telefonom iz Beograda, da bi saznao kakvo je stanje na njegovoj teritoriji, vladaju li red i mir.
Živojin Mišić, koji je kao i general Atanacković bio ađutant ubijenog kralja Aleksandra, odgovorio je sledeće:
"Dok god čujete da sam živ budite spokojni!"
Svoje obećanje Mišić je i održao. Na tome mu, međutim, vođstvo zavere neće biti zahvalno. Kao nepouzdan, kao "okoreli obrenovićevac", on će ubrzo posle prevrata biti odstranjen iz vojske...
Prikrivanje istine o događaju u dvoru (ni u proklamaciji tek obrazovane vlade nije rečeno šta se uistinu zbilo, već samo toliko da su "poginuli kralj Aleksandar i kraljica Draga") potrajalo je sve dotle dok se vođstvo zavere nije potpuno uverilo da je pogibija kralja i kraljice primljena mirno u narodu.
Zato što se plašilo da bi moglo doći do nemira, pa i pobune u vojsci, ako bi se saopštilo da su kralj i kraljica ubijeni, vođstvo zavere je, izvesno, i naredilo Stojanu Protiću da kao ministar policije zabrani vanredno izdanje "Malog žurnala", iako je taj članak u stvari predstavljao odu zaverenicima i bezgranično veličao njihovo delo.
Suprotno "Malom žurnalu" koji je zapenušeno hvalio delo oficira - zaverenika, glasilo Srpske patrijaršije u Sremskim Karlovcima, list "Srpski sion", pisao je o događaju od 29. maja 1903. godine kao o "srpskoj bruci i sramoti", kao "novoj ljagi na srpskom obrazu".
Ističući da su ubice kralja Aleksandra i kraljice Drage oficiri koji su se kralju bili zakleli na vernost i "koji trebaše za njega svoju glavu izgubiti, a ne njega pogubiti", pisac članka u "Srpskom sionu" (Dimitrije Ruvarac) rekao je da je trebalo, ako kralj već nije radio kako valja, postupiti onako kako je to urađeno na Svetoandrejskoj skupštini. Trebalo je - "doviknuti mu: Kralju ili radi drukčije ili dole, a ne izdajom i mučki kidisati na kralja Aleksandra i onako zverski s njime postupiti".
"Srpski sion" nije osudio samo oficire koji su učestvovali u prevratu, nego i Beograđane, "koji po ubistvu okitiše svoje kuće zastavama u znak radosti, a još više beogradsku štampu, posebno list "Beogradske novine", na čelu sa Stevanom Ćurčićem. Za "Srpski sion" Ćurčić i njegove novine bili su tipični predstavnici "niskih duša udvoričkih" u beogradskoj žurnalistici. Dok su kralj Aleksandar i kraljica draga bili živi, oni su ih "u nebesa dizali", a sada, po njihovoj smrti, prvi su pohitali da ih se odreknu i da se na njih bace kamenom...
"Srpski sion" nije popustio ni da uputi oštre reči ministrima u vladi obrazovanoj 29. maja 1903. godine, u prvom redu ministru pravde, advokatu Ljubi Živkoviću. I to s punim pravom...
Kad je pušten sa izdržavanja kazne robije u Zabeli kod Požarevca (po osudi vanrednog suda Formiranog posle atentata na kralja Milana na Ivanjdan 1899. godine), on je na beogradskom pristaništu do malaksalosti na sav glas klicao - "Da živi kraljica Draga"! Po ubistvu kraljevskog para, u rano jutro, on je kao bez duše jurio s jednog kraja Beograda na drugi, da bi stanovnicima prestonice saopštio jednu golu neistinu... "Noćas po ponoći", uveravao je on Beograđane željne da saznaju šta se u dvoru zbilo, "kralj Aleksandar Beograđane željne da saznaju šta se u dvoru zbilo, "kralj Aleksandar je hteo da otera svoju ženu Dragu i pozvao je dva puka vojske, a kad se kraljica odupirati stala naredi kraljevoj, onda je nastao metež, da je i krv pala. U tom metežu poginuli su i kralj i kraljica, koje uopšte srpski narod nikad nije ni voleo".
"Srpski sion" je "uzeo na zub" i starešinstvo Srpske pravoslavne crkve u Srbiji, mitropolita Inokentija u stvari. Povod da se posebno okomi na mitropolita Inokentija, "Srpskom sionu" bio je jedan članak objavljen u ruskom bogoslovskom listu "Sadašnji srpski mitropolit Inokentije blagoslovio je brak kralja Aleksandra sa Dragom Mašin. Oni oboje padoše, masa je burno klicala živeli ubicama, a arhijerej ukrasio je voj dvor zastavama, i ne htede im obaviti ni opela, ukide opštu molitvu za njih u crkvi, a u Sabornoj crkvi pohvali narod, koji je u teškim potresima ovim svojim spokojnim i dostojnim držanjem jedanput za svagda pokazao svoju potpunu zrelost..."

Što dalje od politike
Šta je sve napisano u brošuri objavljenoj 1904. u Beogradu
Sa svoje strane, za mitropolita Inokentija, "Srpski sion" je rekao: "Ko se seća kakve je prigodne govore držao u svakoj prilici mitropolit Inokentije, gde je trebalo pokazati lojalnost, odanost i privrženost živome Aleksandru, - taj ne može verovati, da je taj isti Inokentije, na glas a je taj po njemu toliko veličani i uznošeni Aleksandar mrtav, dao u radosti svoj dvor okititi zastavama, pa šta više i samo groblje i crkve...
Duša nam se muti, kad pomislimo, da jedan kralj, kome su se za života svi ulagivali, i pred kim su puzili, umire bez najmanje utehe koju sveta crkva najmanjem članu svome pruža; da ga sahranjuju bez zvona, bez počasti, dakle i bez one ceremonije, koja se i poslednjem Ciganinu odaje! Kraljeva smrt nije zvonima oglašena ni u jednoj crkvi u Srbiji, u kojima su se godinama uznosile molitve i dolgodenstvije za njegov život, dok beše 'blagovjerni gosudar'...
Zaista strašno, i mi stojimo pred užasnim faktom da je u srpskoj jerarhiji preko, u celom srpskom sveštenstvu nestalo i trunak svesti o pozivu, o dužnosti svešteničkoj, da su oni srpsko ime, ponos srpskog sveštenika obrukali pred celim ostalim pravoslavljem, pred celim obrazovnim svetom. I to radi Inokentije, koji je po milosti kraljevoj od običnog prote Jakova postao mitropolitom, i koji je, da se za tu uslugu blagodarnim pokaže, činio slepo što je god Aleksandar od njega želeo. Veličao je vladavinu njegovu, kad je narod bio najnezadovoljniji; uznosio je kraljicu Dragu, ma da je znao, da su svi slojevi naroda ogorčeni što ona radi kao kraljica..."
U svemu rečenom, "Srpski sion" je video "dekadenciju u moralu srbijanskog sveštenstva" i novom vladaru, kralju Petru, poručivao je, da kao prvo i najhitnije mora "odstraniti sveštenstvo od politike".
Grlica i gugutka
Kritičan prema događajima u Srbiji, "Srpski sion" je ustao i protiv "hvalospevnih ocena" značaja krunisanja kralja Petra. U broju od 15. septembra 1904. godine ( broj 18 ), oštro je reagovao na tvrdnje (u beogradskoj štampi) da je "krunisanje najveći ideal srpskog naroda od Kosova" i ocenio ta preterivanja kao "falsifikat dosadašnjih istoričnih događaja, i podjedno i vizantizam, koji zaslužuje najveću osudu. Srpski narod posle Kosova nije imao većeg ideala od ideala da se oslobodi turskog ropstva. To je narodni ideal bio, s kojim je legao i ustajao, i za koji se u svojim svagdašnjim molitvama Bogu molio da se ostvari".
Po navodima "Srpskog siona", čitav niz događaja iz istorije Srbije nadmašivao je po svom značaju, krunisanje kralja Petra I Karađorđevića. Hatišerif iz 1830. godine, na primer, priznanje Miloša Obrenovića za naslednog srpskog kneza, ustupanje gradova u Srbiji "bez kapi prolivene srpske krvi", proglašenje nezavisnosti Srbije i njeno proširenje 1878. godine... I samo proglašenje Kneževine Srbije za kraljevinu, a Milana Obrenovića za prvog srpskog kralja posle Kosova 1882. godine, bili su "mnogo i mnogo značajniji događaji od krunisanja kralja srpskog Petra I.
Još žešće od "Srpskog siona", starešinu Srpske pravoslavne crkve u Srbiji, mitropolita Inokentija, napao je narodni poslanik Aleksa Ratarac. To je on učinio u jednoj brošuri, objavljenoj 1904. godine u Beogradu (Mitropolit Inokentije pred sudom javnosti i svetoga sabora arhijerejskog).
Nazivajući mitropolita Inokentija (Jakova Pavlovića) "neuračunljivim caredvorcem", Ratarac je izneo, da je mitropolit došao na svoj visoki položaj uz pomoć kraljice Natalije, a zatim Drage Mašin i da se "sva njegova služba crkvi i zavetnoj misli srpskoj svela na slepo izmećarstvo i robsku službu kralju Aleksandru i kraljici Dragi. On je blagoslovio i taj fatalni brak, uznosio i slavio Irodijidu na Kraljevskom prestolu i sa oltara božijega veličao i slavio tu profanu ženu i bludnicu nazivajući je Grlicom i Gugutkom".
Bezbožna reč
Ratarac je mitropolita Inokentija proglasio i za glavnog demoralizatora "crkvenog klera i njegove pastve". Okrivio ga je za razaranje discipline među sveštenicima, za tuče i razračunavanja među njima čak i u oltaru crkava...
Kao naročito "odvratan i bezbožan" postupak mitropolita Inokentija, Ratarac j označio njegov govor na prvoj službi i blagodarenju u Sabornoj crkvi posle izbora novog kralja (Petra Karađorđevića), u kojem je on, "pred licem naroda i praviteljstva", slavio i veličao "hristoljubivo vojinstvo, što je uklonilo tirjanina s lica zemlje. Ništa više protivu Inokentija da ne stoji, samo ta njegova bezbožna reč, izgovorena u hramu Božijem, čini ga nedostojnim službe prvosvešteničke..."
Poslanik Aleksa Ratarac, optužio je mitropolita Inokentija i za delo simonije (prodaje svešteničkih zvanja), globljenje opština i crkava, globljenje manastira, samovlasno zauzimanje crkvenih dobara...

Žena preča od Srbije
Ali pre i iznad svega, kralj Aleksandar je bio pritvoran
Kralj Aleksandar Obrenović ubijen je u svojoj dvadesetsedmoj, a kraljica Draga u svojoj tridesetdevetoj godini. Za njih su mnogi rekli da su u potpunosti zaslužili svoju tragičnu sudbinu. Pored drugih, to je rekao i jedan od najreakcionarnijih predsednika srpske vlade u doba Milana i Aleksandra Obrenovića, Vladan Đorđević. Po njemu, kralj Aleksandar je zaslužio da se s njim uradi ono što je urađeno i da su oficiri, ubivši njega i Dragu, time - "spasili otadžbinu". Iskazana su i mišljenja, da kralj Aleksandar "staje pred istoriju kao krivac nad kojim je revolucija izvršila presudu cele zemlje".
Posle smrti, ali i za života, kralj Aleksandar je nazivan "blesavkom", "blesanom", "degenerikom", "glupanderom", i tako dalje. Govoreno je za njega da je "samoživac najgore vrste", "čovek bez duše". Poslednji Obrenović na prestolu Srbije, međutim, nije bio "ni fizički ni umno zaostao čovek, još manje abnormalna ličnost, koja je iz patoloških razloga potpala pod uticaj Drage Mašin", bilo je mišljenje austro-ugarskog poslanika u Beogradu, Konstantina Dumbe.
Kao automat
Prava ocena kralja Aleksandra bila bi, da se radilo o jednom prirodno obdarenom mladom čoveku, brzog shvatanja, dobrog pamćenja, i veoma zainteresovanom za literaturu.
Sem što je bio dobrog, zapravo odličnog pamćenja, što je "umeo samostalno da rasuđuje", kralj Aleksandar je bio i vrlo vešt u pridobijanju ljudi do kojih mu je bilo stalo.
Iako je bio "brz na ukidanju ustava" i "ukidanju političkih sloboda svog naroda", on ipak nikad nije prestao da bude ustavni vladalac. Neustavno stanje pod njim trajalo je samo po nekoliko časova...
Neki austro-ugarski poslanici u Beogradu, kao Hengemiler, na primer, iznosili su u svojim izveštajima Beču, da u srpskog kralja, kao i u oca mu, kralja Milana, "ima abnormalnosti u stanju duha" i da njegove odluke "zavise više od njegovog nervnog sistema nego od snage njegove volje i ocene..."
Većina ličnosti koje su imale prilike da bliže upoznaju kralja Aleksandra ocenile su ga kao čoveka u koga je teško proniknuti. Na prvi pogled on je činio utisak "skromna, sramežljiva gimnaziste". Prema kazivanju Visariona Visarionoviča Komarova, generala u srpskoj vojsci, Peri Todoroviću, kralj Aleksandar je izgledao "kao čovek veoma hladan, bez ikakve strasnosti i strasnih zanosa za čim bilo.
Njegov govor, pokreti, misli, osećaji, sve je to nekako neobično tiho, hladno, mirno, pravilno, čisto bih rekao ovo nije živ čovek, već nekakav neobično veštački automat koji sve ovo vrši". Strastan čitalac novina, kralj Aleksandar se i sam rado laćao pera, i pisao za novine - da bi odgovorio onima koji su napadali njegov režim i njega lično (Jaši Prodanoviću, na primer, čija je busija bio list "Odjek"). Svoje (nepotpisane) članke kralj Aleksandar je štampao u "Malim novinama" Pere Todorovića, koji se posle Timočke bune (1883) bio pretvorio u vernog saradnika dinastije Obrenovića.
Bio je kralj Aleksandar i dobar govornik, istina ne tako briljantan kao otac mu. Umeo je da opšti sa prostim svetom, i da ga zadobija za sebe. Ali pre i iznad svega, kralj Aleksandar je bio - pritvoran. Ta crta zapažena je kod njega još u detinjstvu, i tumači se njegovom željom da se na taj način zaštiti i od roditelja i od ljudi koji su ga okruživali, a prema kojima on nije imao nikakvih lepih osećanja...
Pritvorenost treba da je vremenom postala druga priroda kralja Aleksandra. A laž - nužno oružje. Kao primer njegove pritvorenosti, neiskrenosti i licemerja, njegovi protivnici su godinama navodili slučaj sa liberalnim političarima, Avakumovićem i Ribarcem. Kad su oni, posle državnog udara od 1. aprila 1893. godine (kraljevog udara), na insistiranje "dvorskih radikala" izvedeni na sud, on je izjavio da je to na mestu, da su oni zaslužili da ih narod "kamenjem pretrpa".
A kad ih je, zatim, iz političke računice, koja mu nije bila nesvojstvena, pomilovao, i oni došli u njegov kabinet da mu se zahvale, rekao im je da je on "večno bio protivu njihovog stavljanja pod sud, ali da su to oni pustolovi radikalni od njega tražili, a on nije mogao da se odupre, jer je Skupština bila na okupu".
Protivnici kralja Aleksandra navodili su i to, da se on, pogotovu kad bi pao u jarost, i izgubio kontrolu nad sobom, prostačkije izražavao nego kakav neotesani rabadžija. Iz njegovih usta izletale su tada psovke i nepristojni izrazi kao lava iz živog vulkana... U takvom stanju on nije pazio ni kako se izražava o pojedinim ministrima, osobito onim s kojima se razišao. Jovana Ristića nazvao je tako "izvestelim državnikom", Stojana Ribarca "budžaklijom", Belimarkovića, svog bivšeg namesnika - "starom drkelom".
Spreman da uvredi i strogo kazni ljude koji su ga okruživali, kralj Aleksandar je isto tako bio spreman da te ljude, i posle svega - zaspe najvećom pažnjom... To je uticalo da se formira mišljenje da se nikad ne zna kako će se završiti nečiji susret sa njim.
"Nesrpstvo" kralja
Neki protivnici kralja Aleksandra pokušali su da dokažu da on nije bio ni - Srbin, budući da mu je majka, kraljica Natalija, bila Ruskinja, a otac, kralj Milan - Rumun! Na "nesrpstvo" kralja Aleksandra, pored drugih, ukazivali su radikali (Jaša Tomić, Stojan Protić), ali i zaverenici iz 1903. godine, kad su se našli okupljeni u svom tajnom udruženju Crna ruka. Po svoj prilici, crnorukcima je ovo trebalo, da bi, i na taj način, dokazali da su oni - kao mladi zaverenici - dobro učinili što su Srbiju oslobodili jednog tuđina, jedne dinastije od koje je srpski narod propištao.
Kao dokaz da kralj Aleksandar nije bio Srbin, crnorukcima je poslužio jedan članak objavljen u Parizu, 1. oktobra 1899. godine, a koji se ticao kralja Milana. Prema tom članku u francuskim novinama, Milan je bio sin Marije Katardži, kćeri jednog rumunskog majora, i izvesnog Rumuna po imenu Raznovan. Rođen je u vreme kada je Marija Katardži već bila davno prestala "da živi sa svojim zakonitim mužem - Jevremom Obrenovićem..."

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 01 Сеп 2005, 11:14

Tri ili pet Obrenovića
O Đorđu Hristiću se govorilo kao o poslednjem Obrenoviću
Stojan Protić je manje-više pisao u istom smislu, ali sa nešto više tačnosti. Svoju seriju napisa Protić je objavio u "Samoupravi" (počev od broja 236, u 1904. godini) pod naslovom - "Kuzićima i Raznovanovićima". Već u prvom nastavku, on je izneo, da "priroda i neunakažena istorija znaju za tri Obrenovića vladaoca". Ali da Srbija, "blagodareći Blaznavcu Milivoju i po malo Jovanu Ristiću" zna - za pet Obrenovića... Poslednji Obrenović bio je - Đorđe M. Hristić.
Pominjanje Đorđa M. Hristića bilo je Protiću naročito važno. Jer u to vreme se, zapravo od samog prevrata 1903. godine, o Đorđu Hristiću neprestano i naveliko govorilo ne samo kao o poslednjem Obrenoviću nego i kao o pretendentu na srpski presto (u ovom smislu pisao je, u septembru 1903. godine, i bečki list "Die Zeit").
Pisanje Protića
Dete rođeno "u ljubavnoj vezi"Artemize, supruge Milana F. Hristića, i kralja Milana, Đorđe Hristić (Pera Todorović ga je u svojim "Malim novinama" prekrstio u Obrena) imao je 16 godina kad se o njemu počelo govoriti kao o "legalnom pretendentu" na srpski presto. Njegove gotografije, slate iz Rumunije, bile su u jedan mah preplavile gradove u Srbiji, a osobito Niš. Na poleđini nekih od tih fotografija, rasturanih u Nišu, vođ antizavereničkog pokreta, kapetan Milan Novaković, svojom rukom je bio napisao: "Ovoje pravi i jedini naslednik srpskog prestola". Dotičući se toga, Protić je u "Samoupravi" rekao:
"Kuzići i Raznovanovići (po knezu Kuzi i Rumunu Raznovanu) izradili su dopisne karte s njegovom slikom (slikom Đorđa M. Hristića) i šalju ih masama u Srbiji pišući na njima pozdrave pojedinim ličnostima, preporučujući i svoga klijenta kao Milanova sina i prava Obrenovića!
Koliko su se srozali i na kakve su niske grane spali ovi Kuzići i Raznovanovići: da se stavljaju pod skut jedne Milanove ljubavnice i da nju pozivaju za svedoka da im je klijent pravi Obrenović! Zaboravili su bednici da ljudi znaju, i da se to danas kriti ne može, da ni Milan i Aleksandar nisu Obrenovići, a kamo li da je i da može biti to Artemizin sin, čak i kad bi se moglo uzeti da je Đorđu otac pokojni kralj Milan a ne Milan F. Hristić. U tom slučaju on bi bio samo jedno vanbračno dete kao i pretpostavljeni mu otac, i amo jedan Raznovanović kao i taj tobožnji otac mu".
Mada je Protić tvrdio da vlast u zemlji nije uznemirena što iz inostranstva stižu slike Đorđa M. Hristića, to ipak nije bilo tako. Davalo je to vlasti povoda za zabrinutost i više nego što je ona to htela da prizna, a što se videlo i iz mera preduzetih protiv dvojice "Kuzić-Raznovanović" barjaktara, Živojina Veličkovića i Save Šibalića, i njihovih listova - "Opozicije" i "Narodnog lista".
Da je bilo drukčije, izvesno je da ni Protić svoju seriju u "Samoupravi" ne bi završio sledećom pretnjom: "Mi ćemo im sigurno potkratiti rukave ne dirajući u pravu, zakonitu slobodu".
Suprotno onome što je, prema francuskom listu, izneseno u organu Crne ruke, "Pijemontu", da je majka kralja Milana bila supruga Jevrema Obrenovića, Protić je tačno naveo, da je ona bila supruga sina Jevrema Obrenovića, Miloša, kapetana rumunske vojske. Ali, rekao je Protić, s obzirom da je Miloš Obrenović živeo raspojasano, i zbog neplaćenih dugova dopadao i tamnice u okovima, a uza sve to bio "i notorno bolestan čovek od koga nema i ne može biti zdrava poroda", Marija Katardži "bila je žena kod muža bez muža. Upoznala se s Raznovanom kad joj je muž bio u zatvoru... Da je bila milosnica kneza Kuze, to je zabeležila već i istorija, jer je tu kod njega i nađena kad su knezu Kuzi iznudili ostavku na presto".
Iz ovih odnosa, kako je Protić dalje rekao, "postalo je i rodilo se jedno dete, koje je poslato u Pariz na nauke, i tu u školske knjige upisano kao Emil Raznovan..."
U Parizu, posle ubistva kneza Mihaila 1868. godine u Košutnjaku, Emila Raznovana, odnosno Milana Obrenovića, pronašao je Milivoje Blaznavac i "oglasio ga za kneza Srbije".
Da bi se dokazalo da je Emil Raznovan doista Milan Obrenović, izjavivši da je knez Mihailo, za vreme boravka u Parizu, 1876. godine, predstavio Milana (navodnog Emila Raznovana) bratu ruskog cara, velikom knezu Konstantinu, kao svog naslednika...
To što je izjavio Vladan Đorđević bila je istina. Bila je puna istina. Ona je bila poznata i kralju Aleksandru Obrenoviću. Međutim, kralju Aleksandru bile su poznate i priče koje su širile pristalice dinastije Karađorđevića o nesrpskom poreklu njegovog oca, kralja Milana, još dok je on bio vladar Srbije. I iz tog razloga, izvesno, a i sebe radi, on je 1900. godine angažovao jednog novinara, Milivoja J. Malenića (Klajna, kako se prezivao pre nego što je prešao u pravoslavlje) da napiše "biografsku sliku" o Obrenovićima s posebnim osvrtom na njegovog dedu, Miloša Jevrema Obrenovića.

Negodovanje pristalica dinastije
Povodom Milanovog krštenja, knez Miloš je sirotinji razdelio 100 dukata
Milanov kum bio je - knez Miloš. "Imao sam premala brata Milana; imao sam uzdanicu sina Milan; evo mi Bog dade unuka Obrenovića: ime mu je Milan. On će knjazu biti unuk, i sin i brat", treba da je knez Miloš rekao na krštenju.
Povodom Milanovog krštenja, knez Miloš je sirotinji razdelio 100 dukata, a crkvi Svetog Spasa u Jašu jedno zvono na kojem je stajalo: "U slavu Božiju, a za spomen rođenja svoga unuka Milan priloži hramu Sv. Spasa ovo zvono Miloš Todorović Obrenović, Knjaz Srpski, 19. avgusta 1854. godine". Svakoj porodici na svojim dobrima u Rumuniji knez Miloš je poklonio po dukat. Osim svega toga, on je podmirio dugove svog sinovca u iznosu od 321 "cezarskog zdravog dukata".
Slabog zdravlja, kako je rečeno i u knjizi "Jedan Obrenović", Miloš Jevrema Obrenović nije doživeo da vidi na prestolu Srbije ni svog sina Milana, a ni svog unuka Aleksandra,"ličnog vladaoca Srbije". Umro je na rukama svog brata, kneza Mihaila, u "osvitku Aranđelovog dana 1860".
Uvreda narodu
Protićeva serija o Kuzićima i Raznovanovićima izazvala je buru negodovanja među pristalicama dinastije Obrenović, a i u jednom delu štampe, onom koji je podržavao blok nezadovoljnika novim režimom u Srbiji. Protić, a i radikali u celini, optuženi su, da su objavljivanjem serije u "Samoupravi" o nesrpskom poreklu "poslednja dva Obrenovića" hteli "baciti neoprostivu uvredu u lice srpskom narodu..."
Vremenom, tvrdnje o nesrpskom poreklu kralja Milana i kralja Aleksandra pale su u zaborav. Sud istorije bio je - da su sve te tvrdnje bile samo jedna politička ujdurma, proizašla iz potrebe da se i na ovaj način opravda masakr u dvoru 29. maja 1903. godine i istovremeno zada udarac protivnicima dinastije Karađorđević.
Kad je u pitanju kralj Milan, mnogo godina po objavljivanju Protićeve serije, istoričar Grgur Jakšić saopštio je da se o kralju Milanu govorilo samo još kao o - Anriju Katardži. Tako se, naime sam kralj Milan predstavljao u inostranstvu, kad je hteo da sakrije svoj identitet. A. Katardži je bilo prezime njegovog ujaka (pukovnika Katardži) s čijom je ćerkom imao ljubavnu avanturu...
Imajući, izvesno, u vidu šta je sve napisano o kralju Milanu (često s mnogo zlobe i mržnje), Stanislav Vinaver je kazao 1953. godine, da kralj Milan zaslužuje "ozbiljniji pristup", već i zbog toga što je bio "zanimljiv i psihološki" i što već to zahteva da se o njemu piše sa više "psiholoških upleta i čipaka".
Kad bi se kralju Milanu prišlo sa izvesnom psihološkom gipkošću, njegov bi lik, rekao je Vinaver, "mnogo dobio u reljefu... Strasti su se stišale oko njegovog imena - sada smo u stanju da podnesemo i celu istinu o danima njegovog života. Ta je istina ne samo politička, nego i psihološka. Ljudski lik, sem toga, dejstvuje ubedljivije. Ljudski lik kralja Milana dejstvovao je na njegove savremenike demonskom snagom koja nam danas izgleda nerazumljiva, snagom koju treba objasniti..."
Jedan od razloga za sklapanje zavere protiv kralja Aleksandra Obrenovića, za njegovo ubistvo, bila je njegova ženidba sa Dragom Lunjevica, udovicom inženjera Svetozara Mašina, snajom pukovnika Aleksandra Mašina, pod čijom je komandom izvršen prevrat.
Ta žena, očiju krupnih i trepavica dugih, koliko privlačna toliko i umna, bila je za jedan dobar deo oficirskog kora, i javnosti (posebno za deo beogradske javnosti sklonom intrigama) najgori mogućni izbor za srpsku kraljicu.
Prema neprestano širenim abrovima, u Dragi nije bilo ničeg dobrog, ničeg plemenitog. Bila je ona dostojna samo prezrenja... Prava pravcata aspida, ona je, kako je naročito isticano, gledala samo svoje interese i interese svoje porodice.
Ove i ovakve rekla-kazala priče prihvatio je i francuski pisac Andre Bare. On će ih ponoviti u svojim tekstovima i, uz drugo reći i to - da je Dragi "kraljevska kruna pomutila razum" i da je ona samo na jedno mislila: "na koji će način, koristeći se uplivom koji je imala na mladoga kralja, moći Srbiju da preda despotskom besu njenoga brata Nikodija Lunjevice".
Kraljica Draga, međutim, nije ipak bila takva kakva je slika stvorena o njoj. Bila je ona mnogo drukčija. Pre svega bila je to obrazovana žena...
Rodoljub Lunjevica
Draga je bila jedno od šestoro dece Pante Lunjevice, svojevremenog upravnika grada Beograda i načelnika Šabačkog okruga. A njen deda, po ocu, bio je Nikola Milićević-Lunjevica, prebeg iz Hercegovine u Srbiju i učesnik u oba srpska ustanka, 1804. i 1815. godine. Pod knezom Milošem, koji mu je bio ortak u trgovini, on se poprilično zaimao. Samo dućani koje je posedovao u Šapcu vredeli su 1880. godine oko pet hiljada dukata...
Nikola Lunjevica važio je za velikog rodoljuba. Međutim, to njegovo rodoljublje imalo je jednu "fleku" -... Iz austrijskih dokumenata, iz vremena Prvog ustanka pod Karađorđem, vidi se da je on bio saradnik austrijske vojne obaveštajne službe, istina ne tog formata kojeg je bio na primer, jedan Ivan Savić Jugović, sekretar Praviteljstvujuščeg sovjeta, a posle smrti Dositeja Obradovića - ministra prosvete u Srbiji.
Kad je Dragin otac zdravstveno posrnuo (morao je biti lečen i u duševnoj bolnici), a zatim i materijalno, ona se (kao i sestra joj) morala udati za 15 godina starijeg čoveka od sebe, za inženjera Svetozara Mašina, poreklom Čeha, alkoholičara i epileptičara.
Rano ostavši udovica, Draga se vratila u svoju porodicu i sa njom - sirotovala. Da bi osigurala nasušni hleb, počela je prevoditi priče sa francuskog i nemačkog jezika i objavljivati ih u listu "Domaćica". Neke priče je i sama pisala i potpisivala ih sa - Rudničanka.

Kraljica novinar i prevodilac
Uistinu tužna što drugi put nije mogla da se uda za voljenog - povukla se u sebe
Bistroumna, a uz to vrlo pismena, Draga je vrlo brzo postala tražena ne samo kao prevodilac, već i kao novinar. List koji joj je širom otvorio vrata, i primio je za stalnog člana redakcije, bio je organ liberala - "Zastava".
M. Stojimirović-Jovanović kaže za Dragu, da ona "nikakav rđav glas nije uživala, niti se ma šta rđavo ikada govorilo o njoj da bi njeni biografi mogli od nje praviti ženu sumnjivog morala. Naprotiv, Draga Mašin je bila rado primana i rado viđena beogradska ličnost. Sem toga, porodično osećanje je u njoj bilo vrlo jako: posle smrti svojih roditelja, ona je bila čak starešina porodice, i to starešina koji se roditeljski stara o mlađim sestrama i braći".
Najbolji dokaz, da je Draga kao udovica "morala imati besprekoran moral", Stojimirović vidi u tome, što ju je kraljica Natalija, "poznata po svojoj čestitosti", uzela za svoju "dvorsku gospođu".
Pre nego što je postala "dvorska gospođa", Draga je imala "sentimentalnu avanturu" sa jednim mladim francuskim inženjerom, koji je radio na orijentalnim železnicama. Ona je htela i da se uda za njega. Ali su se "isprečili inženjerovi roditelji", pa je Draginom snu o ponovnoj udaji brzo došao kraj.
Kao družbenici kraljice Natalije, Dragi se takođe ukazala šansa da se uda za jednog Francuza, aristokratu. Kraljica Natalija je čak bila obećala dati potreban miraz. Međutim, ona se zbog nečega predomislila, pa zbog toga do venčanja nije ni došlo.
Uistinu utučena što ni drugi put nije mogla da se uda za voljenog čoveka, Draga se povukla u sebe, i to toliko, da je na sve koji su s njom dolazili u dodir ostavljala utisak "gorde i nepristupačne žene".
Milutin Garašinin je nalazio da je Draga veoma otmena i da odlično "dopunjuje" kraljicu Nataliju, čiji je "ton bio ponekad familijaran, intiman". Otuda je Draga mnogima izgledala pretenciozna, pa je zato bila i nepopularna. "Ali je komično", kaže Stojimirović-Jovanović, "da se baš iz toga, iz te nepopularnosti, rađala i misao da je ta hladna, odmerena, taktična, gorda, strpljiva i pamtljiva dama - nevaljala žena. Da je Draga volela da morališe i da pedagogiše, to je izvesno: ali joj je zato beogradsko društvo vratilo loptu: toj ženi, koja je braći i sestrama zamenila i oca i majku, toj moralistkinji, nakačen je rep..."
Kao pedagog, Draga je nastupila i prema kralju Aleksandru Obrenoviću. I brzo je postala osoba kojoj se on jedino usuđivao da poveri i izjada...
Kraljici Nataliji sve ovo, uglavnom, nije bilo nepoznato, čak joj je to bilo i pravo, kao što joj je bilo pravo kad je utvrdila da između Drage i Aleksandra postoji intimna veza... Tolerišući tu vezu, ona je svima onima koji su je upozoravali da bi iz toga mogli da nastanu problemi za njenog sina, odgovarala uvek na isti način: "Srpska posla! Kralj se zabavlja, a vi Srbi ispredate! To je prolazno".
Vreme je pokazalo, međutim, da je kraljica Natalija bila u zabludi. Veza između Drage i Aleksandra postala je trajna. Oni su postali supružnici...
Kad se prouči sve ono što je rđavo rečeno i napisano i o kralju Aleksandru i o kraljici, - ako bi se sve to prihvatilo i ako bi sve to bilo tačno - onda bi ispalo da su oni bili nekakav monstr-par, zlo spojeno sa zlim.
Među istoričarima od imena i ugleda koji su doprineli tome da povest o kralju Aleksandru i kraljici Dragi ispadne naopakija nego što je bila, i da u svakom slučaju bude takva da izaziva i gnušanje i prezir, nalazi se i Slobodan Jovanović.
U svom delu Vlada Aleksandra Obrenovića, Jovanović je, pored ostalog, zaronio i u pisma koja je kralj Aleksandar, sav obuzet ljubavnom groznicom, pisao miljenici svog srca - pre nego što mu je ona postala supruga. I naveo je, pedantno, da je kralj Aleksandar nazivao Dragu - "anđelom, lutkom, belom pticom, lastom, alem-kamenom, kokicom, srnom, kanarinom", i tako dalje.
Sve ovo Jovanoviću kao da je bilo potrebno da bi dokazao da je ljubav kralja Aleksandra prema Dragi bila neprirodna. "Čovek bez srca", na jednoj strani, u pismima Dragi, na drugoj strani, kralj Aleksandar se pokazuje kao "nežan do mekuštva i iskren do naivnosti". A to, po Jovanoviću, nije moglo biti prirodno... Nije moglo biti prirodno da jedan mlad čovek padne u toj meri u vrtlog strasti i u toj meri postane rob ljubavi prema ženi starijoj od sebe dvanaest godina, prema "uveloj lepotici i izvežbanoj milosnici".
U sastav tvrdnji o "neprirodnosti" ljubavi između kralja Aleksandra i Drage spadaju i dokazivanja da u pitanju i nije bila nikakva ljubav, već nešto sasvim drugo... Cela veza treba da je bila rezultat Draginog umeća da kralja Aleksandra "zaludi". Kao "veliki psiholog", ona je navodno lako uspela da uoči njegove komplekse i da preko njih zagospodari nad njim... Jednu činjenicu, međutim, malo ko i pominje da Draga nije bila inicijator braka sa kraljem Aleksandrom, da se ona opirala da s njim stane pred oltar...
Kobna u svakom slučaju, ljubav između kralja Aleksandra i Drage treba da se začela 1895. godine u Bijaricu, u Francuskoj. Kralj Aleksandar je tada imao 19 godina... Kako izgleda, dve godine kasnije, u proleće 1897. oni su postali ljubavni par.
Što su se kralj Aleksandar i Draga zbližili, i potom uzeli, najviše je navodno bio kriv - dr Vladan Đorđević, predsednik vlade do veridbe, odnosno venčanja. Nikola Jovanović-Amerikanac je posle prevrata izneo u listu ("Večernje novosti" broj od 10. jula 1903. godine) da je Đorđević bio "pravi i jedini provodadžija Dragi Mašin za kralja Aleksandra..."

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 01 Сеп 2005, 11:18

Poruke kralja Milana iz Beča
"To, što ti hoćeš da uradiš, vodi Srbiju pravce u propast"
Marko Cincar-Marković, komandant žandarmerije u vreme kad je Vladan Đorđević bio predsednik vlade, takođe u "Večernjim novostima" (broj 195. iz 1903. godine) ovako je, pak, opisao Dragin "uspon do časti srpske kraljice":
Što je Draga postala kraljica, ima se zahvaliti svima onima, koji je češće po svojim domovima i vinogradima častiše, gozbe u njenu čast priređivaše, pod ruku je vodiše, pa čak joj i provodadžisaše, čemu sam ja vazda protivan bio...
Od namere da se oženi Dragom, kralja Aleksandra nije mogao da odvrati ni njegov otac, kralj Milan. Očajan što mu je sin izabrao za suprugu "jednu kupljivu gospođu", kralj Milan je, iz Beča, poslao poruku u Beograd, da bi prvi pozdravio onu vladu koja bi kralja Aleksandra "proterala iz zemlje posle ovako lakomislenog dela".
U ovoj pismenoj poruci, koja je bila prava poslastica za mnoge evropske listove, kralj Milan je, pored navedenog, rekao:
"Ti treba da znaš, da to, što ti hoćeš da uradiš, vodi Srbiju pravce u propast. Naša je dinastija izdržala do sada mnogi udarac sudbine, ali ovaj bi bio tako sudbonosan, da se od njega ne bi nikad oporavila..."
Na odluku kralja Aleksandra da se oženi Dragom nisu mogla uticati ni diskretna, pa čak ni direktna upozorenja da on uzima za suprugu ženu koja je u višim beogradskim krugovima bila poznata kao "laka ženska..."
O Dragi kao "lakoj ženski" govori u svojim izveštajima i austro-ugarski vojni ataše, major Pomijankovski. U izveštaju generalštabu u Beču od 4. avgusta 1900. godine, on kaže da se Draga kao udovica, i sve dok nije postala družbenica kraljeve majke, mogla dobiti u postelju za novac i poklone. Navodno, to su kralju Aleksandru rekli u lice dvojica ministara, tri generala, prvi ađutant i šef policije, upotrebljavajući pri tom (za Dragu) i izraz - drolja.
Blagoslov crkve
Kraljev rođak, pukovnik Aleksandar Konstantinović, komandant konjice, treba da je kralju rekao, da je Dragu imao - za 10 dinara!
Prema Lazaru St. Stanojeviću, konačnu odluku da se oženi Dragom, kralj Aleksandar je doneo u južnotirolskom gradu Meranu gde je boravio od 3. novembra do 28. decembra 1899. godine.
Tada je u Meranu boravila i Draga sa sestrom Hristinom (Draga je bila smeštena u vili Labers, a kralj Aleksandar u dvorcu Ramec).
Udaljenost između dvorca i vile bila je samo nekoliko stotina koraka...
U Meranu kralj Aleksandar je po ceo bogovetni dan bio zabavljan knjigama. Njih je lično kupovao u knjižari Pecelberger, uglavnom romane, naučne knjige i rečnike. Jednom je jednu od kupljenih knjiga, međutim, bacio u kamin - zato što je u njoj prvo naišao na sliku jednog ljudskog kostura...
Uveče, čim bi se smrklo, kralj Aleksandar je odlazio u vilu Labers i tu najčešće ostajao do svanuća. "Stražu" mu je čuvao ađutant Leonidas Solarević, potpukovnik po činu, koji će biti jedan od vinovnika njegove smrti, 29. maja 1903. godine...
Nekih šest meseci po povratku iz Merana, 8. jula 1900. godine, kad se u Srbiji nisu nalazili ni kralj Milan ni predsednik vlade Vladan Đorđević, kralj Aleksandar je objavio svoju veridbu sa Dragom. A odmah zatim, 23. jula iste godine, stao je s njom pred oltar.
Blagoslov za ženidbu dao je starešina Crkve u Srbiji, mitropolit Inokentije, i time "pružio dokaz", kako je pisao i "Narodni list", da mu je "preči interes lični od interesa crkve i otadžbine".
Ostvarivši što je hteo, što mu je bila žarka želja, kralj Aleksandar se osećao kao najsrećniji čovek na svetu. Dan venčanja bio je za njega međutim, i dan - političkog trijumfa. Venčanjem on je stavio pred svršen čin sve one koji njegovu ženidbu sa Dragom nisu odobravali, koji su radili na tome da mu zaručnica bude jedna nemačka princeza iz kneževske kuće Šaumburg-Lipe. A to su bili ne samo kralj Milan, već i ministar spoljnih poslova Austro-Ugarske, grof Goluhovski (po svojoj funkciji, kao carski ministar, zadužen za nadzor nad Srbijom), pa i carevi Austrije i Nemačke, Franc Jozef i Vilhelm 2.
Trijumf kralja Aleksandra bio je, ipak, sve pre samo ne to. Pokazalo se to ubrzo... U zemlji se formiralo mišljenje da je venčanjem sa Dragom kralj Aleksandar sam pružio dokaz da mu je "jedna žena - i to kakva žena! - preča od Srbije. I drugim vladaocima dešavalo se da se zaljube u nepriliku, ali oni su ili svoju ljubav ugušili ili su sišli s prestola. Aleksandar nije učinio ni jedno ni drugo, nego je radi zadovoljenja ljubavne ćudi izazvao jednu od najtežih kriza u našem državnom životu..."
Milan u Bukureštu
Neposredno posle venčanja, kralj Aleksandar je zabranio povratak u zemlju kralju Milanu, a takođe i svojoj majci - kraljici Nataliji.
Protiv kralja Milana, ako bi silom pokušao da pređe granicu, kralj Aleksandar je bio spreman da upotrebi i silu... O tome svedoči šifrovano naređenje ministra unutrašnjih poslova Laze Popovića od 15. septembra 1900. godine upućeno okružnim načelnicima...
"Bivši kralj Milan", rečeno je, pored ostalog, u tom naređenju, "došao je sinoć u Bukurešt, ne zna se kakvim poslom i kojim namerama. Ako bi on hteo da pređe u Srbiju javno ili tajno, naređuje vam se, da se smesta čim naiđe na obalu ili se inače gde nađe u Srbiji odvede od strane vlasti u načelstvo ili u sresku kancelariju, i tu čuva pod najjačom i najstrožijom stražom. Tom prilikom objasnićete mu da se tako postupa po naređenju vlade zato što je došao u Srbiju bez odobrenja Njegovog Veličanstva Kralja, a i u interesu njegove lične bezbednosti da ne bi od naroda bio napadnut.

Rusija je prihvatila brak
Da car ruski nije pristao da je venča sa kraljem Aleksandrom, Draga nikad ne bi postala vladarka Srbije
Na slučaj, da on ne bi hteo sam da sleduje pozivu, upotrebite silu..."
Vladan Đorđević je u više mahova pokušao da dokaže, da do braka između kralja Aleksandra i, Drage, ipak i uprkos svemu, ne bi došlo, da nije bilo - Rusije. "Da car ruski nije pristao da je venča sa kraljem Aleksandrom, Draga nikad ne bi postala vladarka Srbije..."
Tvrdi se, međutim, da je Rusija, i pre nego što se kralj Aleksandar verio sa Dragom (21. jula 1900. godine), preko svog poslanika u Beogradu pokušala da se približi Dragi, "kao novom faktoru u političkom životu Srbije i ličnosti sposobnoj da odlučno utiče na kralja Aleksandra". Poslanik je dobio instrukcije da sa Dragom stupi u najtešnji kontakt i u njoj nađe "svog vernog pomoćnika, jer ona želi zbliženje sa Rusijom".
Bila ruski agent
Da li ovo znači da je Draga, već u to vreme (s početka 1901. godine) bila uhvaćena u mrežu ruske tajne policije, kakvih pretpostavki ima, ne bi se moglo pouzdano reći. Pouzdano se može kazati pak, da se tih dana tajna carska policija bila praktično uselila u srpski kraljevski dvor... Pukovnik Grabov, šef carske ruske policije za Balkan, čak je od kralja Aleksandra bio i finansiran - da bi preko mreže svojih ljudi brinuo o njegovoj sigurnosti.
Vladan Đorđević je izneo da mu je kralj Milan rekao, da je Draga bila "prost ruski agent".
Povezanost Drage sa Rusima treba da datira od 1899. godine. A njena prva veza bio je, navodno, vojni ataše Rusije u Beogradu, Taube...
Mada nesklon poklanjanju vere tvrđenjima Vladana Đorđevića, podatak o Dragi kao ruskom špijunu prihvatio je i Slobodan Jovanović. On je prihvatio i neka kazivanja kraljice Natalije u tom smislu.
Jovanović je napisao: "Rusi koji redovnim diplomatskim putem nisu mogli Milanu ništa, uzeli su najzad da ga ruše pomoću milosnice njegovog sina". A Aleksandar, "koji nije ni slutio o Draginim odnosima sa ruskom diplomatijom, primao je kao njene lične i sasvim iskrene savete ono što mu je ona, naučena Rusima, govorila..."
Za ljubav Rusije, zapravo, da bi udovoljila željama Rusije, Draga treba da se, kad je postalo sasvim izvesno da ne može imati poroda, izjavi pripravnom da sa kraljem Aleksandrom usvoji najstarijeg sina Petra Karađorđevića, Đorđa, i proglasi ga za naslednika prestola.
Vesti o ovome objavljene su i u srpskoj štampi - sedam godina po prevratu. Izvor ove informacije bio je francuski novinar Žan de Bonfon. U svom matičnom listu "Žurnal" u Parizu, on je nastupio sa tvrđenjem, da bi se dinastije Obrenović i Karađorđević spojile, samo da nije "bilo zločina od 29. maja 1903. godine". Osnova za ovo tvrđenje bila mu je jedno pismo kraljice Drage, upućeno "izvesnoj ličnosti u Rusiji", u kojem je pored ostalog rečeno:
"Vrlo malo poznajemo onoga, koga usvajamo. Pošaljite mi njegovu fotografiju. Recite mi da je nežan, da je dobar, da je plemenit i ja sam gotova da ga volim kao da je naše krvi..."
Da je Draga zaista napisala ovo pismo i poslala ga u Rusiju - lako je mogućno. Nije izvesno, međutim, da je ona stvarno i iskreno želela da jedan Karađorđević postane naslednik kralja iz dinastije Obrenović. Možda se u celom slučaju radilo o njenom manevru... Jer, odmah posle njene lažne trudnoće (trudnoća je zvanično objavljena u avgustu 1900. godine) Rusija je postavila pitanje prestolonasleđa u Srbiji. Istina, uz ogradu da se pričeka dve do tri godine i vidi hoće li srpska kraljica imati dece. Ne bude li ih dotle dobila, imalo se prići usvajanju prestolonaslednika...
U srpskoj javnosti, u ovo isto vreme, bio se proneo glas da je pitanje prestolonasleđa već rešeno, da je kralj Aleksandar za svog naslednika izabrao kraljičinog mlađeg brata, Nikodija Lunjevicu. Kralj je ove glasove demantovao, ali ih nije suzbio. Oni su produžili da kolaju Srbijom i da, naročito u oficirskom koru, izazivaju nemir i nezadovoljstvo.
Milutin D. Lazarević, generalštabni pukovnik u penziji, saopštio je javnosti 1926. godine da se po kasarnama "sa zvanične strane" agitovalo da oficiri Nikodija Lunjevicu "predusreću kao kakvog princa".
Milorad A. Jovanović (sin Alekse Jovanovića, predsednika svadbenog ministarstva) ne poriče to što je izneo pukovnik Lazarević, ali ističe da je ministar unutrašnjih poslova Velja Todorović "strogo poverljivim raspisom" (29. aprila 1903. godine) zatražio od područnih organa vlasti da najstrožije kazne svakog onog koji protura glas da će Nikodije Lunjevica biti proglašen za prestolonaslednika...
Sukob kruna-narod
Posle izjave kralja Aleksandra da nije nikad nameravao da Nikodija usvoji i naimenuje za prestolonaslednika, radikal-samostalac, advokat Ljuba Živković, rekao je u narodnoj skupštini za tu kraljevu izjavu, da je njom "s narodne duše" skinut veliki teret. Jer, narod nije izgubio u toj meri osećanje o svom dostojanstvu da bi mogao primiti proklamovanje takvoga prestolonaslednika sa odobravanjem... Jednostrana radnja vladaočeva u tom pitanju izazvala bi otvoreni konflikt između krune i naroda..."

Nikodije Lunjevica prestolonaslednik
Kralj nameravao da Draginog brata prihvati za naslednika
Upravo ove poslednje reči u govoru Ljube Živkovića bile su za kralja Aleksandra ozbiljno upozorenje, ali i potvrda da je dobro uradio što je demantovao glasove da je ikad nameravao da Nikodija proglasi za svog naslednika. Da li je, međutim, govorio istinu - pitanje je. Prema nekim austro-ugarskim dokumentima, kralj Aleksandar je zaista mislio da Nikodija Lunjevicu prihvati za svog naslednika...
U austrijskim dokumentima se kaže i to da je "sasvim izvesno" da je među hartijama kralja Aleksandra, odmah posle prevrata, pronađen nacrt proklamacije o proglašenju Nikodija za naslednika prestola, s mnogim korekturama koje je svojom rukom izvršila kraljica Draga. I zatim, da je Nikodije, upravo pred prevrat, govorio svojim prijateljima o predstojećem proglašenju za prestolonaslednika, tražeći od njih da ga podrže kad do toga dođe.
Deklaraciju o proglašenju Nikodija Lunjevice za prestolonaslednika, kralj Aleksandar je navodno, nameravao da objavi još 11.9.1901. godine. Ali, od toga je odustao zbog protivljenja Rusije.
Plan o proterivanju
Rusiji je svako pre odgovarao nego Nikodije Lunjevica. A pre svih, knez Mirko, sin kneza Nikole. Za Rusiju su, isto tako, u obzir dolazilo da vladari Srbije budu zetovi crnogorskog kneza - Petar Karađorđević i knez od Lajtenberga.
Tvrdi se da je iz Petrograda poručeno kralju Aleksandru da će biti primljen na carskom dvoru, kao što mu je i obećano, ali samo pod uslovom da prethodno odredi sebi naslednika. Ako ne prihvata ni kneza Mirka, ni kneza od Lajtenberga, ni Petra Karađorđevića, onda neka se odluči za sina Petra Karađorđevića, koji ima 16 godina i koji je "odveć mlad da bi Aleksandar imao razloga da se od njega boji".
Kad se dešavalo sve ovo vezano za pitanje prestolonasleđa, od kralja Aleksandra potekao je glas da on namerava da se razvede od Drage. To je on dao do znanja i Živojinu Mišiću, onda pukovniku i jednom od svojih ađutanata - početkom aprila 1903. godine, dakle, pred prevrat od 29. maja. Rekao je on tada Mišiću da "bude na oprezi na celoj svojoj teritoriji" i da "uskoro očekuje važan događaj". Taj važan događaj trebalo je da bude, kako je Mišić kasnije čuo, "upućivanje kraljice Drage u pratnji generala Cincar-Markovića negde u banju na strani, s tim da se više i ne vrati u Srbiju...
O odluci kralja Aleksandra da kraljicu Dragu, upućivanjem u jednu banju u inostranstvu, praktično protera iz Srbije, ima podataka i u zabeleškama Marije, supruge generala Cincar-Markovića.
Prema tim zabeleškama, kraljica Draga je bila pristala da otputuje u inostranstvo, a pošto je dvorski lekar, N. Hadži-Nikolić, rođak generala Cincar-Markovića, uspeo da je kao akušer ubedi da se lečenjem u određenoj banji u inostranstvu može osposobiti za rađanje.
Bilo je isplanirano da kraljica Draga krene na put 5. juna 1903. godine, u pratnji generala Cincar-Markovića. Tog istog dana, kada je trebalo da kraljica Draga otputuje, bilo je predviđeno da se objavi već pripremljena proklamacija o zabrani njenog povratka u zemlju...
S obzirom na sklonost kralja Aleksandra da menja jednom donesene odluke, general Cincar-Marković je u svom planu predvideo da se kralj Aleksandar, privremeno, stavi pod "naročitu oružanu prismotru". Pa, ako bi on odustao od rastajanja od kraljice i razvoda braka, da se prinudi da abdicira. Velika Narodna skupština imala je, zatim, da donese konačnu odluku o njegovoj sudbini.
Velika Narodna skupština trebalo je da donese odluku i o novom vladaru Srbije. U obzir je, po tvrđenju supruge generala Cincar-Markovića, dolazilo više kandidata: engleski vojvoda od Konauta, ruski veliki knez Konstantin, danski princ Leopold i sin Petra Karađorđevića, Đorđe.
Jedno od obeležja vladavine kralja Aleksandra posle ženidbe sa Dragom Lunjevica bio je progon oficira, pristalica kralja Milana, a zatim saradnja sa radikalima.
Takoreći odmah posle venčanja, na kraljevu ličnu inicijativu, donesene su dve uredbe koje su se ticale vojske. Jedna se odnosila na komandu aktivne vojske, a druga na upotrebu vojne oružane sile.
Opasne uredbe
Obe uredbe bile su uperene protiv kralja Milana. Najvažnija je bila prva uredba. Po njoj, komanda aktivne vojske, na čijem je čelu, od njenog osnivanja, stajao kralj Milan prestala je da bude nezavisna. Ona je stavljena "neposredno pod ministra vojnog". Iz nje je, istovremeno, izdvojen generalštab i takođe stavljen "pod ministarstvo vojno". Za komandanta tako organizovane aktivne vojske naimenovan je general Mihailo Srećković, koga je kralj Milan svojevremeno penzionisao - zbog nesposobnosti.
Pre nego što su ove uredbe i obnarodovane, započela je čistka u oficirskom koru. Ko god je važio za privrženika kralja Milana, taj je bio, po kratkom postupku, proglašen za neprijatelja vladara i njegove supruge. Od šest aktivnih generala, četvorica su, na primer, odstranjena iz vojske i silom penzionisana.
A ko god je od oficira, bez obzira na čin, poslat u penziju, taj je bio izložen šikanama svake vrste. Bilo je izdato i naređenje da sa penzionisanim oficirima ne sme stupati u razgovor ni po kojoj osnovi nijedno aktivno vojno lice. I pozdravljanje je bilo zabranjeno.
Rezultat svih ovih mera bio je - da je u oficirskom koru buknulo nezadovoljstvo. Nezadovoljne su bile i one vojne starešine koje su inače bile odane kralju Aleksandru. O tome je, preko svojih doušnika u oficirskom koru, bio informisan i austro-ugarski vojni ataše u Beogradu. Po njegovoj oceni, usled svega toga, srpska vojska je bila "u celini demoralisana", demoralisana u tolikoj meri da se može reći "da Srbija u stvari i nema više vojske".

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 01 Сеп 2005, 11:22

Ponižavanje oficira i vojske
Kralj nije pazio na to šta za kojeg oficira kaže, ni pred kim
Na stalni rast nezadovoljstva među oficirima, svojim neodmerenim izjavama uticao je i sam kralj Aleksandar. On nije pazio na to ni šta za kojeg oficira kaže, ni pred kim. Pročulo se, takođe, da je rekao generalu Srećkoviću, da se svaki srpski oficir "može kupiti za banku..."
Naviknuti od kralja Milana na sasvim drukčiji tretman, oficiri su, u ovim okolnostima, mogli samo da plaču nad svojom sudbinom ili, pak, da se, kao što je to i činio dobar deo njih, odnose upadljivo uzdržano i prema kralju Aleksandru i prema kraljici Dragi. Vremenom, međutim, oficiri su počeli dizati glavu - u prvom redu oni koji su ubrajani u miljenike kralja Milana. Pored ostalog oni su bili akteri lepljenja plakata po zidovima kuća u blizini dvora, kojima se narod pozivao na pobunu (plakate su štampane, kako je ustanovljeno, u Kartografskom institutu ministarstva vojske). Jedan pukovnik iz sredine ovih oficira bio je autor pisama u kojima se kralju Aleksandru pretilo ubistvom...
Pakt s radikalima
Drugo obeležje vladavine kralja Aleksandra posle ženidbe, kako je već rečeno, bilo je stupanje dvora u saradnju sa radikalima...
Već u julu 1900. godine (24. jula) pomilovani su svi radikali koji su bili osuđeni na dugogodišnju robiju posle atentata na kralja Milana, na Ivanjdan 1899. godine. Prema vestima raširenim iz dvora, pomilovanje radikalskih prvaka usledilo je na osobito zauzimanje kraljice Drage.
Pomilovani radikali stigli su u Beograd brodom "Deligrad", i bili su dočekani od velike mase sveta. Advokat Ljuba Živković, jedan od osuđenih radikala u Ivanjdanskom procesu (i jedno vreme potom vođa Samostalne stranke), otpozdravljajući narodu, skinuo je kapu i, da ponovimo, uzviknuo iz sveg glasa: "Živeo kralj Aleksandar! Živela kraljica Draga!"
Bez obzira na računice kralja Aleksandra i kaljice Drage, stoji kao činjenica da je puštanje radikala na slobodu bilo vesnik jedne nove liberalnije političke klime u Srbiji. U zemlji se odjednom tada počelo lakše da diše. Politički život dobio je nove impulse, a krunu tog novog stanja predstavljao je sporazum (sklopljen na inicijativu kralja Aleksandra) između radikala i naprednjaka (koji su između sebe vodili krvave borbe punih 20 godina) o formiranju zajedničke vlade.
Glavno pitanje koje je nova vlada imala da reši - bilo je donošenje novog ustava. Taj novi ustav trebalo je da zameni ustav iz 1869. godine. On je i donesen. Bio je to Aprilski ustav. U sporazumu sa radikalima i naprednjacima kralj Aleksandar ga je oktroisao (darovao) 6. aprila 1901. godine. Mešavina ustava iz 1869, ustava iz 1888. i jednog naprednjačkog nacrta ustava iz 1896. godine, novi ustav imao je nekoliko novina: uveden je dvodomi sistem (deoba zakonodavnog tela na Skupštinu i Senat), povećan je birački cenzus, predviđena ustanova kvalifikovanih poslanika, ukinuta ustanova Velike narodne skupštine.
Radikalskim disidentima, samostalcima, i liberalima - novi ustav nije nikako odgovarao. Oni su isticali da je ustav donesen na neustavni način i da se njime nije dobila prava skupštinska većina, nego jedna većina udešena prema kraljevim željama i potrebama.
U debati o novom ustavu, vođenoj u Narodnoj skupštini, naročito zapaženo bilo je istupanje Milovana Milovanovića. Na sednici od 14. oktobra 1901. godine, on je izjavio da je novi, oktroisani ustav - progresivan akt. Ne bežeći od toga, kako je istakao, da se taj akt može okvalifikovati i kao državni udar, on je rekao da državnih udara ima i da ih je bilo po svim zemljama. Ima i dobrih, a i ima i rđavih... "Ja primam sa svim, da je i ovo, što je svršeno 6. aprila ove godine, bila jedna vrsta državnog udara. Ali molim vas, kao što je ovo bila jedna vrsta državnog udara i Ustav iz 1888. bio je, ako se stavimo na strogo ustavno stanovište, jedna vrsta državnog udara..."
Što je Milovan Milovanović (Balačko, kakav je nadimak imao) ovako i na ovaj način branio oktroisani ustav, nije, u stvari, bilo ništa neobično. Pre svega zato što je i on sam učestvovao u radu na tekstu ovog ustava, a zatim što je u to vreme stajao u velikoj milosti kralja Aleksandra.
Uhodio Milana
On je bio jedan od prvih radikala koji je kralju Aleksandru čestitao ženidbu -i za to bio nagrađen naimenovanjem za ministra narodne privrede, u januaru 1901. godine, a pre toga naimenovanjem za poslanika Srbije u Bukureštu (sa glavnim zadatkom da u Rumuniji organizuje stalno praćenje kralja Milana. Kralj Aleksandar je od Milovanovića čak tražio da ga obaveštava u koje restorane kralj Milan zalazi, s kim ručava i s kim večerava...)
Poput Milovanovića, i Nikola Pašić, i radikali oko njega, branili su oktroisani ustav. Oni su ustali u njegovu odbranu, i pre nego što je on proglašen. Njihov list "Zakonitost", u broju 177. od 21. marta 1901. godine isticao je da je pitanje oktroisanog ustava u suštini od sporedne važnosti, da je "to pitanje koje sama istorija i dotadašnja ustavna borba rešava politički". I, sem toga, da novi ustav, mada nije "savršenstvo svoje vrste", ipak "jače garantuje narodu prava, no što su dosad bila garantovana, i zajemčava da se neće u Srbiji ponavljati ono što se događalo u skoroj i ranijoj prošlosti".
Osim "Zakonitosti" Pašićevih radikala, pozitivno, zapravo najpohvalnije, o novom ustavu pisale su "Male novine" Pere Todorovića, list koji je bio u potpunoj službi Aleksandra Obrenovića.

Krvave demonstracije
Kraljica naredila da se 23. 3. 1903. u Beogradu "puca u meso"
Lično kralj Aleksandar izjavio je o ustavu koji je otkroisao, da je on njime hteo da ojača kraljevsku vlast, a uticaj zakonodavnih tela dovoljno obezbedi. "Ja želim", posebno je kralj Aleksandar naglasio, "lojalni ustavni sistem, koji nije istovetan sa strogo parlamentarnim sistemom".
Za dvodomi sistem (Skupština i Senat), koji je uspostavljen oktroisanim ustavom, kako je već pomenuto, on je, pak, rekao, da je zaveden da bi se zakonodavno telo sačuvalo od potpune potčinjenosti kraljevoj vlasti, a, s druge strane, da bi se izbeglo da "ne nastane nekakva neograničena parlamentarna vladavina i da se kraljevska vlast ne zabaci".
Svađe oko ustava
Tamo od jeseni 1902. godine, upravo iz kruga ljudi oko kralja Aleksandra, čuli su se glasovi da bi toliko hvaljeni oktroisani ustav trebalo modifikovati, izvršiti njegovu reviziju i, pre svega, ukinuti Senat.
Vlada koja je tada bila na vlasti, vlada generala Cincar-Markovića (šesnaesta vlada po redu pod kraljem Aleksandrom Obrenovićem), čak je reviziju ustava proglasila za svoj najprešniji zadatak.
Prema kralju Aleksandru, toliko tolerantni Nikola Pašić (od Ivanjdanskog atentata, odnosno osude zbog navodnog učešća u njegovoj pripremi i pomilovanja, potom) bio je prvi među viđenim političarima koji je ustao protiv revizije oktroisanog ustava. U listu "Ustavna Srbija", koji je bio pokrenuo sa Acom Stanojevićem, pored ostalog on je rekao - da "Ustav od 6. aprila još nije sasvim uveden u život, te se nema nikakva dovoljna iskustva o dobroti i pogrešnosti pojedinih njegovih odredbi, ili njime stvorenih ustanova..."
Izjašnjavajući se protiv revizije ustava, Pašić je imao pred očima, pre svega interese Radikalne stranke, a u biti - interese celog naroda. Jer, Ustav iz 1901. godine je bio, uprkos svim manama i nedostacima, ipak znatno bolji nego Ustav iz 1869. godine, i što je bilo najvažnije - garantovao je građanima Srbije veće političke slobode.
Suprotstavljajući se reviziji ustava, Pašić, međutim, nije ustao i protiv vlade, koja je reviziju tražila. U nju nije uopšte dirao, svakako i zato što je dobro znao da ona radi samo ono što joj naredi kralj Aleksandar, a kome je on, svojevremeno, posle Ivanjdana, najsvečanije obećao da mu neće nikad praviti nikakve teškoće...
Žešći protivnici revizije oktroisanog ustava od Pašića bili su samostalni radikali (samostalci) - oni koji su u svoje vreme najoštrije napadali taj isti ustav. Za njih je i sama vlada, koja je pokrenula pitanje revizije ustava, vlada generala Cincar-Markovića, bila neprihvatljiva. Već u njenom obrazovanju oni su videli akt nasilja.
"Neka se", pisao je "Odjek", organ samostalaca, "Cincar-Marković ne oslanja na mnoge primere nekažnjenog nasrtanja na jedan narod i ustavne tekovine... Jednog dana, kada se ponos narodni prene, kad se strah umrtvi, kad javni moral dobije jaka potkrepljenja, kad se pregaženi zakon uzbudi, kad se ukinuti ustav podigne, mogu, taj pogaženi zakon i taj ukinuti ustav, da zatraže zadovoljenja i da strahovito udare na svoje krvnike... Svakom nasilju mora doći krvav kraj, a pre, a posle!"
Bila je to otvorena pretnja vladi, a u prvom redu kralju Aleksandru. Ali, kralj se na nju nije osvrtao. Nastavio je po svom. Njega nisu mogle zaustaviti ni demonstracije do kojih je došlo 23. marta 1903. godine i tokom kojih su četvorica demonstranata ostala na mestu mrtva, dok je više njih bilo, koje teško, a koje lakše ranjeno.
Otvaranje vatre na demonstrante, navodno je zahtevala i kraljica Draga... Dok se general Cincar-Marković telefonom iz dvora dogovarao sa upravnikom grada o merama koje bi trebalo preduzeti protiv demonstranata, kraljica Draga je prišla aparatu i razjareno doviknula šefu policije "Pucajte u meso!" To tvrdi u svojim zabeleškama supruga generala Cincar-Markovića, a prema kazivanju svog muža, ističući da je na to njen suprug "gotovo otrgnuo" slušalicu iz kraljičinih ruku i "oštro" je opomenuo: "Veličanstvo, ovde nije Vaše mesto, a najmanje možete mimo odgovornog ministra davati ma kakve naloge područnim mi organima".
"Krvave demonstracije", kako je martovske demonstracije nazivao i austro-ugarski vojni ataše, učvrstile su kralja Aleksandra u uverenju da je hitno potrebno da promeni ustav i da sa jednom jakom vojnom vladom uspostavi red i mir u zemlji. Vladimiru Jovanoviću je on navodno rekao, odmah posle demonstracija, da ako treba, za odbranu prestola "da odlete pet-deset hiljada glava, neka odlete!"
Državni udar
Drugog dana po demonstracijama, kralj Aleksandar je izvršio državni udar, jedan svojevrstan državni udar. Posebnom proklamacijom obustavio je važnost Ustava od 6. aprila 1901. godine, raspustio Narodnu skupštinu i Senat, ukinuo sve glavne zakone, pored ostalih i Zakon o štampi. U ovoj proklamaciji on je rekao, da se "kao nosilac takovske zastave i srpske narodne misli", na to odlučio da bi "otadžbini povratio red, slogu, stalnost i snagu".
Baš kako je rekao pri obustavljanju važnosti Ustava od 6. aprila 1901. godine - da ustav ukida "na kratko vreme, i do dalje svoje naredbe", kralj Aleksandar je i postupio - kad su prošla dva sledeća dana. Upravo izvršeni državni udar on je anulirao i putem jedne proklamacije vratio na snagu suspendovani ustav. I, zatim, naredio da se za 19. maj 1903. godine zakažu opšti izbori, koji su, kad su održani ispali tako kako je on i želeo. Za poslanike su izabrani samo oni kandidati koji su njemu lično bili po volji...

