Romanovi

Уредник: koen

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 28 Мај 2016, 13:17

Татјана Николајевна Романов
Слика
Била је Велика књегиња од Русије, друга кћерка цара Николаја II и његове жене Александре Фјодоровне. Рођена је 11. јула 1897. године, а умрла је са само 21 годином, 17. јула 1918. године, када су њу и њену породицу стрељали бољшевици. Татјану Романов су често описивали као најлепшу Цареву кћерку. Била је омиљена својој мајци, Царици Александри. Свог најбољег пријатеља је видела у својој старијој сестри Олги, са којом је делила собу и "титулу" Великог пара. Њима је касније, додељен пук војника Елизаветских девојака и дат ранг пуковника. У време Револуције, Татјана је заједно са мајком и сестром Олгом неговала рањене војнике попут праве болничарке. Свом млађем брату Алексеју била је као друга мајка у Тоболску, селу где је породица Романов била заточена неколико месеци. Бринула је о њему када мајка није била у тој могућности. Након што је добила мале богиње, нагло је смршала и променила се. Када су је стрељали, имала је само двадесет и једну годину.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 28 Мај 2016, 13:17

МАРИЈА НИКОЛАЈЕВНА РОМАНОВ
Слика
Марија је рођена 14. Јуна 1899. и била је трећа руска принцеза у породици Николаја и Александре. Ова принцеза била је прави анђео породице а уједно и Николајева миљеница. Права лепотица са дугом смеђом косом и великим плавим очима које су у породици биле познате као «Маријине зделице» Изузетно љупка и топла девојка изјавила је да јој је жеља да се уда за руског војника и има 20 деце. Остале сестре нису је сматрале правом сестром, јер је била толико добра да никада није упадала у невоље. Николај је често говорио за Марију де се боји да јој не нарасту крила..

Заједно са Анастасијом делила је собу и ове две сестре биле су познате као «Мали пар». Осјећала се и велика доминација енергичне Анастасије над најмирнијом принцезом. Марија је била пунија девојчица у детињству али након напада богиња постала је јако мршава. Изузетну храброст показаће за време боравка у Сибиру пре стрељања. Било јој је 19 када је убијена.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 28 Мај 2016, 13:18

АНАСТАСИЈА НИКОЛАЈЕВНА РОМАНОВ
Слика
Анастасија је рођена 5. Јуна 1901. и била је најмлађа кћерка Николаја и Александре. Имала је смеђу косу и плаве очи и била enfant terrible породице у којој је глумила клауна. С обзиром да је имала три старије сестре све до тада већ је било виђено и она је преузела улогу забаве у породици. Заједно са Маријом делила је собу. Њих две су биле «Мали пар породице «. Захваљујући својој енергичности и ентузијазму Ансатасија је имала велик утицај на своју омиљену сестру. Била је јако мршава и ниска али за време кућног притвора Романових постала је дебља и ментални развој најмлађе принцезе био је јако успорен. Иако је тада проживљавала тешке тренутке успевала је, још увијек, дa забави и растерети своју породицу својим маштовитим представама.

Већина људи заиста верује да је Анастасија погинула у својој 17. години на стрељану Романових у Сибиру. Али, постоје претпоставке да је преживела. Иако су се провела многа истраживања и јавност била заиста заинтересована за ову мистерију , судбина Анастасије остаће неразрешена мистерија 20. века.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 28 Мај 2016, 13:18

АЛЕКСЕЈ НИКОЛАЈЕВИЧ РОМАНОВ
Слика
Алексеј, најмлађе дете царског пара Николаја и Александре, рођен је 12. августа 1904. године. Имао је плаву косу и плаве очи и био једини наследник царског трона. Родитељи су му угађали у потпуности и давали све што је могао да пожели. Изгледало је да је на свет дошао здрав руски наследник, све док беба није напунила доба од 6 седмица. Дошло је до крварења на пупку и родитељи су ускоро схватили да Алексеј има хемофилију- болест која узрокује згрушавање крви. Као дете, Алексеј је морао да пази када се играо јер би свака повреда довела до слевања крви у зглобове и настајала би неподношљива бол.

За младог принца увек су ту биле две медицинске сестре које су га штитиле и помагале да се не повреди. За време читавог детињства за њега је увијек ту био Деревенко, морнар у руској морнарици који ге је носио при сваком нападу али који га је и оставио после Октобарске револуције. Међутим, други морнар, Нагорни наставио је да га његује за време кућног притвора Романових.

Иако је имао много људи око себе, Алексеј се често повређивао. Са 8 година је замало преминуо од напада хемофилије. Био је код Спала на породичном одмору када је претрпио повреду на горњем делу ноге. Чинило се да се опоравља али је крварење постало горе и скупило се у зглобове што му је проузроковало невероватну бол. Тада су Романови примили од сибирског монаха Распућина који им је поручивао да ће Алексеј да живи . Сутрадан је следио брз опоравак. Те кобне ноћи, када су убијени, Алексеј је био толико болестан да није могао да хода, те га је отац, цар Николај, носио у наручју до смрти. Убијен је у својој 13. години.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 28 Мај 2016, 13:19

Слика

Три фаталне одлуке

Пише: Жика Срећковић
ТРИ последње значајне одлуке које је донео Никола ИИ - ступање Русије у Први светски рат (понајмање због тога да би заштитио своју словенску браћу), преузимање врховне команде над војском и одрицање од круне - биле су фаталне и по империју и по њега самог.
Русија је ушла у рат неспремна. Еуфорију, коју су пратили почетни успеси у Галицији и на јужном фронту, убрзо је потиснула потиштеност и очајање због пораза у источној Пруској. Године 1915. - била је изгубљена Пољска, а поред ње Литва и Курландија. Број избачених војника из строја премашио је те године цифру од два милиона људи.
Усред те трагедије, Никола је у августу 1915. сменио великог кнеза Николаја Николајевича и лично преузео команду над оружаним снагама. Мотиви који су стајали иза ове Николине друге одлуке различито су тумачени. Једни су били убеђени да је цар, уверен у своју популарност и ауторитет, тиме намеравао да поправи пољуљани морал војске, други су пак тврдили да су разлози били личне природе. До цара су допрле гласине да се у престоници ковала завера против њега и да су завереници намеравали после његовог свргавања да понуде круну његовом стрицу Николају Николајевичу.
Ова Николина одлука о преузимању команде над војском, донета упркос одвраћању његових најближих и највернијих сарадника, озлоједила је војну врхушку, која је, уз сва уважавања, цара сматрала преиспољним војним дилетантом.
НИКОЛА Александрович Романов је стекао у младости сасвим солидно образовање. За тринаест година, колико је трајао његов духовни дрил, његова интересовања за време тог курса (специјално за њега прављеног, под надзором његовог оца, али ипак гимназијског новоа) била су много већа за оне области које би пре пристајале неком потоњем интелектуалцу тзв. општег типа него једном владару. Веома је успешно савладао три страна језика, са чиме се мало ко од његових савременика могао похвалити - енглески, француски и немачки - а преко мајке, данске принцезе Дагмар, делимично и дански. Руску литературу познавао је веома добро, а ни светска му није била страна. Траљаво су му "ишли" они предмети који би могли да се сврстају у практичну обуку за управљање земљом - права и економија.
Најмање дара је, изгледа, испољио у најважнојој области, по ондашњим мерилима, у савлађивању војних вештина. За време обуке у Преображењском пуку, у коме је служио две године као млађи официр, као и на сезонским курсевима, у коњичком и артиљеријском пуку, није се посебно истицао. Упркос томе што је био царев син једва је догурао до чина пуковника. Команданти фронтова, сујетни генерали и професионални војници, никако нису могли да се помире сада са тим да примају наређења од једног приученог и на силу произведеног пуковника.
Није, међутим, Никола озлоједио само генерале већ и обичне поданике. Одлазећи на фронт, он је у Петрограду оставио да земљом управља његова супруга Александра Фјодоровна, уз помоћ, како се веровало, њиховог заједничког пријатеља, пророка и исцелитеља, полуписменог, али веома утицајног Григорија Распућина. И Александра Фјодоровна и Распућин су били отворено против рата са Немцима. Царица због свог порекла (у том тренутку готово да је нико више није ни ословљавао именом или титулом, већ поспрдно "она Немица") и личних емоција, а Распућин због својих црних слутњи и визија да тај рат "само може да донесе велику несрећу". Без обзира на њихове мотиве, то у том тренутку није било нимало патриотски и звучало је као светогрђе.
МНОГИ савременици, који су добро познавали Николу Другог, описивали су га као слабог и безвољног човека и та његова особина, по мишљењу и неких историчара, била је на граници патологије. Тврдило се да је вазда био под нечијим утицајем, најпре под мајчиним, а потом под много погубнијим - утицајем своје жене.
Није спорно да је Александра Фјодоровна волела да се меша у ствари које су спадале искључиво у надлежности њеног супруга, али не у већој мери него што то чине и друге супруге. Када се пажљивије подвргну анализи одлуке којима је она директно или индиректно кумовала, слика је знатно друкчија од оне коју је стварала руска штампа пре Фебруарске револуције и после ње, представљајући цара као млакоњу и папучара. Утицај Александре Фјодоровне био је миноран. Све кључне, и по правилу, фаталне одлуке Никола ИИ је донео без икаквог њеног уплитања.
Она није бирала ни непријатеље ни савезнике своје друге домовине, нити је пак учествовала у доношењу одлуке о одрицању од престола, која се тицала и њене судбине. О тој одлуци сазнала је постфестум, и то од других лица, а не од супруга, који није нашао за сходно чак ни да је обавести о тој својој намери.
Ништа мање није претерана ни тврдња да је Григориј Распућин, чудотворац и царичин пријатељ, преко ње остваривао утицај на кадровска решења и државне одлуке. Те тврдње ласирали су они који су, видевши себе као богомдане кандидате на кључним местима у царевини, остали кратких рукава. Ти губитници нису се либили да царици импутирају чак и интимну везу са "божјим човеком", неотесаним и полуписменим сељаком, коме хигијена није била јача страна.
Није у потпуности тачна ни тврдња да је царица инфицирала цара окултизмом. Астологија, призивање духова и друге мистичне "дисциплине" фасцинирале су и Николиног оца и Николину мајку, као и његову баку. Склоност ка окултном у његовом случају била је, рекло би се, наследна. У Александри Фјодоровној цар је само нашао сродну душу.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 28 Мај 2016, 13:19

Најава трагедије

ЦАРИЦА је упознала француског "мага" Филипа истовремено кад и њен супруг и врло брзо је постала најтрофејнија жртва у његовој "каријери". Да све буде поразније него што јесте, царица није престала да му верује чак и онда када се уверила да је његова "прогноза" о њеној бременитости потпуно погрешна.
Филип није био Николајево откриће. Нјега је "препоручила" кнегиња Анастазија (Стана), супруга кнеза Јехстебреског, потоња жена великог кнеза Николаја Николајевича, Црногорка пореклом, ћерка црногорског кнеза Николе ИИ Петровића. Она је Филипа упознала у Ници и препоручила га царици и цару.
После Филипове смрти, преко те исте кнегиње и њене сестре Милице, обрео се на руском двору нови чудотворац - Григорије Распућин. Ова бивша скитница, која је прогласила себе за Божјег човека, оставила је веома снажан утисак на цара и царицу.
Уплив који је Распућин имао на цара, а нарочито на царицу, није био, међутим, ни безначајан и није могао да остане непримећен међу каријеристима свих фела који су се мотали око суверенових скута. Они су веома добро проценили да би преко њега могли знатно лакше да скрену пажњу на себе или да остваре неки свој циљ. Преварили су се, међутим, у рачуници - Распућин је свој уплив љубоморно чувао само за себе. Кад су се дефинитивно уверили да је тај себични човек изневерио њихове наде, устремили су се на њега и ликвидирали га.
ОНО што је царицу, а преко ње и цара, везивало за тог сировог и полуписменог човека, није била његова памет, коју су сви истицали и хвалили у престоничким салонима, већ његов природни и несвакидашњи дар да снагом своје воље, сугестије или на неки други, само њему својствен, начин утиче на људе и појаве. О ефикасности тог његовог дара они су се уверили на случају свог сина, престолонаследника Алексеја. Оно што нису могли најпознатији лекари, Распућину је као од шале успевало. Заустављавао је крварење које је могло да кошта живота малог хемофиличара. Он је пружао малишану помоћ у најдраматичнијим тренуцима, чак и кад није био физички присутан на двору.
Никола Александрович и Александра Фјодоровна били су му бескрајно захвални.
Распућин није имао утицај на цара и на државну политику, у оној мери која му је била приписивана, ни у периоду између 1912. и 1916. године. Пре свега "свети старац", како су га неки тада звали, иако није био ни старац ни светац, није имао никакве политичке амбиције, нити је жудео за тим да буде на власти. Нјему су годили популарност и значај који му је придаван, уважавање које су му указивали и срдачност са којом је приман као гост код најзначајнијих људи тог доба и на томе се, углавном, све и завршавало. Од политике више га је занимало добро пиће и мастан залогај, а није пропуштао ниједну прилику да демонстрира своју мушкост. За живота га је пратио глас да је полно обдарен, а "славу" о његовој потенцији и гениталној позамашности није пронео он сам него петроградске даме.

ГРИГОРИЈЕ Распућин није припадао ниједној политичкој партији нити је био члан била какве тајне или јавне организације. Нису откривени трагови рада ни за једну страну обавештајну службу нити да је био доушник цареве полиције.
Своја уверења и мишљења о појединим људима износио је јавно, у свакој прилици, чак и онда када га нико није за то питао. Лјуде није процењивао на основу њихових дела или потенцијала које су имали. Једноставно их је делио на оне који му се свиђају и оне који му се не свиђају.
Сасвим је могуће да је његов став о појединим људима, када је Николај био у дилеми да ли да им повери неку од државничких фукција, могао да буде језичак на ваги. Али, то пре спада у изузетке него у правило и више сведочи о царевој несигурности него о Распућиновом утицају.
Од његове натприродне моћи и утицаја на цара и царицу много је била јача и погубнија моћ интрига великих кнезова и њихових доконих супруга.
Предосећајући да му се ближи крај, Распућин је упутио писмо цару, чија аутентичност, по свему судећи, није спорна. Као што је и приличило једном аналфабети, писмо је било крајње неписмено. Редактори су, исправљајући његове правописне и стилске грешке, одузели тексту чар аутентичности, али му нису променили смисао:
"...Осећам да ћу се растати са животом до 1. јануара... Господару руске земље, ако чујеш звона која ће те обавестити да је Григорије убијен, то треба да знаш ово: ако то буде твој рођак, који је изазвао моју смрт, тада нико од твоје породице, нико од твоје деце или рођака, неће остати жив, неће проћи ни две године. Нјих ће убити руски народ..."
Најављујући своју, Распућин је истовремено најавио цареву и смрт његове породице и његових многобројних, али не и увек лојалних рођака.
Упркос томе што су на ратиштима били успешнији од Руса, Немци су већ крајем 1915. били веома забринути за крајњи исход кампање на истоку. Нјихове снаге биле су развучене, готово изгубљене у бескрајним руским просторима. Брза победа, на коју се рачунало на почетку рата, сада је била само санак пусти.
Снаге Антанте, глобално узевши, располагале су знатно већим ресурсима, па су немачки стратези дошли до закључка да би се требало што пре, не питајући за цену, извући из руског глиба а потом све расположиве снаге бацити на запад. Нјихове многобројне тајне понуде да се са Русима постигне сепаратни мир биле су узалудне. Никола ИИ се показао чвршћим и поузданијим савезником него што је то ико претпостављао.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 28 Мај 2016, 13:20

Немци кују заверу

ЗАВЕРА која се ковала у петроградским салонима није била ни плод Николине болесне маште нити пак интрига његове тајне полиције. Она се одвијала готово без икакве конспирације у престоници, а у њој су учествовали поред царевих најближих рођака, истакнути чанови Думе и неки генерали. Једна делегација је у њихово име посетила смењеног Николаја Николајевича и "званично" му предложила, да прихвати круну након "посла" који ће они обавити. Овај је, плашећи се могућих последица ако завера не успе, одбио понуду. Заверенике то, међутим, није обесхрабрило. Нису били обесхрабрени ни Немци. Они су имали адут у рукаву. Звао се Парвус.
Фебруарска револуција, која ће довести до абдикације Николе ИИ, изведена је немачким новцем, по сценарију руског Јеврејина Изарела Лазаревича Гелфанда, рођеног 1867. године у месту Терезино, у Минској губернији. Познатији је под именом Парвус, које је сам себи наденуо, а које на латинском може да има тројако значење - млад, скроман и неприметан. Овај "геније зла" био је револуционар, издавач, публициста, марксиста, шпијун, немачки шовиниста (?!) и доктор филозофије. Учествовао је у руској револуцији 1905. и због тога је окајавао грехе у Сибиру, одакле је побегао у Немачку, где је приступио тамошњим социјалдемократама.

ГОДИНЕ 1911. обрео се у Константинопољу у улози пословног човека, чиме је прикривао своју шпијунску делатност за рачун Берлина. Отуда се вратио 1915, са до у детаље разрађеним плановима и практичним упутствима како извести масовни политички штрајк у Петрограду који би потпуно паралисао Русију и био увертира за државни преврат. Упоредо са детаљним препорукама које су се тицале техичког дела извођења те акције, он је у меморандуму предвидео да се, чак и ако се тиме не буде срушила царева власт може формирати привремена влада, с којом би Берлин могао да преговара о примирју и миру. На крају меморандума Парвус је предложио немачкој влади да одреши кесу и да зарад постизања тих циљева финансира групу бољшевика, окупљених око Социјал демократске партије, чији су се лидери налазили у егзилу.
Овај Парвусов меморандум је оставио снажан утисак на немачког секретара за спољне послове Јагова, који је одмах затражио од Министарства финансија да му стави на располагање пет милиона марака за "револуционарну пропаганду у Русији". Тим поводом Парвус је у мају 1915. отишао у Швајцарску, где се срео са Лењином, али тај пут је био узалудан. Обострани анимозитет био је јачи од заједничке жеље да сруше Николу ИИ. Парвус је одлучио да пронађе мање сујетног партнера.
Година 1916. била је релативно мирна и протекла је у оркестрираним и жестоким вербалним нападима преко буржоаске штампе, чије је издавање обилато помагао Берлин, најпре нападима на цареву супругу, а затим и на цара. Никола ИИ је оптуживан да је обични пион у жениним рукама, да она уместо њега управља земљом, а да јој је главни саветник и кадровик опскурни и полуписмени Распућин, с којим је још и у интимној вези.
Таква подметања, често лишена сваког основа, забављала су народ, али су и знатно утицала на пад цареве популарности.
Неуспеси на бојном пољу, као и последице рата, који је улазио у трећу годину, све су се више огледале у разним несташицама и рестрикцијама, расту цена и редовном снабдевању, чак и са оним производима у којима се није оскудевало. То је такође доприносило сатанизацији идола, којем су до јуче поданици клицали и утркивали се ко ће пре да му пољуби руку.
Цар је одједном постао дежурни кривац за све недаће које су их снашле.

ПОЧЕТКОМ 1917. сутација се нагло погоршала, пре свега на фронту.
Цар се одједном нашао трагично сам. Против њега су сада били политичари, генерали и поданици.
Никола се сукобио са либералним политичарима још 1915. године, када се, осокољен успесима на бојном пољу, оглушио о њихов захтев да министре убудуће не поставља он и да они морају за свој рад да одговарају Думи а не њему. Никола је тај предлог категорички одбио.
Штрајк, организован по Парвусовој рецептури, избио је у Петрограду 14. фебруара и на улицама се одједном нашло више од осамдесет хиљада радника. Непосредни повод за то била је несташица хлеба, кога је иначе, за разлику од других прехрамбених артикала, било у изобиљу. Сценаријом је, међутим, било предвиђено (и реализовано) да се онемогући његово допремање. Јачи мотив за излазак народа на улице није се могао смислити.
Радницима у се убрзо придружили и војници. Били су то резервисти који су пролазили кроз обуку у петроградским касарнама пре упућивања на фронт. Нјима је понуђен други мамац који је тешко било одбити. Ако се свргне цар, речено им је, одмах ће се закључити мир са Немцима и они неће морати да иду на кланицу.
Побуна није избила само у Петрограду. Чим су стигле вести да су Петрограђани изишли на улице, побуна је букнула и међу војницима на фронту, где је убрзо наступио процес дотле непознат у историји ратовања - самодемобилизација, која се одвијала таквом жестином и брзином да нико није могао да је спречи, чак и да је хтео. Убрзо је руска армија била потпуно онеспособљена за офанзивна дејства.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 28 Мај 2016, 13:20

Цар жртвује круну

Пише: Жика Срећковић
ЦАР је схватио сву озбиљност сутуације тек када је потпуно измакла контроли. Наредио је генералу Алексејеву да пренесе његово наређење командантима Северног и Западног фронта да одмах упуте војску у Петроград, а за команданта јединице која је требало да угуши побуну поставио је генерал-ађутанта Иванова.
Никола је био забринут, али љут јер су и кнез Голицин и Роздјанко, којима се придружио и његов брат Михаило, покушавали да изнуде од њега оно са чим се није слагао и чему се грчевито опирао пуне две године - да развласти себе. Одговор кнезу Голицину био је кратак и крут: никакве промене у управљању земљом у овом тренутку не долазе у обзир јер гушење побуне у Петрограду и бунт у војсци имају приоритет.
Генерал Иванов, који је добио диктаторска овлашћења и имао царев лични налог да у престоници "у најкраћем могућем року угуши побуну", није могао да обави поверени задатак. Нјега и његове јединице пресрели су побуњеници. Војници су му убрзо отказали послушност и прешли су на страну побуњеника.
Не знајући да је мисија генерала Иванова неславно пропала, цар је одлучио да и сам крене возом из Могиљева у Царско Село, одакле би могао, како је веровао, да утиче на смиривање престоничких политичких страсти. Али, уместо у Царско Село, цар је доспео само до Пскова. Ревлуционари су већ били запосели све главне железничке раскрснице и нико више није могао да му гарантује безбедност.

НАРЕДНОГ дана, 2. марта, цара су узнемириле две непријатне вести, једна гора од друге. Ујутро му је уз доручак сервиран извештај да генерал Иванов није изршио његово наређење и да се престоница налази готово у потпуности у рукама побуњеника, а увече је примио телеграм од председника Думе који га је обавештавао да је даљи опстанак династије Романов на власти могућ само ако одмах абдицира у корист малолетног сина Алексеја и прогласи за регента свог млађег брата Михаила Александровича.

Цар је покушао да се ухвати за сламку спаса. Инсистирао је да се о том предлогу изјасне и главнокомандујући фронтова, рачунајући да и даље ужива њихове симпатије. Резултат је био више него поражавајући. Сви су били за његову абдикацију, укључујући и његовог стрица, Николаја Николајевича, који му је тиме вратио мило за драго због смене са места главнокомандујућег у августу 1915.
Био је то ударац од кога се Никола Александрович Романов неће опоравити до краја живота.
После овог болног сазнања да су против њега били и војни заповедници, који су колико до јуче били спремни да умру за њега, цар, скрхан, послао је телеграм председнику Думе у којем га је обавестио да је већ донео одлуку која се од њега захтева.
Акт о абдикацији у корист сина Алексеја, Никола је потписао 2. марта око 15 часова. После тога је позвао к себи др Боткина и захтевао од њега да му сасвим отворено каже каква је природа болести од које је боловао његов син. Боткин је прогутао кнедлу и рекао му да је она наследна, неизлечива и непредвидива. То је из основа мењало ствар. Већ потписани Акт о абдикацији, сачињен у два примерка, по који су те вечери дошли изасланици Думе, Александар Гучков и Василије Шуљгин, цар је после тог разговора, који га је дотукао, радикално изменио.

