Informbiro

Уредник: koen

[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable
Корисников грб
koen
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2640
Придружен: 11 Сеп 2005, 21:51
Место: more tišine
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable

Informbiro

Порукаод koen » 21 Нов 2005, 17:38

Име и појам

Комунистички Информациони биро (Коминформ) је био наствак Коминтерне коју је Стаљин под притиском великих сила распустио 1943. године у време најжешћих сукоба Другог светског рата.
Информбиро је настао као противтежа западном-демократском свету, који је изашао из рата као победник. На другој страни, социјалистички блок, као још један од победника у рату, тражио је начине како да поново обједини комунистички свет после распада Коминтерне. Информбиро је прошао кроз три етапе. У првој етапи (1947. - 1948.), започето је причвршћивање земаља радничког покрета, да би већ у другој фази (1947. - 1953.), Информбио био једино окренут против КПЈ, која је одбила да се повинује његовом диктату. Трећи и последњи период Информбироа (1953. - 1956.) се назива још и процес "дестаљинизације", односно етапа пораза самог Информбироа. За време постојања, Информбиро је имао укупно три заседања. Прво је одржано у Београду (децембар 1947.), друго у Букурешту (јун 1948.) и треће у Будимпешти (новембар 1949.). И поред тога што је Информбиро трајао паралелно са Хладним ратом, вратио је поново одавно прележану болест-уништавања човека човеком. Иако цифре нису прелазиле цифре за време стаљинових чистки у доба Коминтерне, сматра се да је Информбиро однео преко 100.000 људи.

Јављали су се нови видови непријатељства-Информбираш-Ибеовац (Стаљиниста) и Партијац (Титовац). Поред тога, почео се неговати култ личности (вође), како преко обичне фотографије, тако и преко сликовних портрета који су морали да стоје у свакој кући и посебног вида владања као што су били "Стаљинизам" и "Титоизам".

Оно чему је Информбиро највише допринео јесте било разбијање јединства совјетских и југословенских комуниста које је било јако и чврсто за време рата.


Оснивање Информбироа

После рата, Стаљин је намеравао да створи неки орган сличан Коминтерни. То ново тело имало је задатак да све комунистичке партије стави под диктат Совјетског Савеза.
О стварању једне такве организације разговарао је и са Титом приликом сусрета у Москви 1945. године, а затим и 1946. године када им се придружио и секретар КП Бугарске и бивши секретар Коминтерне Георги Димитров. Стаљин је предлагао да се створи тело информативног карактера, који би се с времена на време састајало, измењивало искуства и доносило неке закључке. Ово ново тело је основано у јесен, 27. септембра 1947 године у Пољској, а имало је назив Комунистички информациони биро (Коминформациони биро). Коминформ је било добровољно удружење комунистичких партија у сврху размена информација и одржавања добрих односа.

Састанак Коминформа, који тада још није био основан, па се зато спомињу само 3 састанка (заседања) ИБ-а, отпочео је у западној Пољској, крајем септембра 1947 године, у малој бањи Скијарска Поремба. Састанку су присуствовали у име Совјетске Партије Андреј Жданов и Геори Маленков, у има КПЈ Едвард Кардељ и Милован Ђилас, у име бугарске радничке партије Влко Червенков и Васили Потпомов, у име КП Румуније Ђорђију Деж и Ана Паукер, у име КП Мађарске Матијаш Фаркаш и Јохан Ревај, у име КП Пољске Владимир Гомулка и Харолд Минц, у име КП Чехословачке Рудолф Слански и Шевај Баштовански, у име КП Француске Жак Дикло и Етијен Фажон и у име КП Италије Луиђи Лонго и Едвардо Реале. Састанак је окончан у Варшави коначним предлогом да се оснује информациони биро комунистичких партија. На састанак нису биле позване КП Грчке, КП Кине, која се тада налазила у тешкој борби са Чанг Кај Шеком и КП Енглеске. Поред одлуке да се оснује Информбиро, донета је и одлука да седиште Информбироа буде град Београд.


Први састанак Коминформа у Београду

Први званични састанак новооснованог Коминформа се одржао у Београду у децембру 1947. За ову сврху саграђен је данашњи хотел Славија у центру града. Састанци су се одржавали сваког дана. Расправљало се о редакцији органа Коминформа као првог гласника Информационог бироа. Одлучено је да се читава редакција била у рукама представника СКП Павела Јудина. За ову сврху, Јудин је из Москве доводио Совјетске новинаре. Привремено представништво новог листа се налазило у тадашњој згради листа "Борба".
Ponosan sam na sebe što, zbog vremena u kome živim, nisam postao gnjida.

Корисников грб
koen
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2640
Придружен: 11 Сеп 2005, 21:51
Место: more tišine
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable

Порукаод koen » 21 Нов 2005, 17:41

Прва резолуција Информбироа против КПЈ у Букурешту

Резолуција Информбироа: "О стању у КПЈ"Дошло је до првих размимоилажења на релацији Београд-Москва нарочито по питању Балканске федерације.
Стаљин је јавно искритиковао Георгија Димитрова и оценио да је та одлука преурањена. Прва мера је била та што су Совјети из Југославије повукли своје војне стручњаке под изговором да се према њима није поступало гостољубиво. У Југославији су се после овога поскидали портрети са ликом Стаљина, а Титови су нестајали у источним земљама. Први сукоби су кренули дописима. Стаљин је написао писмо којим је омаловажавао КПЈ 27. марта 1948. године. ЦК КПЈ је одговорио својим писмом од 13. априла 1948. Стаљин преноси глас да ће се уговорити ново заседање Информбироа које ће расправљати о ситуацији у Југословенском ЦК. Одлучено је да се заседање одржи у Букурешту. Стигло је писмо директно на адресу ЦК КПЈ где се њено руководство позива да пошаље своје делегате на ово заседање, а по могућству да и сам Тито дође. Одговор је стигао да се на заседање не иде.

Друго саветовање Информбироа у Букурешту је одржано од 20. до 28. јуна 1948. у једном краљевском дворцу. На букурештанском заседању Информбироа нису се појавили Владимир Гомулка и Георги Димитров. Румун Георги Деж је поставио неколико неугодних питања на заседању. На крају заседања за говорницом су се појавили Андреј Жданов и Георги Маљенков који су рекли делегатима да они имају поуздане информације да је Тито експонент империјалистичких сила и да му је задатак да разбије јединство КПЈ. На крају је као коначна оцена заседања донешена резолуција "О стању у КПЈ", познатија као Резолуција Информбироа.

У осам поглавља подужег текста Резолуција, у ствари, понавља садржину Стаљинових писама које је ЦК СКП упутио Југословенском ЦК.

Информациони биро је оценио да КПЈ спроводи непријатељску политику према Совјетском Савезу, да се линије КПЈ кидају са марксистичког гледишта, да се КПЈ расплињава у беспартијској маси, да се партија разводнила у Народном фронту, да нема критике и самокритике, да Партијом руководе шпијуни и страни плаћеници, да се у Партији не слушају савети осталих комунистичких партија, да се Партија креће ка буржоаским циљевима. На крају Информбиро позива све здраве елементе верне марксизму и лењинизму да смене дотадашње руководство КПЈ и поставе оне људе који ће прихватити овакве предлоге Информбироа и који ће поставити ствари на своје место.

Резолуција Информбироа је објављена у Југославији у подне преко Радио Прага. Сутрадан је штампан текст Резолуције и одговор ЦК КПЈ. После седнице на Дедињу, Милован Ђилас је у име читавог ЦК написао одговор где је негирао све што је Информбиро усвојио. Коначно, избор новог ЦК обавио се на Петом Конгресу где је Стаљину речено не.


Почетак борбе Информбироа и КПЈ

Још пре доношења Резолуције у Букурешту дошло је до пометњи у КПЈ. Стаљинову линију су бранили Андрија Хебранг и Сретен Жујовић Црни. Касније су и један и други искључени из ЦК КПЈ. Одмах након објављивања Резолуције Информбироа дошло је до великих промена и у војном врху. У покушају да пређе на територију Румуније убијен је начелник Војне Академије, генерал-пуковник Арсо Јовановић. У истој акцији ухваћени су генерал-мајор Владимир Дапчевић и Бранко Петричевић Кађа. Пуковник авијације Перо Попивода је искористио непажњу на аеродрому и одлетео за Русију. Тамо је добио чин генерал-мајора Совјетске ваздушне авијације.