Okretanje prema Rusiji
Poput Miloša, i Aleksandar je bežao od lažljive Austrije
Odlučujući se za ženidbu sa Dragom Lunjevicom, odnosno Mašin, kralj Aleksandar je bio načisto s tim, da će za neprijatelja dobiti vlastitog oca, a s njim i Austriju. Ali, rešen da i taj rizik primi na sebe, on je mislio da će, upravo zbog toga, naići na otvorene vratnice kod zvanične Rusije.
Rusija je oduvek bila veoma zainteresovana da kralja Aleksandra otrgne od oca... Određenu ulogu u svemu tome treba da je imala i sama kraljica Draga, koja je, kako glasi jedna izjava kraljice Natalije, "bila upravljena iz ruskog poslanstva".
Najtačniji bi bio zaključak da je kralj Aleksandar, ne samo na nagovor Drage, već pre svega iz sopstvene inicijative - a da bi za svoj brak osigurao podršku Petrograda - pristao na ruske predloge da promeni svoju politiku u zemlji, u prvom redu da promeni svoje držanje prema radikalima, koji su važili kao stranka u svemu naklonjena Rusiji. Njegov jedini uslov za saradnju sa Rusima bio je da mu ruski car bude venčani kum...
U svakom slučaju, okretanje kralja Aleksandra prema Rusiji bila je neosporna činjenica. I to je bilo drugo okretanje jednog Obrenovića prema Rusiji. Prvi Obrenović koji je zaključio da se Srbija ničemu dobrom ne može nadati od Austrije i da joj se, s toga, valja orijentisati prema Rusiji, bio je Miloš Obrenović. Na ovaj način, Miloš je udario sasvim drugim pravcem od onog kojim je bio krenuo Karađorđe Petrović, kojim će, zatim, nastaviti njegov sin, knez Aleksandar Karađorđević, austrofil, u meri upravo nedopustivoj.
Razume se, uslovi u kojima se kralj Aleksandar odlučio da se okrene Rusiji bili su sasvim drukčiji od onih u vreme kneza Miloša. A i razlozi su bili druge vrste...
Po oceni Slobodana Jovanovića, kralj Aleksandar je svoju rusofilsku politiku "osnovao na ličnim i srodničkim vezama sa svojim kumom ruskim carem, iako takve veze nisu u savremenoj diplomatiji značile skoro ništa".
Ovde i u ovom pogledu Slobodan Jovanović je bio u pravu. Zvanična Rusija nije uistinu polagala mnogo na te "srodničke veze" sa Aleksandrom. Jedan od razloga što je tako bilo, bilo je veliko nepoverenje u kralja Aleksandra. I, sem toga, što je držanje Rusije prema srpskom kralju bilo uslovljeno odnosom Rusije prema Austro-Ugarskoj. Rusija je zazirala u to vreme od Dvojne monarhije, i to u onoj istoj meri u kojoj je ova zazirala od nje.
Iz rečenih razloga, ali pre svega zbog njenih odnosa sa Austrijom, Rusija nije javno davala neki osobiti značaj orijentaciji kralja Aleksandra prema njoj. Čak je nastojala da umanji značaj svega toga. Njeni predstavnici trudili su se u svakoj prilici da uvere vlade Austro-Ugarske da novi kurs kralja Aleksandra u spoljnoj politici nije ništa drugo do pokušaj da se uspostave oni odnosi između Srbije i Rusije koji su ranije postojali, dok ih nije poremetio kralj Milan.
Kao poseban razlog što se kralj Aleksandar okrenuo prema Rusiji moglo bi se uzeti njegovo uverenje da je Beč "ohladneo" prema njemu. To njegovo uverenje temeljilo se na realnim osnovama. Beč je uistinu, odjednom zahladneo prema kralju Aleksandru, smatrajući da je on pogazio svoju reč da će se oženiti princezom Aleksandrom od Šaumburg-Lipe, a za šta su se bili založili i austro-ugarska vlada i lično car Franc Jozef.
Šta je Beč mislio o kralju Aleksandru, posebno kad je on pohrlio da se baci u naručje Rusije, videlo se iz bečke štampe, koja je neprestano pisala protiv srpskog dvora i njegove proruske politike. Poznati bečki list "Neue Freie Presse", na primer , u broju od 11. februara 1903. godine, pisao je, opominjući - preteći, da je razvoj "evropskih prilika pokazao kao kobnu zabludu onaj pravac kojim je pošao kralj Aleksandar..."
Dobar deo informacija koje su koristili bečki listovi u svojim napadima na kralja Aleksandra (i kraljicu Dragu) stizao je iz Beograda - od brojnih i dobro plaćenih austrijskih doušnika.
Doušnici su naročito veliku pažnju posvećivali vezama dvora sa ruskim poslanikom Čarikovim, koji se svaki čas pojavljivao ili u kabinetu krlja Aleksandra ili, pak, u salonu kraljice Drage...
Kako je sve dojavljivano Beču, ruski poslanik na srpskom dvoru ponašao se kao u svom domu . Bio je upućen u sva glavna pitanja i unutrašnje i spoljne politike.
Prema Slobodanu Jovanoviću, položaj kralja Aleksandra u to vreme bio je vrlo težak. U svakom pogledu..."Ma koliko zaljubljen u Dragu, on je, posle njene lažne trudnoće, uviđao da su on i ona, i cela dinastija s njima, pali vrlo nisko. Potpuno lišeni ličnog ugleda, Aleksandar i Draga morali su pozajmljivati ugleda od ruskog cara, - i u vlastitoj zemlji vladati pomoću ruskog kredita. Otuda očajničko Aleksandrovo zapomaganje da ruski car primi što pre njega i Dragu. Car, međutim, primio je bugarskog kneza, primio je crnogorskog kneza, ali za srpskog kralja, koji mu je isto tako bio odan, nije nalazi vremena..."
U situaciji u kojoj se nalazio, kralju Aleksandru je bio ostalo, posle svega, samo da čeka i da se nada da će i on sa Dragom biti pozvan da poseti Rusiju. I da pazi da ništa ne uradi što bi taj poziv moglo osujetiti.
Čekanje na poziv iz Rusije pretvorilo se u međuvremenu u pravu večnost... Umesto poziva da poseti carski dvor, kralj Aleksandar je dobijao samo obećanja, prazna obećanja. Ta igra potrajala je sve dok se kralj Milan, sto odsto privržen Austriji, nalazio u životu - i samo iz straha od njegovog povratka u Srbiju.

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 01 Сеп 2005, 11:25

Moskva neće Srpskog kralja
Sve je činio da ga carska Rusija pozove u zvaničnu posetu
A kad je kralj Milan umro, u januaru 1901. godine u Beču, ni ta igra više nije bila potrebna zvaničnoj Rusiji.
Kako se na više mesta navodi, izbegavanju carskog dvora da primi kralja Aleksandra i kraljicu Dragu treba da su mnogo doprinele kćeri crnogorskog kralja Nikole, velike ruske kneginje Milica i Stana...
Mada je tako stajalo sa posetom kralja Aleksandra i kraljice Drage Rusiji, sve do početka oktobra 1902. godine na srpskom dvoru se verovalo da će do poziva u Rusiju ipak doći. A tada je kralja Aleksandra izdalo strpljenje. Svega mu je bilo dosta, svih lažnih obećanja... Božo Maršićanin, upravnik Beograda, zabeležio je u svojim sećanjima, pod datumom 4. oktobar 1902. godine:
"Kralj je ljut što su sva saopštenja, kako privatna tako i ona koja mu je g. Čarikov (ruski poslanik u Beogradu), o njegovoj poseti u Rusiju, činio, pokazala najzad lažljiva. Poslednji put kralju je javljeno da će ova poseta biti meseca septembra, u Livadiji, gde se carski par nalazio, pa evo, i taj je rok prošao a od posete nije bilo ništa! G. Čarikov je išao u Niš da obavesti Kralja, kako je u ovaj mah pomenuta poseta izostala zbog nervoze od koje pati carica.
Ali posle odlaganja ove posete u četiri maha, koji je taj koji bi i dalje verovao u njeno ostvarenje? Kralju su, pored ostaloga, već bila poznata intrigiranja na carskom dvoru protivu njegove posete, pa nije hteo više da čuje ni o kakvim objašnjenjima, niti da se zavarava novim obećanjima i novim nadama, koje će na kraju imati iste rezultate".
Po Maršićaninu, "neprijatelji kralja Aleksandra pogodili su, da od posete Njihovih Veličanstva neće biti ništa, i ako su tolika saopštenja, pa čak i službena, protivno tvrdila". Sve ovo nije bilo "samo čudnovato", nego je to bila i - "fatalnost, to i ništa drugo".
Ima osnove da se veruje da je kralj Aleksandar početkom 1902. godine prvi put sasvim ozbiljno posumnjao u iskrenost zvanične Rusije prema sebi. Na to upućuje i akcija koju je on poveo preko stubaca bliskog mu lista "Beogradske novine". Radi se o objavljivanju serije kritičkih članaka o držanju Rusije prema Srbiji još od vremena carice Katarine úú. Kad su ovi članci počeli izlaziti, za primerom "Beogradskih novina" (i bez intervencije kralja Aleksandra) pošli su mnogi drugi listovi. Neki listovi, pri tom, pozivali su Srbe "koji umeju da misle", da provere da li je uopšte opravdano poklanjati veru Rusima.
U isti mah kad se ovako počelo pisati protiv Rusije, kralj Aleksandar se javno, čak demonstrativno, stao sretati sa ljudima za koje se znalo u javnosti da su austrofili i da održavaju veze sa Bečom. Tim ljudima, od kojih su neki bili i plaćeni austrijski agenti, on je davao do znanja da je nezadovoljan ruskom politikom, posebno zbog nastojanja Rusije da crnogorskog princa Mirka nametne za prestolonaslednika Srbije.
U nekoliko mahova kralj Aleksandar je izjavljivao i to, da je, posle svega, rešio da na Ruse više ne računa i da ubuduće neće gledati u Petrograd, nego samo u Beč. Ovim izjavama, međutim, Beč nije bio raspoložen da poveruje. U prestonici Dvojne monarhije zaključeno je da se iza svih tih kraljevih izjava krije samo želja da on sa kraljicom Dragom bude primljen na austrijskom dvoru...
U sklopu svojih nastojanja da bude (ponovo) prihvaćeno od Beča, kralj Aleksandar je posetio manastir Krušedol, u kojem su počivale mošti kralja Milana. Tu se poklonio senima svog oca, ali ne toliko iz poštovanja prema preminulom roditelju, koliko da se dodvori caru Francu Jozefu.
Tajna diplomatija
Pole posete Krušedolu, kralj Aleksandar je intenzivirao svoje napore da se naturi Austriji. Malo - malo pa je slao u Beč svoje tajne izaslanike s porukama da je čvrsto rešio da se vrati na politiku svog oca. Čak je poručivao da je spreman da u svako doba zaključi sa Austro-Ugarskom vojni i carinski savez i da, uopšte uzev , Srbiju dovede u onakav odnos sa Habsburškom monarhijom u kakvom su Bavarska i Saksonska stajale sa nemačkom carevinom.
Ovim je kralj Aleksandar nudio Austriji više nego što je to svojevremeno učinio kralj Milan toliko poznatom Tajnom konvencijom iz 1881. godine, za koju je upravo on, Aleksandar, kad mu je došlo do ruku (1. aprila 1893. godine), rekao da predstavlja - akt izdaje zemlje (Kralja Aleksandra treba da je tada posebno iritirao član úń tajne konvencije, kojom je Srbiji nametnuta obaveza da "bez prethodnog sporazuma sa Austro-Ugarskom neće pregovarati ni zaključivati politički ugovor s drugom, kojom vladom").
Među ličnostima s čijom je pomoći kralj Aleksandar računao da će moći da se napravi aranžman sa Bečom nalazili su se, pored drugih, njegov bivši ministar Vukašin Petrović, i izvesni Hajnrih Viner, jedan vrlo problematični poslovni čovek iz Budimpešte.
Ohola Austrija
U Vukašina Petrovića kralj Aleksandar je polagao osobito velike nade. Prvo, što je Petrović bio gramziva osoba, za novac spreman sve da učini, i drugo, što je, kao dugogodišnji austrijski agent, imao jake veze u ministarstvu spoljnih poslova u Beču.
Petrović je trebalo, početkom marta 1903. godine, da obezbedi i prijem specijalnog kraljevog izaslanika Andre Đorđevića kod ministra spoljnih poslova Austro-Ugarske grofa Goluhovskog. Ali od toga nije ispalo ništa. Nadmeni Austro-Poljak nije prihvatio Petrovićev predlog u tom smislu . Rekao je da bi kralj Aleksandar, ako već nešto želi od Monarhije, trebalo da to sredi sa poslanikom Austro-Ugarske u Beogradu, Konstantinom Dumbom.

Poverljivi čovek Beča
Dvostruka igra kraljevog diplomate Vukašina Petrovića
Grof Goluhovski je postupio ovako što jebio ubeđen da kralj Aleksandar ne želi da se približi Beču iz nekog "dubljeg političkog saznanja i uverenja, nego iz uvređenog ponosa" - što je ruski dvor izbegao da ga primi zajedno sa kraljicom Dragom.
Iako mu je, uistinu, bilo veoma stalo do toga da Srbija što tešnje bude vezana za Beč, grof Goluhovski je, osim svega, smatrao, da ne sme dopustiti da kralj Aleksandar stekne uverenje da samo od njegove volje zavisi kakvi će odnosi biti između Beča i Beograda.
Poseban razlog što se grof Goluhovski držao "hladno i zakopčano" prema inicijativi kralja Aleksandra, bile su, bez sumnje, informacije da je u Beogradu sklopljena zavera i da, otud, presto poslednjeg Obrenovića nije više siguran...
Austrija i pučisti
Prve informacije u ovom smislu, o postojanju zavere u Beogradu, ministar Goluhovski je po svoj prilici dobio upravo od Vukašina Petrovića, u koga je kralj Aleksandar polagao tolike nade da će mu pomoći u sređivanju odnosa sa Dvojnom monarhijom. Kad je kralj Aleksandar poverio Petroviću taj zadatak, on je već uveliko bio povezan sa zaverenicima... "Poverljiv čovek Austrije", kaže i Miloš Bogićević, "Petrović je imao zadatak da obezbedi prećutno saglasnost Austrije sa akcijom zaverenika u Beogradu, i tako spreči njenu vojnu intervenciju u Srbiji".
Glavna Petrovićeva veza u Beču bio je šef obaveštajne služe (Informacionog biroa) ministarstva spoljnih poslova Austro-Ugarske, Hajnrih Miler fon Goraja. S njim je on doveo u vezu i ličnog predstavnika Petra Karađorđevića u Beču, Jašu Nenadovića.
Vođe zavere
Opkoljavanje dvora, zatim upad oficira - jurišnika u konak i, na kraju, ubistvo kraljice Drage i kralja Aleksandra u praskozorje 29. maja 1903. godine, sve je to urađeno po planu koji je sačinio pukovnik Aleksandar Mašin. I - pod njegovom komandom...
Sin lekara doseljenika iz Češke, i brat prvog muža Drage Lunjevice, Mašin je bio spreman oficir i jedan od najobrazovanijih u tadašnjoj srpskoj vojsci. Po manirima pre je ličio na diplomatu nego na oficira. Bio je počasni ađutant kralja Aleksandra i dugo vremena njegov miljenik. Češće nego mnogi drugi visoki oficiri pozivan je za kraljevsku trpezu, obično na večeru, i ostajao u društvu kralja dugo u noć, igrajući s njim bilijar. Kralj mu je iz milošte dao nadimak Maško, a kad ga je pominjao pred drugima, govorio je za njega - "Moj Maško".
U nemilost kod kralja Aleksandra Mašin je pao iznenada, u jesen 1900. godine, u času kad se nalazio na dužnosti načelnika glavnog generalštaba. Po mišljenju vojvode Živojina Mišića, za to je bio kriv general Cincar-Marković. On je saopštio kralju Aleksandru da je Mašin, kad se poveo razgovor o kraljevoj ženidbi sa Dragom Lunjevicom, oštro kritikovao svoju bivšu snahu što je "zaludela mladog kralja i navela ga da je uzme za ženu..."
Mada se general Cincar-Marković poneo doušnički i u svakom slučaju nekorektno, s obzirom da se radilo o običnom razgovoru među dobrim poznanicima, Mašin od toga nije pravio pitanje, tako da je izgledalo da je u potpunosti prešao preko toga. Međutim, nije tako bilo... U noći kad su ubijeni kralj Aleksandar i kraljica Draga, ubijen je i general Cincar-Marković. Kako je već rečeno - po Mašinovom naređenju.
Kao pripadnik glavnog zavereničkog odbora (komiteta, kako je taj odbor još nazvan) Mašin je u zimu 1902-1903. godine boravio u Petrogradu, u Rusiji. Da bi otklonio svaku sumnju zbog svog dolaska u Rusiju i istovremeno dao dokaza da je zaboravio na sve što se desilo (da on ništa ne zamera ni kralju Aleksandru ni generalu Cincar-Markoviću) on je uputio pismo u Beograd (generalu Cincar-Markoviću) u kojem je molio da bude vraćen u vojsku i unapređen u čin generala, uz obećanje da će "opet postati onaj stari Maško".
Nije sasvim sigurno, ali nije ni isključeno, da je Mašin otputovao u Rusiju po dogovoru sa poslanikom Rusije u Beogradu, Čarikovim, koji je, suprotno tvrđenjima radikalske "Samouprave" posle prevrata, bio povezan sa nekim zaverenicima i znao šta oni spremaju, mada ne i za koji dan. Udovica generala Cincar-Markovića kaže u svojim sećanjima da se ruski poslanik zalagao za to da se pokret oficira iskoristi "u svrhe ruske politike" i da je, zbog toga predlagao da se "da obećanje moralne potpore oko promene režima i svrgnuća dinastije Obrenovića".
Fatalni čovek
Sve što je iznela udovica generala Cincar-Markovića u svojim sećanjima o povezanosti zaverenika sa predstavnicima Rusije, i posebno što je rekla za Mašina, sve to nije lišeno određene tendencije - zbog dokazanog austrofilstva njenog supruga i zbog činjenice da je Mašin bio vinovnik njegove smrti.
Optuživan da je i "fantoman, to jest fatalan čovek", Mašin je posle prevrata postao ponovo načelnik generalštaba. U toj funkciji on je najaktivnije učestvovao u gušenju pobune oficira i podoficira u Nišu i Kragujevcu.
Za ceo svet u Srbiji, Mašin je posle prevrata važio za glavnu ličnost među zaverenicima u vojsci. U to je bio uveren i Nikola Pašić.

Srpska vojska gora od Bugarske
Krajem 1906. imala je svega 85.000 pušaka, a bugarska - 248.000
U to, ali i volju Mašinovu da sredi stanje u vojsci, suzbije razjedinjenost u oficirskom koru. Iz tog razloga, vođa radikala je organizovao u svom stanu susret između Mašina i vojvode Živojina Mišića, koji je tada u javnosti držan za pristalicu starog režima i zbog toga bio odstranjen iz vojske, penzionisan pre vremena u činu pukovnika.
Uzajamno se uvažavajući, Mišić i Mašin su se brzo sporazumeli u pogledu toga što bi valjalo hitno učiniti da se popravi situacija u oficirskom koru i vojsci uopšte, a što je bilo najglavnije, da se prestane sa produbljivanjem jaza između oficira-zaverenika i oficira antizaverenika.
U ovom pogledu, Mašinova gledanja na vojsku (kao "glavnog predstavnika državne moći" i kao "stožera bezbednosti države") bila su istovetna sa gledanjima mladih oficira - neposrednih izvršilaca puča i potonjih članova Crne ruke.
Manjak uniformi
Prema podacima koje je Mašin izneo u elaboratu, srpska vojska je, krajem 1906. godine, imala svega 85 hiljada pušaka, a Bugarska - 248 hiljada! Srpska vojska nije imala čak ni dovoljno uniformi, a kamoli dovoljno inženjerijske spreme i sredstava veze. Uslovi za obuku vojske bili su krajnje loši. Nedostajale su i kasarne, pa je jedan deo vojske morao stalno bivakovati pod šatorima.
Sem pukovnika Mašina, vođstvu zavere, njenom vojnom jezgru, pripadali su još i general Jovan Atanacković (koga je kralj Aleksandar jednom nazvao "babom u mundiru"), zatim pukovnici, odnosno potpukovnici Petar Mišić, Leonidas Solarević, Damjan Popović, Đoka Mihailović, Stevan Ilić i major Luka Lazarević.
Po mišljenju austro-ugarskog poslanika, "duhovne vođe" prevrata bili su general Atanacković i pukovnik Petar Mišić. Jedno ime, međutim, poslanik dvojne monarhije propustio je da pomene - ime Damnjana Popovića...
Prvobitno, Popović je bio određen da rukovodi akcijom napada na dvor. Međutim, kad je pala konačna odluka da se to uradi, on se nalazio u Pirotu i nije ga smeo napustiti, da ne bi navukao sumnju na sebe i tako kompromitovao ceo poduhvat.
Upravo pred prevrat, na Popovića je pala sumnja da pripada zaveri. I, da se usudio da doputuje u Beograd - bio bi uhapšen. O tome se s kraljem dogovorio upravnik Beograda, Božo Maršićanin.
Popovićev nedolazak u Beograd, objašnjen je i drukčije. Pored ostalog njegovom navodnom nespremnošću da išta rizikuje. Čak je rečeno da je on od svega za zaveru učinio samo to što je "nešto dinamita" poslao u Beograd. U Pirotu, u utvrđenjima, kako je još kazano, ostao je "u nameri da se iza njih zakloni, ako bi 'veliko delo' ostalo osujećeno..."
Mada je stigao u Beograd posle svršenog čina, u rano jutro 29. maja 1903. godine, Popović je nastupio vrlo autoritativno. On treba da je odmah uzeo svu vlast u svoje ruke. Po Krsti Cicvariću, on je postao - diktator...
Kao jedan od glavnih vođa zavere, Popović je predvodio izaslanstvo koje je, odmah posle prevrata, otputovalo u Ženevu, Petru Karađorđeviću u susret.
Neospornog umeća da se nametne, i jake energije uz to, Popović je posle 29. maja 1903. godine postao neka vrsta državnog kancelara. U mnogo slučajeva njegova reč bila je čak starija od vladaočeve...
Skoro sve do svog penzionisanja (tobož po "ličnom radoljubivom pristanku", kako je glasilo zvanično saopštenje), a u stvari da bi se zadovoljila vlada Engleske, Popović je, maltene, svuda bio prisutan. Nije se znalo "da li je više ministar-predsednik, ili ministar vojni, ili komandant aktivne vojske, ili upravnik varoši Beograda, ili predsednik višeg vojnog suda, ili šef tajne policije, ili mitropolit, ili komandant Dunavske divizije".
Ovog mišljenja bilo je i poslanstvo Austro-Ugarske u Beogradu. Iz izveštaja koje je ono slalo u Beč (poslanik za sebe, a vojni ataše za sebe) sve je to više nego vidljivo.
Neodlučni Petar
U izveštajima austro-ugarskog poslanstva Popović je označen i kao siva eminencija na dvoru. Isticano je da on ima toliki uticaj, da se kralj Petar ne usuđuje ništa da preduzme bez njegovog "amina".
Što je Popoviću uspelo da se nametne kralju Petru u toj meri, u kojoj se bio nametnuo, bilo je više razloga...
Kralj Petar je, pogotovu u prvim mesecima svoje vladavine, pokazivao veliku neodlučnost kad je trebalo nešto rešiti, zauzeti stav po nekom pitanju. Takvim svojim držanjem on je potvrđivao reči Pere Todorovića, da je kralj Aleksandar Obrenović bio "dete po mladosti", kralj Petar pak "dete po starosti", a da "po sredini stoji Srbija i plače".
Glavni, zapravo najglavniji razlog što se kralj Petar toliko dao uplivisati od Damnjana Popovića treba da je bila njegova pismena izjava - da će po dolasku na presto Srbije zaverenike "tretirati privilegovano" i u svakom pogledu izlaziti im u susret. U toj izjavi, koju je Popović navodno "izmamio" od kralja Petra u Ženevi, i čuvao kod sebe kao najveću vrednost, stajalo je, prema austrijskim saznanjima, pored ostalog sledeće:
"Ja, Petar Karađorđević, kunem se svojom čašću, da, dok na prestolu Srbije budem ja i moji potomci, zaverenici i njihovi potomci ne samo da neće biti sudski gonjeni, već da će im naprotiv u zemlji biti osigurani najviši položaji".
Osim što je prihvatao sve Popovićeve predloge kralj Petar ga je bogato i nagrađivao, iako je sam kuburio s novcem i morao da moli austro-ugarskog poslanika u Beogradu da mu izdejstvuje zajam u Beču.

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 01 Сеп 2005, 11:32

Za Srbiju najbolja je diktatura
To je tvrdio jedan od duhovnih vođa zaverenika Petar Mišić
Zaverenički popa", kakav je nadimak dobio posle prevrata, Popović kao da je bio uveren da će večno imati i silu i moć. Time se može objasniti njegovo dugo opiranje da bude penzionisan. Naročito mu je teško palo što je bio prinuđen da se odvoji od svoje uniforme... Uteha mu je, međutim, bila, što mu je penzionisanje donelo čitav imetak i što je, povrh bogate i prebogate otpremnine, dobio mogućnost da kao zastupnik francuskih fabrika, kod kojih su kupljeni topovi za srpsku vojsku, ostvari jedan veliki prihod - ravno 300 hiljada dinara.
Popovićevo tugovanje za uniformom potrajalo je sve do balkanskih ratova. A tada mu se dala prilika da je ponovo obuče. Reaktiviran je, ali se u ovim ratovima nije proslavio. Kao komandant Jadranskih, odnosno Primorskih trupa, u noći 26/27. januara (8/9 februara) 1913. godine, preduzeo je veoma slabo pripremljeni napad na Brdicu kod Skadra i doživeo potpun neuspeh. Zbog velikog broja poginulih u ovom napadu našao se na žestokom udaru celokupne štampe u Srbiji. Optuživan je kao glavni krivac za pogibiju oko dve hiljade vojnika iz sedam bataljona Drinske divizije úú poziva i iz tri bataljona I poziva.
Trupe kojima je Popović komandovao bile su upućene kao pomoć crnogorskoj vojsci. To je urađeno na zauzimanje Nikole Pašića. On od toga nije hteo da odustane uprkos ultimativnom zahtevu poslanika Velike Britanije da Srbija smesta prekine opsadu Skadra i uopšte povuče svoje trupe iz Albanije. Odbijajući da se povinuje tom ultimatumu (iza koga su stajale i vlade Francuske, Nemačke, Italije i Atstro-Ugarske) Pašić je rekao - da rat sa Turskom još nije završen, a da je Srbija obavezna da pomaže Crnoj Gori. Opomenut da Srbija hrli opasnosti da zbog toga izgubi simpatije Engleske, Pašić je odgovorio: "Žalim, jer su nam engleske simpatije neobično drage, ali nam je još draža čast, koja nam nalaže da u kritičnom trenutku ne izdamo našeg saveznika..."
Uz Damnjana Popovića, Aleksandra Mašina, generala Atanackovića i druge, jedan od stubova vojnog vođstva zavere (jedan od "duhovnih vođa" zavere) bio je Petar Mišić.
Vojnik po struci i miljenik Obrenovića, on je 29. maj 1903. dočekao u činu potpukovnika. Karijerista, po nekima, uživao je veliki ugled među oficirima. I važio je za neosporan autoritet po svim vojnim pitanjima. Odlučno je poznavao i strategiju i taktiku. Bio je natprosečnog opšteg obrazovanja. Po poznavanju istorije, na primer, mogao se meriti sa svakim profesorom univerziteta...
Tukao ga je, inače, glas, da je - okorela prznica i povrh toga - vlastoljubiv preko svake mere.
Kuražnost mu je bila jedna od glavnih osobina. Ali isto tako i bezobzirnost. "Kad god može, on gazi", govorilo se za njega, "ali pred jačim neće da puzi, već se energično i odvažno odupire pritisku".
Kako se ponašao prema svima, tako se, navodno, ponašao i prema kralju Aleksandru Obrenoviću...
Za zaveru, Mišić treba da se opredelio pre svega zato što je smatrao da je diktatura najbolji režim za Srbiju, a da se ona najpre može ostvariti revolucijom (bio jedan od onih vođa zavere koji su posle 29. maja predlagali da se formira vojna vlada).
Kao profesor Vojne akademije, on je i u svojim predavanjima "ispoljavao sklonost ka revoluciji", govoreći svojim slušaocima: "Revolucija kad pobedi, bogato nagrađuje!"
Kako je Krsta Cicvarić pisao 1911. godine, u vojničkoj oligarhiji nastaloj posle 29. maja 1903. godine, Mišić je "igrao jednu od glavnih uloga". Iz tog vremena zapamćen je po tome što je bio spreman da učini sve za prijatelja, a neprijatelje da "krvnički gazi". Po njegovim uputstvima i naredbama, u vojsci je uveden "jedan strašan period sudske inkvizicije kakav nije zapamćen u istoriji srpske vojske..."
Kao i Damnjan Popović (Veliki Dača), i Petar Mišić je posle prevrata mogao da bira na koju će dužnost. Izabrao je dužnost starešine opšteg odeljenja u ministarstvu vojnom i na taj način postao za sve oficire ličnost broj 1.
Dok se nalazio na ovom položaju, i mladi zaverenici, oficiri - jurišnici na dvor - "gledali su u njega kao u boga". Ali to nije potrajalo dugo. Vremenom su se mladi zaverenici odbili od Mišića, a i on od njih, a kada bude osnovana Crna ruka, oni će postati krvni neprijatelji. Povod za međusobnu borbu do istrage dao je Mišić. Onda kada je u parlamentu, kao narodni poslanik, podigao svojevrsnu optužbu protiv Crne ruke... Tada je on, od crnorukaca i njihovih prijatelja, proglašen za najbeskarakternijeg Srbina svih vremena.

Engleskog prince za Srpskog kralja
Pučisti iz 1903. su hteli 1909. da svrgnu i Karađorđeviće
Da bi mu što više ubili ugled, crnorukci su pokušali da omalovaže i njegovu ulogu u samom prevratu 1903. godine. Nastupili su sa tvrdnjom da nije na vreme stigao sa svojom jedinicom pred dvor, da se bio toliko uplašio da je od kapetana Dragutina Dimitrijevića Apisa tražio da se odustane od zavere, jer ne želi "da džabe gubi glavu".
Posle solunskog procesa, 1917. godine, i Mišićeve uloge u njemu (bio je predsednik sudskog veća) crnorukci i njihovi prijatelji nisu mogli da nađu dovoljno ružnih reči za svog nekadašnjeg saborca i jednog od svojih vođa u zaveri. Major Radoje Janković, crnorukac, ovako je, na primer, pisao o Mišiću:
"Crno, ovčarsko lice jednog Kucovlaha, uzane oči i ispale jagodice jednog Bugarina, nadutost jednog Čerkeza, on je kao neko daleko potomstvo Pazvan - Oglua. Njegov pogled je zloban, osmeh zlurad, osvetoljubiv i razjedajući. Izraz jednog zvera, koji ne napada s lica, već preza iz mraka. Jedna ovaploćena hijena..."
Da bi istakli "zverski karakter" Mišića, neki crnorukci, kao Milutin Lazarević, tvrdili su da je on - kad mu je rečeno da su mrtvi kralj Aleksandar i kraljica Draga, otrčao do njihovih leševa "i režeći kao pas, pucao u njihova tela".
Kazano je za Mišića i to da je iz konaka, po ubistvu kralja Aleksandra i kraljice Drage, "ukrao - punu čizmu dukata..."
Najveći deo ovih optužbi protiv Mišića bio je izraz ljutnje na njega, okrivljavanje bez stvarnih dokaza. To se ticalo i tvrdnji da on u zaveri nije imao nikakvu značajniju ulogu. Bilo je obratno, međutim. Svojom oštroumnošću, energijom i odlučnošću, on je u mnogome doprineo da zavera uspe. Francuz Andre Bar nije pogrešio kada je napisao da se Mišić posebno istakao među zaverenicima.
Po penzionisanju, 1906. godine, na zahtev Engleske, Petar Mišić se upustio u politiku. Zakorači o je u radikalsko kolo i na listi Radikalne stranke Nikole Pašića izabran je za poslanika u Negotinskom okrugu. Kao poslanik u Narodnoj skupštini, pao je u oči vojnim zanimljivim govorima, uvek se zalažući za interese vojske (kad su vođene debate o vojnom budžetu).
U Skupštini, Mišić je dizao na noge sve poslanike u svojim oštrim napadima na protivnike prevrata od 29. maja 1903. godine, dokazujući da je prevrat bio revolucija i da vojska, izvršivši ga, nije time počinila izdajstvo prema vladaru, već da je "učinila najbolje mogućno delo za otadžbinu".
Kao poslanik, Mišić je posebno skrenuo pažnju na sebe na tajnoj sednici Narodne skupštine održanoj 15. decembra 1908. godine. Tada je on postavio takva pitanja u vezi sa naoružanjem vojske, da ministar vojni, Stepa Stepanović, nije na njih uopšte mogao da odgovori. Neka od tih pitanja ticala su se javašluka u vojsci, takvih nepravilnosti, da su narodni poslanici bili zaprepašćeni, a Stepa Stepanović, posle svega, bio prinuđen da podnese ostavku...
Imajući i ovaj slučaj u vidu, Krsta Cicvarić je u listu "Novo vreme" ("slobodoumnom organu javnog mišljenja") napisao, da je "Mišić kao poslanik, jedan od retkih časnih izuzetaka u našem savremenom parlamentarnom životu, da je svetao izuzetak". I da je "jedan od onih veoma malobrojnih ljudi u Srbiji koji su uspeli da očuvaju svoju moralnu čistotu u moralno najkaljavijem mestu u našem društvu - u tzv. Narodnoj skupštini".
Nezadovoljan stanjem u vojsci, i držanjem kralja Petra posebno, Mišić je 1909. godine bio jedan od onih zaverenika iz 1903. godine, koji su se izjasnili za svrgavanje dinastije Karađorđevića sa prestola Srbije i dovođenje za vladara jednog engleskog princa.
2. Prvobitni cilj zavere - odstranjenje kraljice Drage s dvora
Prvobitan cilj zavere bilo je odstranjenje kraljice Drage s dvora. Samo to. Protiv kralja Aleksandra (i prema austrijskim dokumentima) u prvi mah nije ništa planirano. Tek kasnije, takoreći u pretposlednjem času, rešeno je da se zaverom obuhvati i kralj Aleksandar - i to na zahtev Petra Karađorđevića, odnosno njegovog predstavnika u Beču Jaše Nenadovića, koji je bio u stalnoj vezi sa zaverenicima u Beogradu.
Ideja da se kraljica Draga ukloni s dvora jednom za uvek rodila se neposredno posle smrti kralja Milana. U krugu oficira kojem su pripadali general Jova Atanacković, pukovnici Aleksandar Mašin i Leonidas Solarević, potpukovnici Damnjan Popović i Đoka Mihajlović. Međutim, prema tvđenju Jovana Avakumovića, koji je za zaveru zadobijen tek u septembru 1902. godine (kad i čuveni beogradski gavan Hadži-Toma, advokat Aca Novaković, Dragomir Rajević i Kosta Jezdić), do prvog razgovora o uklanjanju kaljice Drage iz dvora treba da je došlo znatno ranije - u noći između 11. i 12. jula 1900. godine.
Taj razgovor vođen je u samom dvoru, u ađutantskoj sobi, i u njemu su, sem njega, Avakumovića, učestvovali još i general Vasilije Mostić, general Cincar-Marković, Laza Lazarević, pukovnik Leonidas Solarević i potpukovnik Damnjan Popović, u tom času ađutant kralja Aleksandra. Povod za ovaj razgovor bila je poruka kralja Milana generalu Mostiću, da zatraži od Avakumovića da po svaku cenu spreči ženidbu kralja Aleksandra sa Dragom Lunjevicom, odnosno Mašin.