У НОВОМ акту за наследника је именовао свог 39-годишњег брата Михаила Александровича Романова, који је у претходном акту фигурирао као регент. Овај папир је потписао нешто пре поноћи, у 23.40. Био је то крај једног изузетно тешког дана и почетак нове драме, сада већ обичног грађанина Николе Александровича Романова.
Михаило Александрович био је формално руски цар, одлуком свога брата, само десет часова и за то време није потписао ниједан званични документ. Он се одрекао круне у корист Привремене владе, коју је Дума формирала још пре цареве абдикације, а којој је Никола својим потписом, у стању потпуне одсутности и скрханости, дао легитимитет. Михаило је донео ту одлуку под притиском који се граничио са отвореном претњом Александра Керенеског, чија је политичка звезда у том тренутку била у успону и чије су амбиције биле знатно веће него што је био положај министра правде који је тренутно заузимао у Привременој влади.
Био је то коначни расплет фебруарске револуције, који многи у Русији још и данас називају Великом, и увод у нове невоље које су тек очекивале Русију.
Да је у Русији изведена револуција и да је свргнут цар Никола Други, Лењин је сазнао у Цуриху, из швајцарске штампе. Он и његови бољшевици у њој нису учествовали чак ни као посматрачи. Али, била је то изванредна прилика да се пришљамче уз победнике и Лењин је још истог тренутка почео да кује планове како да се што пре пребаци до Русије и да се тамо умеша у борбу за власт. У томе су му несебично помогли проверени непријатељи Русије, Немци.
Од тренутка абдикације, па до последњег часа боравка бившег цара у Главном штабу, генерал Алексејев је био у сталном телеграфском и телефонском контакту са Привременом владом, тражећи од ње гаранције за несметани пролаз његовог воза до Царског Села, слободан боравак у њему и допуштење да несметано оде у иностранство са породицом, ако за тим изрази жељу. Они који су пруствовали тим преговрима касније су тврдили да је Привремена влада прихватила све те захтеве.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 28 Мај 2016, 13:21

Цар тражи азил

НА вест да је ухапшен њихов дојучерашњи савезник, Париз и Лондон су различито реаговали. Французи су жалили „сиротог цара“, али су много више били заинтересовани за своје акције у Русији, да ли ће новопрокламована република потписати сепаратни мир са Немцима и хоће ли Привремена влада донети одлуку о отпису дугова бивше царевине, него за судбину Николаја Александровича Романова. Нису му чак ни понудили азил, бар не званично.
Став Лондона, као и британског краља Ђорђа В, који са Николом ИИ није био само у савезничким већ и у рођачким односима, био је нешто обзирнији, али ни до данас није у потпуности разјашњен.
Одмах после Николиног хапшења, енглески посланик у Петрограду Бјукенен предочио је Привременој влади, поступајући по инструкцији британског Министарства спољних послова, да је дужна да предузме све мере како би заштитила бившег цара и његову породицу. Привремена влада га је обавестила 23. марта је донела посебну уредбу којом се бившем цару одобрава да са породицом несметано напусти Русију. Неки историчари наводе да је председник Привремене владе и пре тог упозорења упутио молбу британској влади да пошаље крстарицу која би превезла бившег цара и његову породицу и да је из Лондона стигао позитиван одговор.
ПонаШање британског посланика у Петрограду Бјукенена било је у најмању руку амбивалентно. Одмах после цареве абдикације, он је, обраћајући се Привременој влади, поздравио револуционарне промене које су се догодиле у Русији. Свакако не на своју руку. Лојд Джордж, кад је сазнао преко Бјукенена да је Никола абдицирао, ускликнуо је у Лондону готово усхићено: „Један од ратних циљева већ је остварен“.
У Лондону је преко ноћи дошло до извесног ретерирања, али узроци се различито тумаче.
Једни сматрају да су се и краљ и влада одједном нашли пред дилемом о чијем ће трошку боравити Никола Романов са породицом у Великој Британији, будући да је сву своју готовину, више од двеста милиона рубаља, потрошио на рањенике, инвалиде и њихове породице. Други, пак, тврде да је Никола имао довољно новца у енглеским банкама и да разлог треба тражити у сфери политике. По њима, радикали и социјалисти су били ти који се се енергично успротивили доласку бившег руског цара, а од њих је зависила каква ће бити политичка сцена у Великој Британији после избора који су били на прагу.
Било како било, када је Миљјуков, по налогу Привремене владе, интервенисао код британског посланика Бјукенена, тражећи од њега да убрза припреме за царево пребацивање у Велику Британију, добио је, у најмању руку, чудан одговор: „Влада Нјеговог Величанства више не инсистира на царевом доласку у Велику Британију“. Посланик је само пренео поруку коју му послао из Лондона његов надређени, министар спољних послова.
Од тог тренутка судбина бившег цара и његове породице била је запечаћена. Постојала је, додуше, још једна шанса да цар и његова породица избегну трагедију коју им је судбина наменила, али она је била само теоретске природе. Било је то бекство из Русије, са веома великим изгледима на успех, али Никола Романов је пропустио ту прилику. Да ли због урођене склоности ка оклевању или због тога што му понос није дозвољавао да он, изданак Романових, који су преко триста година стварили Русију и њоме владали, бежи из земље као последња јајара, то се никада неће сазнати. Тешко је отети се утиску да се према свргнутом цару најчеститије понео његов најљући противник, немачки кајзер Виљем ИИ, са којим је Никола Романов такође био у рођачким односима.
На питање Привремене владе, које је упућено у Берлин преко данског посланства, хоће ли немачка морнарица допустити да британски разарач несметано пребаци Романове до енглеске обале, већ наредног дана је стигао одговор немачког Врховног штаба оружаних снага да „ниједна немачка јединица неће напасти брод који превози породицу Романов“.
Британци су касније сву кривицу свалили на Привремену владу, оптужујући је преко Лојда Джорджа:
„Романови су страдали због неспособности Привремене владе, која није умела да их пребаци преко границе“.
Руси свакако имају своју истину о томе, али архив у којем се чува преписка вођена у то време између Привремене владе и владе Велике Британије још није доступан јавности.

ХАПШЕНјЕ
У МОГИЛјЕВ су стигли 21. марта ујутро чланови Думе Бубликов, Вершинин, Грибунин и Калињин. Нјихов долазак са нестрпљењем је очекивао генерал Алексејев, уверен да да их је Дума овластила да спроведу одредбе споразума који је постигао у преговорима с Привременом владом. Кад је генерал сместио бившег цара у воз и опростио се са њим, један од њих му је пришао и саопштио да је Никола Александрович Романов - ухапшен. Цар је за то сазнао тек када је воз пошао. Привремена влада је ту своју одлуку јавно обнародовала, преко генерала Корнилова, 21. марта, али није дала никакво образложење. Кад су касније историчари покушали да сазнају од оних који су учествовали у доношењу те одлуке о стварним разлозима који су их мотивисали да се за тако нешто изјасне, добили су готово истоветан и циничан одговор да је то било „за царево добро“.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 28 Мај 2016, 13:21

Царице, ухапшени сте!

Пре абдикације, цар и царица су се видели последњи пут 22. фебруара, за време Николиног краткотрајног боравка у Царском Селу. Тада је у Петрограду још било мирно или се бар њима тако чинилио. Одмах по царевом повратку у Главни штаб, деца су се разболела. Најпре је пао у кревет царевић Алексеј, који је богињама инфицирао и своје четири сестре, од којих су две добиле још и упалу плућа. Царица је све време проводила уз њихове постеље, а шта се дешавало у оближњој престоници сазнавала је из крајње непоузданих извора. Међу њеним најнепоузданијим информаторима био министар унутрашњих послова Протопопов, царев миљеник, који се од првог дана именовања показао неспособним да обавља једну тако важну и деликатну функцију.
Гарнизон у Царском Селу је бројао око 40.000 војника, а револуционари су истог дана запосели тамошњу железничку станицу. Престоница је већ била у рукама побуњеника. Пуцњи, који су тамо одјекивали, чули су се и у њеној резиденцији. Александра Фјодоровна била је потпуно изолована. Сва њена настојања да путем телефона или телеграфа ступи у контакт са мужем, који се налазио у Главном штабу, била су узалудна. Депеше које му је упућивала враћале су јој се са ознаком “прималац непознат”.
ВЕСТ да се Никола одрекао престола допрла је до Александре Фјодоровне 3. марта, али она је одбила да поверује у њу, одбивши чак и да прочита царев Манифест о томе, који јој је прибавио један од царевих блиских рођака, тврдећи да је то побуњеничка подвала.
Осмог марта ујутро, у резиденцију је стигао генерал Лавр Корнилов и замолио да га прими царица.
- Ваше величанство - рекао је углађени генерал, истински тронут, али без много околишења - мени је припала непријатна дужност да вас обавестим о томе да сте ухапшени.
Александра Фјодоровна се умало није срушила. Чим се прибрала, рекла је суво:
- Вршите своју дужност, господине генерале.
Свима који су се затекли тог тренутка у резиденцији речено је да могу до 16 часова слободно да напусте Царско Село. Они који буду остали после тог времена, сматраће се заточеницима и мораће да поштују затворски режим.
У шеснаест часова дошло је и до смене страже. Оно мало војника који су остали верни цару, заменили су војници револуције.
За команданта страже Корнилов је поставио пуковника Кобилинског.
Сутрадан је у Царско Село стигао нови заточеник - Никола Александрович Романов, којег је од железничке станице до дворца спровела многобројна, до зуба наоружана пратња.
ДОЛАСКОМ бившег цара поново је оживела новинска кампања у Петрограду против њега, овог пута знатно жешћа. Најотровније стреле одапињали су сада Лењинови бољшевици, који су му наденули и ново име - “крвави Никола”, оптужујући га за све и свашта, па чак и за издају земље. Суочена са лавином тих напада, Привремена влада је формирала посебну комисију да испита све те оптужбе.
Резиденција у Царском Селу била је прекопана од подрума до тавана, проучен је сваки папир који је тамо нађен, али ни за једну од тих оптужби није пронађено “покриће”. Месец дана касније, председник комисије Алексадар Романов, који није био ни у каквом сродству са бившим царем, поднео је извештај Привременој влади, која се састојала само од једне реченице: “Никола Други је неоспорно чист човек”. Забележено је да је тада и председник владе Александар Керенски спонтано узвикнуо: “Хвала Богу, цар је невин!” Извештај те комисије, једногласно усвојен на седници владе, није никад јавно саопштен.
Уместо тога, Привремена влада је проценила да бившем цару и његовој породици прети опасност од “руље”, која би, заведена лажима штампе, могла да провали у Царско Село и да их ликвидира, па је због тога неопходно да се што пре и тајно пресели на неко сигурније место!
БИВШИ цар и царица били су потпуно изоловани од спољног света. Свака посета била им је најстроже забрањена, уколико је није претходно одобрио Керенски. Сва њихова преписка је била контролисана. Дворац и парк су били окружени војницима. Цару је било ограничено кретање чак и унутар дворца. Једно време је био раздвојен и од супруге, док су владини експерти, уз помоћ полиције, трагали за компромитујућим документима, који би могли да га одведу на оптуженичку клупу. Виђали су се једино у присуству дежурног официра, а породица се налазила на окупу само за трпезаријским столом, за време обеда. Разговор међу њима је био допуштен уколико се кретао у оквиру општих тема.
Оно што је Романовима теже падало од затворског режима било је простачко понашање, углавном подофицира, који су се просто утркивали ко ће да нанесе већу увреду бившем цару.
Никола је у Царском Селу прославио 6. маја, 49. рођендан. Петроградом се тог дана пронела вест да је бивши цар побегао из кућног притвора. Занимљиво је да нико није захтевао од Привремене владе да ту вест потврди или демантује, нити је пак она сматрала потребним да тим поводом треба да изда било какво саопштење. Да је Никола побегао у априлу, када је група патриотски настројених официра и бивших гардиста израдила темељан план за његово пребацивање са породицом преко финске границе у Шведску, што је у то време било лако остварљиво, нико се због тога не би превише узбудио.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 28 Мај 2016, 13:22

Нови кућни притвор

Заточени цар био је потребан Привременој влади за политичку трговину са опозицијом, сматрајући га својим адутом. Она је без икаког стварног повода, после дугог већања, прихватила предлог Керенског да се бивши цар са породицом упути у Сибир, сматрајући то неком врстом "историјске правде", јер су и Никола и његови претходнци слали тамо своје политичке притивнике у прогонство. За место њиховог даљег затворског боравка одредили су град Тобољск, правдајући то старим добрим изговором да је и пребацивање и овакав избор - "за царево добро".
Дан њиховог одласка из Царског Села, као и место где ће бити упућени на даље издржавање казне (упркос томе што је комисија Привремене владе закључила да је бивши цар "чист човек", а њен председник да је "невин"!) држан је у најстрожој тајности, наводно због личне безбедности Романових.
Последња заједничка седељка Романових у Царском Селу, за богатом празничном трпезом, у сабласно празном дворцу, одржана је претпоследњег дана августа. Повод је била прослава рођендана царевића Алексеја, који је напунио 13. и започео 14. годину живота. Сутрадан им је саопштено да треба да се припреме за пут.
Увече је у дворац стигао Михаило Александрович, у пратњи Алекса ндра Керенског, да би се опростио са братом. Тај чин је обављен у присуству Керенског, који је том приликом прекршио сопствени пропис о "кућном реду" тиме што се повукао у угао просторије и рукама запушио уши да не би чуо њихов разговор. Он није, међутим, допустио Михаилу да се опрости са снахом и децом.
Био је то последњи сусрет браће коју је чекала иста судбина.
Породица је напустила резиденцију у Царском Селу касно ноћу 31. јула.
Бивши цар, његова супруга и петоро деце кренули су у Тобољск са послугом коју су сами одабрали (чак им је било допуштено да понесу и делове намештаја по свом избору). У специјални воз, који је био под надзором јапанске мисије Црвеног крста, укрцало се тог јутра, нешто пре шест часова, 39 особа, којима ће се током пута придружити још шест. Воз су пратила два члана Привремене владе, а обезбеђивала су га 337 војника и седморо официра.
Официјелни заточеници Привремене владе, бивши цар и његова породица, и они који су се добровољно изјаснили да поделе њихову судбину, окончали су своје путовање возом у железничкој станици Тјумењ. Ода тле су одведени у луку и у шест часова ујутро су се укрцали на пароброде "Рус", "Кормилец" и "Тјумењ". Бродови су напустили реку Туру и упловили у Тобољ 6. августа. У Тобољск су стигли око 16 часова.
Наредних седам дана они ће боравити на тим бродовима јер адаптација бив ше гувернаторове куће, новог дома и затвора Романових, која се налазила (какве ли ироније) у Улици слободе, још није била завршена.
С аспекта безбедности - свеједно да ли су Романови заиста били угрожени у Царском Селу или не - Тобољск је био зналачки одабран. Он се налазио дубоко у унутршањости, далеко од узаврелих политичких страсти у престоници и ван свих главних саобраћајница. До прве железничке станице у Тјумењу зими се путовало на коњима, а преко лета паробродом.
А ли , Тобољск је истовремено био и идеално место одакле се могло побећи.
Губернаторова кућа, здање на два спрата, грађено од камена, примила је нове станаре 13. августа. Бившем цару и његовој породици додељене су просторије на другом, а послузи на првом спрату, где је била и трпезарија. Сви остали били су смештени у кући која је се налазила наспрам овог задања, с друге стране улице.
Иако губернаторова кућа у Тобољском није могла да се мери са Александровим дворцем у Царском Селу, Романови нису могли да се пожале на смештај, а нарочито не на режим, захваљујући у првом реду пуковнику Кобилинском, под чијим су надзором и даље били. Лепо васпитани и бившем цару наклоњени Кобилински чинио је све што је било у његовој моћи да породици олакша заточеничке дане. Он је то могао јер је био аутономан, а Кућа слободе, како је неко цинично крстио бивши губернаторов дом, била је у буквалном смислу те речи екстериторијална. Кобилински није био потчињен месним властима, а за свој рад и поступке одговарао је искључиво Привременој влади.
Трошкови за издржавање бившег цара, његове породице и његове свите били су енормни. Привремена влада није шкртарила док се само она питала. Ствари су се, међутим, радикално промениле када је ојачао утицај бољшевика, који су систематски, сваког дана, у свакој прилици и на свим нивоима инсистирали да се ти трошкови смање, рачунајући да ће тиме додатно да загорчају живот свом некадашењем главном идеолошком противнику и његовој породици. Керенски је одолевао бољшевичким нападима и захтевима док је могао, а онда је био приморан да заврне славину.

ЦАР БЕЗ НОВЦА
Једног дана, без икакве претходне најаве, финансирање заточене царске породице било је потпуно обустављено. На интервенцију Кобилинског, уместо новца стигао је одговор из Министарства финансија да народ нема више пара да издржава бившег цара, његову породицу и послугу, већ да он треба да одреши кесу ако жели да и даље живи на високој нози; довољно је што има бесплатан смештај, грејање, струју и војничко следовање.
Бивши цар није био без новца. Он је на својим рачунима имао у том тренутку, према неким проценама, преко четрнаест милиона рубаља, али до тих пара није могао дође јер се новац налаз ио у страним банкама.
Дани избоља у Тобољску сменили су дани немаштине.
Све док бољшевици нису прузели власт преваратом, изведеним у октобру месецу, бивши цар је могао да побегне из заточеништва.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 28 Мај 2016, 13:23

План патријарха Гермогена

ПРВИ план за бекство сковали су Николини чувари, пуковник Кобилински и његов заменик, капетан Аксјута, који је био задужен за економска питања. С њим је био упознат и комесар Панкратов, којег је, то се поуздано зна, упутио у Тобољск почетком септембра Керенски. Доброћудни Панкратов прећутно је одобрио њихов план, претпоставља се не на своју руку. Бекство је требало да је изведе уз помоћ и подршку страже. Кад је све већ било утврђено, план је осујетио бивши цар неочекиваном тирадом да "у тим тешким тренуцима које преживљава Русија ниједан Рус не треба да напушта земљу" и да он намерава да остане ту, где јесте, и да "чека своју судбину"!
Нешто касније, почетком јесени, у Тобољску се обрео и извесни Борис Николајевич Соловјев, за кога би било сувише благо рећи да је био контроверзна личност. Он је стигао по налогу Ане Вирубове, пријатељице и честе гошће царице Александре Фјодоровне из дана сјаја и раскоши. Вирубова је уз помоћ свој пријатеља, грофа Бенгдорфа, успела, користећи се својим ранијим везама, да скупи у Петрограду велику суму новца, с циљем да њима финансира бекство Романових.
И ПОРЕД уложеног труда, Соловјев није успео да ступи у везу с бившим царем. Нјегово присуство није остало непримећено, а у петроградској штампи појавила се серија текстова с готово истоветном садржином - да се око Куће слободе мотају "сумњиви елементи", који могу да имају само један циљ - да ослободе бившег цара.
Соловјев није успео да успостави везу с бившим царем, упркос препоруци патријарха Гермогена, јер је Никола Романов проценио да је он провокатор и немачки шпијун, којег се треба клонити. Погрешио је утолико што је Соловјев радио не само за Немце него, истовремено, и за Привремену владу и за бољшевике. Иако га уопште није познавала, и бивша царица је била енергично против тога да се са Соловјевом ступи у контакт. Нјени мотиви су били друге природе. Соловјевљев протеже био је патријарх Гермоген, а он је био љути противник њеног некадашњег и одавно покојног пријатеља Распућина. Да би тај хедникеп отклонио, Соловјев је хитно приженио Распућинову ћерку Мартену. Највероватније је да га је на то наговорила Ана Вирубова, која је понајбоље познавала нарав и слабости Александре Фјодоровне. Овај брак је, нема сумње, знатно поправио Соловјевљев рејтинг у очима бивше царице.
У међувремену, Вирубова је успела да нађе још једног саучесника у организацији бекства, кога је Александра фјодоровна чак лично познавала, неког Сергеја Маркова, официра Кримског пука који је својевремено носио њено име. Какав романтични обрт! Нју и њену породицу спасава из сибирске забити, на крају света, официр каваљер, који је до јуче носио на реверу медаљон с њеним ликом, и Распућинов зет, којег је "свети старац", њен проверени пријатељ, послао с неба да јој помогне у најтежим часовима! Такво "чудо", које је било могуће само у петпарачким романима, сада се, ето, догађа и у њеном тужном реалном животу! Под њеним утицајем Никола је ипак прихватио, али крање обазриво, Соловјева као могућег избавитеља и прелиминарно се са њим, преко посредника, договорио да о томе детаљније поразговарају тек на пролеће, када се смире сибирске реке.
ДОГАЂАЈИ су, међутим, предухитрили реализацију тог плана. Питање је, међутим, да ли би он уопште и био остварен, у првом реду због Николине сумњичавости, али склоности ка оклевању и одлагању. А уз то било је и велико питање да ли би Соловјев и Макров били способни да га изведу, чак и да су им намере биле искрене.
Једина практична корист од контакта са Соловјевом, преко посредника, било је сазнање да ће из престонице ускоро доћи у Тобољск специјални комесар са посебним овлашћењима, али он није успео да сазна са каквим задатком. Сувише мало за неколико дијаманата које му је Александра Фјодоровна тајно дотурила за режијске трошкове, наиме, организовања бекства.
Највећу шансу да неопажено умакне из Тобољска, и што је још важније, с највећим изгледима на коначни успех, Никола Романов је имао са планом који је скројио патријарх Гермоген, независно од Соловјева. Он је веома добро познавао Сибир и људе, који су опет знали све тајне стазе и ћуди многобројних река. Они су могли да обезбеде превоз породице чамцима, а патријарх њихов прихват и смештај у манастирима који су били под његовом јурисдикцијом. Узалуд. Анимозитет који је Александра Фјодоровна гајила према њему био је јачи од логике и патријарх се повукао, што је, чини се и Николи одговорало, јер није морао да уради оно што је, изгледа, највише мрзео у животу - да доноси одлуке.
Почетком зиме у престоничкој, претежно левичарској штампи почели су нагло да се множе текстови у којима су се помињали, наравно по злу, већ готово заборављени Романови. Готово у сваком од њих је стајало уопозорење да се по Тобољском врзмају "контрареволуционарни елементи", с намером да их на силу ослободе из заточеништва, зарад рестаурације царизма у Русији,
уз помоћ европских држава, у којима су на власти биле крунисане главе.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 28 Мај 2016, 13:23

Царица на продају!

БОЛјШЕВИЦИ су освојили на препад власт у престоници, као и у многим другим великим градовима, али не и у Тобољском. Никола Романов и његова породица и даље су формално били заточеници непостојеће Привремене владе, а о његовој "безбедности" бринуо се одред пуковника Кобилинског, који сада није одговарао ником: ни (бившој) Привременој влади, ни месним властима, али ни новим "газдама" у земљи - бољшевицима.
У таквим околностима бекство бившег цара из Тобољска било је више него могуће. Да би се то предупредило, у "централи" је смишљен трофазни план: упућивање специјалне јединице из Омска са задатком да у Тобољском доведе на власт бољшевике, у помоћ "кадрова" из Јекатеринбурга, распуштање одреда пуковника Кобилинског и пребацивање бившег цара и његове породице "на неко сигурније место".
ОКО ове треће фазе, у почетку, није постигнут, како би се то данас рекло, висок степен сагласности у бољшевичком руководству, као око она прва два. Постојале су две струје. Једна је заговарала да се бивши цар изведе пред суд, можда чак и његова супруга, сматрајући да би јавно суђење могло да им донесе значајан пропагандни ефекат, како у земљи тако и у иностранству. Уз то, део породице, бивша царица и деца, могли би, веровало се, да се замене лако за револуционаре у Немачкој, Клару Цеткин и Карла Либкнехта, што би им такође донело велике поене код комунистичких партија у иностранству, с којима је Лењин, у свом заносу без покрића, немеравао да изведе "светску револуцију". Ако ова политичка трампа не би била могућа, из било којег разлога, бивша царица и деца могли су једноставно да се продају!
Романови су сами имали довољно новца у страним банкама за свој самооткуп. Новац су имали и њихови блиски рођаци, који су, предосећајући буру, благовремено напустили земљу. Најзад ту су били и њихови имућни инострани рођаци. Мислило се на енглеског краља Ђорђа Петог, али много више немачког цара Виљема Другог, који је са бољшевицима већ био у "пословним односима" - пребацио је њихово комплетно руководство у Русију у пломбираном возу, а и даље је финансирао њихова гласила. За њега додатна сума од триста милиона рубаља, колико су бољшевици проценили да вреде бивша царица и деца, не би представљао неки велики "напор". За узврат би тај омражени човек добио не само своју поданицу (Александра Фјодоровна је по оцу била Немица) и њену нејач, него стекао и симпатије света као спасилац. Приде би добио и пристанак бољшевика на сепаратни мир, који је толико прижељкивао (а који би они, узгред речено, са њим потписали и без те трансакције).
Као могући јавни тужилац на процесу бившем цару помињао се Лав Троцки, који је словио за најелоквентнијег међу бољшевицима.
Други су били за много једноставније решење - знано и звано у то време као "уза зид", "по кратком поступку" или "метак у чело".
Лењин, коме ово друго "решење" није било нимало страно, напротив, препоручивао га је у свакој прилици као најефикаснији метод у борби против контрареволуционара и непријатеља (октобарске) револуције, био је ближи оном првом, јавном суђењу.

ДРУГИ човек у држави - Јаков Свердлов, председник ВЦИК-а(Сверуског централног извршног комитета, највишег законодавног, организационог и контролног органа државне власти РСФРС од 1917. до 1936, изабраног на Сверуском конгресу совјета 1917) интимно је навијао за "кратки поступак" када је у питању био бивши руски цар Никола Други, али се јавно солидарисао са Лењином који је (али само у почетку) заговарао јавно суђење, задржавајући истовремено право да му ради иза леђа, како би победила његова "идеја". Лењин је, узгред речено, и "измислио" Свердлова, као и Стаљина, и он му је због тога, јавно, у свакој прилици, исказивао ватрену подршку и дубоку оданост, па и у овом случају.
Јанков Михаилович Свердлов, рођен у Нижњем Новгороду, у јеврејској породици, којем је сан био да постене апотекар, напустио је школу после пет завршених разреда гимназије, и одао се револуционарном раду. Као један од ретких "учених" људи у том делу света, биран је за члана јекатеринбуршког и уралског комитета, а Лењин му је касније поверио и руковођење партијом на читавом Уралу. У то време је користио псеудониме Андреј и Макс. Године 1912. је кооптиран, на Лењинов предлог, у ЦК и постао члан редакције "Правде". Пет година касније постао је члан петроградске ВЧК (политичке полиције) и члан Војно-револуционарног центра за руковођење устанком.

Русију је завио у црно увођењем "црвеног терора" (масовног стрељања, без суђења) као одговор на провокацију коју је сам инсценирао. У његову част бољшевици су престоницу Урала, Јекатеринбург, преименовали 1924. у Свердловск, а у Москви су му подигли грандиозни споменик (у односу на дела или, боље рећи, недела). Споменик је срушен 1991, а Јекатеринбургу је враћено старо име 1994. Што се тиче његове смрти, постоје три верзије како је напустио свет 16. марта 1919. године. По једној, умро је природном смрћу, од туберкулозе. По другој, официјелној, умро је од прехладе после посете Украјини и иступа на митингу у Орлу. Највероватнија је, међутим, трећа, по којој су га на смрт претукли радници једне фабрике у Москви, али да су то бољшевици прикрили из страха да то не прерасте у манир.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 28 Мај 2016, 13:24

Цар нема избора

ПОШТО се уверио да је његово пуномоћје оставило снажан утисак на Кобилинског, Јаковљев је затражио да га одведу код царевића Алексеја. Дечак је неколико дана пре његовог доласка, приликом шетње, повредио ногу и због те озледе, али и опште слабости, био је прикован за постељу. Јаковљев је о томе био информисан, али не од Кобилинског.
Будући да ни са ким није ступио у контакт претходног дана, о томе је могао једино да га обавести Словјев, а њега "човек за везу" са бившим царем, отац Алексеј, који је држао богослужење у Кући слободе и био веома добро упознат са свиме шта се у њој дешавало. Да ли је то био гест пажње Јаковљева, како би њиме задобио поверење бившег цара и његове супруге, или је то пак била провера ваљаности информације коју је поседовао, Кобилински и његови најближи сарадници нису успели у то да проникну.
Одмах после посете царевићу, која је протекла у "четири ока", на његово инсистирање, Јаковљев је журно напустио Кућу слободе. Кобилински је упутио за њим двојицу својих најотреситијих стражара да га прате. Они су га мало касније обавестили да је одјурио на телеграф и да је послао поруку Москви, адресовану на ВЦИК и Јакова Свердлова, али шта је она садржавала нису успели да сазнају ни поред најбоље воље јер ју је упутио телеграфиста којег је он повео из Москве и који је био у саставу његовог одреда.
Касније тог дана, Јаковљев је посетио бившег цара и остале чланове његове породице, с којима је разменио по неколико куртоазних реченица, трудећи се при том да остави што је могуће повољнији утисак на њих.
СУТРАДАН ујутро, 25. априла, Јаковљев је поново посетио Кобилинског и тек тада му саопштио, у поверењу, да је дошао у Тобољск како би пребацио, по налогу ВЦИК-а, бившег цара и његову породицу у Москву. Како се лично уверио да су повреда малог Алексеја и његово опште здравствено стање такве природе да не би могао да поднесе један тако дуг у напоран пут, он је о томе информисао ВЦИК и затражио даље инструкције. Из Москве му је стигао одговор да у том случају доведе само Николу Романова, а да породица остане у Тобољском - до даљег.
Јаковљев је сутрадан посетио бившег цара и са њим се задржао у дугом разговору у четири ока. Он је био пријатељски, све док гост није прешао на главну тему.
Никола је тада скочио и рекао јогунасто:
- Ја никуда не идем!
Кад се мало смирио, додао је:
- Молим вас да на то уопште не рачунате.
- Жао ми је што се око тога толико потресате - рекао је Јаковљев. - Надам се да схватате да ја морам да извршим наређење.
- Мој одговор је и даље: не! - рекао је знатно мирније, али не и мање одлучно Никола.
- Чему толико опирање? - зачудио се Јаковљев. - Ако је у питању страх да ће вам се нешто догодити на путу, он је потпуно безразложан. Ја својом главом јемчим за вашу безбедност, а она је мени драга бар колико и вама ваша.
Јаковљев је потом устао и додао мање званичним тоном:
- Ако не желите да пођете сами на тај пут, можете повести са собом кога хоћете. Оно око чега не можемо да се погађамо, то је ваш одлазак. Молим вас да будете спремни да кренете на пут сутра ујутро, у четири часа.
Јаковљев се потом благо наклонио бившем цару и напустио просторију.
НИКОЛА Романов је био свестан тога да је заточеник и да није у ситуацији да бира. Јаковљев је имао овлашћење да употреби и силу да би ли га натерао да крене на пут. Оно што је он могао да учини у том тренутку, то је да покуша да одгонетне због чега нова власт жели да га пребаци у Москву.
Према причи коју је бившем цару пренео пуковник Кобилински, а коју је наводно чуо од Јаковљева, у најстрожем поверењу, бољшевици су намеравали да се "отарасе" Николе и његове породице на тај начин што би га, под изговором да му суде, одвели у Москву, а да га затим тајним каналом, пре процеса, пребаце у иностранство и да тиме окончају "случај" који су наследили од Привремене владе.
Био би то, међутим, и сувише леп расплет догађаја да би бивши цар могао да поверује у њега. Он је имао друкчији "предосеђај", а њега је делила и његова супруга, да га Јаковљев одводи у Москву знатно горим поводом - да стави потпис на сепаратни мир са Немачком (који су бољшевици већ утаначили са Берлином), уверен да "рођак Вили" (Виљем ИИ) једино њега признаје за стварног газду у Русији, без обзира на то што је био свргнут и заточен, и да је надобудном кајзеру то јединствена прилика, коју не би пропустио ни по коју цену, да га јавно понизи пред целим светом.
Никола Романов на тако нешто у том тренутку није био спреман, без обзира на положај у којем се налазио, у чему је имао и пуну подршку своје супруге. Али, свеједно, на пут је морао да крене.
Шта се догађало током ноћи, кад су деца отишла на починак а бивши цар и царица остали сами, може само да се нагађа. Јаковљев је ујутро обавештен да је "породични савет" одлучио да на пут поред њега крену његова супруга и њихова ћерка Марија. Зашто, то се вероватно никад неће сазнати. Вероватно је да је за то постојао неки јак мотив, или су бар они тако веровали, кад се зна да је Александра Фјодоровна, којој се не може порећи да је била брижна и добра мајка, оставила у Тобољском три кћери и готово на смрт болесног сина.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 28 Мај 2016, 13:24

Суђење - државна тајна

И ЛЕНјИН и други заговорници јавног суђења нису уопште сумњали да ће кривица "крвавог Николе" бити доказана на суду (да ли су знали за налаз комисије Привремене владе или за њу нису ни хајали - не зна се), а за то је могла да му буде изречена само једна казна - "уза зид".
После ових "неформалних консултација" о даљој судбини бившег цара и његове породице, ВЦИК, као највиши законодавни и извршни орган у земљи, у свом најужем саставу, донео је на четвртом заседању, одржаном у априлу 1918. године, одлуку да се Никола Романов пребаци у Москву, која је у међувремену, на Лењинов предлог, постала нова руска престоница, да би му се судило.
Ову мисију Јаков Свердлов је поверио свом старом знанцу Василију Васиљевичу Јаковљеву, предочивши му да она представља највишу државну тајну и да за њену успешност јамчи главом. Јаковљева је добро познавао и Лав Троцки, који је сматрао да би за један тако деликатан задатак било тешко наћи поузданијег човека.
Иза имена Василија Васиљевича Јаковљева, који је био партијски псеудоним, крио се Константин Мјачин, бивши бравар и члан "борбене групе", што је био еуфемизам за бољшевичке терористичке одреде, чије је задатке сасвим прецизно формулисао Лењин - прибављање новца за извођење ревлуционарних акција и освајања власти путем пљачкања банака или поштанских вагона који су превозили новац, не презајући ни од убиства ако би им се неко приликом таквих акција супротставио. У једном таквом терористичком препаду, изведеном у Тбилисију, истакао се и млади Стаљин. Да би избегао хапшење после пљачке једног поштанског вагона који је превозио злато, деветаестогодишњи Мјачин је побегао из родне Уфе у Самару, а одатле у иностранство уз помоћ лажног пасоша на име Василија Јаковљева. Ово име је задржао и после Октобарске револуције.
У Русију се вратио, као и већина бољшевика, тек после победе фебруарске револуције.
Приликом насилног преотимања власти био је у првим бољшевичким редовима, предводећи групу чији је задатак био да освоји телеграфску централу и тиме потпуно одсече Привремену владу од спољњег света. За тај успешно обављени задатак и храброст коју је том приликом испољио, био је награђен постављењем за комесара телефонске и телеграфске централе у Петрограду.
Према плану, који је израдио Свердлов, а Јаковљев требало само да реализује, бившег цара и његову породицу ваљало је из Тобољска пребацити у Тјумењ, а одатле у Москву. Уколико би се појавиле било какве потешкоће, Свердлов му је предложио и алтернативно решење, означивши као крајње одредиште своју бившу партијску "парохију" Јекатеринбург!
Јаковљев није знао да је Свердлов о тој истој ствари, скоро истовремено, разговарао са још једним искусним бољшевиком и својим старим партијским пајташом, који је био све друго само не Јаковљев пријатељ, Шајом Голошћекином, познатијем у бољшевичким круговима по конспиративном имену Филип.
Шаја Исакович Голошћекин, такође Јеврејин, робијао је својевремено са Свердловим и из тих дана је датирало њихово другарство, за које је Голошћекинова жена касније тврдила да је било "више него обично пријатељство", свеједно шта је под тим подразумевала.
Највероватније је да је баш Свердлов, после одласка у Петроград, на значајнију дужност, предложио Голошћекина да га замени на месту бољшевичког повереника за читаву област Урала. У тренутку када су њих двојица поверљиво разговарала иза Јаковљевих леђа о даљој судбини бившег цара, Голошћекин је био војни командант уралске области и најутицајнији члан Уралсовјета у Јекатеринбургу. Од њега је, заправо, и потекла иницијатива да се бивши цар са породицом пребаци из Тобољска у Јекатеринбург.
Свердлов, који је у потпуности делио његово мишљење да би Николу Романова требало стрељати без икаквог суђења, подржао је тај предлог, али га је, да се не би замерио Лењину, официјелно прогласио алтернативним. Касније ће се испоставити да је заправо Москва била алтернативно одредиште, а главно Јекатеринбург.
Да би том свом предлогу дао какав-такав "легитимитет", Голошћекин, бивши зубар, "провукао" га је кроз Уралсовјет, који се састојао искључиво од његових послушника и на којем је једногласно усвојен. Та одлука, као и све касније које ће доносити Уралсовјет, кобне по бившег цара и његову породицу, служиће централној власти као изговор да нису имале никакве везе са ужасним злочином, који је иначе почињен по њиховом налогу!
Свердлов је упознао Голошћекина са комплетним планом који је изложио Јаковљеву и договорили су се како заједничким снагама да осујете његову реализацију!
Свестан да је заточеник и да мора да извршава наређења, бивши цар се покорио захтеву комесара Јаковљева да крене са њим у Москву, а њима се, неочекивано, придружила и Александра Фјодоровна, остављајући у Тобољску на смрт болесног сина и три кћери.

УЛОГА КОМЕСАРА ЈАКОВЛјЕВА

КОМЕСАР Василије Васиљевич Јаковљев, чији је долазак најавио бившем цару његов несуђени избавитељ Соловјев, а он за њега не би могао да сазна да није био бољшевички шпијун значајнијег формата, стигао је у Тобољск 22. априла, у пратњи одреда добро наоружаних војника, који је имао 250 људи. Следећи добијене инструкције од Свердлова, ни са ким тог дана није ступио у контакт нити је било коме рекао због чега је дошао у Тобољск.
Тек сутрадан је посетио пуковника Кобилинског и, не откривајући ни њему циљ свог доласка, предочио му своје "акредитиве". Било је то пуномоћје са заглављем ВЦИК-а и са потписом Свердлова и Лењина, у коме се Кобилинском и његовом одреду, који је чувао заточене Романове, наређивало да беспоговорно извршавају сва његова наређења и да ће се свака непослушност кажањавати смрћу на лицу места. Подразумевало се да би такве казне изрицао тајанствени комесар Јаковљев, а егзекуције изводио његов одред.
Слика