Почеле су невероватне економске играрије. Долазило је до повлачења кредитних уговора, закључених споразума и новчаних помоћи. Дрвене кутије пуне пропагандног материјала се шаљу низ Дунав до Југословенских обала. Почиње велико наоружавање страних армија. Дошло је до активирања Тршћанске кризе, јер су Југословени оптуживани да гомилају војску према Трсту у намери да га бомбардују.


Монтирани судски процеси

Једно од најмрачнијих поглавља Информбироа представљали су монтирани судски процеси. Одмах по објављивању резлуције Информбироа и одговора КПЈ почела су масовна хапшења у земљама источног лагера над истакнутим припадницима комунистичких партија под фирмом да подржавају противљење југословенског ЦК да се повинује Информбироу. Био је то пример са скоро свим земљама које су подржавале Информбиро.
Ponosan sam na sebe što, zbog vremena u kome živim, nisam postao gnjida.

Корисников грб
koen
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2640
Придружен: 11 Сеп 2005, 21:51
Место: more tišine
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable

Порукаод koen » 21 Нов 2005, 17:44

Друга Резолуција Информбироа против КПЈ у Будимпешти

Информбиро је одржао своје треће и последње заседање у главном граду Мађарске-Будимпешти. После већих расправа, читања материјала са монтираних процеса који су се у то време одржавали широм Европе, делегати су се сложили да је југословенски ЦК потпуно кренуо путем успостављања фашистичког система у земљи, да се одвојио од прогресивног света и да државом управљају плаћеници и шпијуни империјалног света.

На крају заседања, 29. новембра 1949. усвојена је друга резолуција Информационог бироа комунистичких партија под називом "Југословенска партија у рукама убица и шпијуна". Са много тежим речима од претходне резолуције, Информбиро је закључио да је југословенски ЦК скренуо са социјалистичког пута и да иде ка националистичким тековинама, да је Београд претворен у центар америчке шпијунаже, да је већина чланова Политбироа ЦК у рукама империјалистичких газда, да је убиство Арсе Јовановића изведено у заседи, да је Жујовићево хапшење било по налогу империјалиста, да је исти Жујовић убијен у логору, да у земљи власт има једино специјална полиција УДБ-а, која је напуннила затворе правим комунистима, да су високи функционери КПЈ гестаповски агенти који су омаловажили Руску помоћ у ослобађању земље и кренули са рестаурирањем фашизма и сл.

После ове резолуције Информбироа, следе још жешћи притисци и још суровија борба. Већ је 9. јула 1949. Голи оток отворио капије првим политичким осуђеницима који су преваспитавани да се врате својој Партији. Дошло је до гомилања војске на границама и до већих граничних инциденатта. Поред тога, овакве околности је користила ратна емиграција да се илегалним путевима поново настани у Југославију. Радио емисије су биле преплављене критикама на рачун југословенског ЦК, а слушање тих емисија је кажњавано затвором и изолацијом. Почетком 50-их година долази до масовне појаве "ИБ емиграција", где је из Југославије нелегалним путевима избегло преко 200.000 поборника Стаљинове линије. Они који су остали су се скривали под маском да подржавају КПЈ и Тита, а они који су ухапшени су обично после батина и тортуре признавали да су агенти НКВД и слати су на издржавању затворских казни широм земље. За то време највише затвореника је издржавало казну на Голом Отоку, Билећи, Сремској Митровици, Великој Градишки, Забели, ЦЗ, КП Дому, Сарајеву, Лепоглави, Новом Саду, Љубљани, Загребу, Титограду и у другим већим градовима земље.

Да је ситуација постала скоро на ивици почетка рата између Југославије и СССР, доказује и догађај из јесени 1952. године. Тада је Стаљин већ имао план напада на Југославију под шифрованим именом "Операција Југославија". Две веће Совјетске армије су се концентрисале на граници са Бугарском и вршиле маневре. Тада се на челу трупа Црвене Армије налазио маршал Георги Жуков, који се налазио у Софији. Нарочито је био критичан датум 12. новембар 1952. Недалеко од граничне зоне према Босилеграду појавио се читав тенковски корпус Црвене Армије, који је демонстрирао као да креће према Југославији. Све јединице Југословенске армије су биле у приправности, а сам Маршал Тито се тих дана налазио у Нишу. Међутим, у последњем тренутку, читав тенковски корпус врши заокрет за 360 степени и враћа се у хангаре. Тако су маневри завршени. Ово је била једна од највећих испита које је Стаљин ставио Титу. Стаљин је због Кореанског рата морао да стави све своје снаге на располагање према граници са Кином, па је решио да отпусти Штаб за Југославију децембра 1952. године. Стаљинов план напада на Југославију ће после његове смрти потврдити сам Жуков,после помирења обеју страна. За ову акцију Совјетског Савеза, Југославија се увелико припремила. Још с краја јесени 1949. одржани су велики војни маневри Југословенске Армије у Словенији на којима је присуствовао и сам Тито. Након маневара, направљен је план одбране. Створен је и Партизански Врховни Штаб којим је командовао генерал Светозар Вукмановић-Темпо, а који је имао задатак да се по упаду Совјетске Армије супростави партизанским начином ратовања. Тако је дошло до размештања целокупне тешке индустрије у Републикама Словеније и Хрватске, до подизања железаре у Никшићу, до изградње већих војних касарни, до транспорта архива из Београда у Билеће и друго. Најзначајнији је био преокрет у политици Југославије која се у тренутку све већег притиска Стаљина окреће западним силама за помоћ у наоружању. Тако је генерал Коча Поповић, који је тада био министар иностраних послова, склопио уговор о војној помоћи са владом САД-а, Британијом и Француском 14. новембра 1951. у Лондону.
Ponosan sam na sebe što, zbog vremena u kome živim, nisam postao gnjida.

Корисников грб
koen
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2640
Придружен: 11 Сеп 2005, 21:51
Место: more tišine
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable

Порукаод koen » 21 Нов 2005, 17:46

Помирење Москве и Београда

Након Стаљинове смрти 5. марта 1953. долази период који је праћен отопљавањем односа између Информбироа и Југославије. Информбиро није више имао своју ранију функцију и постојао је само фиктивно. Први корак ка помирењу је направљен од стране Никите Сергејевича Хрушчова, првим секретаром ЦК КПСС, који је заједно са Николом Булгањином, председником владе СССР-а и Атанасом Микојаном, првим замеником Совјетске владе долетео у Београд]] 26. мај]]а 1956]]. До састанка између Совјетске и Југословенске делегације је дошло на Топчидеру, у Дому Гарде.

Као резултат преговора између Југословенске и Совјетске стране настала су два документа од велике важности за нормализацију односа обеју страна. То су Београдска декларација, потписана 2 јуна. 1955. године и Московска декларација, потписана 20 јуна.1956. године.

Стаљиновом смрћу отпочео је процес који је у теорији социјализма назван "дестаљинизацијом". Основни печат том процесу дао је 20. Конгрес Комунистичке партије СССР-а који је одржан у Москви од 14. до 25. фебруара 1956.

На истом скупу, у оквиру тајне седнице, први секретар КПСС Никита Сергејевич Хрушчов прочитао је реферат о злоупотребама за време владавине Стаљина. Одобрене су мере ЦК за ликвидацију последица култа личности и успостављање лењинских норми у партијском животу и развоју унутарпартијске демократије. Двадесети конгрес је одобрио активности ЦК на исправљању грешака и деформација политичког система и усвојио директиву за 6 Петогодишњи план.

Југославија је имала своје место у оба реферата на 20. Конгресу. У првом, јавном, кратко је констатовано:

"СССР је побољшао односе са Југославијом и на све начине ће јачати пријатељство и сарадњу са братским народима ФНРЈ, у ФНРЈ, где власт припада трудбеницима и где се друштвено уређење заснива на подруштвљавању производних средстава, стварају се у процесу социјалистичке изградње конкретне форме управљања привредом и изградње државног апарата."
Ponosan sam na sebe što, zbog vremena u kome živim, nisam postao gnjida.

Корисников грб
koen
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2640
Придружен: 11 Сеп 2005, 21:51
Место: more tišine
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable

Порукаод koen » 21 Нов 2005, 17:47

Распуштање Информбироа

После првих рехабилитација у Совјетском Савезу, и у осталим земљама Лагера извршене су, негде у целини, а негде делимично рехабилитације невино осуђених и погубљених комуниста. Матијаш Ракоши је рехабилитовао Ласла Рајка и преузео одговорност . Влка Червенкова смењују са функције премијера. Истовремено Тодор Живков рехабилитује Трајча Костова. Међу најтеже последице Стаљинове политике у ДР Немачкој Валтер Улбрихт наводи "погрешне одлуке према Југославији и кршење социјалистичких законитости." У Чехословачкој пуштају на слободу Артура Лондона. У посебном саопштењу КП Кине осуђује политику Стаљина.

У то време никога више није изненадило ни саопштење о распуштању Информационог бироа. Оно гласи:


"Стварање Информационог бироа комунистичких и радничких партија 1947. године одиграло је позитивну улогу за отклањање подвојености међу комунистичким партијама, створене после распуштања Коминтерне, представљало је значајан фактор јачања пролетерског интернационализма у редовима међународног комунистичког покрета и даљег окупљања радничке класе и свих трудбеника у борби за чврст мир, демократију и социјализам... Комунистичке и радничке партије без сумње ће и даље према свом нахођењу и узимајући у обзир конкретне услове свога рада, вршити међусобну размену мишљења о заједничким питањима борбе за мир, демократију и социјализам, заштите интереса радничке класе и свих трудбеника, мобилизације народних маса за борбу против ратне опасности и упоредо с тим разматрати питање сарадње с партијама и тенденцијама које су оријентисане ка социјализму, као и са другим организацијама које теже јачању мира и демократије. Све то још више ће учврстити дух узајамне сарадње међу комунистичким и радничким партијама на основу принципа пролетерског интернационализма, учврстиће братске везе између њих у интересу мира, демократије и социјализма. "

У потпису:
ЦЕНТРАЛНИ КОМИТЕТ БУГАРСКЕ КОМУНИСТИЧКЕ ПАРТИЈЕ, ЦК МАЂАРСКЕ ПАРТИЈЕ ТРУДБЕНИКА, ЦК КП ИТАЛИЈЕ, ЦК УЈЕДИЊЕНЕ РАДНИЧКЕ ПАРТИЈЕ, ЦК КП СОВЈЕТСКОГ САВЕЗА, ЦК КП ЧЕХОСЛОВАЧКЕ, ЦК КП ФРАНЦУСКЕ


Након званичног саопшења о распуштању Информбироа, престрао је да излази његов гласник "За чврст мир и народну демократију", као и већина других гласника.

Информациони биро комунистистичких партија је званично распуштен 17. априла 1956. године.
Ponosan sam na sebe što, zbog vremena u kome živim, nisam postao gnjida.

Корисников грб
koen
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2640
Придружен: 11 Сеп 2005, 21:51
Место: more tišine
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable

Порукаод koen » 22 Нов 2005, 16:36

IZ NEOBJAVLJENOG ROMANA “MERMERNO OSTRVO" BEOGRADJANINA MILOSA P. DJORDJEVICA, KOJI JE MEDJU POSLEDNJIMA NAPUSTIO ZLOGLASNI GOLI OTOK

Vruce leto 1948.

“Plameni pozdravi bratskom sovjetskom Komsomolu" sa novobeogradskog gradilista. Kako je bilo moguce napadati Rezoluciju Informbiroa i hvaliti sovjetski sistem?

Toga leta, na duguljastom brdu Bezanijske Kose, bile su stacionirane omladinske radne brigade, koje su pocele izgradnju Novog Beograda.

Bile su to brigade iz Like, Bosne, Vojvodine, Srbije i iz svih krajeva Jugoslavije. Na prostoru danasnjeg Novog Beograda rasprostirao se samo zuti dunavski pesak, koji je danski bager, vec odavno, nasuo.

Na Rezoluciju Informbiroa, koja je tog proleca procitana preko Radio-Beograda, niko nije ni mislio. Pevalo se, radilo se sa puno mladalackog poleta. Na velikom mitingu, pred otvaranje spontano organizovanog festivala narodnih igara i pesama svih nasih naroda, kad je prestalo skandiranje: “Beograd - Moskva!", “Ziveo inicijator svih nasih pobeda, drug Tito!" i “Zivelo bratstvo i jedinstvo svih nasih naroda!", ja sam sa improvizovane tribine, pre nego sto sam dao rec Batricu Jovanovicu, generalnom direktoru izgradnje Novog Beograda, predlozio ogromnoj masi brigadira i brigadirki, da sovjetskom Komsomolu posaljemo telegram sa ovog velikog festivala. Ukratko: “Bratskom sovjetskom Komsomolu, saljemo plamene pozdrave, sa izgradnje Novog Beograda!". Posle opet skandiranje: “Beograd - Moskva!" i “Ziveo inicijator svih nasih pobeda, drug Tito!".

A, onda je Batric Jovanovic odrzao govor pun entuzijazma, veseo, sa lenjinskim kacketom na glavi. Festival, na pozornici, trajao je najmanje tri sata. Bilo je tu makedonskih igara, i hrvatskog kola, i sumadijskog, a Bosanci su odusevili onim igrama, uz bat koraka, bez muzike.

Sutradan je komandant svih brigada Bosiljcic kaznio licku brigadu ukidanjem naziva “Udarna", jer su se bez dozvole, kupali na Savi. Lepe Licanke bile su ozbiljne i tuzne.

Uvece, dok se igrao tango na igranci, ispred barake, saputalo se kako su jedan brigadir i brigadirka iskljuceni iz brigade, jer su bili pola sata u obliznjem kukuruzu...

I tako, radilo se udarnicki. Kad je proslo nepune dve nedelje, dosao je jedan drug sa znackom ucesnika Petog Kongresa KPJ, i rekao mi dobrocudno, da odrzim sastanak Komiteta svih brigada, po pitanju Rezolucije Informbiroa.

Skupismo se nas dvadesetak, koliko nas je bilo clanova Komiteta, u jednoj sobi barake, i posto sam predstavi druga, ucesnika istorijskog Petog Kongresa, otvorio sam sastanak Komiteta, sa jednom jedinom tackom dnevnog reda: “Rezolucija Informbiroa".

Nastao je tajac. Svi cute, niko da zatrazi rec. Tada, ja poceh:

- Drugovi, kad svi cute, da pocnem ja. Naime, s obzirom da Rezoluciju svi vec odavno znamo skoro napamet, mislim da nije potrebno da je ponovo ovde procitamo. Ja dozvoljavam sebi da iznesem svoje slobodno misljenje o njoj. Ja ne mogu da se slozim sa njome, zbog one njene glavne tacke: “Da uloga nase Partije nije bila ni malo veca, za vreme fasisticke okupacije, od uloga ostalih komunistickih partija, Madjarske, Bugarske, Rumunije...", jer, kao borac nase Armije, u jugozapadnoj Madjarskoj, gde je bila moja Prva Vahduhoplovna divizija, vec pri kraju rata, video sam kako na uglu ulice vrse prijem u Madjarsku komunisticku partiju. Kao politicki komesar, zainteresovano upitah jednog mladica, koji je u ruci drzao tek primljenu crvenu knjizicu: “Znas li ti (na madjarskom jeziku sam ga pitao) ko je bio Lenjin?". A on mi odgovori: “Pa, ne znam!". A ja njemu: “Kako ne znas? Sad si vec postao clan Partije, a ne znas?!". On mi doslovno odgovori da se upisao u Partiju zato da ga Rusi ne oteraju na raskrcivanje rusevina u Ukrajinu!

- Medjutim, drugovi, za vreme okupacije, nasa Partija, u NOB-i, drzala je trideset nemackih divizija vezanih za Balkan, koje bi, inace, bile bacene na Istocni front, dok se, za to vreme, madjarska, rumunska, kao i bugarska komunisticka partija, nisu ni osecale da postoje! Zato ne mogu da se slozim sa Rezolucijom Informbiroa! - zakljucih ja svoje izlaganje.

Posle toga, svi su diskutovali u prilog mog stava, i na kraju sastanka, glasanjem se izjasnili protiv Rezolucije Informbiroa. Jedino su se dvojica uzdrzali od glasanja.

Ni danas nije jasno ko je njih sutra isterao iz brigade, a kada su se popeli u kamion, nekoliko omladinaca- brigadira, simbolicno je poguralo kamion u kome su bili samo oni...

Zivot je nastavio da tece, kao i pre, kopali smo i dalje neki kanal, koji je trebalo da spaja buducu fabriku traktora sa Savom, da bi slepovi dospevali do fabrike...

Tu se danas mogu loviti dobri sarani i karasi, a kanal se nikad nije spojio sa Savom... U sutonu dana, vracajuci se sa kopanja kanala, pevalo se: “Gradicemo Beograd, da bude k’o Moskva!". I tako, nasa smena zavrsi, te odosmo kuci, sa po nekim lepim uspomenama, na neku plavusu, ili crnku.

U jesen, na fakultetu, proculo se da su neki clanovi Partije, na Medicinskom fakultetu, pohapseni, jer su se izjasnili za Rezoluciju Informbiroa.

Na velikom partijskom sastanku u amfiteatru Fizioloskog instituta, raskrinkavali su ih, a, oni vec nisu bili prisutni. Tada niko nije znao da negde na moru postoji neki Goli otok.

Prolazilo je vreme, ja sam tvrdoglavo i dalje voleo Sovjetski Savez, i to uvek ispoljavao, za vreme mojeg istupanja pred masom studenata na konferencijama, bilo partijskim, bilo Narodne omladine, pre toga ostro i argumentovano napadajuci Rezoluciju Informbiroa, tako, da su studenti poceli vec da govore o meni: “Ovog Misu ne mozes da uhvatis ni za rep, ni za glavu! Prvo napada na Informbiro, a odmah zatim hvali sovjetski drustveni sistem!".

Udba me uopste nije dirala. Svakako im se svidjala moja ostra diskusija protiv Informbiroa, a simpatije prema sovjetskom sistemu verovatno su tretirali kao “usijanu glavu", koja ce se, vremenom, ohladiti.

Medjutim, 1952. godine, besneo je najzesce rat u Koreji. Ja sam simpatisao Severnu Koreju. Nju je pomagao Staljin. Staljin me nikada nije zasenjivao svojim autoritetom. Ja sam samo mrzeo Juznu prokapitalisticku Koreju.

Kada je jedan student geografije, s kojim sam stanovao u istoj sobi studentskog doma, a kojem su dva brata, kao cetnicki koljasi, pobegli na zapad, rekao da ce se javiti kao dobrovoljac da ratuje protiv Severne Koreje, ja sam ga fizicki napao.

I mene su te noci “pokupili"...

Taj februar 1952. godine bio je vrlo snegovit, ali i suncan. Toga dana za mene je poslednji put zaslo sunce, sunce slobode, jer sad sam bio iza resetaka. Najzad, burno vreme, koje je dostizalo kulminaciju te 1952. godine, potpuno zaokupljeno ratom u Koreji, za mene je svrseno. Rat u toj dalekoj zemlji, na Dalekom istoku, i te kako se reflektovao ovde na Balkanu. Ujedinjene Nacije, koje su vodile rat u Koreji, bile su spremne da priteknu Jugoslaviji u pomoc, u slucaju da bude napadnuta. Bioskopi su redovno, posle zurnala, prikazivali filmove Ujedinjenih nacija, u kojima smo gledali borbe severnokorejskih i kineskih “migova" i americkih “sejbrova" i “tanderdzetova".

U celiji je bila apsolutna tisina. Kroz glavu su mi tekli utisci, toga dana. Pred ulaz u “kamp", celija na cetvrtom spratu, jedan oficir, sedeci za stolom, smeseci se, upita me:

- A, ti si za SSSR?

- Jesam, ja sam za SSSR!

- Pa, hajde, skini kais, skini sat, izvadi pertle iz cipela, i stavi ih na sto!

On lepo slozi sve u moju tasnu, i ostavi je u orman s desne strane.

Bilo je valja oko pola devet, kad se naglo otvorise vrata celije. Unutra udjose dva oficira, isto u uniformi.

Cuh da jedan rece:

- Hajde, izlazi!

Ja ustadoh, i izidjoh u uzani hodnik.

Jedan od njih rece:

- Ulazi, tamo!

I pokaza neka vrata, preko puta sobe, u kojoj sam do malocas bio.

Bio je to klozet “cucavac".

Cuh, jos:

- Ne okreci se!

Cuh brze korake. Nekoga provedose.

- Izlazi!

Izadjoh.

- Ulazi ovamo!

I uvedose me u jednu prostraniju sobu. U njoj su stajale neke siluete. Valjda desetak.

- Poznaje li ga neko?

Siluete promrmljase:

- Ne! Ne poznajemo ga!

- Poznajes li koga, upitase mene.

Ja, sagnute glave, ne odgovorih nista. Oni odose. Vrata se zatvorise. Skljocnu reza.

Ja se lagano spustih, i sedoh na cist parket, uz zid sobe. Jedan od zatecenih, sede do mene, i tiho upita:

- Jesi li i ti po IB-eu?

- Jesam, odgovorih ja, vec otupljen, ne gledajuci nikuda.
Ponosan sam na sebe što, zbog vremena u kome živim, nisam postao gnjida.

Корисников грб
koen
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2640
Придружен: 11 Сеп 2005, 21:51
Место: more tišine
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable

Порукаод koen » 25 Нов 2005, 16:36

Ponosan sam na sebe što, zbog vremena u kome živim, nisam postao gnjida.

Корисников грб
koen
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2640
Придружен: 11 Сеп 2005, 21:51
Место: more tišine
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable

Порукаод koen » 27 Нов 2005, 00:19

Voz za more

Vezani putnici “Pulmanovog" vagona. “Drustveno-koristan rad" spasava glavu. Zasto su se pobunili polaznici Diplomatsko-novinarske skole
Pocetkom maja 1952. godine sakupise nas u jednoj povecoj prostoriji, iz svih soba, da nam procitaju kazne za “drustveno-korisni rad."

Posle prozivanja i saopstenja svakom ponaosob, kod stola za kojim su sedeli udbasi u civilu udje jedan mlad, omanji doktor u lepoj azurnoj kosulji i svakog letimicno, ponaosob, pregleda, i samo upita ponekog, da li boluje od necega. Kad je dosao kod D. M., sekretara Drugog Reonskog komiteta, iznenadjeno, upita:

- Sta ces ti, Moraca, ovde? Ko te terao da ispravljas krive Drine?! Da nisi mozda bolestan od bubrega, nesto si podnaduo?!

- Nisam!

- Hoces li kaznu da izdrzavas u zatvoru ili u prirodi?

- Hocu na vazduh, u prirodu!

Time je sve bilo okoncano. Ostalo je samo da nas transportuju na voz. Jedan debeljuskasti doktor, epidemiolog, koji je bio sa mnom u sobi “Mazestik", rece:

- Miso! Hajde, da nas dvojicu vezu zajedno, ti si levak, a ja desnjak, pa cemo lakse jesti! Sve nas, dvojicu po dvojicu, ovlas, vezase nekom tankom zicom.

Bilo je posle podne. Majsko popodne. Nismo dugo cekali, bez zurbe, ukrcase nas u jedan kamion sa ceradom, koji je bio parkiran u dvoristu Udbe.

Cuo se, kad smo prolazili kroz ulice Beograda, zagor obicnih ljudi i zena. A, kad je kamion prolazio kroz Topcider, milicioner razmaknu jedno krilo cerade i rece:

- Neka udje svez vazduh, zar nije prijatnije?

Videsmo zelenilo krosnji kanadskih topola Topciderskog parka. Takodje i zlatastu svetlost majskog sunca, koje je vec zalazilo; bilo je blizu vece. Kamion najzad stade, na poljancetu, pored zeleznicke pruge, preko puta, gde je danas restoran “Kosuta", u podnozju Kosutnjaka.

Na sporednom koloseku vec je cekao dugacak “Pulmanov" specijalni vagon, sirom otvorenih vrata u sredini. Ukrcase nas u taj vagon. U vagonu, sa strane, dugacke drvene klupe i jedna uzduz vagona, u sredini. Mrak se jos nije sasvim spustio. Ipak, u unutrasnjosti dugackog “Pulmanovog" vagona vladao je delimican polumrak, jer sedeci vezan zicom za mog “parnjaka" doktora B. Z. na gornjem pocetku srednje klupe u vrhu vagona, odmah do uzvisenijeg manjeg podijuma napravljenog za sprovodnika-strazara, slabo sam razaznavao ostale siluete robijasa.

Vagon je dugo stajao. Nesto se cekalo. Mi smo bili, valjda jedini putnici na svetu, kojima se nigde nije zurilo, a sigurno, niko nije mislio, ono: “Kad li ce vec da krene?" Znao sam da nas voze na taj “drustveno- koristan rad", negde na neko ostrvo, na Goli otok. Setih se, kako je kcerka Draze Mihailovica, Gordana, kada sam stajao u hodniku ispred sala za obdukciju na Patoloskom institutu, sa jos jednom svojom koleginicom, leprsava i nasmesena, prisla meni i upitala me:

- Druze predsednice, ja sam dosla sa drustveno-korisnog rada, da li ja smem da prisustvujem sastancima Narodne omladine?

Ja, koji sam tada bio predsednik Narodne omladine trece godine Medicinskog fakulteta, malo zanesen njenom lepom, kestenjastom kosom i lepim licem, te njenim blistavim osmehom, odgovorih:

- Drugarice, vi ste vase otplatili i smete s punim pravom da prisustvujete svim sastancima Narodne omladine, jer ste vi opet automatski clan Narodne omladine!

- Hvala druze Predsednice!, uskliknu Gordana, veselo, i, smeseci se, ode sa svojom koleginicom.

O njoj sam znao da je jos 1948. godine, kao vojni student medicine, u vojnom studentskom domu, kada je otkrivena u tom domu tajna informbiroovska organizacija, uhapsena jer su kod nje nadjeni informbiroovski leci.

Iz misli me prenu bat vise ljudskih osoba, koji dopre od siroko otvorenih vrata vagona. Neki mladici, moji vrsnjaci, cutke, vezani i oni, dvoje po dvoje, ulegnuse u donji deo vagona, dijagonalno suprotno od mesta gde smo ja i doktor B. Z. sedeli.

Bas u isto vreme, kada strazar, mlad neki milicioner, sa masinkom preko kolena, zauze svoje mesto, kontrolisuci celu duzinu unutrasnjosti vagona, na siroka vrata vagona pope se neka uniformisana ljudina u oficirskom sinjelu, stade nasred vagona i rece:

- Dajemo vam priliku da se tamo prevaspitate. A ako opet posle pogresite, dacemo vas masama da vas rastrgnu!

Zatim se okrenuo prema onim mladicima, kojih je bilo oko tridesetak, i koji su se vec slabo razaznavali u onom budzaku vagona, i osinu ih recima:

- Sta ste se vi pobunili, vi studenti Diplomatsko-novinarske skole?

Jedan glas, iz toga mraka, odgovori, prilicno buntovno i odlucno:

- Mi smo znali sta hocemo, ali vi ne znate sta hocete i izgubicete i bitku i rat!

- Ama, drugi put, dacemo vas masama da vas rastrgnu!, uzviknu pateticno oficir i sa preko ledja prebacenim sinjelom, pomalo poguren, napusti nesigurnim koracima vagon. Vrata vagona se zatim zatvorise i nedugo potom vagon je prikacila lokomotiva, da li za kompoziciju nekog voza to nikada nismo saznali, jer su prozorcici sa sitnim resetkama bili visoko.

Mrak je pokrio prozorcice, vagon je stvarno bio super, nije se uopste cula ni ona klasicna, monotona lupnjava tockova u hodu. Moj doktor je vec imao problema sa glavom, koja je stalno padala nanize, jer je spavao.

Jaka sijalica, reflektor, iznad glave strazara-milicionera, bacala je svetlost bar do pola duzine unutrasnjosti vgona. On je, s masinkom, nonsalantno prebacenom preko kolena, drzeci je samo toliko da mu ne sklizne sa kolena, posmatrao putujuce jadnike.

Doktor do mene spavao je s njegovim karakteristicnim dobrocudnim osmehom, oslanjajuci povijenu glavu na svoj salasti podvaljak.

U mislima, vracajuci se u sobu “Mazestik", zbrajao sam cimere: koji li je u vagonu a koji je ostao u Beogradu.

Onaj industrijalac ostao je u sobi, i sigurno je cekao jos da ga izvedu na sud. D. K. elektricar, Slovenac, tu je u vagonu i verovatno mu je sad isparilo iz glave nepravedno resavanje stambenih problema, zbog kojih je, kako je cesto pricao u sobi, otisao na liniju IB. R. S. filmski snimatelj “Zastava" filma, visoki, sredovecni, smedji i naociti Hercegovac, koji je svojom flegmaticnoscu i lepom pricom smirivao, poneki put, unezverene pritvorenike, takodje je u vagonu, tamo negde, u mracnom delu.

Pokusavao sam da se setim koliko je ko dobio kaznu drustveno-korisnog rada. Meni su procitali: dve godine, a, odmah zatim, pridje mi onaj udbas. Isti onaj koji mi je jedno vece u sobi “Mazestik" rekao: “A, ti, tako! U cetiri oka, gde nema svedoka!", i upita me:

- Je li ti mnogo?

- Pa, mnogo mi je, odgovorio sam.

- Da smo te poslali na sud, otisla bi glava, sapnu on meni, skoro u uho.

Voz je jurio kroz mrklu majsku noc prema zapadnim krajevima. Ocigledno bio je to neki “orijent-ekspres", kad se tako retko zaustavljao po stanicama. Nisam bio sanjiv, samo me je opet grlo bolelo. Krajnici su se sigurno ponovo zagnojili. Osecao sam i povecanu temperaturu. Doktor se trze i podize glavu.

- Sta je, Miso? Zar ne spavas?

- Ma, pusti, doktore, opet me boli grlo, imam i temperaturu.

- Zini, da ti vidim krajnike, rece doktor.

Okrenuo sam glavu prema reflektor-sijalici i doktor pogleda moje grlo, te rece da su krajnici otekli i gnojavi.

- Nista, Miso! Bar ces, tamo na moru, da izlecis te tvoje krajnike, jednom, zauvek! San me najzad savlada i ja zaspah, onako sedeci, i pored visoke temperature i zagnojenih krajnika.

Probudio me je osrednji zagor, koji se cuo s one strane zida vagona.

- “Jutarnje novosti!", “Jutarnje novosti!", dopirao je glas prodavca novina.

Po tom uzvikivanju sa perona zakljucio sam da smo na zagrebackoj zeleznickoj stanici. Ubrzo vagon je bio prikacen za novu kompoziciju i putovanje se nastavilo. Bio je uveliko vec dan. Kroz ono prozorce, koje je bilo malo ulevo, tacno ispred mene, ali visoko, primecivao sam da zalazimo u neke planine. Visoke borove sume promicale su brzo, kao na filmskom platnu. To smo sigurno prolazili kroz Gorski kotar.

Voz je malo duze stajao u jednoj stanici. Milicioner je izasao i ja iskoristih priliku te ustadoh da vidim u kojoj smo stanici. Na stanicnoj zgradi, sagradjenoj u planinskom stilu procitah: Delnice.

Milicioner je opet zauzeo svoje mesto i trenutak kasnije voz je krenuo. Sad se brzina povecavala. Uskoro izadjosmo iz sumovitih planina. Sve smo vise zalazili u neke oble planine, po cijoj se travi belasao kamen, takodje oblicasti. Vazduh je bivao sve topliji. Znaci, priblizavamo se moru.

Zakljucivao sam da voz ide prema Rijeci. Jurio je sve nize i nize i sve brze. I najzad, na kraju, posle skoro neprimetnog, kratkog manevrisanja, vagon se najzad smirio. Bila je neka apsolutna tisina. Nista se spolja nije culo. Samo jaka jara, jaka vrucina i jako sunce, osecalo se i kroz taj mali prozorcic. Ugledah dve katarke broda oko tridesetak metara od vagona.

Blizilo se vece, a nista se nije dogadjalo. U vagonu, svi robijasi, onako bledunjavi od visemesecnog tamnovanja u celijama, u nizu dvoje o dvoje na dugackim klupama, pognuti, cutali su.

Najzad, s leve strane u vagon udje jedan tridesetogodisnjak, plave, zalizane kose, i prekrstenih preko grudi ruku. Posmatrao je, stojeci, pridosle zatvorenike. I, prilicno tihim glasom, s ironicnim prizvukom, rece:

- Zdrave snage, a zatim izadje iz vagona.

Odmah, potom, otvorise se, iznenada, glavna, bocna vrata vagona i u vagon upadose desetak milicionera i pocese brzo da nas razvezuju.

- Izlazi, bando, zacuo se odsecni glas spolja. I mi pocesmo da iskacemo iz vagona.

- Brze, brze, u brod! Brze, bando!, vikali su milicioneri, oko nas, i ja u toj opstoj guzvi nekako stigoh do otvora broda. Vec se spustao mrak i nisam video drvene lestve, nego se stropostah, preko ostalih, na dno broda.

Cuo sam kako pljuste samari, ali nisam video koga to tuku.

Najzad se sve utisa. Na dnu broda, vec u mraku, nazirale su se zgrcene siluete, koje su sedele, sabijene, jedna do druge. Ja sam sedeo, takodje zgrcen, sa ledjima naslonjenim uza zid broda. Ubrzo se cuo potmuli rad brodskog motora. Brod je, znaci, zaplovio, a da se nije osecalo kretanje. Dugo je trajalo to ritmicno, kao veliki bubnjevi, tutnjanje. I ta noc je dugo trajala, a brod se jos kretao i plovio ka svome cilju. Taj cilj ja sam zamisljao kao neku pustu, blago nagnutu, obalu ostrva.

I nista drugo nisam video, u toj viziji, osim, jos girice, przene. Ocigledno bio sam gladan...
Ponosan sam na sebe što, zbog vremena u kome živim, nisam postao gnjida.

Корисников грб
koen
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2640
Придружен: 11 Сеп 2005, 21:51
Место: more tišine
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable

Порукаод koen » 27 Нов 2005, 00:29

ZAŠTO ĆUTE GOLOOTOČANI?
Svaki drugi nevin

Milorad Bajic, novinar - filmski dokumentarista, o svojim susretima sa Golootocanima i neshvatljivom nastojanju da se cutanjem savremenika pokrije sopstvena sramota...
Preziveli Golootocani u Sloveniji i Hrvatskoj rehabilitovani su od krivice, i dobili su od drazve 15, odnosno 10 hiljada evra.

Drzava Jugoslavija, ona, kao i ova, tretirala ih je uvek kao pritajene neprijatelje i protivnike na koje treba pripaziti.

Zasto se do danas nije nista izmenilo? Nakon uvodjenja visestranacja, ocekivala se otvorena reakcija, ali je ona izostala.

Da bih kao hronicar vremena dosao koliko-toliko do istine o Golom otoku, procitao sam 57 knjiga, medju kojima i “Zlotvore" koju je napisao Dragoslav Mihajlovic, akademik. Knjige su uglavnom napisale golootocke zrtve. Tadadjnja Udba rasturila je vise desetina knjiga, dok su jos bile u slogu u stampariji. Goli otok za svakog civilizovanog coveka bio je i ostao simbol nevidjenog stradanja svakog ko se nasao u Titovim kazamatima. Zlocini protiv coveka i covecnosti nisu vrseni samo na Golom otoku, vec na Sv. Grguru, Rabu, Mamuli, u Bilecu, Gradiskoj, Sremskoj Mitrovici, Ugljenu, Banjici, Glavnjaci i drugde. Prema podacima do kojih sam dosao, kroz Brozove kazamate u mucilista proslo je vise od 60.000 zrtava.

Na Sestom kongresu SKJ, odrzanom 1952. godine, Aleksandar Rankovic izjavio je da je 47 odsto medju optuzenima, koji su robijali vise godina, bilo nevinih. Na Golom otoku i Ramskom ritu, nasao se i decak od 13 godina, i devojcica od 14 godina.

U mnogim knjigama decidirano se iznose podaci, sa brojkama i imenima, koji potvrdjuju da je Goli otok, u stvari, nastavak genocida nad srpskim narodom, jer je 78 odsto Golootocana bilo pravoslavne vere. Filmskom kamerom snimio sam kazivanja vise od 35 Golootocana cije ispovesti traju oko 70 casova. Medju njima su: Vlada Dapcevic, Dusan Brkic, Mojsije Milacic, Canica Opacic, Pavle Popovic Crni, dr Stanoje Brajovic, Radivoje Vukicevic, Pavle Radosinovic Korcagin, dr Svetolik Bozovic, Milivoje Stefanovic, Dusan Dozic, Danilo Krstajic, Nikola Lazarevic i drugi.

Mnogi su se nasli na Golom otoku, a da uopste nisu bili clanovi Partije. Zbog otkupa na Grguru se nasao seljak iz Sumadije, koji je bio predao deset tovara zita, koliko su mu razrezali, ali nije imao sto kilograma lesnika, pa je zbog toga robijao.

U Ramskom ritu (logoru za zene) za samo nekoliko meseci, te davne 1948. godine, naslo se vise hiljada zena, koje su kasnije prebacene na Sv. Grgur. Sve su optuzene za izdaju “naroda i partije". One u svojoj ispovesti tesko optuzuju Mariju Zelic, upravnicu Ramskog rita i logora za zene na Sv. Grguru, gde su bile primoravane da rade u kamenolomu. Zvali su je “zena zmija, sa zelenim ocima". “Terala nas je da se podajemo nasim islednicima." Prema podacima do kojih sam dosao, Udba je tada od 1948. godine do 1953. godine terala udate zene, narocito one dopadljivije, da se odreknu svojih muzeva koji su se nalazili na Golom otoku, te su ove bile prisiljene na zvanicnu rastavu braka od svojih muzeva.

Zatocenim robijasima stizale su na stotine brakorazvodnih parnica, sto ih je posebno psiholoski opterecivalo. Mnogi su zbog toga na Golom otoku izvrsili samoubistva. Mnogi su to cinili i posle robijanja, kada su se vratili kuci, jer su ih se odrekli i zena i deca.

Prema podacima koje sam pronasao u knjigama, a i drugde, u Titovim kazamatima, zbog teskog rada, slabe hrane, bolesti, psihickih i dusevnih patnji tragicno je zavrsilo zivot vise od trinaest i po hiljada ljudi.

Iz kazivanja Save Stanojevica, koji je proveo na Golom otoku sedam i po godina (Stanojevic je narodni heroj Jugoslavije i nosilac Spomenice od 1941. godine): “Mucenja su bila neizdrzljiva, stalno sam bio pod bojkotom, pa sam zbog toga tri puta pokusao da izvrsim samoubistvo, udarao glavom o kamene zidine, skakao sa stene, skakao sa sprata upravne zgrade, gde su me saslusavali jedno vreme Nikola Bugarcic, a posle Ante Rastegorac. Jovo Kapicic je bio moj zemljak, ali najgori. Najteze mi pada, govori u kameru narodni heroj koga su 1948. godine razalovali kao ibeovca, da danas, kad sam na slobodi, sretnem svoje dzelate Nikolu i Kaponju na ulicama Beograda, u cijem oslobodjenju sam i sam ucestvovao."

Ibeovac Vlado Dapcevic smatra da je Nikola Bugarcic bio prema njemu “zver covek", zbog cega se kasnije, posto je bio prevremeno pusten iz zatvora, nasao u Sovjetskom Savezu. Kao drzavni neprijatelj kidnapovan je u Rumuniji i ponovo prebacen u zatvor u Jugoslaviji. U kazamatima Josipa Broza Tita proveo je punu 21 godinu.

“Glad je bila neizdrziva, skoro svi Golootocani bili su prepolovili svoju tezinu. Dnevno u kamenolomu, kada smo nosili kamenje tesko po nekoliko stotina kilograma, davali su nam samo po jedan poklopac, od porcije, vode. Staze od logora do kamenoloma bile su skoro uvek krvave. Krv je sikljala iz otvorenih rana svuda gde god smo se zadrzavali."

U traganju za istinom o Golom otoku nasao sam prezivele svedoke, koji su mi u kameru vise puta potvrdili da je na Golom otoku bilo kanibalizma.

Povod za ovo traganje za zivim svedokom pronasao sam u jednoj od procitanih knjiga.

Poceo je recima, citirajuci upravnika logora Nikolu Bugarcica, koji je jednom prilikom rekao okupljenim na smotri, postrojenim logorasima: “Zapamticete vi mene, jescete vi jedni druge."

“I jeli smo", kaze jedan u svojoj ispovesti. Nas cetvoricu prebacili su sa Sv. Grgura camcem na Goli otok, tamo gde su u rupe i skrape sahranjivali mrtve. Zemlja je bila posna, a lesevi su bili plitko sahranjeni. Nas zadatak je bio da ih izvadimo pijucima i lopatama, i stavimo na lomacu, koja je ranije bila pripremljena. Mnogi lesevi su bili jos u dobrom stanju, svezi. Jednog dana nisu nam doneli hranu, a ono meso je zamirisalo. Stomak se zalepio za kicmu. Dvojica od nas su sto od gladi, sto od zedji, uzimali to sto je palo sa lomace i jeli. Posle su satima povracali. Nasi pratioci su okretali glave od nas. Kosti golootockih zrtava, izvadjene, bile su cesto bacane u drobilicu, pa tako samlevene sa kamenom.

Zasto o tome cute drugi Golootocani?
Ponosan sam na sebe što, zbog vremena u kome živim, nisam postao gnjida.

Корисников грб
Alexa
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 108
Придружен: 30 Сеп 2004, 17:38
Место: Nepoznata lokacija, negde izmedju jave i sna, u zemlji racunara, video igara, piva i lepih devojaka
Контакт:

Порукаод Alexa » 27 Нов 2005, 11:31

Ante Rastegorac je pomocnik upravnika logora. Za njega partijski historicari tvrde da je ubio osam stotina neprijatelja. Vladimir je izrazio sumnju u ovu brojku. Dojavljen je i sada ceka da se javi na raport Rastegorcu.

Ante Rastegorac, pomocnik upravnika logora, vracao se sa svoje dnevne setnje od hotela do najisturenije sjevero-istocne tacke trouglatog otoka na kojoj je sazidan bunker zvani Partenon. Sta je nalazio u toj setnji, pitao se Vladimir prateci ga pogledom. Sjecao se rada na bunkeru i pogleda preko Senjskog kanala prema Lukovu, Jurjevu i Senju, s kucicama koje su izgledale kao rasuti parcici mramora u podnozju planine sto se strmo spusta u more. U daljini tamnozelena masa Velebita sa svojim nazubljenim vrhovima dijeleci ga od zavicaja. Iza Partenona se pruzala najruznija strana otoka, ona prema obali.

Koristili su caklju za dovoz pijeska u dragi na toj strani ispred pecine koja je mirisala na vlazno perje i ljutito odhukivala i izbacivala talase na kojima su plutale trule alge. More je uporno glodalo ulaz a iz nje su nespretno izlijetali morski gavrani, ptice bez smisla za aeronautiku ali odlicni ronci, poslije svakog ronjenja zazvaljeni ribom. Iznad pecine se dizala ostra kosina kamena kojih stotinu metara, pravo u nebo. Mora da je to bog, mislio je, posto je stvorio mjesec, umoran i razocaran kad je vidio sta je napravio, otresao dlanove s ostacima. Bilo je to omiljeno mjesto Ante Rastegorca.

Sjedio je Vladimir na svjeroistocnoj strani kamencine koju je izvalio sa Aleksom i drugovima. Na njoj vise nije bilo njeznog zelenila Parmelie Saxatilis-povrsina mu je bila uglacana od zatvorenika koji su cekali na razgovor. Cekao je i Vladimir i mislio ko je naredio dopremanje kamena i zasto. Umjesto bureta s palmom? Simbol monolitnosti partije? Snage drzave? Ili, jednostvano, jebacemo vam majku? Mora da je to bio neko na visokom polozaju cim je pocelo s tolikom strkom i zahtijevom za kupanje. Mozda je mocni naredbodavac potom premjesten ili zaboravio sta je s tim htio, tek kamen je ostao, njegova ogromna masa opravdavajuci svoje prisutvo.

Uznemiren gledao je zamjenika kako se priblizava zgrcen oko svog cira, kao da broji korake i ostro motri vrhove svojih stopala, zabrinut. Sta to mori najmocnijeg covjeka na otoku? Da li se udaljenost izmedju obale i otoka smanjuje? Da li ga to brine spor oporavak njegovih cetiri hiljade robova ili ga ljuti sto je njegovih osamsto mrtvaca odnijelo sve svoje tajne sa sobom?

Vladimir ustade i pokorno skide kapu, po pravilima ali Ante se napravi da ga ne vidi i produzi u hotel. Mozda me i nije vidio, pomisli sa zaludnom nadom znajuci da sam sebe laze. Kod UDBE nema previda. Kako nije znao sta da radi, sjede i osloni se na svoj vjerni kamen. Gledao je oblake kako se uvijaju jedan u drugoga kao ogromno klupko lijenih crnih zmija. Kad vise nije mogao da izdrzi, uputio se u gotovo napusteni hotel. Bila je Subota popodne i vecina isljednika je otisla da se pridruzi svojim porodicama na Lopar ili Rab. Prvi put je tada osjetio miris o kome su zidari govorili i lupali glavu kako da mu doskoce; ustajalost vlaznog cementa s jedva primjetnim dodatkom mirisa gume, takoreci repicem od gume. Vladimir odmah prepozna miris obdukcione sale.

Nije bilo zavjesa ni tepiha. Njegovi, do tada sunjajuci, mekusni koraci dobili su neprijatan ostar odjek te su zvonili na uzbunu kao tek otkriven zlocin. Vrata od zamjenikve sobe bila su otvorena. Pokuca na dovratak, pozdravi ali zamjenik ocuta i ne podize glavu. Gornji dio stola sastojao se od velike mramorne ploce sto Vladimira ucvrsti u njegovoj primisli da je citava zgrada prosektura. Zbuni ga aromatican miris sobe koji se uspjesno borio s memlom, miris nekog antireumatika. Odmah se ispravi: bio je to miris ulja od djeteline.

Zamjenik je cistio i podmazivao pistolj. Na stolu su iz cijevi strsala dva zecja uva bijelog pamuka, do cijevi se ispruzila rucka s ugodno izvijenom krivinom, Walther PPK, 9 mm, vjerojatno najbolji Njemacki pistolj. I sam je , nekada, imao takav isti. Jednom je s dvjesta metara gadjao dimnjak ciglane i bio odusevljen oblacicima crvene prasine. Kad je u jednoj prilici vidio svog Vrhovnog Komandanta, za pasom mu je ugledao poznatu blagu vijugu sto tako dobro lezi u ruci, navodi covjeka na nasilje. Sada je Tito s ogromnom portreta iza ledja Rastegorca gledao dolje s odobravanjem na svog najuspjesnijeg vojnika kako se sprema za novu bitku.

Zamjenik je ignorisao Vladimira koji je znao da je to omiljena tehnika UDBE, ista ona po kojoj te zatvore pa puste da mislis. Nema goreg progonitelja od vlastite krivice. Jedina odbrana je skrenuti u svoj zabran i misliti neke druge misli. Tako cemo da uradimo, odlucio se Vladimir.

Rastegorac je zabavljen oko okidackog mehanizma, kane kapljicu ulja pa je pazljivo utrljava. Okidac nema zvuk metala nego tihog kaslja. Pitaj me dobri covjece, ocajava Vladimir, pitaj me sta ima da me pitas, sve cu u jednom dahu da priznam i da skocim kroz zatvoren prozor, a za mnom moj krik. Rastegorac skljoca i s uvom dirigenta hvata ovaj potuljeni zvuk smrti, zadovoljan. E neces, misli Vladimir i vraca se svojim studijama Marsala Tita. Nikada nije vidio taj portret. Obicno je Marsal uzivao u zategnutoj vojnickoj bluzi i kapi na kojoj se rumenila petokraka. Ovaj put je bio prikladnije obucen za susrete sa svojim novim prijateljima. Na glavi je imao sjetlo sivi sesir sa crnom trakom, sesir koji je Vladimir odnekud znao. Jak vjetar je -mozda ovaj isti sto lunja Jadranom? podigao mu kragnu od izvrsno skrojenog ogrtaca od tamno sive cesljane vune. Nista nije brinulo predsjednika, bio je dobro obucen, dobro uhranjen, prirodna elegancija nauljene i zaokruzene foke.

Ovaj trosi kalodont kao mahnit, pomisli Vladimir gledajuci ravne, uglacane Titove zube. Sta li je uradio sa starim zubalom? Sjecao se fotografija stare Jugoslovenske policije s koje se Tito testerasto kliberio na svoje hapsandzije drzeci broj na prsima. Samo je Tito znao odgovor i uzivao je u njemu grickajuci svoju mustiklu od cilibara i slonovace. Sjecao se stare bradavice na lijevom obrazu za koju sada s cudjenjem otkri da je na desnoj strani. Mora da mi se susi mozak, pomisli Vladimir i nastavi sa studijama. Dvije brazde oko usta cinile su Titov osmijeh okruglast i dobrocudan, izmedju i iznad njih usadjen cvrst nos u cijem je korijenu bilo nekoliko malih opakih usjeklina. Vladimir je smjesta razumio: osmijeh je za zapad, male stroge usjekline za domacu upotrebu.

"Kad mi prije usmrdi sobu"rece zamjenik i ode do prozora. Otvori ga i vjetar uleti unutra. "Mars napolje!"

Vladimir sunu u hodnik iznenadjen svojom vlastitom brzinom i nezamislivom srecom.

"Stoj!"

Trudio se da izvrsi obje komande i sjetio se svog posljednjeg ribarenja i hobotnice koja je pokusala da utekne u svih sedam sedam pravaca dok joj je jedan pipak bio prikucam ostvima za camac.

"Stoj tu na jednoj nozi i kusuj."

Stojeci na jednoj nozi Vladimir je shvatio da su najvazniji detalj na slici bile su oci iako se nisu vidjele. Oni koji su ga znali govorili su da ima neki opasan pogled odozdo, kao neki aperkat, samo malo zutila mu vidis sa strane. Mesnati kapci sakrili su mu to zutilo. Gledao je dolje i smjeskao se. Sta ga je to udobrovoljilo? Ruzne mrke zakrpe na Vladimirovim koljenima? Ili njegov vjerni Rastegorac koji se upravo sprema na svoje osamsto i prvo ubojstvo?

Pokusa da se neprimjetno osloni na dovratak sto zamjenik poprati rezanjem. Vladimir se brzo premjesi na lijevu nogu i odmaknu od zida. Izgledalo je to kao priprodan pokret u izvrsenju komande.

Sreo je Tita 20 Maja 1945 u poljskoj bolnici u Varazdinu. Bio je sokiran. Tito je imao malu, kocopernu figuru, na nogama usnirane cizme. U njegovim mislima Tito je bio gigant, sporih, odlucnih pokreta. Kad je kasnije vidio Dzon Vejna shvatio je da tog covjeka odnekud zna: Bila je to njegova imaginacija Tita dok ga nije vidio u stvarnosti. Tada, u Varazdinu, osjecao se prevaren. Tito mu je pruzio ruku u bijeloj rukavici:

"Gdje si ranjen,vojnice?"

Kakav je to jezik? Vladimir nikada nije cuo Jugoslovena da tako govori. Zvucalo je kao kad njegov kum, dobar u imitaciji, kopira Ruske emigrante koji pokusavaju idiomatski Srpsko -Hrvatski: 'Srecna slava sveca vam vaseg.'

Noga ga izdade bez ikakve najave. Stropostao se ogulivsi laktove i tresnuvsi glavom.

"Jesi li se to usro?"

"Nisam...Mislim da nisam."

"Pa sta onda smrdi toliko?"

"Ne znam."

"Je li to tvoj prirodni smrad."

"Ne znam."

"Jazavac da se postidi!"

Rastegorac je cistio metke i njezno mrmljao kao sto se tepa pilicima. Izgleda da ga nece tjerati ponovo da stoji. Dobar neki covjek. Vladimir u duhu vidje sebe kao jedanestog borca u redu kako mu nize metke za sarac i drugim okog gleda u Vrhovnog komandanta pitajuci za dozvolu. Ostade da sjedi na ulazu u sobu. Polako, kao da vaze mogucnosti kako da sklopi pistolj, zamjenik je milovao drsku. Vladimir propusti da se uplasi- s jarkim osjecanjem srama sjecao se kako je bio zbunjen Marsalovim pitanjem. Vojnik je bio pogrdni pojam u njegovom uvu, rezervisan za razoruzanog pripadnika stare Jugoslovenske vojske. Vladimir je bi partizan, drug. Bolnicki ga komesar munu laktom:

"Odgovaraj, budalo!"

Tito je vec bio zaposlen ceskajuci obrascice tromjesecne bebe

"Kako tebe zovu, maljenkaja?"

Ne sacekavsi odgovor, Tito je vec gurao ustranu vojnog doktora u cijim je rukama drhturio napisan govor koji nikada nece biti procitan.

Komesar je bio veoma njezan s Vladimiriom, da se iskupi za grubost. Osamucen, Vladimir je pitao:

"Zasto rukavica?"

"Ima cetrnaest miliona Jugoslovena. Zamisli da se sa svima rukuje. Dobio bi svrab i ko zna sta sve ne."

Vladimir nije bio uvjeren, Cinilo mu se da vodja mora da pati od istih bolesti od kojih i njegov narod.

"Zasto me zove vojnikom? Zar mu ja tako izgledam?"

"Za njega to nije pogrda. On je bio vojnik stare Austro-Ugarske vojske..."

Zvucalo je nezgrapno.

"A jezik?"

"Stari je proveo mnoge godine u Kominterni. Ruski akcenat zvuci slatko, sve umeksava, cini ljudskim."

Tacno, mislio je Vladimir ponesen ljubavlju prem braci sa Istoka. Dijelio je tu ljubav s milionima drugih. Ljudi su svoje bebice krstili imenima Staljinka, Svjetlana, Vjazma, cak je i njegov mentor promijenio svoje starozavjetno Srpsko ime Nikola u toplo Kolja. Komesar ga zastitinicki pomilova po glavi s koje je strsala strnjika tek porasle kose. Vladimir se bio obrijao kosu po uzoru na Ruske generale.

Opet pod svojim satorom, osjetio je snazan svrab ispod gipsa. Osvrnuvsi se, uvuce cetkicu za zube u rupu koju je prosupljio iznad clanka i poce da cese svoje razdrazeno stopalo. S uzdahom srece zagleda se u daljinu: potok, oivicen modrim grmljen iznad kojih su strazarili mocni sivo-maslinasti jablani. Lastavice su izvodile svoju aerobatiku izbjegavajuci u posljednji cas prepreke koje su samo one vidjele u vecernjkem sumraku. Toplo proljece najavljivalo je vrelo ljeto...

Rastegorac iscupa pamucne usi- scena smjesta izgubi dobrocudnost- okrenu cijev prema Vladimiru gledajuci ga kroz nju:

"Isto si tako ti uvrnut!"

Vladimir ustade. Oborene glave, guzvajuci kapu stajao je pokorno. Bura je dobijala u zamahu, zahuktavajuci se i nalazeci proreze koji su sitno cviljeli.

"Zasluzio si strasne batine, medjutim toliko si bijedan da mi se ne dize ruka na tebe."

Odlicno, mislio je Vladimir. Bas sam gadan i smrdljiv, ne kaljajte ruku o mene. Ne skacite mi u trbuh i ne potezite drzalicu na me kao sto vam se to desava. A i taj pistolj...

"Ti li si taj jakota koji pisa po nasoj borbi."

Zvuci ruzno, opasno, kao veleizdaja.

"Oprostite."

"Ti si stvarno idiot. Zar nema nesto bolje da kazes?"

"Oprostite mi sto sam izvogovorio lude rijeci."

"Sta si rekao, doslovce, rijec po rijec?"

"Rekao sam: dok je desetina nizala metke za sarac, druga desetina je mokrila po uzarenim cijevima."

"U tom ludilu si natrapao na nesto. Tako se bas desilo u Bradini. Krs i gola ljuta sirotinja, vode ni za lijek. Ali to je bilo nesto drugo. Partizanska inicijativa. Kad ti to, bandit, radis, to je pisanje po nasoj borbi."

"Oprostite."

"Nemam pravo da oprostim. Svi oni mrtvi...Kad smo vec na tome, s obzirom na tvoj prezir za moj skromni prilog ...Koliki je tvoj?"

"Izvinite, nisam razumio?"

"Koliko si ubio Nijemaca?"

"Jednog" prosaputa.

"Da je svatko bio kao ti, rat bi jos uvijek trajao."

Vladimir, trazilac istine, ne odoli izazovu:

"Ja brojim samo onog koga sam vidio kako pada od mog metka."

"Sta hoces s tim da kazes?"

" Poslije svake borbe bilo je mrtvih neprijatelja ali ja to nisam urezivao na svoj kundak."

Preklinjao je svoj trtljavi jezik. Desavalo se da nije znao sta misli dok ne bi cuo svoj vlastiti glas. Mora da postoji neki sakat zglob izmedju njegove misli i govora.

Rastegorac sklopi pistolj i nisani u Vlaimirovo lijevo oko.

"Hoces li da kazes kako se ja kitim tudjim perjem."

"Ne, ne!"

"Filozof! Samo treba da zgrcim kaziprst. Sta ce da ostane od tvoje filozofije? Gljive, crvi i smrad...Gubi se. Javi se sobnom."

Senjska bura ga ponese prema moru osuvsi ga pijeskom i bockavim kapljicama kise. Posrnuo je masuci rukama. Rastegorac je s prozora doviknuo kroz smijeh:

"Kamenje! Natrpaj kamenja u dzepove!"

Imao je spreman odgovor: nemam dzepove, ali razum je preovlavao. Uvukao je glavu medju ramena i krenuo u vjetar. Bio je opcinjen slikom: horizont uzburkanog mora nareckan kao rub otvorene konzerve.
svaki dan i najbolje .


[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable