Romanovi

Уредник: koen

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 28 Мај 2016, 13:25

Крај двоструке игре

СВЕ време док је боравио у Тобољском, припремајући се за извршење задатка који му је поверио Свердлов, Јаковљев је био под тајним надзором Голошћекинових шпијуна из Јекатеринбурга. Уз то, Голошћекин је знао и за све његове потезе и договоре са Москвом - јер га је о томе обавештавао Свердлов, Јаковљев наредбодавац. Званично, Јаковљев и Голошћекин били су сарадници на истом послу, али су им циљеви били потпуно различити. Јаковљев је преузимао све што је било у његовој моћи да бившег цара допреми до Москве, а Голошћекин да га у томе осујети и да Николу пребаци у Јекатеринбург.
На путу од Тобољска до Тјумења, дугом скоро триста километара, овај конвој, у договору са Уралцима, додатно су обезбеђивали црвеноармејци из Јекатеринбурга. Нјихов заповедник Бусјацки није био зликовац само по изгледу. Приликом једног неформалног разговора предложио је Јаковљеву да током пута исценира напад на конвој и да у пушкарању страда бивши цар, али кад му је овај рекао режећи да ће га, уколико то покуша, лично стрељати у складу са овлашћењима које има, он је читаву причу "окренуо на шалу" и више је није помињао.

ЈАКОВЛјЕВ је знао да је то било све друго само не шала и издао је наређење својим људима да посебно мотре на сваки његов корак. Јаковљев није знао да је његов конвој поред овог пратио издалека још један, формиран такође по налогу Голошћекина, који је предводио ништа мањи зликовац од Бусјацког - Зословски.
Јаковљеву се веома журило, и он то није крио. Екипаж је кренуо у пет ујутро. Иако су путовали неудобним сибирским колима, "кошарама", која нису имала класична седишта, он није дозвољавао дуже предахе, и са својим "пртљагом" стигао је у Тјумењ 27. априла увече. Нјегов страх да ће Бусјацки спровести своју "шалу" у живот, био је безразложан. Голошћекин је планирао да преотме бившег цара на отвореној прузи, на путу за Москву. У Тјумењу је Јаковљев укрцао бившег цара и пратњу у специјални воз и кренуо на запад...
Шта се даље догађало постоји више верзија, али не и било каквих докумената који би потврдили њихову веродостојност. Оно што се поуздано зна, то је да је Јаковљев, схвативши да му је Голошћекин блокирао све правце на путу за Москву, морао да се обрати свом налогодавцу, Свердлову, за савет шта му ваља даље чинити. Овај му је наложио да крене ка Јекатеринбургу и да бившег цара преда тамошњим властима, чиме би била и окончана његова мисија. Јаковљев, коме је тек тада постало јасно да је изигран, прихватио је савет. Више се није радило о судбини бившег цара и његовој "части" већ о његовој глави.
Једина честита ствар коју је Свердлов урадио у овом случају била је депеша коју је упутио Голошћекину с налогом да поштеди Јаковљева, кога су Уралци намеравали да стрељају чим им допадне шака.
После предаје бившег цара у руке његовим будућим убицама, Јаковљев, разочаран, отпутовао је у Москву. Одбио је да се врати на стару дужност и замолио да буде упућен на Уралски фронт. Тамо је убрзо променио страну и пришао Колчаку, а потом му се изгубио сваки траг.

СВЕРДЛОВ није пропустио прилику да пребацивање бившег цара у Јекатеринбург представи као свој велики лични успех. Сада су могли да буду сигурни и они који су се залагали за решење звано "уза зид" и они који су заговарали да се бившем цару суди, да неће моћи да им побегне и да постане оно чега су се неки од њих највише плашили - барјактар контрареволуције.

Да Николино одредиште и није било Москва већ Јекатеринбург, најречитије говори податак да су дан после његовог поласка из Тобољска бољшевици у овом граду почели да припремају затвор за његов прихват.
Иако су чланови Уралсовјета настојали да долазак бившег цара у Јекатеринбург држе у највећој тајности, вест о томе је процурила, па су грађани још од раног јутра 30. априла почели да запоседају простор око железничке станице. Власти су морали да употребе силу не би ли их удаљили бар са перона.
У "одбору за дочек" заточеника, на кријући самозадовољство, налазили су се највиши руководиоци Уралсовјета Александар Белобородов, бивши електромонтер, сада председник Совјета, Филип (Исај) Голошћекин, некадашњи зубар, вођа уралских бољшевика и Борис Дидковски, син руског царског официра, васпитаван у Петрограду, припадник Кадетског корпуса, некадаши студент Женевског универзитета, шумски инжењер.
Међу малобројним сачуваним документима који се односе на голготу породице Романов, налази се и реверс о њиховој примопредаји извршеној тог дана:
"ГОДИНЕ 1918, 30. априла, ја, долепотписани председник уралског обласног совјета... Александар Грегоријевич Болобородов примио сам од комесара ВЦИК-а Василија Васиљевича Јаковљева достављеног нам из Тоболска: 1. бившег цара Николаја Алксандровича Романова, 2. бившу царицу Александру Фјодоровну и 3. бив. вел. кнегињу Марију Николајевну Романов ради држања под стражом у г. Јекатеринбургу." У потпису: "А Балобородов, чл. Обл. исполн комитета".
Одлучено је на лицу места да се бивиши цар, његова супруга и њихова кћи без икакве пратње, сем њихове, пребаце до новог станишта или боље рећи затвора, који је већ био припремљен за њих на Вознесењском тргу. Била је то адаптирана кућа инжењера (по другом извору трговца) Х. Н. Ипатјева.
Када су бољшевици бацили око на његов дом, власник се налазио у бањи, на око стотинак километара од Јекатеринбурга. Нјеговом рођацима, који су становали у тој кући, наређено је 27. априла да се у року од 24 часа иселе. Обавештен о томе, Ипатјев, који је добро познавао једног од месних руководилаца, Петра Војкова, дошао је првим возом у Јактеринбург и покушао да спречи конфискацију, али једино што је успео да постигне, било је обећање да ће му кућа бити "привремено одузета" и да ствари неће морати да износи из зграде већ да их може држати под кључем у једној од подрумских просторија.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 28 Мај 2016, 13:25

Терор нове власти

ОДМАХ по доласку у нови затвор, бившем цару, делу његове породице и пратњи обратио се председник Уралског совнаркома, који се представљао као председник уралске владе Александар Белобородов, за партијске другове Саша, млади, свирепи и успаљени троцкиста. Нјегово крштено име било је Јанкељ Вајсбарт. Био је Јеврејин, радник по занимању, али преиспољна ленштина и разметљивац по природи. Имао је у то време 27 година и криминалну прошлост. Као председник јекатеринбуршког Окружног комитета смотао је из касе, кад му се за то указала прилика, 30.000 рубаља. Чекисти су успели да га открију. Он се покајао, вратио новац и заклео се на безграничну личну оданост свом спаситељу (да не оде у затвор) Голошћекину. Од тада је постао слепи извршилац свих његових налога.
Обраћајући се "гостима" са врха степеништа Ипатјевог дома, да би изгледао значајнији и већи него што јесте, он им је предочио да су од сада заточеници уралске владе и да ће то бити "све до суђења", не упуштајући се у то ни где ће им судити ни када. Дотле ће бити дужни да поштују "кућни ред" који ће саопштити "командант затвора друг Авдејев". Евентуалне примедбе и притужбе могу да упуте Уралском исполкому.
ПОТОМ је друг Авдјев, бивши бравар, у присуству представника највише власти у Јекатеринбургу, приступио ригорозном претресу заточеника. Уралци су располагали информацијом да су Романови, пре него што су кренули у Тобољск понели са собом све своје драгцености из Царског Села, које су могли лако да се сакрију, као што је драго камење. Да би то било што мање приметно, они су их разделили међу собом и ушили у оне делове веша који се сматрају интимним. Информација је била тачна. Али, Авдејев, упркос темељитости у раду, није нашао ништа. Ни он ни остали присутни нису успели да сакрију разочарање таквим исходом. Преостало им је једино да се задовоље закључком да су бивши цар, његова супруга и њихова кћи пре него што су кренули на пут са Јаковљевом оставили "своје" делове код деце која су остала у Тобољском.
Јаковљев је оставио у Тобољском царевића Алексеја и његове три сестре - Татјану, Олгу и и Анастазију - под надзором Павла Хорјахова, морнара, који му је био најближи сарадник и пријатељ. Хорјахов је такође имао пуномоћје ВЦИК-а са потписом Свердлова и Јаковљева, који се допао Николи, иако му је био све друго само не пријатељ, потпуно сигуран да се деци неће догодити ништа непредвиђено, тим пре што су уживала не само официјелну заштиту одреда пуковника Кобилинског, него и њихове отворене симпатије.
Одред Кобилинског, који се старао о "безбедности" бившег цара и његове породице од првог дана хапшења, званично је расформиран 17. маја. Стражари су исплаћени, а уз плату су добили и пропуснице са којима су могли да оду својим кућама. Надзор над децом и преосталим члановима пратње, која је добровољно кренула са Романовима из Царског Села, преузели су од њих црвеноармејци. Они су саопштили заточеницима два дана касније да припреме за пут.
Сутрадан, 20. маја, у пароброд "Рус" укрцано је тридесет особа са пртљагом. У три по подне путници су стигли у Тјумењ, одакале су кренули специјалним возом у Јекатеринбург. За неке ће то бити последње путовање.
Члановима пратње, који су допутовали из Тобољска са царевићем Алексејом и његовим сестрама, наређено је 26. маја да у року од 24 часа напусте Пермску губернију. Да би власти у Јекатеринбургу биле сигурне да ће поступити по наређењу, дале су им колективну дозволу за напуштање територије са које су били прогнани.
БИВШИ цар са супругом и сином смештен је у собу која се налазила на горњем спрату, у улгу, чија су два прозора била окренута према тргу, кроз која су могли једино да виде кубе Вознесењске цркве, а друга два према дворишту. У суседној соби, према дворишту, налазиле су се четири кнегиње. Нјихова соба је била повезана са суседном и трпезаријом. У двојном, пролазном салону, куда су стизало до трпезарије, налазили су се верни породични лекар др Боткин и лакеј Чемодуров. Собарици Демидовој је додељена соба са прозором према дворишту, а лакеј Труп, кувар Харитонов и куварски помоћник Седнев били су смештени у собици која је била повезана са кухињом.
Велика соба на спрату, у коју се улазило са степеништа, била је претворена у канцеларију команданта Куће од посебног значаја Авдејева и његовог помоћника Мошкина. Заточенике је чувала двојна стража, спољна и унутрашња. У почетку стражари су били искључиво Руси. Касније си бирани из редова радника завода "Сисетре" и фабрике браће Злоказових. Командант Авдејев био је ноторна пијандура. Кад је био лоше воље, а био је бар једном недељно, иживљавао се над почињенима, а није се устручавао ни да обасипа и заточенике свакојаким увредама.
Режим који је наметнут заточеницима био је неупоредиво гори по свим основама од оног који је владао у Тобољском.
Ујутро им се сервирао чај без шећера и комад црног хлеба, који је остао од претходног дана. У подне су добијали чорбасту храну, уз "котлет" на коме је било више костију него меса. Иначе, породица и послуга су обедовали заједно, на Николино инсистирање.
ЗА време обеда у трпезарији су се налазили стражари који су будно мотрили на сваки њихов покрет. Често су им добацивали погрдне речи, а нису се устручавали да псују и да им отимају храну са стола. Пијани и раздрљени певали су револуцонарне песме, и надметали се у простаклуцима. Неки су ишли толико далеко да су за време обеда пипали и штипали бившу царицу, понашајући се према њој као да је дроља.
Тај ужасавајући однос неочекивано се променио једног дана, захваљујући у првом реду Авдејеву, који је најдрскије стражаре заменио пристојнијим људима, а и сам је почео да се односи са много више уважавања према бившем цару и његовој породици. То су приметили заточеници, али и Авдејеви надређени, који су иначе сматрали да се "револуционари" понашају према Романовима "баш онако како то они и узаслужују".
Једног јутра, Александар Авдејев није дошао на посао у уобичајено време нити се пак појавио његов помоћник Мошкин. Нјихов "нестанак" је објашњен "преласком на нову дужност". У ствари, обојица су била ухапшена, да се не би и превише зближили са заточеницима.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 28 Мај 2016, 13:25

Москва тражи одговор

УМЕСТО Авдејева, за команданта Куће од посебног значаја постављен је 4. јула начелник месног одељења ВЧ (политичке полиције, која је наређења примала директно из Москве и њој била одговорна за свој рад) Јаков Михаилович Јуровски, чије је кршено име било Јанкељ Мовшевич (Хаимович) Јуровски. Рођен је 1878. у Јекатеринбургу, у сиромашној јеврејској породици. Отац му је био ситан криминалац. Имао је више него зиратно образовање. Похађао је јеврејску школу у Томску при синагоги Талматерјо, али изледа да је тај курс био пренапоран за његове интелектуалне могућности, па га није ни завршио. Емигрирао је као младић у Немачку и једно време је живео у Берлину, где је примио лутеранство.
Нјегово покрштавање није имало никакве везе са религијским уверењима већ је било крајње практичне природе. Родитељи девојке у коју се заљубио нису хтели да чују за њега зато што је Јеврејин, па је он, да би стекао и њихову наклоност, одлучио да промени веру. По повратку у Русију отворио је часовничарску радњу у Томску, али се никад није сазнало чијим новцем и како ју је стекао. Имао је огромну главу, кратак врат и јако изражене јагодице. Тамног тена, са црном накострешеном косом и у црном кожном капуту деловао је застрашујуће. Изјаснио се као бољшевик и био је, као и Голошћекин, близак друг Јакова Свердлова, који ће га, после убиства Романових, поставити за иследника ВЧ у Москви.
ОД тренутка када је Јуровски преузео дужност команданта Куће од посебне важности све се променило, нагоре. Уведене су многе рестрикције. Био је смањен чак и боравак заточеника на чистом ваздуху, који су проводили у шетњи.
Унутрашњу стражу преузели су од црвеноармејаца, Руса, латиши, које је Јуровски довео из ВЧ, где су се углавном обављали послове крвника, стрељајући "контрареволуционаре" по налогу политичке полиције. (Латиш је био заједничко име за аустро-угарске заробљенике у Првом светском рату који су прешли на страну "црвених", а најбројнији међу њима били су Мађари.)
У јуну 1918, по Москви су се пронели гласови да је бивши цар Никола Романов стрељан. Председник јекатеринбуршког Совдепа примио је 20. јуна телеграм од секретара при Совјету народних комесара Владимира Бонч-Брујевича, који је истовремено био и шеф Лењиновог кабинета, да то најхитније потврди или демантује. Како одговор није стигао до сутрадан у подне, из Москве је упућен нови телеграм, исте садржине, који је потписао комесар Старк, али сада на поузданију адресу - главнокомандујућем Северноуралског фронта Березину. У одговору, који је Березин упутио 27. јуна на три адресе, Совнаркому, Наркому војном и Бироу за штампу ВЦИК-а, стајало је да је 21. јуна утврђено да су "сви чланови породице и сам Никола живи и да су све спекулације о његовом убиству, итд., провокација".
Тада су неки у врху бољшевичке власти, а међу њима и Лењин, још сматрали да би бившег цара требало извести на суд, па се тако једино може и тумачити ово њихово интересовање да ли је био жив или мртав.
ПОЧЕТКОМ јула 1918. из Јекатеринбурга је отпутовао у Москву Исај Голошћекин, војни командант Урала, најзагриженији заговорник идеје да би цара требало ликвидирати "по кратком поступку", без икаквог суђења. Према скици дневног реда петог сазива Совјета, заказаном за 4. јул, у чијем је раду и он требало да учествује, било је предвиђено да се између осталих донесе и одлука, с којом се он нипошто није слагао, а Свердлов делио његово мишљење, да се цар изведе на отуженичку клупу. Та "тачка" је уочи саме седнице одложена за неку бољу прилику (уз Лењинову сагласност), па је Голошћекин, узевши реч, говорио, по савету Сврдлова, само о проблему који се односио на одбрану Јекатеринбурга.
Према ономе што је рекао било је више него јасно свима у сали да са снагама с којима је располагао неће моћи да одбрани град од Колчакових јединица које су му сваким даном биле све ближе. Током говора, држећи се упутства, он ниједном није споменуо ни цара ни његову породицу, чиме је несумњиво крупно, ако не и најкрупније политичко питање које се тицало даље судбине Романових уколико град буде угрожен или падне, претворио у чисто унутрашње и тиме добио одрешене руке да га сам решава са својим сарадницима. Уз свесрдну подршку и помоћ Свердлова, и не без Лењиновог знања, разуме се.
Осокољени оваквим исходом, Голошћекинови јекатеринбуршки пајташи, ништа мање крвожедни од њега, одмах су се бацили на припреме за ликвидацију Романових. Први корак у том правцу било је именовање Јакова Јуровског за команданта страже у Кући од посебног значаја уместо ухапшеног Авдејева и одлука новог команданта да стражу унутар куће преузму његови джелати, латиши, из ВЧК (политичке полиције).
Веома конфузна ситуација у земљи ишла је на руку Уралцима да се на миру и темељно припреме за реализацију свог злочиначког плана.
ДВА дана после завршеног петог заседања совјета, 6. јула, одјекнула је бомба у згради немачког посланства која је усмртила немачког посланика грофа Мирбаха. Бољшевици су се трудили свим силама да "умире" разјарени Берлин тврдњом да иза тог атентата стоје есери, који на тај начин "желе да сруше Брест-Литовски мир", али Немци нису у то поверовали. Они су имали информацију, која је потицала од њихових обавештајаца, да су атентат организовали бољшевици, а да сада покушавају да злочин подметну својим политичким противницима како би се са њима обрачунали, па су инсистирали да одмах упуте у Москву енормно велики војни одред са задатком да установи шта се тачно збило и да заштити зграду посланства и дипломате од нових терористичких аката.
За бољшевичку врхушку то је било неприхватљиво и она је издала наређење да се ухапси цела фракција левих есера, за време партијског скупа, не би ли од њих изнудила признање да они стоје иза убиста и тако разувере Немце. На то су есери одговорили запоседањем Телефона, Телеграфа и зграде политичке полиције. Лењин је био приморан да дигне на ноге латише, ударну бољшевику песницу, како би скршио побуну есера... Али, није немирно било само у Москви. Сутрадан после убиства грофа Мирбаха, планула је официрска побуна у Јарослављу, а до побуне је дошло и у Рибинском и Мурому. Нешто касније, 11. јула побунио се и чешки корпус, који је пришао Колчаковњевим снагама.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 28 Мај 2016, 13:26

Стрељати све Романове!

ОДМАХ по повратку у Јекатеринбург, Исај Голошћекин је упозорио команданта Куће од посебног значаја Јакова Јуровског да бившег цара треба ликвидирати и да он треба да се за то припреми. Два дана касније, 12. јула, Голошћекин је наредио да се одржи седница Исплкома Уралсовјета где је ту одлуку требало само формализовати. Усвојена је једногласно.
Сви су знали да је за једно такво крупно политичко питање била неопходна сагласност Москве и да се обазриви Голошћекин не би ни усудио да га ставља на дневни ред без климоглава Свердлова и Лењиновог одобрења. Он је на састанку Исполкома прећутао да је такву сагласност добио, али је то саопштио најужем кругу својих сарадника, члановима президијума Уралсовјета. Одлука коју је донео Исполком односила се, међутим, само на ликвидацију бившег цара, али не и његове породице. Она је одмах после доношења нестала и до данас није пронађена. Могуће и да је изгубљена приликом паничног бољшевичког бекства из града пред налетом Колчакове војске, или је, што је вероватније, уништена пре тога. У одлуци је стајало и ко се задужује за егзекуцију, па сумња да се Јаков Јуровски постарао за њено "ишчезнуће" није без основа.
ИАКО је имао усмену сагласност Сведлова и Лењина и покриће у одлуци Исполкома Уралсовјета да се стреља бивши цар, обазриви Голошћекин је чекао на још један миг из Москве, у званичној форми. Он је за дан егзекуције одредио 16. јул и све је било спремно за извршење. Дошао је и 15. јул, али не и налог из Москве. Нашавши се у паници, он је 15. јула, у 17.15 упутио телеграм Зиновјеву, члану ЦК, у то време "црвеном губернатору" Петрограда, који је био упознат са комплетним случајем и делио мишљење и Свердлова и Голошћекина да бившег цара треба стрељати без икаквог суђења. Телеграфске везе са Москвом биле су у прекиду и Голошћкин је молио Зиновјева да одмах пренесе поруку Москви да "оно што је договорено са Филипом (конспиративно име Исаја Голошћекина - прим. аут.) не трпи одлагање". А договор је био, да подсетимо читаоце, да се бивши цар ликвидира, али само ако Јекатеринбургу прети пад и опасност да Николу Романова из затвора избаве Колчакови војници. Град у том тренутку јесте био угрожен, али не у оној мери у којој се Голошћекину журило да што пре ликвидира бившег цара и потом побегне из града.
Одмах по пријему поруке, Зиновјев је упутио телеграм на адресу: "Москва. Кремљ. Свердлов. Копија Лењину" у којем је верно пренео Голошћекинов вапај, уз упозорење: "Ако је ваше мишљење супротно, одмах то пренесите Јекатеринбургу". Телеграм који је послао Зиновјев примљен је у Москви у 21.22. Он је сачуван, али не и телеграм којим је Москва обавестила Голошћекина да су СНК и ВЦИК, којима су руководили Лењин и Свердлов, сагласни да се бивши цар стреља. Нађен је, међутим, сведок који је потврдио да је порука с таквом садржином упућена Голошћекину у Јекатеринбург. Био је то Алексеј Фјодорович Акимов, некадашњи члан обезбеђења Лењина и Свердлова, доцније доцент на московском Архитектонском факултету, који је по наређењу Свердлова лично однео ту поруку до телеграфа, а затим је текст заједно с траком вратио налогодавцу, јер је овај то изричито захтевао.
ПО ПОДНЕ 16. јула, у згради Уралске ВЧК састао се у непотпуном саставу Обласни совјет Урала. Био је то, прецизније речено, састанак јекатеринбуршких моћника који су од самог почетка инсистирали, и у томе остали доследни до краја, да се бивши цар стреља без суђења. На њему су били присутни председник совјетских депутата Белобородов, председник Обласног комитета бољшевика Сафаров, војни комесар Голошћекин, члан Совјета Војков, председник обласне политичке полиције ("чеке") Лукјанов и "чекиста" и командант Куће од посебног значаја Јуровски. Окупио их је Голошћекин.
Према сећању једног од учесника, тада је била одлучена и судбина осталих заточеника у Кући од посебне важности. Предлог Јакова Јуровског да се стрељања поштеди болесни царевић није прихваћен. Одбијен је и предлог да се поштеде чланови послуге. Изузет је једино помоћник кувара Лени Седнев, који је у слободним часовима био Алексејев партнер у игри. Били су приближно истих година, а Седнев је имао времена и на претек, јер је заточеницима допремана храна споља, из војничког казана.
Голошћекин је добио у Москви "мандат" да стреља само бившег цара, непосредно уочи пада Јекатеринбурга, како не би пао у руке Колчаковим снагама, које би га после ослобађања користиле као моћно пропагандно оруђе за мобилисање маса у борби против бољшевика и, ван сваке сумње, вратиле на престо. Колчак је био једини војни командант који није подржао Николину абдикацију.
Да ли је Голошћекин, уз помоћ својих јекатеринбуршких пајташа, сам себи проширио овлашћење или је за стрељање и осталих заточеника у Кући од посебне важности накнадно добио нечију, и чију, сагласност из Москве, то се, највероватније, неке никад сазнати. Они који су га добро познавали тврдили су касније да он без једног таквог мига никад не би преузео на себе толику одговорност.
Многе одлуке у то време донете су у ходу и саопштаване су усмено. Сачуван је веома мали број писаних трагова. То важи и за телеграме, уз чију је помоћ "централа" најчешће општила са удаљеним провинцијама, у коју је спадао и Јекатеринбург. Многи телеграми су изгубљени или "нестали", а неки од њих који су преживели совјетску власт и цензуру ни до данас нису дешифровани.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 28 Мај 2016, 13:26

Господе, шта то значи?

ПО налогу команданта Јуровског заточеници су пробуђени нешто пре поноћи, 16. јула под изговором да је град угрожен нападом Колчакових снага (што је била лаж), да би могли да страдају од залуталих метака и да је одлучено да буду пребачени на безбедније место (што је, такође, била лаж).
Први је сишао Никола Романов, носећи у наручју Алексеја, јер је малишан био толико слаб да није могао ни да хода ни да стоји. Иза Николе је ишла бивша царица Александра Фјодоровна, а за њом четири кћери. Иза њих др Боткин, кувар, лакеј и собарица. Јуровски и његов помоћник Микулин унели су у просторију три столице. Једну су понудили бившој царици, која се једва држала на ногама, другу Николи, а трећу, намењену Алексеју, ставили су насред собе.
Романови, мало изненађени овом пажњом, били су потпуно мирни, не слутећи шта их чека.
- Молим вас да сви устанете - наредио је Јуровски.
НИКОЛА је скочио са столице и дао знак супрузи да и она устане. У собу је ушло неколико латиша, од којих су двојица држали пушке у рукама. Александра Фјодоровна се прекрстила.
Наспрам војника, од којих су неки имали за појасом и по два заденута револвера, стајале су две немоћне жене - једна која није могла да се држи на ногама, бивша царица Александра Фјодоровна, и њена собарица Демидова, четири девојчице, на смрт болесни малишан и четворица беспомоћних мушкараца - бивши цар, лекар, лакеј и собар.
Јуровски је театрално иступио корак напред и обратио се бившем цару:
- Никола Александровичу, покушај ваших истомишљеника да вас спасу није успео. И, ево, у овој тешкој години за Совјетску Републику нама је поверена мисија да се обрачунамо са кућом Романових.
Зачули су се женски крици.
Никола је промрмљао: - Господе, Боже мој! Шта то значи?
- Ево шта значи - рекао је Јуровски извадивши "маузер" из футроле.
- Зар никуда не идемо? - упитао је др Боткин.
Према унапред скројеном сценарију, кад се Јуровски машио за револвер учинио је то читав стрељачки строј.
Према М. А. Медведу, једном од учесника у стрељању, даљи ток изгледао је овако:
"Јуровски је хтео да му одговори, али ја сам већ био повукао ороз мог `браунинга` и испалио први метак у цареве груди. Истовремено са мојим другим пуцњем разлегао се плотун латиша и мојих другова с леве и десне стране. Јуровски и Јермаков такође су нишанили у цареве груди. На мој пети хитац Никола је пао на леђа. Видео сам како пада др Боткин, како се на зид ослања лакеј, како кувар пада на колена. У диму од барута назирала се женска фигура која је такође пала погођена мецима Јермакова, који је већ пуцао из другог револвера. Чули су се звиждуци метака који су се одбијали од каменог зида. У соби се ништа није видело од дима. Утихнули су крици, али пуцњеви су још одјекивали. Јермаков је пуцао из трећег револвера. А онда се зачуо глас Јуровског:
- Прекините ватру!
ОДЈЕДНОМ је наступила тишина... Јаков Михаилович предложио је мени и Јермакову, као представницима Црвене армије, да констатујемо смрт сваког од чланова цареве породице... Лако рањени Алексеј лежао је преко столице. Нјему је пришао Јуровски и испалио у њега три последња метка из свог `маузера`. Он је склизнуо са столице и нашао се на поду крај очевих ногу. Ја и Јермаков опипавамо Николин пулс. Он је, сав изрешетан мецима, мртав. Проверавамо и остале и дострељавамо још живе Татјану и Анастазију.
Сада су сви мртви."
Тела су утоварена у камион који се налазио у дворишту. Возач је добио налог да крене ка месту за које је знао само мали број упућених.
Тела стрељаних заточеника утоварена су у камион и пребачена до једног пропланка, оивиченог шумом, у Верх-Истерском, удаљеном петнаестак километара од Јекатеринбурга и пет километара од најближег насељеног места, села Копјатке. Терен, препун напуштених рударских јама, деловао је сабласно. Око пропланака је постављена стража са задатком да онемогући приступ било коме.
Док је једна екипа свлачила одећу са стрељаних и прегледала сваки сантиметар њиховог доњег веша у нади да ће у њему наћи ушивено драго камење из приватне ризнице Романових, друга се бавила знатно крвавијим послом - комадала је тела ради лакшег преноса до једне од јама, која је унапред била одређена за "вечну кућу" Романових.
Неки делови тела одмах су потонули док су други плутали по води, која се, временом накупила и ту јаму практично претворила у бунар. Преко њих су набацане суве гране. Већ је почело да се раздањује када је Јаков Јуровски бацио неколико ручних бомби са намером да обруши земљу са улаза у јаму и да је затрпа. Али, улаз у јаму је био оивичен стенама и он своју "генијалну" идеју није спровео до краја.
Иако је президијум Уралсовјета предузео све што је знао и умео да се стрељање заточеника и уклањање њихових лешева изведе у највећој тајности, сви житељи Јекатеринбурга већ су у подне знали шта се догодило током ноћи. О томе су их обавестили сељаци из Копјатке, који су дошли на пијацу. Они су, поред информација понудили и доказе - делове одеће, коју су нашли у пепелу поред три велике ватре, које су још тињале. Међу њима су били и куршуми, на основу којих се дало закључити да у те ватре током ноћи нису били бачени само делови одеће, већ и неки њихови власници.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 28 Мај 2016, 13:27

Злочин без трагова

Пише: Жика Срећковић
ПОСЛЕ читавог дан проведеног у мозгању како да се трагови злочина боље прикрију, президијум Уралсовјета је одлучио да се током ноћи изваде делови тела из рударског окна код Верх-истерска и да се "сахране" на неком другом месту, уз много више опреза.
Сви извађени остаци су најпре спаљени, а они који нису могли да изгоре преливени су сумпорном киселином - пре него што су утоварени у камион. Нова "гробница" није откривена ни до данас. Ако је веровати онима који су учествовали у тој "операцији", она се налази на "осамнаест врста од Јекатеринбурга, ка северозападу", у једној мочвари, коју су црвеноармејци продубили пре него што су у њу бацили нагореле и полусагореле остатке. Потом су их затрпали, набацали пружне прагове и преко њих прешли камионом неколико пута.
Остаци Романових који су нађени и сахрањени - нису њихови! Са тим је начисто и Руска православна црква, а то је недавно потврдила и друга ДНК анализа.
Јаков Свердлов је обавестио президијум ВЦИК 18. јула да је одлуком Уралског обласног комитета у ноћи 16. јула стрељан Никола Александрович Романов, бивши цар, због "постојања завере" (о чему постоје документа, која су "другови из Јекатеринбурга" упутили у Москву по специјалном куриру) и реалне опасности да га контрареволуционари преотму из руку совјетских власти, а да је његова породица "склоњена на безбедније место".

СВЕ три лажи је смислио и пласирао Јаков Свердлов, у присуству Владимира Иљича Лењина, који је био упознат са комплетним сценаријем, у чијој је креацији и учествовао. У том тренутку контрареволуционари су наступали према Јекатеринбургу, али су још били далеко од града и бивши цар је могао да буде пребачен на безбедниије место да се то хтело! Јекатеринбург је пао тек седам дана касније.
"Документ" о "постојању завере", које су послали "другови из Јекатеринбурга" по "специјалном куриру", а који није могао да стигне до почетка седнице президијума ВЦИК због наводно лоших и несигурних веза, није било ништа друго до превара вашарског типа. Нјега су написали Голошћекинови сарадници у просторијама Чеке (политичке полиције) и дотурили га Николи Александровичу Романову, представљајући се као завереници који жарко желе да га ослободе из канджи "црвених".
Породица Николе Романова била је стрељана кад и он, и то су врло добро знали и Свердлов и Лењин. Председник Уралске владе А. Белобородов упутио је 17. јула у увече телеграм секретару Совнаркома Н. П. Горбунову с молбом да пренесе Лењину и Свердлову да је "целу породицу задесила иста судбина као и главу" (породице) - приликом евакуације! Лењин је био упознат са садржином тог телеграма. Нјега су запленили белогардејци у јекатеринбуршком Телеграфу, а дешифровао га је један од "белих" иследника који се бавио "случајем Романових", Соколов.
Текст није сачуван, али јесте коверта, на којој се налази Лењинов рукопис: "Примљено. Лењин". Коверта се налази у Архиву КП.
Чланови Президијума ВЦИК прогутали су све ове лажи које им је сервирао Свердлов, оценили поступак Ураловјета као "правилан". Све те лажи пласиране су нешто касније и на седници Савета народних комесара, којом је руководио Лењин. СНК је такође оценио поступак "уралских другова" као "правилан".
Грађани Јекатеринбурга званично су обавештени о томе шта се збило у њиховом граду тек 20. јула! Два су разлога зашто се толико оклевало са издавањем овог коминикеа. Први је бо "практичне" природе (требало је најпре сакрити трагове злочина), а други "политичке" (чекао се став Москве, како би текстови били усаглашени). Најзад, ваљало их је усагласити и са коминикеом намењеним иностраној јавности, упућеном 21. јула путем бежичног телеграфа.

ПОРЕД цара, у Јекатеринбургу је стрељано у ноћи 16. јула 1918. још десет потпуно невиних људи. Ако се њима додају и Романови који су уморени у Перму, Алапајевском и Петропавловској тврђави, који се нису бавили политиком нити су представљали било какву реалну опасност по бољшевички режим, онда број невино убијених премашује цифру од 25. Нјихова једина кривица била је у томе што су били Романови!
Оно што је такође остало неразјашњено, то је одговор на питање зашто је Јекатеринбург био заинтересованији од било ког другог града у Русији да ликвидира Николу Александровича Романова? Засада постоји само једна натукница, из пера енглеског новинара и публицисте Роберта Вилтона, аутора књиге "Последњи дани Романових", која је објављена 1922. По њему, у питању била је јеврејска завера. Ову тезу подупро је и руски генерал и писац М. К. Дитерихс. Узнемирена таквим тврдњама, Јеврејска општина из Лондона посетила је двадесетих година Совјетски Савез не би ли утврдила колико у свему томе има истине. Она није ни могла нити је пак имала овлашћење да се бави истрагом. Задовољила се изјавом министра правде М. Сатринкевича да је то "масло" белогардејаца и на основу ње је издала оштро саопштење да се у позадини тих тврдњи крије - чист антисемитизам.
Познато је, међутим, да Никола, његов отац и деда нису волели Јевреје, а ни они њих. Организатори убиства бившег цара, Јаков Свердлов и Исај Голошћекин, као и главни егзекутор Јаков Јуровски, били су Јевреји. Већина чланова Уралсовјета који су донели формалну одлуку да се бивши цар стреља, такође су били Јевреји. Најзад, и сам Лењин је по мајци (и сада важећем закону у Израелу) Јеврејин. Да ли је то била заиста јеврејска завера или пука коинциденција?
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 28 Мај 2016, 13:28

Слика

Слика Слика Слика Слика

Слика Слика Слика Слика

Слика Слика Слика Слика

Слика Слика Слика Слика

Слика Слика Слика Слика
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 28 Мај 2016, 13:29

Слика
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 28 Мај 2016, 13:29

Слика
Слика