Kovanje zavere i vrbovanje oficira
Svaki zaverenik imao je zadatak da pridobije 10 novih pristalica
Unapred pristajem i odobravam da g. Avakumović tu ženidbu spreči", rečeno je navodno u toj poruci, "ili uzimanjem ostavke od kralja Aleksandra, ili, najposle, ako ne može biti drugojačije, ma i oduzimanjem života kralju Aleksandru..."
Što se kralj Milan obratio sa ovom porukom generalu Mostiću, a ne samom Avakumoviću, bilo je, na neki način, razumljivo. Mostić je bio jedan od ljubimaca kralja Milana i, sem toga, on je bio taj koji je kralja Milana pozvao u zemlju, da bi sprečio venčanje svog sina. U pozivu kralju Milanu da hitno dođe u Srbiju, Mostić je istakao da je cela vojska spremna da mu pomogne - što je bila istina.
Skoro sve više vojne starešine bile su pristalice kralja Milana i bile su spremne da sve učine za njega. jer, ako iko, a ono ih je on zasipao pažnjom - dok se nalazio na čelu aktivne vojske. On ih je "odlikovao i nagrađivao svakom prilikom", kaže i Ljubomir Kaljević. "Oni su bili njegovi mezimci u svim političkim menama, pa i u onima u kojima su civilni službenici kinjeni i gonjeni..."
Milan neće u Srbiju
Osim generala Mostića, kralju Milanu treba da je uručio poziv da se vrati u zemlju i general Cincar-Marković, tvrdi u svojim sećanjima njegova udovica. Prema njenim zabeleškama, general Cincar-Marković bio je uveren da će kralj Milan "zbog sudbonosnih događaja" odmah dojuriti u Beograd i zbog toga je čak odredio i mesto na obali Dunava, gde je trebalo da ga sačeka pukovnik Lj. Lešjanin. Ali kralj Milan je odbio da dođe u Srbiju. Odgovorio je, navodno: "Kad srpskom narodu konvenira jedna nevaljalica za kraljicu, šta je potrebna moja intervencija".
Protivan ženidbi kralja Aleksandra s Dragom, general Cincar-Marković (prema daljem kazivanju njegove udovice) pokušao je da nagovori mitropolita Inokentija da se i on usprotivi "neprimerenom braku". Ali ovaj nije pristao da išta slično učini, smatrajući da je sve "gotovo", jer se kralj Aleksandar i Draga "toliko vole, kao golub i golubica, a uz to se i ruski car primio za kuma..."
Odbijanje kralja Milana da dođe u Srbiju i spreči venčanje kralja Aleksandra i Drage, a zatim iznenadna smrt kralja Milana u Beču, učinili su da oficiri, upravo oni koji su dugo bili najbliži kralju Aleksandru (Atanacković, Solarević, Damnjan Popović i drugi) reše da se organizuju i silom oružja "oslobode Srbiju nedostojne kraljice".
U prvi mah, organizacija je u svemu imala deset članova - jedan od njih bio je potpukovnik Stevan Ilić, komandant VI pešadijskog puka u Beogradu. Tih deset članova bili su i ostali vođstvo zavere, glavni zaverenički odbor, odnosno komitet, kako se sve kaže u izveštaju austro-ugarskog poslanika od 26. aprila 1904. godine.
Već na prvom sastanku bilo je odlučeno, da svaki član glavnog odbora zadobije za zaveru po 10 oficira, od kojih bi se, potom, imao da organizuje pododbor, kao izvršni organ vođstva zavere.
Isto tako je odlučeno, da svaki novozavrbovani oficir primi na sebe da za zaveru zadobije 10 novih članova.
Strah od osvete
Bilo je, osim svega, dogovoreno, da vođstvo zavere, u saglasnosti sa pododborom izradi plan za odstranjenje kraljice Drage iz dvora. Ali samo za odstranjenje, u čemu su imali obavezu da učestvuju svi pripadnici zavere.
Sa zadobijanjem oficira za zaveru, međutim, nije išlo tako jednostavno, ni tako lako kako se mislilo da će biti - uprkos opštoj mržnji oficira prema kraljici Dragi (Kad je došao čas prevrata, zaveri treba da su pripadala u svemu 102 oficira). Jedni su smatrali da je to nespojivo sa oficirskom čašću, a drugi su hteli da sačekaju najavljeni kraljičin porođaj...
Računajući s tim da do porođaja neće uopšte doći, vođstvo zavere je nastavilo sa vrbovanjem oficira strpljivo čekajući da svakom u zemlji bude jasno da je u pitanju lažna trudnoća. Kad je, naposletku, i zvanično saopšteno da se ne očekuje porođaj kraljice, pristupanje oficira zaveri naglo je ubrzano. Ali porast broja zaverenika ipak nije bio takav da bi se vođstvo zavere smelo odlučiti na planiranu akciju... Na oklevanje vođstva zavere da izvrši što je bilo nameravano, uticao je i strah da bi kralj Aleksandar, koji je "strašno voleo" Dragu, mogao da zbog nje - izvrši samoubistvo. Isto tako jak strah postojao je od kraljeve osvete - u slučaju da nameravana akcija uspe kao i u slučaju da ne uspe.
Na ubistvo i uopšte neku meru protiv samog kralja Aleksandra, u prvo vreme nije se uopšte mislilo.
Genčićeva uloga
Vremenom, vođstvo zavere je uspelo da okupi oko sebe ne 100, kako se sve tvrdi, već blizu 200 oficira, u Beogradu u prvom redu, ali i u unutrašnjosti, u Nišu i u nekim drugim gradovima. I tada, kad se dotle stiglo, pala je odluka da se u zaveru uključe i neke političke ličnosti. To je urađeno i iz tog razloga što se mislilo da bi one, u slučaju potrebe, mogle da budu iskorišćene za intervenciju kod kralja Aleksandra - ako bi se on rešio da posle proterivanja kraljice Drage s dvora "počini kakvu glupost" ili ako bi mu palo na pamet da se osveti oficirima-zaverenicima...
Po predlogu generala Atanackovića, u vođstvu zavere, u glavni zaverenički odbor, akceptiran je, prvo, Đorđe Genčić, ministar policije kralja Aleksandra - u vreme Ivanjdanskog atentata 1899. godine.
Za Genčića je bilo znano da je veliki privrženik kralja Milana i, u isti mah, ogorčeni protivnik kraljice Drage. Znalo se takođe da je vrlo vešt čovek, da ima jake veze sa drugim političarima i javnim ličnostima u Beogradu i da bi mnogo mogao učiniti da zavera uspe.

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 01 Сеп 2005, 11:35

Atentat samo na kraljicu
Zaverenici su 1902. planirali da u insceniranom atentatu ubiju samo Dragu, a da Aleksandru poštede život
Do prvog sastanka vođstva zavere i Genčića treba da je došlo, prema austrijskim dokumentima, 14. septembra 1902. godine, u stanu majora Luke Lazarevića.
Neka dva meseca posle Genčića, uoči Božića, 24. decembra 1902. godine, u glavni zaverenički odbor akceptiran je potpukovnik Petar Mišić, koji će se jednog dana ispiliti u najnepomirljivijeg protivnika oficira - izvršilaca prevrata, kad oni budu osnovali svoju tajnu organizaciju, Crnu ruku. Njega je u zaveru uveo major Luka Lazarević. A to se desilo uprkos Mišićevim višestrukim izjavama, da je bolje da na prestolu Srbije bude "jedno govno od Obrenovića nego jedna karađorđevićevska ciganska skitnica".
Oboje ili ništa
Po priključenju zaveri, Mišić je zauzeo sasvim drugi stav. Sad je govorio potpuno drukčije... Treba da je bio prvi koji je izjavio da ne treba mnogo razmišljati o tome šta da se radi s kraljem i kraljicom. Jednostavno, treba oboje ubiti...
Tako kao Mišić nisu mislili svi članovi glavnog odbora, a ni svi članovi pododbora u Beogradu. Jedan dobar deo pripadnika i glavnog odbora i pododbora, kao potpukovnik Borivoje Dragašević, nije bio ni za kakve mere prema kralju Aleksandru, već samo za odvajanje kraljice od njega. Došlo je dotle, da je na sastanku glavnog zavereničkog odbora, održanog 30. juna 1903. godine, više članova izjavilo (kako se navodi u izveštaju austro-ugarskog poslanika) da nipošto neće uzeti učešća u svrgavanju s prestola kralja Aleksandra, ali da nikom neće ni odati da se tako što sprema. Svoju izjavu oni su i potpisali, uz napomenu da svojim drugovima-zaverenicima "daju pravo" da ih streljaju u slučaju da prekrše datu reč.
Kad je Mišić predložio da se ubiju i kralj i kraljica, već je bio gotov plan kako da se izvrši uklanjanje kraljice Drage (plan je bio završen još u septembru 1902. godine, pred akceptiranje Đorđa Genčića u glavni zaverenički odbor). Po tom planu, trebalo je da se prilikom jedne svečanosti inscenira atentat na kralja Aleksandra... Tobožnji atentator imao je da zapuca iz revolvera u pravcu kralja, ali da puca tako visoko da ga ne pogodi.
Odmah zatim je jedna grupa odabranih oficira imala da pritrči kralju Aleksandru i kraljici Dragi, obrazuje krug oko njih, a jedna druga da opkoli "atentatora", tobož ga uhapsi i potom na ulici omogući mu da se skloni u sigurnost. U opštoj gužvi, grupa oficira čiji je zadatak bio da stvori krug oko kralja i kraljice, trebalo je da odvoji kraljicu od kralja, odvede je do pripremljenih kola i odveze, na kraju, na obalu Save, tamo strpa u čamac i nasred reke baci u vodu...
S ovim planom Genčić nije bio potpuno saglasan. On je predložio da kraljicu Dragu, čim tobožnji atentator otvori vatru u pravcu kralja, zgrabe lica u civilu i sprovedu je u njegov vinograd. Kralju je pak trebalo da bude saopšteno da je atentat organizovan samo zbog kraljice...
Nešto kasnije, a posle susreta sa predstavnikom Petra Karađorđevića kod austrijske vlade u Beču (Jašom Nenadovićem), na sastanku glavnog zavereničkog odbora od 10. oktobra 1902. godine, Genčić je izjavio (po dogovoru sa Nenadovićem) da plan po kojem je trebalo ukloniti samo kraljicu Dragu - nije dobar. S obziromna to da kralj isuviše voli kraljicu, rekao je Genčić, on ne bi nikako pristao da se ni za trenutak odvoji od nje. Ako bi kraljica bila ubijena, i on bi izvršio samoubistvo...
Po Genčićevim rečima, za rešenje celog pitanja postojale su samo dve mogućnosti: ili da se od svega dignu ruke ili pak da se zajedno uklone i kralj i kraljica. U ovom drugom slučaju, kralj bi se mogao primorati da abdicira, silom otera s prestola ili jednostavno ubije zajedno s kraljicom. Protiv ovih dveju poslednjih kombinacija izjasnili su se, uz druge, pukovnici Mašin i Solarević, i potpukovnik Stevan Ilić. Polazeći od toga da Obrenovići imaju velike zasluge u Srbiji, i da su u vojsci popularni, oni su izrazili mišljenje da bi ipak od svega bilo najbolje da se ne preduzima ništa, svejedno što će "jedna kurva ostati da sedi na srpskom prestolu".
Sve do 14. januara 1903. godine, diskutovalo se o tome šta da se preduzme. A tada je pao predlog da se "niko ne ubija", već da se kralj i kraljica samo primoraju da siđu s prestola i napuste Srbiju. Kako se mnogi članovi glavnog zavereničkog odbora ni s tim nisu složili, celo pitanje stavljeno je na dnevni red još jednom, 30. januara 1903. godine - i tada je većinom glasova usvojen prvobitni predlog da se kralj i kraljica samo proteraju iz zemlje.
Licitiranje krunom
Po donošenju ove odluke, u glavnom zavereničkom odboru postavilo se pitanje ko treba da bude novi vladar Srbije. To pitanje postavio je prvi Đorđe Genčić, za koga se danas zna da je, u međuvremenu, srpsku kraljevsku krunu nudio kako jednom nemačkom princu tako i jednom ruskom knezu... Pre nego što se išta preduzme protiv kralja Aleksandra i kraljice Drage, a poslednji je čas da se nešto učini, rekao je Genčić, mora se znati koga treba da izviče za vladara...

Uloga Đorđa Genčića u zaveri
Major Lazarević hteo crnogorskog princa na čelu Srbije
General Atanacković, Aleksandar Mašin, Leonidas Solarević, Dragomir Rajović i neki drugi članovi glavnog zavereničkog odbora izjasnili su se za izbor jednog stranog princa za kralja Srbije. Otac majora Luke Lazarevića, u čijoj je kući održan ovaj sastanak, kao i svi sastanci potom, izjavio je da Srbija ima zaslužnu dinastiju Karađorđevića i da nema nikakve potrebe da se na presto dovodi nova dinastija.
Nasuprot svom ocu, major Luka Lazarević bio je za to da vladar Srbije bude crnogorski princ Mirko, već i zato što je on ženidbom postao rođak Obrenovića, a i zato što je,preko svog oca,bio u srodstvu sa tri ugledne evropske dinastije. za princa Mirka bio je i Damnjan Popović. Kako je, međutim, većina ipak bila za Petra Karađorđevića, to je on, na kraju sastanka, i prihvaćen kao kandidat za kralja Srbije.
Odluka o ubistvu
Da bi o tome obavestio predstavnika Petra Karađorđevića, Jašu Nenadovića, Genčić je hitno otputovao u Beč. A kad se vratio s puta, na iznenađenje većine članova glavnog zavereničkog odbora, on je odjednom zatražio da se izmeni odluka po kojoj su kralj Aleksandar i kraljica Draga trebalo da budu samo proterani iz Srbije. Zatražio je da se oni - ubiju. Kako je objasnio, to i nije bila toliko njegova želja, koliko zahtev kandidata za novog kralja, Petra Karađorđevića...
Prema izjavi Jaše Nenadovića Milošu Bogićeviću, kralj Petar treba da je tada izjavio, "da on neće stupiti na presto Srbije, sve dok je i jedan Obrenović u životu..."
U raspravi koja je nastala posle Genčićevog saopštenja, najglasniji su bili pukovnici Mašin i Solarević. Oni su se najenergičnije usprotivili predlogu da se kralj Aleksandar i kraljica Draga liše života. Ali, kad se opet jednom pristupilo glasanju, ostali su u manjini. Većina je bila za ubistvo kralja Aleksandra i kraljice Drage.
I Mašin i Solarević povinovali su se ovoj odluci. Mašin je čak pristao da zajedno sa Damnjanom Popovićem i Petrom Mišićem izradi plan ubistva...
Po tom planu bilo je predviđeno da se ubistvo kralja Aleksandra i kraljice Drage izvrši na Cveti, u kalemegdanskoj tvrđavi. Izvršilac je trebalo da bude Petar Mišić sa svojim pukom... Jedan oficir, koji je uživao kraljevo poverenje, u određenom trenutku trebalo je da priđe kralju Aleksandru i saopšti mu da mu preti opasnost od atentata i preporuči mu da se pod zaštitom Mišića, zajedno sa kraljicom, skloni u zgradu generalštaba na Kalemegdanu, gde bi, potom,, ubistvo bilo izvršeno. Za ovaj zadatak izabran je, na predlog Genčića i majora Luke Lazarevića, a uprkos protivljenju Petra Mišića, kraljev ađutant potpukovnik Mihailo-Mika Naumović, unuk onog Nauma koji je zajedno sa Karađorđem, po nalogu kneza Miloša, ubijen 1817. godine u lugu sela Radovanja.
Pridobijanje potpukovnika Naumovića za ovaj zadatak trebalo je da se ostvari preko jednog njegovog dobrog znanca (i navodnog ljubavnika njegove žene), Crnogorca poreklom.
Kad su, zatim, došle Cveti, a kralj i kraljica se nisu pojavili u tvrđavi, zaverenici su pomislili da je potpukovnik Naumović izdao celu stvar. Ali to nije bilo tačno. Ispostavilo se da mu njegova supruga nije o svemu ništa ni kazala...
Posle svega, i kad je od žene napokon saznao šta se od njega traži, Naumović se povezao sa vođama zavere i pristao da izvrši svaki zadatak koji mu se da.
Drugi plan
O saradnji u zaveri on je imao i jedan dug razgovor sa Petrom Mišićem. Bilo je to neposredno posle martovskih demonstracija... Tada je rekao da se ne sme sumnjati u njega, jer on mrzi Obrenoviće iz dna duše...
Uz saglasnost ostalih članova glavnog zavereničkog odbora, Mišić je, posle toga, imao još jedan razgovor sa potpukovnikom Naumovićem. I dogovorio se tada s njim, da on učestvuje u realizaciji jednog drugog plana, koji je predviđao da se ubistvo kralja i kraljice izvrši u samom dvoru, u konaku.
Izrada ovog novog plana bila je poverena pukovniku Mašinu. Pored ostalog i zato što je on bio dobro upoznat sa rasporedom prostorija u konaku i uopšte sa prilikama u dvoru.
Da proveri ispravnost i sprovodljivost plana, bio je određen Petar Mišić. On je našao da je Mašinov plan potpuno u redu i da se bez daljeg može realizovati.
Problem za Mišića, međutim, bio je Naumović. Sumnjajući u njega (svakako i iz animoziteta prema njemu), on je rešio da ga stavi na probu. Način na koji je to učinio bio je sledeći: saopštio mu je Mašinov plan u obrnutom smislu i rekao mu pri tom, da je za ulogu koja je prvobitno bila njemu namenjena, određen kapetan Leontijević.
Prostorije
Kad mu je Mišić sve to rekao, potpukovnik Naumović je razrogačio oči i rekao da je plan koji mu je saopšten morao načiniti neko ko uopšte ne poznaje ni raspored prostorija ni prilike u konaku, a zatim, da je plan upravo tako koncipiran da bi zaverenici mogli lako biti savladani, tim pre što je u sve uključen kapetan Leontijević.
Ovim svojim rečima potpukovnik Naumović je razbio sve Mišićeve sumnje u sebe i bio je bez rezerve prihvaćen i odmah upućen u pravi plan.

Konačna odluka o ubistvu Obrenovića
Vođstvo zavere odlučilo da se ubistvo kralja Aleksandra i kraljice Drage izvrši u dvoru.
Tog dana, kad je upućen u pravi plan napad na dvor, i ubistvo kralja Aleksandra i kraljice Drage, potpukovnik Naumović je potpisao Mišiću priznanicu na 50 hiljada franaka - kaže se u izveštaju austro-ugarskog poslanika u Beogradu. To je, navodno, bila njegova cena za učešće u zaveri - radi osiguranja porodice, kako je rekao, taman kao da je slutio da će 29. maja biti i sam ubijen - od zaverenika kojima se bio priključio.
Koji dan potom, 27. maja, pala je konačna odluka u glavnom zavereničkom odboru da se kralj Aleksandar i kraljica Draga ubiju u noći između 28. i 29. maja...
Zavera
Postoje izvesne činjenice koje dopuštaju da se zaključi da bi kralj Aleksandar i kraljica Draga verovatno bili ubijeni 1903. godine i da nije uspela oficirska zavera. Oni bi pali kao žrtve dobro pripremljenog atentata koji je trebalo da izvrši jedan upravo neustrašivi mlad čovek, po imenu Savatije Milićević.
Rođen 1876. godine (u godini u kojoj i kralj Aleksandar Obrenović) u selu Pavlica u Studeničkom srezu, Čačanski okrug, Milićević je rano došao u sukob sa zakonom. Ubio je, po svemu sudeći za račun nekih radikala, načelnika Studeničkog sreza, izvesnog Jasnića, i odmetnuo se u hajduke.
Progonjen od potera kao divlja zver, Milićević je morao da napusti Srbiju. Probio se do Kosova, i tu je, kao oružnik, stupio u službu arnautskog prvaka Mule Zeke. Sa Kosova, posle nekoliko godina, prebacio se u Crnu Goru i priključio se radikalskim prvacima odbeglim iz Srbije - proti Milanu Đuriću i Ranku Tajsiću.
Početkom maja 1903. godine, na koji način i kako - ne zna se, tek Milićević se obreo u Trstu, gde su ga dočekali ljudi koji su bili protivnici kralja Aleksandra Obrenovića.
Po nekim pokazateljima, ljudi koji su dočekali Milićevića u Trstu, mogli su najpre biti poverenici Jaša Nenadovića, predstavnika Petra Karađorđevića u Beču. Ta okolnost dopušta zaključak da je lako mogućno da je Nenadović, preko jednog takvog desperadosa kakav je bio Milićević, hteo da ostvari ono na šta se zaverenici u Beogradu nisu mogli dugo da odluče, naime, da liše života i kralja Aleksandra i kraljicu Dragu.
Iz Trsta, koji je tada pripadao Austro-Ugarskoj, Milićević se prebacio u Beograd. Njegova glavna veza u Beogradu treba da je bio Aksentije Rujanac Baceta, delovođa blagajnika ministarstva spoljnih poslova Milutina Stepanovića, koga je lično kralj Aleksandar osumnjičio da pripada zaveri "sklopljenoj protivu njegovog života". Na ovo upućuje i prijateljstvo između Bacete i Milićevića posle prevrata, a zatim i zajedničko četovanje u Makedoniji i na Kosovu.
Atentator
Kad je Milićević tačno u dan stigao u Beograd - to je izvesno. Po jednoj verziji on se ilegalno prebacio iz Zemuna u Beograd, a po drugoj - u Beograd je stigao iz Novog Sada, spakovan u jedan sanduk tako da je malo nedostajalo pa da se u njemu uguši...
Kako kaže M. Milenović, istraživač četničkog pokreta u Srbiji 1903-1918. godine, Milićević je u pogodnom momentu trebalo da uskoči u kraljevski ekipaž i ubije i kralja Aleksandra i kraljicu Dragu... "Gvozdenih nerava i pouzdan da će izvršiti sve što naumi", veli Milenović, "Savatije se počeo mirno spremati da sprovede tu odluku, bez obzira na to što bi pri tome imao i sam da pogine..."
To isto što je izneo Milenović, rekao je i Al. Jovanović u napisu "Vojvoda Savatije", objavljenom u Letopisu Matice srpske. Razlika je samo u tome, što Al. Jovanović tvrdi da se Milićević sam ponudio zaverenicima od 29. maja da izvrši atentat na kralja Aleksandra i kraljicu Dragu.
Akcija
Pošto je u međuvremenu vođstvo zavere, a posle dogovora Đorđa Genčića sa Jašom Nenadovićem u Beču, odlučilo da se sa ubistvom kralja Aleksandra i kraljice Drage više ne okleva, i da se ono izvrši u dvoru, Milićevićeva akcija je otpala. Prema mišljenju Al. Jovanovića, zaverenici su odustali od toga da Milićević izvrši atentat na kraljevski par zato što su se bojali da bi on usled nepredviđenih okolnosti mogao da ne uspe...
Mada nije izvršio zadatak zbog kojeg se prebacio iz Crne Gore u Trst, a zatim iz Trsta u Beograd, zaverenici nisu zaboravili na Milićevićevu spremnost da žrtvuje vlastiti život samo da bi ubio kralja Aleksandra i kraljicu Dragu. I odmah posle prevrata oni su ga obasuli velikom pažnjom... Prvo je bilo ukinuto rešenje o njegovom proglašenju za hajduka, a zatim je postavljen za službenika ministarstva spoljnih poslova. Kao poverljiva ličnost upućen je na rad u Bitolj, u srpski konzulat - pod imenom Sava Milošević. Njegov zadatak bio je da se angažuje u četničkoj akciji u Makedoniji.
Za zadatak koji mu je bio poveren u Bitolju, Milićević je bio kao rođen. Bio je "ludo smeo" i - veliki ćutljivac. Jedva i da je otvarao usta... A ono što bi i prevaljivao preko jezika, bilo je više mrmljanje, skup međusobno jedva povezanih rečenica. Ponekad, međutim, ali samo ponekad, umeo je i da se raskravi i da priča živo i zanimljivo. Ali da ume i da se nasmeje, to se kod njega nikad nije videlo.

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 01 Сеп 2005, 11:37

Uloga Nikole Pašića u atentatu
Nikola Pašić je u svim krugovima važio kao dobar čuvar tajne
Kao četnik, i vojvoda četnički, istakao se velikom hrabrošću. Pravo čudo od junaštva pokazao je u poznatoj bici na Čelopeku, u aprilu 1905. godine. Ratna sreća, međutim, nije ga dugo služila. Opkoljen od Turaka i Arnauta, u selu Velika Hoča, izgoreo je u kuli u koju se bio sklonio: 6-7. juna 1905. godine po novom kalendaru.
Posle smrti, Milićević je od jednih bio slavljen kao veliki borac, a od drugih - pored ostalog i zbog svoje bezobzirnosti prema neprijatelju i svima onima koji bi mu se isprečili na putu - pominjan je s prezrenjem i nazivan čak i krvolokom... U beleškama "Konsulskih pisama" Milana Rakića (na strani 313), rečeno je, na primer, da je o njemu građen mit "uz upadljivo nastojanje da se umanji činjenica da je ranije ubio sreskog načelnika".
Ako bi se htela načiniti rang-lista onih koji su najviše doprineli uspehu zavere od 29. maja, Đorđe Genčić bi morao na toj listi dobiti jedno od prvih mesta, ako ne i prvo. Bez njega, bez njegovog povezivanja sa predstavnicima Austro-Ugarske i Rusije, zatim sa predstavnikom Petra Karađorđevića u Beču, da se samo to pomene, glavni zaverenički odbor ne bi se usudio da digne ruku na kralja Aleksandra i kraljicu Dragu, taman da je i bio od prvog časa jedinstven u svom stavu šta mu valja činiti.
Daleko od toga da u glavnom zavereničkom odboru bude "samo prisutan građanin", kakav je slučaj bio sa Jovanom Avakumovićem, koji će posle prevrata postati predsednik prve, "revolucionarne", vlade, Genčić je razvio takve aktivnosti da je zaslužio da bude proglašen za "dušu zavere" - već kako su to prvi učinili analitičari u ministarstvu spoljnih poslova Austro-Ugarske.
Prva i najveća Genčićeva zasluga bila je ta, da je, preko svojih veza, osigurao podršku zaveri i vlade Austro-Ugarske i vlade Rusije.
Tog mišljenja, da je Genčić bio "stvarna duša zavere", bio je i njegov tast (a posle prevrata njegov veliki protivnik), poznati beogradski advokat toga doba, Aca Novaković. Po njegovim rečima, iskazanim upravo onda kad je s Genčićem bio u velikoj zavadi, Genčić nije bio samo "duša zavere", nego i njen "začetnik i glavni organizator".
Miljenik kralja Milana, i jedan od najpouzdanijih ministara kralja Aleksandra, Genčić je bio obrenovićevac iz ubeđenja. Kao ministar policije u vreme Ivanjdanskog atentata 1899. godine, u svemu udovoljavajući volji kralja Aleksandra i kralja Milana (tada već ekskralja i "samo" komandanta aktivne vojske), on je na stotine ljudi bacio u negve i zatočio u kazamate kalemegdanske tvrđave, u ćelije u kojima se nije znalo kada je dan a kada noć. Među tim nesrećnicima nalazio se i Nikola Pašić...
Po ličnom Genčićevom naređenju, Pašiću je teški okov stavljen i na ruke i na noge, tako da se nije mogao ni pomaći niti išta sam za sebe učiniti. A kad je na intervenciju vlada Rusije i Austro-Ugarske, kralj Aleksandar morao da odustane od slanja Pašića na gubilište, Genčić se primio jedne krajnje nečasne uloge. Primio se da Pašića navede na bacanje na kolena pred kraljem Aleksandrom i kraljem Milanom.
Uopšte ne pominjući Pašiću da je na intervenciju Rusije i Austrougarske dvor odustao od njegovog slanja na gubilište, Genčić je vođi radikala danima ulivao u glavu, da život može spasti samo tako ako kralju Aleksandru uputi molbu za milost...
Satrven mrakom, memlom i jezom tamnice, obrvan i fizičkim i moralnim mukama, pun briga za svoju porodicu, tada već u 54. godini života, Pašić je, 10. avgusta 1899. godine, pristao da učini ono što je od njega stalno i uporno tražio Genčić - po nalogu krune, a sve tobož iz prijateljskih pobuda. Drhtavom rukom, držeći pero samo vrhovima prstiju - zbog okova - napisao je kralju Aleksandru molbu za milost.
Mada se tako poneo, Genčić se busao u grudi da je upravo on spasao život vođi radikala. U to je on nastojao da uveri i samog Nikolu Pašića.
Kad je pristupio zaveri, i u dogovoru sa njenim vojnim vođstvom pokušao da za zaveru zadobije viđene političare, Genčić se prvo setio Pašića, koji je u svim krugovima važio za čoveka rođenog da čuva tajnu i, sem svega, za čoveka koji je imao sve razloge da bude protiv dinastije Obrenović.
Razgovor s Pašićem Genčić je počeo izdaleka, nagovestivši, kao prvo, mogućnost "eventualnog legalnog udaljenja kraljice Drage iz zemlje". Shvativši odmah pravi smisao toga što je Genčić rekao, Pašić je odgovorio da je to stvar koja se tiče samo kralja Aleksandra, i da on treba o tome da odluči. Ako bi se kralj rešio da se razvede, on, Pašić, sa svojim pristalicama, pružiće mu najveću podršku, ali samo njemu.
Kako navodi nemački, i u isto vreme austro-ugarski profesionalni obaveštajac, Albin Kučbah, Pašić nije hteo da ode na opširniji razgovor u vinograd advokata Novakovića - mada je to Genčiću bio obećao. Umesto da ode na taj razgovor, on se na brzinu spakovao i, nikom ništa ne govoreći, sa celom porodicom otputovao na more, u Opatiju... "Računao je", kaže Milan Gavrilović, "da će, ako zavera ne uspe on ipak odgovarati, iako je on nije stvorio ni vodio. A ako uspe, on i inače dolazi na vladu. Civilni zaverenici su mu zamerili, stranka ne..."
Tri godine posle prevrata, u govoru u Narodnoj skupštini, Pašić je zaverenicima odao puno priznanje za ono što su učinili 29. maja 1903. "Sve ono što je bilo pre 29. maja", rekao je, "sve je to jedna žalosna istorija srpskog naroda, koji se borio ali nije mogao da doskoči zlu... Delo od 29. maja nije zločin, jer ako je zločin, onda su zločini i sve bitke u svetu koje postoje za slobodu".
Iako je ovim rečima Pašić odao priznanje i samom Genčiću, Genčić mu nije mogao oprostiti što ga je svojevremeno ostavio na cedilu, odbivši na "pašićevski način" da se priključi zaveri.
Dva sveta, Genčić i Pašić se, i bez toga, posle prevrata, nisu nikad jedan drugom približili...


[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable