Istorija pisma

Уредник: koen

[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable
Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Istorija pisma

Порукаод Mustra » 02 Окт 2008, 10:26

Zapisano se duže pamti

U predgovoru “Srpskog bukvara”, koji je sastavio Vuk St. Karadžić, štampanog u Beču 1827, piše: “Šta god da su ljudi na ovom svijetu izmislili, ništa se ne može uporediti s pismom. Prijatelju ili znancu svome, koji je daleko preko belog svijeta, možeš poslati misli svoje na komadu hartije; čitati, što su drugi pisali pre dve hiljade godina i napisaše, da drugi posle nekoliko hiljada godina mogu čitati, to je nauka koja um ljudski gotovo prevazilazi i moglo bi se reći da je onaj koji je prvi izmislio, bio više Bog nego čovek. Pismo je otvorilo put umu ljudskom da se približi k Bogu...”

“ Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporci. “
Dositej Obradović


Godine 1882. američki kolekcionar Edvin Smit kupio je kod nekog starinara u Luksoru jedan papirus. Pedeset godina kasnije papirus je dešifrovao Džejms Brestid, tada direktor Orijentalnih starina na Čikaškom univerzitetu. Bio je to medicinski rukopis koji na sedamdeset stubaca sadrži odlomke jedne rasprave iz hirurgije u kojoj se, prvi put u istoriji, mozak pojavljuje pod svojim pravim imenom. Ovo hijeroglifsko pismo poticalo je iz XVII v.p.n.e. ali je, verovatno, to bio prepis starijeg rukopisa sastavljenog oko 3.000 g.p.n.e. Tekstovi obrađuju povrede u lobanji i umanjenje motornih funkcija organizma.
Sve do Demokrita verovalo se da se um i osećanja ne kriju u mozgu nego u srcu. Aristotel je prvi izneo mišljenje da : “Duša nikad ne misli bez slika”.



Kako se došlo do svesti da se znanja prenose?

Za sagledavanje i pisanje kratke istorije pisma, mora se poći u prošlost i, u dugotrajnom i postepenom razvoju mozga i aparata govora, sagledati sve faze potreba da se znanja stvorena u životu prenesu generacijama koje nisu svedoci sticanja tog znanja. Zabeleženo iskustvo, ostavljeno u bilo kom pisanom obliku, ogromna je vrednost za stvaranje civilizacije, čega mnogi nisu svesni.
Za sve koji prihvataju Darvinovu Teoriju evolucije, bez obzira na vrste i podvrste koje su u nauci stvarane, uspravljanje čoveka počelo je sa Pitekantropusom (gr. pitekos – majmun, antrops – čovek) vrstom koja je sakupljala plodove. Uspravljanje je trajalo 15 miliona godina, u vremenu gornjeg pliocena. Ostaci nam govore da je bio visok oko 165–170 cm.
U pećinama Džoukoutjen kraj Pekinga pronađeni su ostaci vrste iz srednjeg pleistocena, najstarije nalazište sa dokazima da su ovi ljudi znali za vatru i koristili je.
Za najstarijeg člana roda Homo zna se da je pronađen u Keniji. Utvrđena mu je starost na 2.500.000 godina i kapacitet lobanje od 800 cm3.
Homo habilis, čija se starost procenjuje na 1.800.000 godina, počeo je da koristi primitivno kameno oruđe i postao je lovac. Od biljne hrane prešao je na mešanu. Upotreba mesa mu je omogućila da izvlači više hranljivih sastojaka. Razvio je gene koji olakšavaju varenje mesa i aminokiselina. On je prvi stvaralac kamene kulture.(Istraživač Endrju Klark i saradnici Univerziteta Kornel utvrdili su da, od oko 3 milijarde i 100 hiljada gena, čovek i majmun imaju samo jedan do dva procenata istih gena! A baš tih nekoliko “naslednih ciglica”, koje utiču na formiranje unutrašnjeg uha i čula sluha kod ljudi, vremenom se usavršilo do mere da je uslovilo pojavu govora za koju je važno bilo da se jasno i razgovetno čuje).
Hladna klima do 400 paralele, stvorila je surovog prarođaka – Neandertalskog čoveka, grubog i neotesanog ali sa kapacitetom mozga od 1.100 – 1.600 cm3. Antropolozi raspolažu dokazima da je grkljan Neandertalskog čoveka bio tako građen da on nije mogao artikulisati bilo šta što bi bilo nalik na reči ma kog današnjeg govora, to jest da on nije mogao da govori kao što to ne mogu ni čovekoliki majmuni.
Ostaci Homo sapiensa koji su otkriveni u Palestini (10 kostura), starosti 35.000 – 41.000 godina, dokazuje da su se vrsta Neandertalca i Homo sapiensa ukrštale. Vrsta evropskog Homo sapiensa bio je čovek iz Kromanjona Vrsta se proširila po čitavom Starom svetu. I on je bio lovac. Postao je snažan, mišićav sa izduženom lobanjom (zapremina moždane duplje od 1.500 cm3). Vremenski, on je živeo od 40.000 – 10.000 g.p.n.e. Čovek iz Kromanjona raspolagao je upotrebljivim vokalnim traktom. A da bi se razvio govor bilo je potrebno da se razvije čeoni režanj leve hemisfere mozga. (18. aprila 1861. Pol Broka, francuski hirurg i antropolog, otkrio je centar za govor koji se nalazi u čeonom režnju leve hemisfere mozga). Donja vilica (mandibula) se uvukla i dobila veličinu kao rezonator zvuka. Kombinovanjem pokreta vilice i ostalih govornih organa, posebno jezika, došlo je do formiranja glasa – govora. Čovek tada sigurno hoda na dve noge, ruke su oslobođene i postaju organi za rad i upotrebu oruđa. Povećanje moždanih kapaciteta stvorilo je uslove za razumno delovanje. Njegov mozgovni kapacitet stekao je biološku osnovu da svesno, prema zamišljenom cilju, izradi oruđe, da počne glasom da određuje pojmove, da misli stvaralački.
Gde god živeo, ovaj tip čoveka ostvaruje neki oblik i stepen kulture. Razvojem misli i slike, Kromanjonac je sigurno želeo da slike iz svog života zabeleži, sačuva. (Američki naučnik Aleksandar Marčak tvrdi da brazde na na artefaktima iz gornjeg paleolitika, kao što su one na jednoj kromanjonskoj kosti staroj oko 32.000 godina, koja se nalazi u Muzeju starina kraj Pariza i ima 69 oznaka sa 24 različita zareza, nisu nastale slučajno, odnosno da nisu urezane nasumice nego imaju određeno značenje).
Govor je doprineo da se formiraju veće društvene zajednice. Posmatranjem, slušanjem i govorom, čovek gradi svoj odnos prema spoljašnjem svetu. Govor je zvuk kojim misao obznanjuje svoje postojanje. Misao bez govora ne postoji u misli drugog.
Utiske misaonog procesa skladišti desna moždana hemisfera. Za povezivanje onog što vidi i čuje sa imenom tog predmeta ili odnosa, zaslužna je leva hemisfera mozga. Rezultat razvoja mišljenja i jezika je ovladavanje apstraktnim mišljenjem i zamišljanjem.
Posle dugog vremena razvoja, čovek je mogao da prepozna drugog čoveka kao biće koje oseća, koje misli i koje je slično njemu. Želja da mu saopšti svoja osećanja i svoje misli primorala ga je da potraži sredstva da se to razume. Ta sredstva su se mogla izvući samo iz čula, iz jedinih instrumenata kojima čovek može da utiče na drugog. Ukupna sredstva kojima možemo da utičemo na čula drugih osoba svode se na dve mogućnosti – na pokret i na glas. Pokret se prenosi neposredno putem dodira, ili neposredno putem gesta. Dodir, zbog ograničenja dužine ruke, ne može se prenositi na daljinu, a gest može da dosegne samo do radijusa vidljivosti. Sporazumevanje gestovima nije razvijalo društvo i ono bi ostalo na osnovnim fizičkim potrebama. Tako ostaju samo čulo vida i sluha, kao pasivni organi sporazumevanja ljudi na daljinu. Veći broj predmeta zapažamo očima nego ušima, a oblici su raznovrsniji od glasova. Oni saopštavaju više za kraće vreme. Osećanja su stvorila sliku. Najrečitiji govori su oni u kojima je više slika.
Последње учитавање од Mustra дана 26 Дец 2012, 03:02, учитано 1 пут укупно.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 02 Окт 2008, 10:30

Materijali za pisanje

Na razvoj pisma, njegovo širenje i morfološke preobražaje veliku ulogu igrao je materijal na kome se pisalo. Prve “beleške” ostavljene su na kamenu, pečenoj glini, drvetu, kosti životinja, plemenitom i neplemenitom metalu, staklu, tkanini, platnu, raznom lišću i unutrašnjem delu kore drveta. Materijal na kojem se pisalo bio je uslovljen geografskim lokalitetom (u Indiji se upotrebljavalo palmovo lišće a u Grčkoj i Italiji lišće masline, lovora i liko – lipovog drveta, savijeni u svitak – rotulus). Materijal je dao i konačno ime za najmanji sastavni deo knjige (folium – list i liber – knjiga). Isto značenje je imala grčka reč biblos – liko, izraz koji je označavao knjigu a množina od reči biblos, biblios – označavao je biblioteku.
Glina je bila veoma omiljena kod Vavilonaca i Asiraca. Na vlažnoj glini su utisnute oznake a onda su ostavljene da se suše na suncu i peku na vatri. Pisalo se i na obojenim zidovima, ugljenom ili bojama, i grebano oštrim predmetima, upućujući sadržaj širem krugu građana. Ovaj oblik pisanja nazivao se grafiti.
Pisanje na metalu (olovne tablice, bronzani listići) korišćeno je za vojne diplome, amajlije za teranje zlih duhova, molbe za proročišta, zapise od uroka, svečana dokumenta, zakone, ugovore, privilegije.
Drvo lipe je upotrebljavano u obliku tablice premazane belilom na kojoj se pisalo crvenim i crnim mastilom na kojoj su ispisivana javna naređenja i u školske svrhe. Povoštene pravougaone drvene tablice, oivičene uzdignutim rubom sa sve četiri strane, na kojim se upisivalo oštrim predmetom – stilos ili grafis, upotrebljavale su se pre početka naše ere. Duži tekstovi su se morali pisati na dve ili više tablica. Da bi se tekst redom čitao, tablice su slagane i povezivane platnenom ili metalnom vrpcom. Ovaj oblik uvezivanja više tablica nazivao se diptih ili poliptih.
Papirus, močvarna biljka iz donjeg Egipta, dala je novi materijal za pisanje. Kad se zelena kora stabljike odvoji, srčika je rezana po dužini u tanke duge trake široke 2 do 3 cm. Zatim su trake premazivane lepkom, u jednom i drugom pravcu. Ova dva mrežasto postavljena sloja pritiskivana su sve dok nisu slepljena i potpuno izravnata. Tako se dobila plagula, koja je sušena a onda glačana slonovom kosti. Upotrebljavala se samo jedna strana a za pisanje se koristio kalamos – cevčica trske.
Pergament je kozja ili ovčija koža koja je nekoliko dana namakana u vodi u kojoj je bio gašeni kreč. Time su odstranjene dlaka, masnoća i koliko je moguće žuta boja. Koža se posle prala u krečnoj vodi i strugala oštrim predmetom a potom bi se isekli listovi odgovarajuće veličine. Pre pisanja su se drvenim lenjirom izvlačile linije i odvajale margine. Za pisanje su korišćene trska ili pero ptice.
Najmlađa vrsta materijala na kojem se pisalo je papir, pronađen u Kini 105. godine. Za njegovu proizvodnju upotrebljavala su se istrugana vlakna biljke duda, lana, kineske trave, pomešane sa vodom, gipsom i želatinom u koju je dodavan skrobni lepak. Dobijena kaša se izlivala na tanka glatka sita da se iscedi i osuši.
Kao što se razvoj jezika može posmatrati kao razvoj živog organizma, isto važi i za grafički izraz, za pismo koje je podložno zakonitostima promena., od nastajanja, preko postepenog razvijanja, usavršavanja do opadanja, zastarevanja, propadanja, izumiranja i potpunog nestajanja.

Načini pisanog sporazumevanja

Prve dokaze ljudske misli i shvatanja otkrivamo u likovnim prikazima, slikama, crtežima i skulpturama, kojima je svrha da sačuvaju sećanje na neki događaj, izraze neko magično značenje ili predstave neku ideju iz mitologije ili religije. Neprimetan razvoj vodi od spomen prikaza iz života vladara i bogova, ratnih pohoda, trijumfa, lova, scena iz posmrtnog života, itd (Sumer, Vavilon, Egipat, Meksiko). Ovi prikazi su predstavljali samo trenutak događaja.
Ali, za podelu misli i znanja sa drugima bilo je potrebno nešto drugo. Slika je pojednostavljena a delovi priče ispričani su u više faza. Na ovakav način svima je bilo jasno šta se događalo i šta se mislilo. Novi zapis nazvan je piktogram – zapis, saopštenje u obliku niza sličica. Ovaj oblik komuniciranja zadržao se u upotrebi sve do XIX veka kod Eskima i američkih Indijanaca.

Prelaz od slikovnog pisma – piktografije ka pojmovnom – ideografiji uslovljen je sa dva razvojna procesa: pojednostavljivanje sličica i usvajanje leksičke jedinice govora – pojedine reči kao nosioci značenja. Ali govorni jezik je razvio takve reči čije se apstraktno značenje nije moglo neposredno “naslikati” u okviru ideogramskog pisma pa se razvijaju metaforičke (simbolične) sličice – ideogrami (starija faza kineskog pisma; npr. nacrtane dve žene, znači – svađa; nacrtani žena i dete, znači -ljubav). Razvojem ideografske pismenosti stvorena je osnova za razvoj glasovnog pisma. Fonetskoj upotrebi ideograma pogodovala je priroda nekih jezika (staroegipatski i kineski) tj. kratkoća reči i obilje hononima (iste reči različitog značenja) u tim jezicima.
Ideografsko fonetsko pismo zadržalo se u kineskom jeziku, i u pismima sumersko–vavilonskim, egipatskim, kritskim... Glasovna vrednost je preovladala dok nije postala jedina, čime je stvoreno slogovno pismo. (Kinesko pismo u vreme Kung - Fu – Cea, 551 – 478. g.p.n.e., velikog mislioca, imalo je oko 2.500 znakova u upotrebi. Da bi svoja razmišljanja preneo drugima, kineski filozof je morao da traga za likovnim oblicima koji će tačno preneti njegovo stanje svesti, razmišljanja, argumentacije i zaključaka)
Razvoj pisma, doveo je do razmene ideja i pojmova i u sopstvenoj sredini i kod bliskih naroda. Sve veći broj ideograma nije mogao da zabeleži sve novine u upotrebnom jeziku i da objasni stanje emocija ili svesti pa je u upotrebu ušlo silabičko - slogovno pismo. Ovaj način pisanja je koristio jednu oznaku za slog – deo reči. Spajanjem slogova dobijala se reč ili rečenica.

Последње учитавање од Mustra дана 26 Дец 2012, 03:04, учитано 1 пут укупно.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 02 Окт 2008, 10:32

Smanjvanje znakova i potreba da se pojednostavi pisanje a ipak zabeleže sve pojave i stanja u kojima se nalazi čovek (ljubavna poezija, verski zanos, patriotska osećanja, lirska poezija) razvilo je konsonantno (suglasnik) pismo. (sl.10) Kod pisanja ovog pisma pišu se samo suglasnici a samoglasnici se ubacuju između da bi se dobio smisao. Zato je ovo pismo stvaralo velike probleme nepoznatom čitaocu. Ako bi se npr. napisala tri suglasnika VRT to može značiti pojam vrta. Ali, dodavanjem samoglasnika između i iza slova može se čitati kao: VRAT,VRATA, VRATI, VERATI, UVRTI itd. Proces fonetizacije pisma učinio je nepotrebnim slikovno pismo pa neka pisma dobijaju vrlo jednostavne oblike (feničansko pismo).
Hijeroglif (gr. hijeroglif - sveti zarez) je naziv za pisane znake bilo kog ideografskog (pojmovnog) pisma – egipatskog, sumerskog, hetitskog, meksičkog, kineskog, pisma sa Uskršnjih ostrva.



Egipatsko pismo



Egipat je nastao doseljavanjem različitih plemena u plodnu dolinu Nila u dugom vremenskom razdoblju. Zato je egipatski jezik u srodstvu ne samo sa semitskim jezicima (hebrejskim, sirijskim, arapskim, haldejskim, etiopskim...) već i sa jezicima drugih naroda istočne i severne Afrike. Sličnost sa semitskim jezicima je u tome što se reči izvode iz korena koji sačinjavaju tri suglasnika. Dodavanjem samoglasnika između njih ili slogova ispred i iza reči – nastavak, nastaju različita značenja i poruke. I pored sličnosti, egipatski jezik je jezik jednosložnih reči, kojim se služilo stanovništvo. Sam egipatski jezik, pa i pismo, imaju faze razvoja: staroegipatski 3.100 – 2.160.g.p.n.e.; srednjeegipatski 2.160–1786. g.p.n.e; kasnoegipatski 1.559 – 715. g.p.n.e; demotski 715. g.p.n.e. – 715. g; koptski III vek.
Dekorativni oblik egipatskog hijeroglifskog pisma i njegova tesna veza s likovnim načinom izražavanja stvorili su prostor za korišćenje pisma kao sredstva ukrašavanja hramova i grobnica i predmeta za svakodnevnu upotrebu. Zapisi se sastoje od redova malih slika postavljenih u vertikalne i horizontalne redove. Najčešći smer čitanja je s desna u levo, ali ima zapisa načinjenih u suprotnom smeru. Znakovi egipatskog pisma su samo delom ideogrami. Postoje i tri vrste fonograma ili glasovnih znakova: alfabet – jedan glas jedan znak, biliteralni – dva glasa jedan znak, i triliteralni – tri glasa jedan znak. Fonetska upotreba ideograma ista je kao čitanje rebusa - u tekstu su samo napisani suglasnici, što predstavlja kostur reči uz ideografsku sličicu. Likovi ljudi i životinja u tekstu licem su uvek bili okrenuti u pravcu iz kog se čita (levo ili desno). Kako je isti hijeroglif mogao označiti različite predmete, pojmove, radnje itd., njegovo značenje u tekstu se definisalo dodavanjem odrednica – crtica , simbola itd. koji su ispisani znak uvrštavali u određeni skup pojmova.
Последње учитавање од Mustra дана 26 Дец 2012, 03:05, учитано 2 пута укупно.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 02 Окт 2008, 10:33

Pismo Maja

Maje su živele u tropskom regionu koji odgovara današnjem istočnom Meksiku, Gvatemali, Hondurasu i El Salvadoru. Nastali su još 1.500. g.p.n.e. ali se za civilizacijski početak računa period od oko 250. g.p.n.e. kada su se promenili socijalni život i politička struktura. Nastali su gradovi i moćne države sa vladarima koji su imali status bogova. Pronađeni spomenici iz 700. g.p.n.e. su pisane poruke. Narod Maja je svoje hijeroglifske oznake klesao u kamenu ali i pisao na knjigama od papirusa ukoričenim jaguarovom kožom. Pismo Maja sadrži logograme (stilizovana slika) i znake za slogove zasnovane na konsonantama. Sadržaj je bio uvek iz života vladara a ne bezlični mitovi i religiozne priče. Od majanskih znakova, poznato je 800. Znak obično ima kvadratni ili izduženi ovalni format. Jedan ili više znakova obrazuju blok hijeroglifa. Takvi blokovi raspoređeni su u pravougaonu matricu a ove u redove i stupce. Pošto pismo Maja još uvek nije do kraja odgonetnuto, nije jasan odnos količine logografskih i slogovnih znakova.

Pismo sa Uskršnjih ostrva

Drevni stanovnici Uskršnjih ostrva, udaljeni 4.000 km od najbližeg kopna, stvorili su svoje pismo “rongo - rongo”. Na drvenim pločicama urezuju se ptice, ribe, školjke, biljke, ljudske figure koje se završavaju geometrijskim motivima, trouglovima ili rombovima, ljudima sa atributima životinja. Do danas naučnici se nisu složili da li ovo predstavlja pravo pismo na bazi slogova a ne reči, jer je broj znakova preveliki za jedan alfabet a premali da bi se radilo o rečima.

Alfabet

Razvoj pisma ukazuje na potrebu da se tačno označi svaka izgovorena reč, koja se želi saopštiti drugima, prostorno i vremenski rastavljenima. Teško je utvrditi kada je nastao. Stvaranje alfabeta kao pisma izvršeno je u sinajskom svetu u razdoblju između 1.700. i 1.500. g.p.n.e. Sinajski jezik (jedan od severnih semitskih jezika) prvi je razvio sistem pisanja suglasnika i temeljio se na fotetičkim i slogovnim principima. Pojedini autoriteti datiraju najstariji sačuvani alfabet, epigrafski spomenik (ispisani kameni spomenik) iz XII v.p.n.e, sa natpisom na sarkofagu kralja Ahima, pronađen u sirijskom mestu Džebrilu, starog naziva Gubla ili kako su ga Grci zvali Biblos. Od najstarijeg alfabeta, kritskog ili kiparskog, adaptacijom se formirao semitsko - fenički. Feničani su bili ti koji su Mediteranu predali usavršeni alfabet. Od Feničana, Grci su ga primili u vremenu 1.000–800. g.p.n.e., zadržali semitske nazive za pojedina slova i dali duktusu smer od leva na desno i dodali vokale, usavršivši tako alfabet koji je postao osnova za sva evropska pisma.
Pripremio: Miomir Tomić (planeta org.)

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 25 Нов 2008, 21:22

Како смо се некад дописивали
Карађорђу (ни)је имао ко да пише
У Првом српском устанку сви виђенији устаници махом су били невични читању и писању, а онда је из Будима стигла књига приручник које се докопао и Вук Караџић...


Склонији лепршавијем тумачењу значајних историјских догађаја непосредни повод за почетак Првог српског устанка могли би да нађу и у покушају виђенијих Срба да коначно и они преко гласника почну да шаљу писане поруке. Дотад су то чинили само усмено, и то из бар два разлога: први је што је тада било мало писмених, а други се тицао безбедности порука које су говориле о спремању буне. Како у својој недавно објављеној књизи „Пренос устаничких писама” пише марљиви истраживач историје наше поште Милорад Јовановић, гласоноша је, саопштавајући поруку, имао задатак да примаоца гледа у очи, да колебљиве охрабри и убеди, али, затреба ли, и припрети. А онај који је примио глас био је, по правилу, обавезан да га на исти начин пренесе даље. И поруке су, углавном, и стизале онима којима су упућиване.
Али, кад су и писма почела да путују, одмах су им се придружиле невоље. Највећа се десила почетком 1804. године и, позната као сеча кнезова, дошла главе око 150 људи, међу њима и највиђенијих кнезова. Тада је, наиме, кнез Алекса Ненадовић послао писмо аустријском мајору Митесеру у Земун у коме је, поред осталог, исписао:
„Поздравље тебе, господине Митесеру у Земуну, од мене кнеза Алексе и од Проте. Да знате да смо ми ове дахије међу собом посвађали, и они ће се скоро потући, зато молимо: приправите џебане и официра, а војске доста имамо да нам помогну да дахије одавде отерамо. Ако томе писму не верујете, питајте базрђанбашу Петра Ичкоглију или Јанка Зазића из Скеле и Еладију из Забрежја, они ће вам из уста све казати...”
Садржај писма обелодањен је 23. јануара 1804. године када га је, пре смакнућа кнезова Илије Бирчанина и Алексе Ненадовића, пред на силу доведеним светом поред моста на Колубари, у Ваљеву, прочитао Фочић Мехмед-ага. После ће се открити да је ово писмо кнез Алекса на скели у Забрежју предао неком Турчину, дотад поверљивом човеку, да га однесе у Земун...


На цртежу Анастаса Јовановића „Збег народа и устаника” у првом плану је писар који на колену бележи заповести једног од вођа устанка.
(IZvor, Politikin zabavnik)
Последње учитавање од Mustra дана 26 Дец 2012, 03:08, учитано 1 пут укупно.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 25 Нов 2008, 21:25

Плови писмо преко Саве

Ипак, то није могло да заустави писмо као све важнији и, хајде да кажемо, поузданији начин преношења важних порука. Зато је Карађорђе, невичан писању и читању, одмах након збора устаника у Орашцу свом секретару Јанићију Ђурићу издиктирао писма свим виђенијим људима који нису стигли на Сретење позивајући их да, као и он, покрену народ на оружје.
Сад су и остали угледнији устаници морали да се лаћају пера како би наредбе и друге обавести преносили даље. Само... како? Већина је махом била неписмена као, уосталом, и вожд, али им то и није сметало да буду успешни трговци и ратници. Спас су потражили упошљавајући писаре, посебно Србе из Аустрије који су притекли у помоћ браћи преко Саве и Дунава. Неки од њих понели су са собом и књигу Атанасија Стојковића „Сербски секретар или руководство како сочињавати различњејша писма, квите, облигације, контракте, тестаменте, реверсе конте и пр(очаја)”.
Дело које ће и Вук Караџић радо прелиставати, посебно у време кад је био писар код харамбаше Ђорђа Ћурчије, штампано је у Будиму 1802. године, непуна два лета пре почетка устанка. Највероватније угледајући се на сличне приручнике на немачком језику до којих је могао да дође, Стојковић је до најситнијих детаља дао упутства како шта срочити.
У сачуваном и прилично оштећеном примерку који се данас чува у библиотеци ПТТ музеја у Београду може се видети како су наши преци обучавани да пишу писмо, да им текст мора бити уредно исписан, а оно што као траг остане на хартији јасно изражено. Ту је наведено и то како прималац писма, зависно од друштвеног положаја, мора да се ословљава. Али, ту су и сасвим практична упутства, попут оних како се писмо затвара и печати воском, како се и где исписује адреса. Приручник је богато илустрован примерима - чак две трећине књиге чине неопходни обрасци - тако да је и сасвим неупућен читалац, кад зажели, могао да срочи одговарајуће писмо...


Невичан писању Карађорђе је своја писма оверавао овим печатом-прстеном.
Последње учитавање од Mustra дана 26 Дец 2012, 03:10, учитано 1 пут укупно.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 25 Нов 2008, 21:25

Писар у песми

Многи касније чувени и угледни људи у Србији 19. века своје путовање према месту у историји почели су управо као писари, односно, читачи „Сербског секретара”. Уз већ поменутог Вука Караџића ту су били и Божидар и Михаило Грујовић, као и Јеремија Гагић, сви уважени секретари тада важног Правитељствујушчег совјета, односно устаничке владе. А Нићифор Нинковић је, калећи се као писар код неколико кнезова, стигао и да, за боље разумевање тог времена, напише значајне мемоаре.
Зна се да је Црни Ђорђе имао најмање шесторицу секретара, дакле, људи који су били превасходно задужени да пишу и читају оно што је стизало пред верховног предводитеља. То су, поименце, били: Јанићије Ђурић, Стеван Јефтић, Панта Радовановић, Стеван Филиповић, Стојан Ненадовић и Милан Марковић. Неки су, попут Стевана Филиповића, провлачећи се уз свог газду, стигли и до народног певача: „...Узе књигу господар Ђорђије/ Па је даде писару Стевану./ Узе Стево књигу прегледати/ Књигу гледа, грозне сузе рони/ Пита њега господар Ђорђије/ Мили куме, писару Стеване/ Кака књига, кака ли је гласа...”
Кад се данас за неког каже да је писар, прва помисао је да је то неки лезилебовић, хватач дебеле и корисне хладовине. Онда то ни најмање није било лако, посебно што су писма најчешће писана у предаху између битака, покаткад и понегде и у току самог боја кад је ваљало послати хитну писану поруку. Тада су писари, о чему понајбоље сведочи и цртеж Анастаса Јовановића, стављали хартију на колено и брижљиво, не увек баш најчиткије, исписивали оно што су им диктирали.

Последње учитавање од Mustra дана 26 Дец 2012, 03:10, учитано 1 пут укупно.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 25 Нов 2008, 21:26

Нежално черупање петлова

У јеку борби и честих пребацивања с места на место писари су као очи у глави морали да чувају прибор неопходан за обављање своје делатности. Јер, он се набављао искључиво изван Србије где у време устанка трговачки путеви нису били посве сигурни. Деси ли се, пак, да нестане хартије неопходне у том тренутку, коришћена је она од барутних фишека, а мањка ли мастила (црнила, мурећепа), онда је барут, у коме се налазио и угљени прах, морао да се размути у води. А кад би барут био потребнији за неко другачије исписивање поруке, употребљавала се размућена чађ.
Народни певач често је стихом желео да са својим јунацима узлети у небо, па је и за потребе писара нежално черупао орлове и лабудове. У стварности су то била метална и птичја пера, најчешће од неког крупнијег и, можда, гласнијег петла или гуске. Сав писаћи прибор, незамењиво оружје писара, паковао се у неку врсту путног писаћег прибора - дивит или калемдан. Дивит је на једном крају имао посудицу за мастило, а поред ње је била спојена перница у којој су се налазила пера.
Да би прималац био сигуран у веродостојност садржаја примљене поруке, ваљало је потписати се на крају. Уместо неписменог угледника који је диктирао писма потписивао се писар, а онда је следио отисак металног печата који је претходно умочен у мастило или чађ. Чешће су писма или одговарајућа документа оверавана печатом у воску.
Како пише Милорад Јовановић, писмо је паковано превијањем, а ко је имао хартије напретек, писмо је обмотавао чистим папиром, у облику неке врсте коверта чији је преклоп, такође, морао да се осигура печатом у воску. Адреса примаоца писана је на омоту, а садржавала је обично израз поштовања, титулу, као и име и презиме онога ко ће га отворити. На крају је исписивано одредиште. Како је то било прилично смутно време, најчешће се није знало где је онај коме је имао ко да пише, па се на крају додавало: „или где буде”.
Петар Милатовић


Печат попа Луке Лазаревића данас се чува у Историјском музеју Србије.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 26 Дец 2012, 03:24

Pismo je sredstvo prostorne i vremenske komunikacije. U širem smislu to je svaki sistem vidljivih oblika (crteža, slika, simbola, znakova i njihovih kombinacija) namerno proizvedenih u svrhu memorisanja i obaveštavanja; u užem smislu sistem znakova koji predstavljaju određene elemente govornog jezika: pojedine reči, slogove ili glasove.

Formalno, pismo je skup dogovorenih znakova dovoljnih za pisanje nekog jezika
U toku razvitka pismo je prošlo kroz 3 faze :
a) piktografsko (slikovno)
b) ideografsko (pojmovno)
c) fonetsko (glasovno)

Preteča pisma je komunikacija pomoću predmeta - složeno kamenje, prelomljene grančice, strelice i slično. Poznato je i uslovno pismo quipu južnoameričkih Indijanaca Inka: o glavni konopčić obješeni su konopčići s čvorovima u bojama; raspored čvorova i boje kazuju određenu poruku.
Slikovno pismo nastaje kada sličice dostignu određeni stepen stilizacije, i kada se takav slikovni pojam dogovorno počinje dosledno upotrebljavati uvek za isti pojam. Već se u praistoriji pećinski čovek koristio takvim oblikom komunikacije. Zatim se različite sličice dovode u uzajamni odnos i stvaraju asocijaciju. Takav početak slikovnog pisma i pisma uopšte zovemo piktografija.




(Direktno tekst i slika nisu povezani, a indirektno zajedno su istorija belosvetskog pisma)

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 26 Дец 2012, 03:24

--------------


¨ PIKTOGRAFSKO PISMO (slikovno pismo)


Predstavlja najstariji način na koji su ljudi pokušali da pomoću crteža zabeleže svoje misli. Izraz dolazi od latinske reči PICTUS – crtan i grčke GRAFO – piše.
Ovi znaci (piktogrami) označavaju upravo ono što crtež predstavlja i nisu vezani za specifični glasovni sklop reči u pojedinom jeziku. Čine osnovu pisma kod starih Egipćana, Krićana, Sumera, Kineza i Maja, ali se u izvesnim prilikama koriste i danas (na primer u saobraćajnim znacima).

¨ IDEOGRAFSKO (pojmovno) PISMO

Obogaćivanjem sadržaja jezika, traže se znaci koji, po dogovoru, označavaju apstraktne pojmove, koje je nemoguće doslovno crtežom izraziti.
Ideogrami (izraz dolazi od grčke reči idea – ideja, predstava, pojam) su šematiziraniji oblici slikovnog predstavljanja koji postaju nosioci pojedinih reči i pojmova koji se mogu dovoditi u odnose i stvarati asocijacije na apstraktne, afektivne i relacione pojmove. Tako se, na primer, kod kineskog pisma ideogram "hao" koji označava "dobro" i "ljubav" gradi udruživanjem sličica majke i deteta; "pevati" je složen od ideograma ptice i usta, a dve žene = svađa.
Ovo su u početku znaci koji se po spoljašnjem izgledu ne razlikuju od piktograma, ali im je promenjen smisao. Kasnije od slike uprošćavanjem postaju apstraktni grafički znaci koji imaju značenje određenih pojmova.

--------------------------------


Savremeni ideogrami

¨ FONETSKO (GLASOVNO) PISMO

Najsavršeniji oblik pisma. Znak (fonogram) označava glas. Mnoštvo znakova kod ideografskog pisma, zamenjena malim brojem znakova za glasove. Fonetsko pismo je vezano za određeni jezik.

¨ EGIPATSKA PISMA

Uz mesopotamska spadaju u prva pisma uopšte.
a) Hijeroglifi
Najstarije egipatsko pismo. Nastalo u IV milenijumu pre n.e. Naziv mu dali Grci prema rečima ieros ( HIJEROS) – svet, sveštenički, božanstven i (GLIFO) – urezan, ugraviran (u kamenu). Po obliku spada u piktografsko pismo ali vremenom dobijalo odlike i ideograma i fonograma.
Postojalo oko 3000 znakova ali su oko 500 najčešće upotrebljavana.
b) Hijeratsko (svešteničko) pismo
Nastalo u trećem milenijumu uprošćavanjem hijeroglifa u toku pisanja trskom po papirusu, imalo oko 600 znakova. Knjiga na papirusu imala je oblik svitka (“rot ula” ).
c) Demotsko (narodno) pismo
Nastalo oko 700 g. p. n. e. u Severnom Egiptu uprošćavanjem hijeratskog pisma. Služilo je za svakodnevnu upotrebu. Egipatska pisma dešifrovao je francuski naučnik Fransoa Šampolion (Franqois Champollion) oko 1822. godine.

¨ PISMO U MESOPOTAMIJI

Sumersko pismo nastalo je u drugoj polovini IV milenijuna pre n. e. Pisalo se na kamenu a po obliku je bilo slikovno, slično hijeroglifima. Kasnije kamen biva zamenjen tablicama od meke gline u koje su ovi znaci beleženi uz pomoć prizmatičnog štapića. On je u glini ostavljao trouglasto udubljenje slično klinu, pa je zbog toga ovo pismo kasnije nazvano KLINASTIM. Oblici postaju apstraktni i gubi se prepoznatljivost prvobitnih slika.
Njime su još pisali Vavilonci, Asirci, a poslednji su bili Persijanci.
Klinasto pismo je prvi dešifravao početkom XIX veka Nemac Georg Grotefend.

¨ FENIČANSKO PISMO

Prvo fonetsko pismo. Nastalo oko 1400 god. pre n. e. uprošćavanjem hijeratskih znakova. Uzeli su 22 znaka, koliko je bilo glasova (konsonata) u njihovom jeziku i svakome pridali značenje samo prvoga glasa te reči. Znaci su imali geometrijske forme i gravirani su oštrim instrumentom, pa su im sve linije iste debljine.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 26 Дец 2012, 03:25

--------------------------



¨ GRČKO PISMO

Grci preuzimaju pismo od Feničana, prilagođavaju ga svom jeziku, i olakšavaju pisanje uvođenjem oznaka i za samoglasnike koje Feničani nisu poznavali.
Ovaj se proces završio od IX do VII veka p. n. e. U početku pišu “bustrofedonom” , tj. u oba pravca (kao kad se ore njiva).
Od V veka zadržavaju samo smer od leve ka desnoj strani, koji kasnije nasleđuju i svi evropski narodi.
Grčki alfabet je imao 24 znaka. Geometrizacija je još doslednija nego kod Feničana, ali su linije i dalje iste debljine.
U II veku pre naše ere počinje da se kao podloga za pisanje koristi štavljena koža nazvana pergament prema gradu Pergamonu u Maloj Aziji. Ovaj se materijal zadržao u Evropi sve do početka upotrebe hartije (XII – XV v.) .

¨ RIMSKO PISMO

Rimljani prihvataju posredstvom Etruraca grčko pismo. Postepeno usavršavaju oblike slova koji oko I v. n. e. dostižu savršenstvo u rimskoj klesanoj kapitali.
Ovo su već konačno formirana velika (verzalna) slova latinice. Sva slova su konstituisana iz kvadrata, kruga i trougla, i imaju istu visinu.
Razlikuju se debljine osnovnih i spojnih crta. Linije se završavaju zaobljenim produžecima – serfima. Ovo se pismo koristilo za natpise na kamenu.
Oko I veka umesto dotadašnje rotule, javlja se nov oblik knjige od pergamenta – kodeks. To je oblik sadašnje knige. Za svakodnevne beleške koristi se diptih, dve daščice ispupčenih rubova, premazane tankim slojem voska i spojene međusobno šarkicama ili alkama. Po prethodno nagaravljenom vosku pisalo se stilusom, metalnim instrumentom zašiljenim s jedne a zaobljenim s druge strane (za pisanje i brisanje napisanog).

------------------------------



KVADRATIKA je knjižno pismo, proporcija izvedenih od kvadrata. Razlikuje se od klesane kapitale u detaljima. Ove razlike nastaju zbog upotrebe različitog sredstva za pisanje (dleto kod kapitale, zarezana trska – kalamis, kod kvadratike) upotrebljavala se od II doV veka.

RUSTIKA (“rustika” bukvalno znači “prosto”, “grubo”). Po osnovnoj konstrukciji slična kvadratici, ali užih proporcija (ekonomičnije) i drugačijeg ugla pod kojim se drži trska. Zbog toga su vertikale tanke a serifi jako zadebljani. Bila je u upotrebi od II do VI veka.

STARIJI RIMSKI KURZIV
Pismo za svakodnevnu upotrebu i brzo pisanje na pločicama premazanim voskom. U brzinii uglavnom bivaju zamenjeni oblinama, linije su iste debljine (zbog stilusa) a oblici slova nisu onako doterani i iste visine kao kod knjižnog pisma.

UNCIJALA
Čini sintezu kvadratike i starijeg kurziva. Široko i lepo knjižno pismo kao kvadratika, alii zaobljenjih crta kao kod kurziva. Time čini prelaz prema oblicima malih slova. Nastala u vreme propadanja rimske države i jačanja hrišćanstva ( III – VIII v.).
Na prelazu iz starog u srednji vek, ptičje pero zamenjuje kalamis. Elastičnije je i omogućuje pisanje sitnijih slova.
Mlađi rimski kurziv ( IV v. )
Kao i stariji, pismo za brzo pisanje. Razlikuje se od ovog po formiranim uzlaznim i silaznim potezima. To su prva minuskulna (mala) slova u istoriji.

Rimska uncijala

Poluuncijala (V do VIIIv.)
Slična unicijali, samo, pod utiicajem mlađeg kurziva formira ulazne i izlazne poteze. To je prvo minuskulno knjižno pismo. Pisalo se ptičjim perom na pergamentu.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 26 Дец 2012, 03:26

------------------------------



Srbija

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 26 Дец 2012, 03:27

¨ SREDNJOVEKOVNA PISMA

U ranom srednjem veku u Zapadnoj Evropi formira se čitav niz pisama koja zovemo jedinim imenom nacionalna pisma. Većina ih je nastala od mlađeg rimskog kurziva pa su bila ružna ii nečitka. Izuzetak su bila irsko i anglosaksonsko pismo, koja su nastala od poluuncijale.
Za vreme Karla Velikog (742 – 814) oko 780. g stvara se na osnovu poluuncijale novo pismo – karolinška minuskula koje je bilo tako savršenih oblika i dobre čitljivosti da se do danas zadržalo kao oblik malih slova latinice. Stvaranje ovog pisma se prema legendi pripisuje engleskom svešteniku Alkuinu od Jorka.
Od XIII veka oblici karolinške minuskule postepeno bivaju sve uži i od oblina nastaju prelomljene uglaste forme. Tako nastaje gotica. U gotici dominiraju vertikale, okrugline su zamenjene kosim izlomljenim linijama, a horizontale ne postoje.


¨ SLOVENSKA PISMA

a) Glagoljica

Prvo slovensko pismo, stvorio ga na osnovu grčkog kurzivnog pisma Ćirilo s bratom Metodijem 855. godine. Imala 40 znakova. Ubrzo je prihvaćena u svim slovenskim zemljama. Kada se početkom X veka javila ćirilica, ona brzo potiskuje glagoljicu.
Iz svih slovenskih zemalja, izuzev Češke i Moravske gde je već krajem IX v. glagoljica zamenjena latinicom i Hrvatske gde se glagoljica dugo zadržala kao nacionalno pismo.
Prvobitna Ćirilova glagoljica bila je obla (stvorena od kurziva). U Hrvatskoj od XII veka dobija uglaste oblike i postaje uža, a kontrast između osnovnih i spojnih crta se povećava. Ovom uglastom glagoljicom slagane su i prve hrvatske štampane knjige (Misal iz 1483.g.).

b) Ćirilica

Pretpostavlja se da je nastala u Bugarskoj oko 900. godine. 24 znaka uzeta su iz grčkog unicijalnog pisma, a ostali uglavnom iz glagoljice. Zbog svoje veće grafičke lepote i čitljivosti potisla je ubrzo glaloljicu. Svi do XVIII veka upotrebljavala se i u Rumuniji. Najstarija sačuvana srpska rukopisna knjiga pisana ćirilicom je Miroslavljevo jevanđelje (kraj XII v.), a prva štampana knjiga ćirilicom na Balkanu Oktoih Osmoglasnik. Štampanje ove knjige dovršeno je 4. Januara 1494. godine u štampariji Đurđa Crnojevića u Obodu kraj Cetinja, kojom je rukovodio jeromonah Makarije. Knjiga je ukrašena i ilustrovana drvorezima. Ova staroslovenska ćirilica zamenjena je početkom XVIIIveka u Rusiji za vreme Petra Velikog građanskom ćirilicom. Cilj ove reforme Petra Velikog bio je da se stari oblici ćirilice saobraze savremenim evropskim oblicima latiničnog pisma. Konačnu reformu srpske ćirilice izvršio je Vuk Karadžić 1818. God. (On je izostavio iz ruske azbuke 7 znakova: i, ju, u, … a uveo nove znake : ć, đ, lj, nj, j i dž). Vukova ćirilica je zvanično priznata rek 1868. godine. Ona predstavlja danas najdoslednije sprovedene fonetsko pismo na svetu.
Makedonska ćirilica je dobila svoj konačan oblik 1945. Ona se od Vukove ćirilice razlikuje samo po tome što je đ zamenjeno sa g, ć sa k a za glas dz koji postoji u makedonskom, uzet je znak S.

Osnov savremene latinice – humanistika

U doba Renesanse (u XV veku ) u Italiji odbačena je gotička tradicija, a kao uzor je postavljeno vraćanje na antičke oblike umetnosti.
Slično postupaju i književnici, proučavaoci antičkog kulturnog nasleđa, koji su se zvali humanisti. Oni odbacuju goticu i uzore za novo pismo traže u antičkim rukopisima. Ne zmajući da je većina antičkih rukopisa za vreme Karla Velikog prepisana pismom iz tog vremena – karolinškom minuskulom, oni prihvataju uz vrlo male izmene ovo srednjevekovno pismo davši mu naziv “humanistička minuskula”. Kada se sredinom XV veka javljaju prve štamparije u Italiji u njima se, za razliku od Nemačke, gde dominira gotica, za uzor prvih tipografskih slova uzima humanistička minuskula. Misleći da ova slova potiču iz antičkog vremena daju im naziv “antikva” koji se i do danas zadržao.

Piše, Dragan Marković



Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 26 Дец 2012, 03:27



[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable