Velike bitke

Уредник: koen

[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable
Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Velike bitke

Порукаод Mustra » 16 Авг 2008, 15:51

Bitka kod Velbuzda (1330)

Jacanje Srbije pod Stefanom Decanskim dovelo je do zblizenja i saveza Bugarske i Vizantije protiv nje. Bugarski car Mihailo Sisman je iz Sofije krenuo na jug i ulogorio se kod sela Rzdavice. Tu ga je 28.jula 1330. iznenadila srpska vojska. Bitka je resena vrlo brzo. Bugarska vojska dala se u bekstvo, a njihov car je bezeci pao s konja i bio posecen. Bitka je ucinila veliki utisak na savremenike i ostavila je vise uspomena nego ijedna druga bitka u srednjovekovnoj srpskoj istoriji. Posebnu ulogu u bici odigrao je sin Stefana Decanskog, buduci car Dusan. Pracen najamnicima on se ustremio na zastavu neprijatelja i uspeo da je otme. Posle Bitke kod Velbuzda Vizantijska vojska se povukla zaziruci od Stefanove snage.


Bitka na Bregalnici (1913)

Na Bregalnici se vodila od 30.juna do 9.jula 1913.godine bitka izmedju srpske i bugarske vojske, kojom je zapoceo Drugi balkanski rat. Bugari su iznenada, bez objave rata, napali svoje saveznike. Posle krvavih borbi Srbi su odbili napade i pobednicki zavrsili najvecu i najkrvaviju bitku u svojoj dotadasnjoj istoriji. Srbi su imali preko 16000 poginulih i ranjenih a Bugari oko 25000. Sudbina Drugog balkanskog rata ovom bitkom je prakticno resena.


Bitka na Vucjem Dolu (1876)

Posto je crnogorska vojska pocetkom jula 1876. Presla granicu prema Hercegovini i spojila se sa hercegovackim ustanicima, ona je uspela da prodre do Nevesinja, ali je pod pritiskom nadmocnijih turskih snaga i zbog austrougarskih protesta bila prinudjena da se povuce prema svojoj granici u nameri da tu saceka i razbije glavninu turske vojske u Hercegovini, kojom je komandovao Muktar-pasa. Do odlucujuce bitke doslo je 28. avgusta na Vucjem dolu; tu je turska vojska pretrpela tezak poraz i povukla se u Bilecu i Trebinje.


Boj kod Mojkovca (1916)

Crnogorska sandzacka vojska pod komandom serdara Janka Vukotica, junackim otporom zaustavila je u bici 6.i7.januara kod Mojkovca austrougarsku ofanzivu i time znatno olaksala operacije srpske vojske obezbedjujuci joj povlacenje kroz Crnu Goru ka Albaniji, legendarni mars-manevar srpske vojske u kome je od jakih mrazeva, gladi, umora i bolesti stradalao vise od 100 000 vojnika i izbeglica. Preziveli srpski vojnici ucestvovace kasnije u borbama na Solunskom frontu i konacno osloboditi okupiranu zemlju.


Boj na Kosovu (1389)

Posle pobede u Marickoj bici Osmanlije usmeravaju svoje nadiranje ka istocnom, severnom i zapadnom delu Balkanskog poluostrva. Ocekujuci Turke na Kosovu polju, izmedju reka Sitnice i Laba, 28.juna 1389, srpski knez Lazar prikupio je oko 25.000 ljudi. Turski sultan Murat i doveo je na bojno polje oko 40.000 ljudi. Brojnija i bolje organizovana turska vojska nadvladala je srpske snage koje su se hrabro borile. Pocetkom bitke srpski junak Milos Obilic ubio je Murata, ali je njegov sin bajazit preuzeo komandu i izvojevao pobedu. Zarobljen je i pogubljen vrhovni zapovednik srpskih snaga knez Lazar Hrebeljanovic. Pobedom na Kosovu Turci Osmanlije savladali su najjaci otpor koji se na Balkanu isprecio njihovom nadiranju. Potisnuta prema Dunavu, Srbija ce se jos boriti za opstanak, odrzati vise decenija, ali je potom predstojala visevekovna mukotrpna borba porobljenog naroda protiv turskog zavojevaca.


Boj na Misaru (1806)

Tokom prvog srpskog ustanka Srpska vojska od 10.000 ljudi se utvrdila pred Bosanskom turskom vojskom koja je brojala 20.000 ljudi, izgradivsi zemljane sanceve na Misaru, kod Sapca. Trinaestog avgusta, Srbi pod Karadjordjevom komandom iznenadnom vatrom iz utvrdjenja naneli su Sulejman-pasinoj vojsci velike gubitke, a potom frontalnim ispadom i bocnim napadom konjice odlucno je porazili. Ova pobeda imala je ogroman znacaj za moral srpske ustanicke vojske.


Cerska bitka (1914)

Kad je poceo Prvi svetski rat Austrougarska vojska pod komandom generala Pocoreka provalila je u Srbiju preko Save i Drine. Zauzet je Sabac. Srpska Druga armija pod komandom generala Stepe Stepanovica krenula je ka Ceru, Sumadijska divizija prema Sapcu a Konjicka divizija prema Macvi. Na levom krilu u bitku je usla Treca armija pod komandom generala pavla Sturma. U podrucju Cera tokom avgusta 1914. vodila se velika bitka u kojoj je sa Austrougarske strane ucestvovalo oko 200 000 ljudi sa velikim brojem artiljerijskih orudja, a sa srpske oko 180 000. Glavna bitka na Ceru trajala je od 16 do 19 avgusta. Na praznik Preobrazenja Srpska vojska ostvarila je veliki pobedu, odbacila neprijateljsku vojsku preko Drine i u potpunosti omela Austrougarski ratni plan. Ubijeno je i ranjeno oko 25 000 a zarobljeno 4500 austrougarskih oficira i vojnika, srpska vojska izgubila je 16 000 ljudi. Napadaci su se povukli i iz Sandzaka. To je bila prva saveznicka pobeda u Prvom svetskom ratu zbog koje je ugled Srbije znatno porastao.


Kolubarska bitka (1914)

Posle bitke na Drini u septembru 1914. Srpska vojska je pred novim naletom Austrougarske vojske morala da odstupi prema reci Kolubari i Ljigu. U zaposednutim krajevima neprijateljska vojska cinila je nevidjene zlocine nad civilnim stanovnistvom, a polovinom novembra srpska vojska je morala da se povuce jos dalje i zaustavila se na liniji fronta dugoj 130 kilometara: Varovnica planina-Kosmaj-Vagan-Takovo-Kablar-Ovcar-Jelica planina. Austrogarskih vojnika je bilo oko 160 000 a srpskih oko 120 000. Potpuno neocekivano za neprijatelja, srpske snage su 3.decembra presle u napad. Upornim pritiskom srpska Prva armija, pod komandom generala Zivojina Misica, probila je neprijateljski front; Druga armija vrsila je frontalni pritisak na neprijatelja, dok su trupe odbrane Beograda izdrzale napad i protivudarom 6.decembra stabilizovale situaciju. U noci 6/7.decembra austrougarske trupe su se povukle preko Kolubare a do 15.decembra bile su primorane na potpuno povlacenje iz Srbije. U Kolubarskoj bici austrougarska vojska izgubila je samo u zarobljenima vise od 43 000 vojnika i oficira i ogroman ratni materijal.


Kumanovska bitka (1912)

Srpska 1. Armija pod komandom prestolonaslednika Aleksandra i nacelnika staba pukovnika, kasnije generala i vojvode, Petra Bojovica, koncentrisana u rejonu Vranja, presla je 20.oktobra granicu i u toku tri dana razbila turske pogranicne delove i izbila pred Kumanovo. Resenje bitke 23. i 24.oktobra palo je u centar gde je drinska divizija prvog poziva (Uzicani, Valjevci, Macvani), pod komandom pukovnika Pavla Jurisica Sturma, posle teskih borbi, uspela oko 13 casova da ovlada Zebrnjakom – najvaznijim objektom u sistemu turske odbrane. Pri tom je izgubila vise od 650 ljudi. Time je turski front potpuno probijen. Porazena turska Vardarska armija, napustajuci posle podne polozaje u visini Kumanova, u neredu je odstupila u pravcu Skoplja Stipa i Velesa. Vardarska armija ne samo da je morala odustati od plana za vodjenje ofanzivnog rata protiv srbije, vec je napustila i veliki deo teritorije, izgubila je vise od 4500 ljudi i pretrpela narocito teske gubitke u artiljeriji koju vise nije mogla da popuni. Ali je i srpska vojska izgubila blizu 4600 ljudi. U Kumanovskoj bici postignuta je jedna od najvecih i najpresudnijih pobeda saveznicke vojske u Prvom balkanskom ratu.


Maricka bitka(1371)

Osecajuci se ugrozenim blizinom turske vojske, Vukasin i Ugljesa Mrnjavcevic, posle neuspelog pokusaja da organizuju savez ugrozenih zemalja u kojem bi bila i Vizantija, nastupali su udruzenim snagama obalom reke Marice nizvodno ka Jedrenu. Turske snage pod komandom rumelijskog beglerbega Lale Sahina docekale su ih kod Cernomena, na desnoj obali Marice, i iznenadnim napadom nocu 25/26.septembra 1371. Potpuno razbili. Obojica Mrnjavcevica su poginuli, kao i veci deo njihovih snaga. Poraz je imao dalekosezne posledice ne samo za sudbinu Makedonije, koja ubrzo pala pod Tursku vlast, vec i za ostale delove Balkanskog poluostrva.

Johnnyqdskik
~ pocetnik ~
~ pocetnik ~
Поруке: 6
Придружен: 13 Мар 2013, 10:21
Место: Mladenovac
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable

Порукаод Johnnyqdskik » 13 Мар 2013, 14:10

Zanimljiva tema, jedina zamerka na veoma kratkim opisima i u pojedinim slučajevima netačnim podacima.

Među bitkama nisu upisane prilike pred bitku, raspored snaga itd...

Posebno su loše opisane - Kosovska, Cerska, Kolubarska i bitka na Marici.

Pobeda u boju na Kosovu nije pripala Turcima. Najpribližniji rezultat je nerešeno, tačnije bez pobednika.

Turci su potpuno razbijeni na Kosovu, ostali bez sultana, a Srbi iako pobednici ostali bez velikog broja velikaša i bez kneza Lazara. Jedinog koji je umeo da ujedini velikaše.

Dokaz je da su Turci osvojili Srbiju tek posle skoro sto godina od Kosovske bitke. A da su pobedili na Kosovu odmah bi je osvojili.

Cerska bitka je loše opisana, jer su se početne borbe vodile između Treće armije srpske vojske i Pete Armije A-U vojske. To se dešavalo u samom centru. Prva armija naše vojske je poslata na levo krilo. To jest, Prva armija je bila strateška rezerva i njene divizije su po potrebi slate na razne strane fronta. Druga armija naše vojske je tek posle jednog dana poslata u bok Austro-ugara. To je bilo u skladu sa našim planom iz 1909 godine, koji su sastavili Putnik i Mišić. Austro-ugari u Cerskoj bitci nisu imali 200.000 vojnika. U Cerskoj bitci učestvovali su u neposrednom izvođenju A-U 8. i 13. korpus. S obzirom da je obično njihov korpus u svom sastavu imao dve divizije, a da su u proseku divizije imale između 15.000 i 20.000 vojnika, lako je izračunati da su u samom izvođenju bitke Austro-ugari imali najviše 80.000 vojnika. To je i jedan od glavnih razloga za poraz. Jer njihova najjača, Šesta armija nije bila spremna za borbu u trenutku kada su oni svoju Petu armiju poslali u napad. Dok je njihova Druga armija bila previše statična.

Kolubarska bitka je tek posebna priča, i ona je mnogo kompleksnija od Cerske i po načinu izvođenja i po trajanju. Ali ovo što je napisano je tako škrto i nepotpuno da bi onaj koji ne zna o tome ništa, pomislio da je ta bitka potpuno bezvredna i nikakva.

U Maričkoj bitci Vukašin i Uglješa su pobedili. Prema legendi, oni su proslavljali pobedu ceo dan. I tako pijani zanoćili. Da bi ih Turci iznenadili na spavanju. Zato se Marička bitka računa kao poraz. Jer i u opsadi Jedrena 1912.-1913. godine, Stepa Stepanović je među svojom vojskom obeležio Maričku bitku koja je bila vođena blizu Jedrena. U tom obeležavanju im je skrenuo pažnju na prošlost i još jedanput ih upozorio da paze noću šta rade, da se istorija ne bi ponovila.

Pisao bih na ovom forumu mnogo više o tim bitkama, ako bi mi dozvolili.

Pozdrav
Pravi rodoljub nije onaj koji ne bi ostavio otadžbinu ako bi je zbog nepravde izgubio. Već onaj koji žudeći za otadžbinom na sve moguće načine pokušava da je povrati.

Johnnyqdskik
~ pocetnik ~
~ pocetnik ~
Поруке: 6
Придружен: 13 Мар 2013, 10:21
Место: Mladenovac
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable

Порукаод Johnnyqdskik » 13 Мар 2013, 23:21

Cerska bitka (Jadarska bitka) - prva saveznička pobeda u Prvom svetskom ratu.




Na Vidovdan 28. juna 1914. godine izvršen je atentat na Austro-ugarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda. Hici koje je uputio Gavrilo Princip pronašli su svoj cilj i bili su direktan povod za početak velikog svetskog rata, najvećeg u dotadašnjoj istoriji. I po broju žrtava i po broju učesnika.

Austro-ugarska je smesta optužila Srbiju za atentat i uputila joj ultimatum. Sa takvim zahtevima koji su duboko zadirali u samostalnost Srbije.

Pošto Austro-ugari nisu bili zadovoljni srpskim odgovorom na ultimatum, 28. jula 1914. godine objavljuju rat Srbiji. Ta objava rata povukla je niz savezništva i već za nekoliko dana je nekoliko moćnih država bilo međusobno u ratu.

Još 1907. godine Austro-ugari su pripremali plan za napad na Srbiju. Postojale su dve opcije. Prva - rat samo sa Srbijom i druga - rat sa Srbijom i još nekom državom (Rusijom). Ukoliko bi ratovali samo sa Srbijom, po tom planu bi bila izvedena brza ofanziva i Srbija bi se brzo pokorila. U drugom slučaju, ukoliko bi se ratovalo i sa Srbijom i sa Rusijom, po tom planu bi protiv Srbije bila defanziva. Bez ulaska na teritoriju Srbije.

A 1908. godine je "majka srpske vojske" tada general Radomir Putnik u saradnji sa svojim najbližim saradnikom generalom Živojinom Mišićem napravio plan za protivudar mogućeg Austro-ugarskog napada. Taj plan je predviđao da se što veće Austro-ugarske trupe privuku i zadrže kako bi se pomoglo Rusiji. Po tom planu se morao "osetiti" glavni pravac napada neprijatelja, da bi se brzim manevrima i velikom pokretljivošću krenulo u kontra ofanzivu i udarilo u neprijateljski bok - samim tim neprijatelj porazio i izbacio sa teritorije.

Ovo je sve bilo uvod za prvu bitku između Austro-ugarske i Srbije. Austro-ugarska vojska je imala rok da 12. avgusta 1914. pređe na teritoriju Srbije.

Protivno planu iz 1907. godine Austro-ugari kreću u ofanzivu. Žuri im se jer žele da se osvete. Žuri im se jer žele da napadnu Srbe nespremne i neorganizovane. Žuri im se jer se bliži rođendan njihovog cara - žele da mu daju najbolji poklon - osvojenu Srbiju. Žuri im se jer je komandant njihove Balkanske vojske feldcajmajster Oskar fon Poćorek sedeo pored prestolonaslednika Franca Ferdinanda u kolima kada je ovaj ubijen, želi što pre da uzvrati udarac. Žuri im se jer još uvek nisu počele borbe u Rusiji. Žuri im se i to im se obilo o glavu.

Raspored snaga pred bitku:
Austro-ugarska dvojna monarhija

Druga Armija (4. korpus, 7. korpus i 9. korpus) u reonu Banat i Srem.
Komandant je bio general Bem Ermolije.

Peta Armija (8. korpus i 13. korpus) u reonu Bijeljina-Zvornik-Brčko.
Komandant je bio general Liberijus Riter fon Frank.

Šesta Armija (15. korpus i 16. korpus) u reonu Vlasenica-Rogatica-Kalinovnik-Sarajevo.
Komandant je bio feldcajmajster Oskar fon Poćorek inače u isto vreme i komandant cele Balkanske vojske.


Kraljevina Srbija:

Prva Armija u reonu Svilajnac -Topola - Rača
- Timočka divizija I-og poziva
- Timočka, Dunavska, Moravska divizija II-og poziva
- Konjička divizija sa Braničevskim odredom
Komandant general Petar Bojović.

Druga Armija u reonu Aranđelovac - Lazarevac
- Šumadijska, Moravska i Dunavska divizija I-og poziva
- Kombinovana divizija
Komandant general Stepa Stepanović.

Treća Armija na širem prostoru Valjeva na Savi i Drini
-Drinska divizija I-og poziva
-Drinska divizija II-og poziva
-Tri prekobrojna puka I-og poziva i dva puka III-eg poziva
-Obrenovački, Šabački, Jadarski, Ljubovijski i Loznički odredi
Komandant general Pavle Jurišić - Šturm.

Užička vojska na prostoru Rogatica - Bajina bašta - Mokra gora - Priboj - Užice
-Šumadijska divizija II-og poziva
-Limski odred i Užička brigada
Komandant general Miloš Božanović.

Načelnik štaba vrhovne komande bio je vojvoda Radomir Putnik.
Vrhovni komandant bio je Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević.


Divizije prvog poziva tj. I-og poziva su bile vojni obveznici u starosti od 21 do 31 godina. Divizije drugog poziva tj. II-og poziva su bili obveznici od 32 do 37 godine. Prvi i drugi poziv je bio takozvana Narodna Vojska. Naoružanje, odeća, obuća je prvo išlo prvom pozivu, pa drugom, pa trećem. Divizije trećeg poziva tj. III-eg poziva su bili vojni obveznici od 18 do 20 i preko 45 godina starosti. To su bile divizije koje nisu imali ni odeću ni obuću ni oružije. Sve su nosili od kuće. Retko su upotrebljavani ali su često donosili preokret.

Po ovome se vidi da je Druga Armija srpske vojske bila najjača formacija i po rasporedu snaga se nalazila u samom centru gde je po potrebi mogla napadati u bilo kom pravcu. Mogla se priključiti Prvoj Armiji da odbrani napad sa severa ili Trećoj Armiji da odbrani napad preko Drine.

Zaraćene vojske su imale svoje prednosti i mane. Prednost Austro-ugarske vojske bila je u naoružanju tj. u opremljenosti. Mana im je bila nedostatak iskustva i različitost jedinica. U sastavu Austro-ugarskih snaga je bilo Austrijanaca, Mađara, Čeha, Slovaka, Poljaka, Hrvata, pa čak i Srba (koji su se uglavnom predavali.) Tako da je jedna od karakteristika bitke nedostatak komunikacije među Austro-ugarskim jedinicama. Sa druge strane srpska vojska je bila prekaljena, jer je pre toga dve godine za redom ratovala. Imala je sposobne komandante, i veoma izdržljive vojnike. Jedina mana im je bila, nedostatak municije, opreme i sl. Komandanti su često samoinicijativno donosili odluke, što je nekad bilo dobro, a nekad loše.

Bitku karakterišu dve velike greške, po jedna na obe strane. Greška srpske vrhovne komande o proceni neprijateljskog napada i greška austro-ugarske vrhovne komande o proceni stanja u srpskoj vojsci.

Srpska vrhovna komanda smatrala je da će neprijateljski udar biti izveden sa severa, tačnije preko Beograda i Smedereva, "velikomoravskim pravcem". Taj pravac je bio najpovoljniji za napad, posebno zbog dobre putne i železničke veze. Zato svoju Prvu Armiju, koja je bila najbrojnija, postavljaju tako da zatvori taj pravac napada. Takodje su smatrali da će napad preko Drine biti samo pomoćni ili u krajnjem slučaju da će biti varka.

Austro-ugarski generalštab je doneo odluku da se napad na Srbiju izvede preko Bosne. Plašeći se ustanka u Bosni, hteli su da odatle izvedu napad kako bi sprečili mogući ustanak. Takođe su smatrali da je srpska vojska bedno opremljena, izmorena Balkanskim ratovima, te da će taj napad biti vojnička šetnja do Niša.
Plan je bio da Peta Armija forsira Drinu i krene u napad, Druga Armija da izvodi manevre koji će zavarati Srbe, a da Šesta Armija uleti u bitku preko desnog krila i da potpuno slomi srpski otpor. Oskar fon Poćorek je smatrao da je Peta Armija dovoljna za proboj fronta Treće Armije srpske vojske. Tako da on nju uvodi u borbu pre nego što je Šesta Armija bila spremna za borbu.

Peta Armija Austro-Ugarske vojske je forsirala Drinu i naletela na zaštitnice i prednje odrede Treće Srpske Armije. Fleksibilnom i požrtvovanom odbranom Treća Armija je uspela da uspori i skoro zaustavi napredovanje Pete Armije A-U vojske. U tome su se posebno istakli Jadarski, Lešnički i Loznički odredi. Koji su iako malobrojniji uspeli da zaustave dve cele divizije u nastupanju i da ih spreče da ispune planove.

Već tada komandant Treće Armije srpske vojske, general Pavle Jurišić Šturm, javlja načelniku vrhovne komande da je neprijatelj prešao Savu pontonima kod Šapca i da je zauzeo Šabac. Da je drugi deo neprijateljske vojske prešao Drinu i da ih u tom trenutku ima oko 15 hiljada. Na osnovu tog izveštaja vojvoda Radomir Putnik naređuje komandatnu Treće Armije da uputi jedan pešadijski puk i jedan divizion brzometne artiljerije kao pojačanje Šabačkom i Lozničkom odredu. Komandantu Druge Armije naređuje da Šumadijska divizija I-og poziva preuzme pokret u susret neprijatelju u pravcu Ub-Koceljeva-Šabac.

14. avgusta Peta Armija A-U vojske prelazi u nastupanje. Frank je imao u planu da stegne kleštima oba krila Treće Armije srpske vojske, sa Drine Petom i Save Drugom Armijom. Forsiranjem Save kod Šapca i osvajanjem nekoliko manjih mesta i na kraju osvajanjem Šapca, u borbu je bio uključen 44. puk koji je bio u sastavu Druge Armije Austro-Ugarske vojske. Time je ta armija zvanično učestvovala u borbama u Srbiji iako joj je prvenstvena namena bila da bude rezerva, jer je trebala odmah da bude upućena na ruski front. Posle celodnevnih teških borbi, i sa velikim žrtvama na obe strane taj dan se završio.

15. avgust bio je presudan dan za tok bitke. Tog dana se odlučivalo da li srpske trupe prebaciti iz Šumadije u severozapadnu Srbiju. Vrhovna komanda srpske vojske na čelu sa vojvodom Putnikom je bila na teškim mukama. Šta će se desiti ukoliko trupe prebace u severozapadnu Srbiju, a neprijatelj izvrši napad preko Save i Dunava kod Beograda ili istočnije? General Živojin Mišić, pomoćnik vojvode Putnika je insistirao da se trupe odmah prebace i da se odmah krene sa kontraudarom. Posle dugog većanja, vojvoda Putnik je najzad prelomio.
- Prva Armija srpske vojske dobija zadatak da se prebaci na pravac Ub – Valjevo i da brani severni deo fronta
-Treća Armija srpske vojske treba da uporno zadržava prodor neprijatelja dolinom Jadra
-Užička vojska dobija zadatak da svim snagama preuzme napad u pravcu Višegrada kako bi prema sebi vezala što veće neprijateljske snage
-Druga Armija srpske vojske dobija istorijsku ulogu. Ona treba da izvede složen maršmanevar i da udari neprijatelju u bok.

General Stepa Stepanović, komandant Druge Armije, samoinicijativno donosi nekoliko odluka koje će na kraju doneti pobedu srpskoj vojsci. On naređuje Konjičkoj diviziji (Drugoj Armiji prebačena iz sastava Prve Armije) da rasvetli situaciju u Mačvi, samim tim da dođe neprijatelju sa leđa i da time obezbedi bok i pozadinu Druge Armije. Od Kombinovane i Moravske divizije I-og poziva on obrazuje čuvenu Cersku grupu. Kojoj naređuje da osvoji vrh Cera iako to nije bilo po planu vrhovne komande.

Zadatak da prva pođe u susret neprijatelju dobija Kombinovana divizija. Komandant ove divizije bio je general Mihailo Rašić, upravnik vojne akademije u Beogradu. U noći 15.-og avgusta Kombinovana divizija dobija zadatak da osvoji vrh Cera. Taj vrh je već bio u rukama Austro-Ugarske 21. divizije.
U teškim noćnim borbama i jedna i druga strana trpe strahovite gubitke. Kombinovana divizija je te noći izgubila oko 2.800 vojnika, dok je 21.divizija Austro-Ugarske vojske imala još veće gubitke. Ona je na Ceru pretrpela poraz i bila u potpunom rasulu.

15. avgusta 8. korpus Austro-Ugarske vojske je izbio na Tekeriš, o tome nisu imale nikakvih podataka ni Druga Armija srpske vojske ni srpska vrhovna komanda. Komandant Druge Amrije Austro-Ugarske vojske, general Bem Ermoli, da bi pomogao Petoj Armiji, naredio je da trupe IV i IX korpusa na frontu kod Šapca odsudno tuku neprijatelja pred sobom. Takođe je naredio 29. diviziji da uspostavi vezu sa Petom Armijom.

16. avgusta Kombinovana divizija upada u krizu. Ona se povlači na nove položaje i zaposeda ih. Kombinovana divizija je svoj zadatak obavila u noći 15/16 avgusta. Tada je razbijena 21.divizija. Po mnogim vojnim stručnjacima ta noć je odlučila tok bitke. Njen zadatak 16. avgusta bio je da sačuva trenutne položaje i sačeka razvijanje Moravske divizije I-og poziva.

Tog 16.avgusta objedinjen je rad Kombinovane i Moravske divizije I-og poziva. U to vreme komandant Austro-Ugarskog 8. korpusa naređuje svojoj 21. diviziji da nastupa prema određenim položajima. Potpuno je neverovatno da nije bio obavešten o rastrojstvu te svoje divizije. Pa ni sam komandant Pete Armije, Frank, nije znao sve do podne 16.avgusta da mu je 21.divizija pretrpela potpuni krah.

I dok tog 16.avgusta Cerska grupa na svojim položajima vodi žestoku borbu, Konjička divizija na svom frontu postiže uspeh. Ona nanosi strahovit gubitak 57. brigadi koja je bila u sastavu 29.divizije A-U vojske. Posledica toga je bila da 29. divizija nije uspela da priskoči u pomoć 21.diviziji koja je bila u rasulu, takođe posledica toga je bila da Druga Armija A-U vojske nije uspela da sadejstvuje sa Petom A-U Armijom u trenutku kada je to bilo najpotrebnije. Od razjedinjavanja Druge Armije A-U vojske i Pete Armije A-U vojske je zavisila sigurnost Cerske grupe.

Za to vreme u Jadru je Treća Armija vodila strahovite borbe i odolevala 13. korpusu držeći odbrambene položaje u reonu sela Jarebice. Drinska divizija II-og poziva uspešno je odolevala nadmoćnom neprijatelju i uspela ja da natera 36.austro-ugarsku diviziju da se u neredu povuče u dolinu Jadra. Treća Armija se posle niza borbi nalazi u veoma teškom položaju. Postojala je opasnost da bude opkoljena tj. dovedena u bezizlaznu situaciju. Zato srpska vrhovna komanda naređuje Moravskoj diviziji II-og poziva (bila u sastavu Prve Armije) da odmah krene iz Valjeva i uđe u sastav Treće armije.

Na Ceru komandant Pete austro-ugarske armije, general Frank, ostavlja 9. austro-ugarsku diviziju. Njen zadatak je bio da se bori sa Cerskom grupom. General Frank je opsednut manevarsko-obuhvatnom akcijom koju je planirao za 17.avgust. Naime postojala je prilika za 42.domobransku diviziju, da obuhvati Treću Armiju srpske vojske. Ali svojom neaktivnošću omogućio je srpskoj vrhovnoj komandi da Moravsku diviziju II-og poziva uputi u sastav Treće Armije i tako parira manevar u pozadinu Treće Armije. Tako se prvi dan bitke na Ceru završava uspešno za srpsku vojsku.

17. avgusta 9. austro-ugarska divizija kreće u napad i zauzima Begluk time odbacivši srpske snage sa reona Spasovine – Jugovići na Ilijino brdo. Deveta divizija je time preduhitrila Cersku grupu da izvrši napad grebenom Iverka, Cera. Time je propuštena prilika Druge Armije da dejstvovanjem na usamljenu Devetu diviziju, još tog dana, dovede do rešenja Cerske bitke.

Zauzeće Begluka omogućilo je 9. austro-ugarskoj diviziji da tuče Kombinovanu diviziju kada počne da nastupa na Trojan, ili čak da se dočepa planine Vlašić, i time razdvoji srpsku Treću od Druge armije. Jedini povoljan rezultat za Srbe tog dana je bio zaposedanje Trojana i razvačenje rasporeda 9.austro-ugarske divizije.

Austro-Ugari pokušavaju sa najvišeg vrha Cera, Kosaninog grada, dva puta da povrate vrh Trojan, ali su uz velike gubitke odbijeni. Pred veče 17.avgusta, Drugi prekobrojni puk je stigao na Malu Lisinu i pomogao posadi Trojana da se održi. Tako da je noć 17/18 avgusta bila mirna.

Konjička divizija, tj. njen Drugi puk probio se od Belog kamena ka selu Slepčević i kod sela Dublja presekao telefonsku vezu Šabac-Loznica, a u Dublju na stanici napao voz kojim je putovao jedan bataljon autro-ugarskih vojnika koji je krenuo u pomoć 21.diviziji ali je bio prinuđen da se vrati u Šabac. Treći puk konjičke divizije se goneći neprijatelja, probio do mosta na Drini. Pošto je most bio branjen jakim snagama, ovaj puk je krenuo preko Prnjavora u sastav divizije. Ali je bio opkoljen i probio se tek posle velikih gubitaka.

18. avgusta komandant Šumadijske divizije odlučuje da tog dana napadne Šabac koji je branila 29.divizija koja je bila u sastavu 9.korpusa. Pošto je Šabac bio dobro branjen, posle nekog vremena se odustalo od napada s tim što je Šabac bio izolovan zatvaranjem svih puteva koji vode iz grada. Ispred sebe je Šumadijska divizija, pod komandom pukovnika Stevana Hadžića, imala više nego dvostruko jačeg neprijatelja – 9. austro-ugarski korpus. Ipak ona je ne samo odbranom, nego i napadom sprečavala prodor neprijatelja iz Šapca i ugrožavanje Cerske grupe.

Usled napada Šumadijske divizije na Šabac, komandant 9.austro-ugarskog korpusa, Remen, zahteva da se iz Srema hitno prebaci 4.austro-ugarski korpus. Shvatajući situaciju na Ceru i Jadru vrlo ozbiljno, isto to zahteva i general Frank. Hecendorfu ne preostaje ništa drugo do da odobri 4.korpusu prelaz. Istog trenutka general Bem Ermolije, komandant Druge Armije, naređuje 4.korpusu prelaz preko Save, sa zadatkom da iz Šapca nastupa prema Slatini. Ovom odlukom Poćorek je bio potpuno zadovoljan. Nadao se da će snage 42.domobranske divizije i 13.korpusa iz sastava Pete Armije sa juga, i 4. i 9. korpusa iz sastava Druge Armije sa severa stegnuti u klešta srpske snage.

Srpska vrhovna komanda pomno prati razvoj događaja. Vojvoda Putnik tih dana vuče pobednosne poteze. Sve vreme nastoji da ukoči napade neprijatelja sa krila. On smatra, da se bitka mora dobiti na Ceru, dakle u centru. Zbog toga Drugu Armiju pojačava Timočkom divizijom I-og poziva.

Po sporazumu komandanata Kombinovane i Moravske divizije I-og poziva, 18.avgusta, inicijativa je pripala Moravskoj diviziji koja je u 10 časova počinje napad na odsek Jugovići – Begluk. Moravska divizija prvog poziva je nastupala u dve kolone. Leva kolona pod komandom Ilije Gojkovića, napala je odsek Jugovići – Begluk. Desna kolona je ostala na položaju Kalem kako bi prema razvoju situacije mogla da pomogne levu kolonu u napadu na Rašuljaču.
Prešavši reku Cernicu, leva kolona je izbila na Begluk, a zatim nastavila nastupanje ka Spasovinama. Pred mrak su zauzeli Spasovine. Austro-ugari su se povukli između Velike Glave i Rašuljače. Pokušali su da povrate Spasovine, ali je njihov napad odbijen tako da su se povukli na Veliku Glavu.

I Kombinovana divizija formira dve kolone. Desna kolona (2. i 5. prekobrojni puk) ostala je sve do 17h u visini Trojana, ograničivši se na artiljerijsko dejstvo. Leva kolona je, po zapovesti Mihaila Rašića, bila spremna za napad u 10h, ali je čekala na napad desne kolone Moravske divizije. Bez jačeg otpora su osvojili Gaj, a jedna četa je zauzela i Preki Rt. U toku tog dana dolazi do razmene vatre između desne kolone i Austro-ugarskih snaga koje su bile stacionirane prema Kosaninom gradu. Posle žestokih borbi i posle krize na levom krilu 5.prekobrojnog puka, u pomoć im je pristiglo mitraljesko odeljenje 2.prekobrojnog puka, i tada su Austro-ugari bili primorani da se povuku ka Kosaninom gradu.

Pred mrak 18.avgusta, 9.austro-ugarska divizija se našla u teškom položaju. Ona je dobila obaveštenje da je 4.korpus prešao Savu i da će 19.avgusta nastupati prema Skakalištu. Međutim, ta vest je bila netačna. Umesto da 9.divizija zauzme bolje položaje za odbranu od dve srpske divizije, ona se čvrsto držala zaposednutog položaja. Zbog toga će 19.avgusta pretrpeti neuspeh, a time i prouzrokovati krah cele Poćorekove balkanske kaznene ekspedicije.

Na frontu Treće Armije 18.avgust je bio kritičan. Sa 29 bataljona, 8 eskadrona i 126 topova, započinje napad 13.korpus. Sa druge strane Treća Armija je na Zavlačkim položajima imala 22 bataljona, 4 eskadrona i 66 topova. 36. austro-ugarska divizija je tog dana zauzela Marjanovića vis i time zapretila da preseče vezu između Druge i Treće Armije. Presekli su takođe i komunikaciju Zavlaka – Osečina, pala je i Zavlaka. Jadarskom četničkom odredu je zato povereno zatvaranje pravca dolinom Jadra. U isto vreme na Soldatovića gajevima vođena je žestoka borba između austro-ugarske 13. brigade i Drinske divizije I-og poziva. A na liniji Zelenika – Bobija – Proslop, vođena je borba između Ljubovijskog odreda i odreda Ištvanovića.

Posle dve noći i jednog dana i 72 pređena kilometra, Trećoj Armiji, 18.avgusta u podne, u pomoć stiže Moravska divizija II-og poziva. Pristizanjem Moravske divizije II-og poziva zaštićeno je levo krilo Treće Armije i stvorena je opasnost za 42.domobransku diviziju, koja je povlačenjem 13.brigade došla pod udar srpskih trupa.

Štab Pete Austro-ugarske Armije dobija izveštaj od komandanta Druge Austro-ugarske Armije, Bem Ermolija, da će 4.korpus i 29.divizija (iz sastava 9.korpusa) krenuti 19. avgusta na Cer u pravcu Skakališta. Na osnovu ovog izveštaja general Frank izdaje zapovest da 9.divizija drži položaj Rašuljača – Todorov rt. Kada se 4.korpus približi Skakalištu priključiće mu se 9.divizija i nastupaće pravcem Tekeriš – Kik; Bukorska glava; Vlašić. 13. korpusu naređeno je da postigne ciljeve zadate za 18.avgust i pomogne 9.diviziji. Kada je dobio izveštaj komandanta 4.korpusa, generala Tršćanskog, o povlačenju Šumadijske divizije I-og poziva, Poćorek je ocenio da je Cerska bitka rešena u njegovu korist.

Grupa generala Tršćanskog (7.,29.,31.,32. divizija) napala je rano ujutru 19. avgusta Šumadijsku diviziju prvog poziva, na frontu od sela Cerovca do Metkovića. Plan Tršćanskog bio je da probije front Šumadijske divizije i da se obruši u bok Cerske grupe. Vešto maskirana Šumadijska divizija sačekala je centralnu kolonu neprijatelja nanevši joj velike gubitke da bi se zatim povukla na desnu obalu reke Dobrave, odakle će i dalje uspešno štititi desni bok Cerske grupe sve do završetka Cerske bitke.

19. avgust je bio dan kada je Stepa Stepanović želeo da zada konačan udarac Austro-ugarskoj vojsci. Da bi to uradio tog dana je naredio da se osvoji najviši vrh Cera, Kosanin grad. Zbog toga je formiran jedan odred pod komandom majora Velimira Čekerevca. Od Kosaninog grada se greben Cera spušta prema istoku ka Tekerišu, i prema zapadu ka Vidojevici i Drini. To je taktički najvažnija tačka na Ceru. U dva časa po ponoći, odred je krenuo. Puške, bombe, bajoneti, četiri mitraljeza su nošena na rukama, a jedan top su vojnici gurali rukama. Odred je trebao da iznenadi neprijatelja. Zato se Kosaninom gradu tiho prilazilo. Počelo je da sviće, a pojavila se i magla. Odjedanput se sve prolomilo od puščane paljbe i štektanja mitraljeza. Austro-ugari su se ukopali na samom vrhu Cera. Odred se pokolebao i ostupio nazad u šumu. Na sto metara od neprijatelja postavljen je top. Komandant mitraljeskog odeljenja naredio je da se dva mitraljeza spuste na zemlju i da ostanu kod topa. A dva da se iznesu bliže piramidi Kosaninog grada, gde je neprijatelj bio ukopan. Vojnici koji su poneli mitraljeze su na 20-30 metara od piramide bili dočekani snažnom vatrom Austro-ugarskih mitraljeza. Ali iskusni i prekaljeni oni su mitraljeze odmah spustili i tada je otpočeo dvoboj mitraljeza. Dvoboj je trajao 15 minuta, i za to vreme su stradale nišandžije i posluga oba srpska mitraljeza. Poslednjim atomima snage je komandant mitraljeskog odeljenja uspeo da izvuče jedan mitraljez.

Top je u tom trenutku bio spreman za dejstvo i počeo je da tuče kartečom, a sa njim i sva tri preostala mitraljeza. Ta borba je trajala čitav sat. Za to vreme pešadija se izvlačila iz šume i spremala za juriš. Posle juriša, za jurišom u kome su korišćene bombe, pa puške i na kraju bajoneti, posle žestokih okršaja, vrh je osvojen. Povraćen je i prethodno ostavljen mitraljez. Austro-ugari upotrebljavaju poslednje rezerve i pokušavaju da povrate Kosanin grad. Pošto je taj njihov prepad uneo paniku medju srpske redove, Kosanin grad je napušten od strane Srba mitraljezi ostavljeni a odred majora Čekerevca se našao na početnim položajima. Ubrzano se spremao treći juriš. Počeo je ponovo da dejstvuje i top. Austro-ugarsku vojsku je na Kosaninom gradu podržavali su mitraljezi sa Todorovog rta. Zato je jedan bataljon poslat na Todorov rt, kako bi ga osvojio. Dogovor je bio, kada se na Todorovom rtu čuje „URA“, da Drugi bataljon sa delovima Petog prekobrojnog puka, izvrši juriš na Kosanin grad. Uskoro se na Ceru prolomilo „URA“, sledio je juriš.
U silovitom naletu osvojen je Kosanin grad. Ponovo su povraćeni mitraljezi, a osvojeno i je nekoliko neprijateljskih. Gonjenje neprijatelja je trajalo čitav kilometar sve do Kostolskog potoka, da bi bilo sprečeno artiljeriskom vatrom iz sela Kamenice.

Prema naređenju Mihaila Rašića, Kombinovana divizija je, po zauzeću linije Kosanin grad – Biljevina – Rašuljača, trebala da produži u dva pravca: grebenom Cera preko Vidojevice ka Lešnici, i dolinom reke Lešnice ka Drini. U 14h je leva kolona savladala otpor neprijatelja na Rašuljači, desna kolona je osvojila Veselinov vrh, Moravska divizija je u isto vreme osvojila Veliku glavu i u nezadrživom naletu Rajin grob.

Na frontu Treće Armije, u dolini Jadra, neprijatelj je posustao. 13. Korpus nije imao snage da poveća uspeh postignut 18. Avgusta – tačnije osvajanje Marjanovića visa. Dobili su naređenje da preduzmu napad ka severu i pomognu 8. Korpusu. Kada su se spremili da izvrše to naređenje, dobili su izveštaj da 8. Korpus odstupa i da će se zaustaviti na položajima kod Lešnice. Zato 13. Korpus dobija zadatak da se povuče na položaje istočno od Loznice. U toku noći 19/20 avgusta, 13. Korpus preduzima užurbano povlačenje ka mostovima na Drini.

Sa druge strane fronta, Užička vojska u saradnji sa Crnogorskom-sandžačkom vojskom je vodila borbe sa Austro-ugarskom Šestom Armijom i branila joj svaki prilaz Užicu. Posle poraza Pete Armije na Ceru, Poćorek je naredio da se Šesta Armija povuče na severo-zapad, kako bi osujetila bilo kakav upad na teritoriju Austro-ugarske.

Popodne 19. Avgusta u reonu Cera i Iverka bitka je završena. 8. Korpus bio je potučen. U neredu je bežao prema Drini. Naređenje Franka da se armija zaustavi u reonu Novo Selo – Vidojevica – Jadarska Lešnica nije moglo biti izvršeno.

Srpska vrhovna komanda je 19. Avgusta uveče smatrala da je bitka još uvek u izvođenju. Međutim, Austro-ugari su u dolini Jadra, na Iverku i Ceru počeli povlačenje 19. Avgusta uveče. Vršili su ga preko noći 19. na 20. Avgust. i time dobili toliko na vremenu da je povlačenje neometano produženo i završeno 20. Avgusta. 9. Divizija se 20. Avgusta prebacila kod Janje tučena samo artiljerijskom vatrom Kombinovane divizije. 13. Korpus prelazi Drinu kod Batra.

U toku 21. Avgusta je 42. Domobranska divizija borbom sa Moravskom divizijom prvog poziva, omogućila 13. Brigadi silazak sa Gučeva i prelazak preko Drine. Generalu Tršćanskom, komandantu 4. Korpusa, stiglo je obaveštenje da se Peta Armija povlači preko Drine. Samim tim je ofanziva grupe generala Tršćanskog besciljna. Zato on dobija direktivu da se povuče preko Save a da Šabac ukoliko je moguće zadrži.

U Šapcu ostaje 29. Divizija. Pošto su operacije na Ceru završene, Srpskoj vrhovnoj komandi sada ostaje da oslobodi Šabac. Taj zadatak će 24. Avgusta izvršiti snage Prve Armije – tačnije Šumadijska i Timočka divizija.

Austro-ugari žele da sačuvaju Šabac kao svoj mostobran. Zato su još 22. Avgusta preko Save prebačene 31. i 32. Divizija kao pomoć 29. Diviziji. I ovaj prelazak Austro-ugarskih snaga završio se neuspehom. Šabac je oslobođen a neprijatelj je skinuo pontone na Savi.

Tako se potpunim neuspehom za dvanaest dana od 12. do 24. Avgusta završila Austro-ugarska kaznena ekspedicija na Srbiju.

I dok su se kod Šapca još uvek vodile borbe, vojvoda Putnik je poslao telegram kralju Petru ove sadržine: „Po zapovesti Vrhovnog komandanta Njegovog Kraljevskog Visočanstva Prestolonaslednika, čast imam izvestiti Vaše Veličanstvo da je glavna neprijateljska vojska potučena u Jadru i na Ceru i da ga naše trupe energično gone ka Drini. Zarobljen je veliki plen.“

Cerska bitka je bila velika pobeda Srbije nad Austro-ugarskom. Mada nije imala razrađen plan Cerske operacije, Srpska vrhovna komanda, je blagovremenim i spretnim pregrupisavanjem snaga i velkom pokretljivošću i izržljivošću svojih trupa, uspela da stvori nadmoć nad Petom Armijom. Cerska bitka imala je veliki odjek u svetu i dalekosežne posledice. Zbog Cerske bitke, Druga Armija Austro-ugarske vojske je zadržana na balkanskom ratištu pa je zakasnila da kompletno uđe u bitku na Ruskom frontu.

Srpska pobeda je izvojevana uz velike žrtve. U borbama je poginulo i ranjeno 259 oficira i preko 16 hiljada podoficira i vojnika. Na Austro-ugarskoj strani je bilo preko 25 hiljada poginulih i ranjenih dok se preko 4 hiljade predalo. Osim toga zaplenjen je veliki broj topova, mitraljeza, pušaka i drugog ratnog materijala.

Cerska bitka ostaće upamćena kao prva saveznička pobeda u Prvom Svetskom ratu. Ona je dala podstrek srpskoj vojsci da istraje, i da Austro-ugari nisu nepobedivi. Takođe je naterala Austro-ugarsku vrhovnu komandu da se za sledeći napad bolje spremi, opremi i da ga izvede sa mnogo više vojnika.

Posle Cerske bitke general Stepa Stepanović, komandant Druge Armije, unapređen je u čin bojnog vojvode.
Pravi rodoljub nije onaj koji ne bi ostavio otadžbinu ako bi je zbog nepravde izgubio. Već onaj koji žudeći za otadžbinom na sve moguće načine pokušava da je povrati.

Johnnyqdskik
~ pocetnik ~
~ pocetnik ~
Поруке: 6
Придружен: 13 Мар 2013, 10:21
Место: Mladenovac
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable

Порукаод Johnnyqdskik » 14 Мар 2013, 12:57

KOLUBARSKA BITKA - Jedna od najvećih bitaka Prvog Svetskog Rata.



Prilike pred bitku:



Nakon Cerske Bitke, Austro Ugarska vojska se povukla sa teritorije Kraljevine Srbije i odmah se pripremala za ponovni napad. Dovukli su pojačanje, više municije, popunili zalihe. Sa druge strane vojska Kraljevine Srbije je bila u veoma lošem položaju. Nedostajalo je hrane, municije, odeće, obuće.
Pored svega Prva armija je poslata u Srem, u uzaludni pokušaj osvajanja teritorija unutar Austro-Ugarske Monarhije. I to na nagovor Rusa, koji su želeli da Srbi iskoriste pobedu na Ceru i borbe prenesu na teritoriju Austro-Ugarske Monarhije.
Prva Armija srpske vojske je uspela da osvoji Zemun, i da se prebaci na Sremsku stranu i da krene u napad. Pre toga se desila katastrofa na karauli Čvrntija. Tada je naša vojska izgubila skoro celu Timočku diviziju.
Početkom septembra su počele operacije na Drini. Austro-Ugari pokušavaju da pređu Drinu i zauzmu planinske grebene Gučevo-Jagodnja-Boranja-Sokolska planina. Zatim da koncentričnim napadima unište glavnine srpskih snaga stacionirane kod Valjeva.
Pošto Austro-Ugari uspevaju u svojoj nameri da ovladaju ovim strateški važnim grebenima, Prva Armija srpske vojske je bila primorana da obustavi operacije u Sremu.
Prebačena je u zonu Pecke i preko Sokolske planine je udarila u bok Austro-Ugarske Šeste armije.
Tada počinje bitka na Mačkovom kamenu. U četiri dana se smenjuju juriši i protiv-juriši dve srpske divizije i jedinica Šeste Austro-Ugarske armije. Po svaku cenu želeći da ovladaju ovim strateškim vrhom Srbi gube 11.500 vojnika i njihove dve divizije se povlače desetkovane. Međutim Austro-Ugarima su tokom ove operacije naneseni gubitci od oko 30.000 ljudi, u ovakvom stanju njihova Šesta Armija nije bila spremna za bilo kakve ofanzivne operacije.
Strašne borbe se vode i oko Loznice. Srbi pokušavaju da povrate strateške položaje Kurište i Eminove vode. Mesec dana traje rovovska bitka, koju obe strane korista za jačanje položaja.
Dolazi zima a Srbi ostaju skoro bez ijednog topovskog zrna. Slabo obučeni, obuveni samo u opanke.
Šestog novembra Austro-Ugari napadaju Srbe velikom uraganskom vatrom iz topova. Broj granata ispaljenih na neke srpske položaje se merio na vagone. Srbi se povlače na nove položaje, sa vojskom se povlači i narod. Što umnogome otežava povlačenje. Kolone se zaglibljuju u blatu, nestaje hrane itd...
Komandant Prve Armije srpske vojske general Petar Bojović biva ranjen i teško bolestan. Na njegovo mesto dolazi pomoćnik načelnika srpske vrhovne komande general Živojin Mišić. On dolazi na čelo Prve Armije 14.11.1914. dva dana pred Kolubarsku bitku. Čovek koji je rođen na Suvoboru, brilijantan komandant, pre toga tri puta smenjivan jer nije trpeo autoritete i ni pred kim se nije sklanjao. Čovek koji će doneti preokret.



Veličina fronta:

Dužina fronta na kojem se odigravala bitka je bila oko 200km. Od ušća Kolubare u Savu, do Užica. Bitka se zato i zove Kolubarska, jer je dužinom gotovo celog fronta dominirala reka Kolubara, koja se izlila. Takođe, bitku još nazivaju Suvoborska bitka, jer su se najžešće borbe dešavale na Suvoboru.


Brojnost armija:

Austro-Ugarska Monarhija:

-Peta Armija - 82 bataljona, 11 eskadrona konjice i 43 baterije, pod direktnom komandom Generala Liboriusa fon Franka.


-Šesta Armija - 160 bataljona, 12 eskadrona konjice i 84 baterije, pod direktnom komandom komadanta Austro-Ugarske Balkanske Vojske feldcajmajstera Oskara fon Poćoreka.

-Grupe Šnjarić i Hauser - jedna brigada i 15 bataljona pešadije - bili su locirani na gornjoj Drini na području Foče.



Ukupna brojnost Austro-Ugarske Balkanske vojske se procenjivala na oko 400.000 vojnika i 400 topova.

Kraljevina Srbija:

-Prva Armija - 54.000 vojnika, 80 topova, 40 mitraljeza, ukupno dve divizije - pod komandom u početku generala Petra Bojovića posle u odlučujućem trenutku pod komandom generala Živojina Mišića.

-Druga Armija - 88.000 vojnika, 138 topova, 66 mitraljeza, ukupno tri divizije - pod komandom vojvode Stepe Stepanovića.

-Treća Armija - 65.000 vojnika, 80 topova, 40 mitraljeza, ukupno četiri divizije - pod komandom generala Pavla Jurišića - Šturma.

-Užička vojska - 32.000 vojnika, 55 topova, 15 mitraljeza, ukupno - jedna divizija, jedna brigada, jedan odred - pod komandom generala Vukomana Aračića.

-Odbrana Beograda - 19.000 vojnika, 47 topova, 10 mitraljeza, ukupno tri puka i dva eskadrona - pod komandom generala Mihaila Živkovića.

-Obrenovački odred - 10.000 vojnika, 26 topova, 8 mitraljeza, ukupno pet pukova i pet bataljona - pod komandom pukovnika Milisava Lešjanina, kasnije pukovnika Dušana Tufegdžića.


Načelnik štaba vrhovne komande srpske vojske bio je vojvoda Radomir Putnik.


Raspored snaga pred bitku:

Peta Armija Austro-Ugarske Balkanske vojske imala je zadatak da ovlada visovima na desnoj obali Kolubare i da obezbedi prugu Obrenovac-Valjevo.

Šesta Armija Austro-Ugarske vojske imala je zadatak da se grupiše na prostoru Valjeva i da napada prema jugu preko Maljena i Suvobora.

Grupa Šnjarić i Hauser imala je zadatak da uznemirava Užičku vojsku i da u povoljnom trenutku pređe Drinu.

Ratni plan Austro-Ugarske vojske je bio da obezbede prugu Valjevo-Lajkovac-Obrenovac, kako bi bezbedno mogli da doturaju zalihe i materijal. Potom da osvoje Beograd i da nastave nadiranje prema jugu veliko-moravskim pravcem. Plan je predvidjao da se Beograd osvoji 20. novembra. Glavni udar na srpske položaje na Kolubari trebala je da izvede Peta Armija potpomognuta 13. korpusom Šeste Armije. Glavnina Šeste Armije imala je zadatak da krene prema Beogradu i da sa severa stegne obruč.


Srpska vojska:

Obrenovački odred je imao zadatak da spreči svaki prodor na desnu obalu Kolubare.

Druga Armija je zaposela front od ušća Marice u Kolubaru do ušća Grabovice u Ljig. Zadatak im je bio da brane taj deo fronta.

Treća Armija je zauzimala položaje od ušća Grabovice u Ljig do reke Kačer, sa zadatkom da uporno brani središnji deo fronta.

Zadatak Prve Armije bio je da brani sve prilaze preko Suvobora i Maljena prema Gornjem Milanovcu i Čačku.

Užička vojska je zauzimala južno krilo fronta sa zadatkom da brani neprijateljski prilaz Užicu.

Odbrana Beograda je zauzimala front u pravcu Grocka-Beograd-Ostružnica-Obrenovac sa glavnim zadatkom da odbrani Beograd po svaku cenu.


Austro-Ugarska Balkanska vojska je sa oko 200.000 vojnika krenula 16. novembra 1914. u opšti napad na sve srpske položaje.



Prva faza - Defanziva:

Bitka počinje 16. novembra 1914. godine, kada su se srpske trupe povukle na desnu obalu Kolubare i Ljiga, prema naredbi vrhovne komande, u pokušaju da tu zaustave prodor Austro-Ugarskih snaga. Srpska vrhovna komanda se nadala da će joj nabujele reke i močvarne obale pomoći u zaustavljanju prodora i izdaje direktivu da se kota Čovka mora po svaku cenu zadržati, jer je planirala da sa tih pozicija krene u protivnapad. Srpske trupe uspele su da zadrže Austro-Ugare nekoliko dana zbog loše procene Oskara fon Poćoreka da su tu stacionirane srpske zaštitnice. Zbog toga on 20. novembra u borbu uvodi 15. i 16. korpus Šeste Armije:


15. korpus - pravcem na front Mednik, Baćinac, Rudo
16. korpus
-jedna divizija prema Maljenu
-jedna divizija prema Bukovskoj planini

Uvođenje novih snaga primoralo je Prvu Armiju srpske vojske, koja je bila brojčano nadjačana, da se povlači. I ona u noći između 21. i 22. novembra zauzima nove položaje na grebenu Suvobora. Ali već 22. tokom podneva na liniju fronta izbijaju Austro-Ugari. General Živojin Mišić počinje da planira protivnapad sa Suvoborskih položaja ali odustaje zbog teškog stanja u Maljenskom odredu, što se pokazalo kao dobra procena, jer odred već 24. novembra biva razbijen. Poginuo je i komadant odreda. Ovaj poraz primorava levo krilo Prve Armije na povlačenje na liniju Igrište-Babina glava-Podovi.
Napredovanje Austro-Ugarskih trupa nastavlja se zauzećem kote Čovka, zbog čega se Moravska Divizija I poziva (bila u sastavu Druge Armije) povlači na Kremnicu, što primorava povlačenje desnog krila Treće Armije.

General Živojin Mišić 26. novembra ocenjuje situaciju u kojoj se Prva Armija nalazi kao jako lošu i stoga se odlučuje da:

-ostane na trenutnim položajima još nekoliko dana da ne bi ugrozio ceo front srpske vojske, ali se ne izlažući mogućem porazu

-na vreme povuče glavninu snaga na položaje zapadno od Gornjeg Milanovca

-povlačenje obezbedi zaštitnicama

Shodno razvoju situacije, odnosno usled gubitka Konatice, Lazarevca, Čovke, Guboša i Maljena, srpska vrhovna komanda odlučuje da izvrši pripreme za povlačenje na nove položaje, na šta ju je naterao i suviše širok front.
Istog dana je sedište vrhovne komande premešteno iz Beograda u Kragujevac. Kao poslednji pokušaj da se neprijateljsko nadiranje zaustavi, izdata je direktiva Obrenovačkom odredu da izvrši napad na Austro-Ugare kod Konatice i Stepojevca, a Drugoj Armiji da pomogne ovaj napad. Napad nije uspeo i 28. novembra počinje povlačenje prema planu srpske vrhovne komande.
Tada biva probijen središnji deo fronta Prve Armije i Austro-Ugari izbijaju na Suvoborski greben. Suočen sa probojem fronta, i sopstvenom procenom da bi povlačenje po naredbi srpske vrhovne komande bilo pogubno za Prvu Armiju, general Živojin Mišić samoinicijativno donosi odluku o povlačenju na položaje zapadno od Gornjeg Milanovca. Zbog toga dva sata traje telefonski razgovor između njega i načelnika štaba vrhovne komande vojvode Radomira Putnika.

Odlomak razgovora Mišića i Putnika (veoma značajan za dalji tok bitke):

MIŠIĆ: Pre pola časa naredio sam da se Prva armija sutra, u zoru, povuče na položaje zapadno od Gornjeg Milanovca.

PUTNIK: Ko je vas ovlastio da se kockate sa sudbinom Srbije?!

MIŠIĆ: Ovlastila me je moja savest.

PUTNIK: Šta će biti sa Drugom i Trećom armijom posle vaše ludačke odluke? Oni ne trpe manje od vas! Ni protiv njih ne ratuju bečke gospođice s lepezama, nego divizija upornih zlikovaca. A Beograd?! Šta ću s Beogradom?! Beograd moramo odmah da napustimo. Znate li vi, optimisto, šta za jedan narod i državu znači gubitak prestonice?

MIŠIĆ: Ja ne snosim nikakvu odgovornost što Srbija ima prestonicu tamo gde treba da stoji samo granična karaula.

PUTNIK: Ne ponavljajte ono što ste od mene čuli!

MIŠIĆ: Kod vas sam polagao sve oficirske ispite, pa mogu valjda ponešto od vas i da ponovim.

PUTNIK: Ma, vi ste tvrdoglava seljačina! Uobražena zadribanda!

MIŠIĆ: Svi ste vi štapski govnari! Svi u Vrhovnoj komandi!

ŽIVKO: Alo! Ovde Živko Pavlović. Pomoćnik Vojvode Putnika. Molim vas generale, ne psujte! Nismo komordžije!

MIŠIĆ: Šta vi Živko, hoćete? Ko vas je zvao? Neću da govorim s pomoćnicima.

ŽIVKO: Vojvoda mi naredio da vas saslušam. Izdiktirajte mi dispoziciju armije!

MIŠIĆ: To će vam saopštiti moj načelnik, pukovnik Hadžić.

ŽIVKO: Ja vršim svoju dužnost i nisam vaš ordonans.

MIŠIĆ: I Hadžić će da izvrši svoju dužnost. Hadžiću, evo vam Živka Pavlovića, odgovarajte mu na pitanja!

HADŽIĆ: Hadžić ovde. Halo! Ne prekidaj!... Gospodine generale, vas zove Vojvoda Putnik.

PUTNIK: Daću vam Vrhovnog komandanta, Mišiću. Kažite Njegovom visočanstvu Aleksandru to što ste naumili!

MIŠIĆ: Nemam o čemu s prinčevima da razgovaram. S jednim ruskim kadetom neću da govorim o komandovanju armijom.

PUTNIK: Recite to lično prestolonasledniku Karađorđeviću, vi Obrenovićevski ađutante!

MIŠIĆ: Vojvodo, ja ne služim kraljeve i prinčeve i ne tresu mi se gaće pred Apisom. Čujete li me, vojvodo?

ALEKSANDAR: Čuo sam vas dobro, generale, i neću zaboraviti ni jednu reč. Ja sve pamtim! Da, ja sam, Vrhovni komandant. I vaš budući kralj.

MIŠIĆ: Bićete kralj samo ako ja spasem Prvu armiju.

ALEKSANDAR: Ne možete vi ništa svojim inatom da spasete! Imate da vršite dužnost i pokoravate se mojoj komandi!

MIŠIĆ: Samo u granicama svog komandantskog ubeđenja, Visočanstvo!

ALEKSANDAR: Svoje zakletve, Mišiću!

MIŠIĆ: Svoje savesti, Visočanstvo!

ALEKSANDAR: Ja sam vas postavio za komandanta Prve armije. Niste je nasledili. Suvobor nije vaša očevina!

MIŠIĆ: Ni Srbija nije vaša očevina. Niste nasledili narod.

ALEKSANDAR: Nasledio sam brigu za njegovu slobodu. Od pradede, dede i od oca. Naređujem vam da izvršite naređenje Vrhovne komande! Ni koraka nazad!!! Ja sam rekao svoju poslednju reč.

MIŠIĆ: I ja ću da kažem svoju poslednju reč: neću da izvršim vaše naređenje! Šta ste rekli?! Šta ste rekli, Prestolonasledniče?!

PUTNIK: Govori Putnik. halo Mišiću! Kakav vas je to stršljen pecnuo na Suvoboru, pa buncate? Slušajte me Mišiću. Za uvrede i psovke nas dvojica noćas ne možemo da pozovemo jedan drugog na dvoboj. Neka telefonisti i pisari pričaju da se po znanju srpskog jezika Putnik i Mišić ne razlikuju od svojih komordžija. Mene i vas noćas ne sme ništa da uvredi. Ostavimo taj luksuz za pobedu. Dajte još jednom da razmotrimo vašu nameru. Onako razborito kao što bismo razmatrali stratešku ideju Fridriha Velikog. Inače ćemo obojica timariti konje švapskom naredniku.

MIŠIĆ: Slušam vas. Govorite.

PUTNIK: Ako Prva armija prestane da brani vododelnicu između Kolubare i Zapadne Morave neminovne su sledeće posledice: Treća i Druga armija moraju da se povlače jer ne mogu da odbrane svoje dugačke i tanke bokove. Mora se napustiti Beograd. Padom Beograda ugrožava se front u celom Podunavlju.

MIŠIĆ: Sve su te više strateške kombinacije, gospodine vojvodo, logične i tačne. Ko bi na ispitu drukčije odgovarao, ne bi postao generalštabni oficir.

PUTNIK: Pa u čemu je onda stvar?

MIŠIĆ: Ono što se samo jedanput čini. Što se ne ponavlja i ne uči. Shvatite, poverujte, ja sam na položajima i bolje od vas znam stanje trupa. Ovu će bitku dobiti onaj ko neprekidno iskazuje inicijativu. Pa, imajte bar malo poverenja u mene! Tvrdim vam: Poćorek sutra neće znati šta ja hoću i šta ja mogu. Pomutiće ga neizvesnost.

PUTNIK: Nastavite, nastavite!

MIŠIĆ: Bar nekoliko dana i noći da naš vojnik ne vidi Švabu, da ga ne čuje, da zaspi u miru i tišini. Da se najede, okrepi, ogreje. Da može da potrči uz brdo.

PUTNIK: Još činjenica, Mišiću, još!

MIŠIĆ: Pobediće onaj ko bre bude mogao da istrči na ćuvik i duže da maršuje, duže da ostane na snegu. A to će biti Prva armija, jamčim vam glavom!

PUTNIK: Veliki je to rizik, moj Mišiću, rizik posle koga sledi predaja. Odmah povucite naređenje o povlačenju!

MIŠIĆ: To ne mogu da učinim. Ne mogu, niti hoću.

PUTNIK: Rekao sam vam šta mi je dužnost da vam kažem.

MIŠIĆ: Onda primite moju ostavku na komandu Prvom armijom.

PUTNIK: Ucenjujete, nemilosrdno ucenjujete noćas, Živojine Mišiću.

MIŠIĆ: Vi dobro znate da ja nisam čovek koji bi ucenjivao svoju državu. Ja sa se sa svojom ostavkom odričem svoje zakletve, čujete li me vojvodo?! Halo! Halo! Ko je prekinuo vezu? Zovem načelnika Vrhovne komande, vojvodu Putnika. Kako se ne javlja? Zašto? Neće da se javi. Pas ga njegov, neće da se javi. Da ga pas kašljivi! Oklevalo matoro.

ŽIVKO: Živko Pavlović, pomoćnik Vojvode Putnika. Molim komandanta Prve armije.

MIŠIĆ: Šta još hoćete od mene, Živko?

ŽIVKO: Da vam saopštim da je Vojvoda Putnik odobrio povlačenje armije na položaje severozapadno od Gornjeg Milanovca.

MIŠIĆ: Uzdravlje, Vrhovna komando!



Nakon mesec dana danonoćnih dejstava Prva Armija srpske vojske je konačno dočekala predah.
Mišićevo poverenje u svoje vojnike je ogromno, on piše: "Ima trenutaka kada i najhrabriji beže ali se ispravnim odlukama poljuljani duh i samopouzdanje mogu povratiti. Inače, loše vojničke osobine, inat, nepokornost i tvrdoglavost, kod srpskog vojnika se mogu pretvoriti u oružije pobede".


Prelazna faza - odmor i pregrupisavanje:



Zaključak vrhovne komande Austro-Ugarske Balkanske vojske:


-srpska vojska se povlači na nove položaje u cilju zaštite rejona Aranđelovac-Gornji Milanovac

-snabdevanje slabo (municija, odeća, obuća, hrana) zbog slabih puteva

-put Loznica-Valjevo upotrebljiv je samo za laka vozila

-mnogo bolesnika 5.000, uglavnom promrzlih


Zbog toga vrhovna komanda Austro-Ugarske Balkanske vojske naređuje prekid ofanzivnih operacija, s tim što će se izvršiti utvrda položaja u cilju zaštite pruge Obrenovac-Valjevo. U skladu sa tim od:


-Pete Armije se očekuje da se pomeri ka severoistoku, uđe u Beograd i potom izvrši udar na severni deo srpskog fronta linija Varovnice-Kosmaj. Tim potezom bi se izvršio takozvani "veliki obuhvat", tj. opkolile bi se glavnine srpskih snaga.

-Šeste Armije se očekuje da se pomeri ka severoistoku sa ciljem popune fronta koji ostaje za Petom Armijom.


Zaključak srpske vrhovne komande:


-stanje kod Austro-Ugarskih trupa je očajno (4.000 zarobljenih, predalo se celo mitraljesko odeljenje)

-pet puta su vršili popunu ljudstva i materijala

-mali broj aktivnih oficira

-hrane se pljačkom


Procena stanja srpske vojske:


-vojnici su se odmorili jer tri dana nije bilo borbi

-artiljerijska municija je stigla na front

-moral ljudstva se popravio

Posebna napomena vezana za artiljerijsku municiju: Pošto tokom cele bitke srpska vojska nije imala dovoljno municije, pojedine baterije nijedan topovski metak, cele divizije su morale da se povlače i pomeraju, samim tim ugrožavajući front celih armija, zbog nedostatka municije. Srbi od saveznika neprekidno traže pomoć. Na kraju Francuska odlučuje da pomogne Srbima tako što im je prodala 20.000 topovskih zrna. Iz svojih zaliha Grčka daje Srbima tu municiju, uz potvrdu da će to Francuzi Grcima nadoknaditi a Srbi Francuzima platiti. Municija koja je stigla u Srbiju nije bila predviđena za topove koje je koristila srpska vojska. 20.000 granata je bilo gotovo neupotrebljivo jer je čaura bila duža, namenjena drugoj vrsti "Šnajderovog" topa. U Nišu su čaure rasklapane i demontirane, da bi vozom prebačene u Kragujevac, gde su skraćivane na strugu, potom ponovo sklapane i montirane, da bi stigle na front. Tako Srbi dobijaju 20.000 upotrebljivih granata. Pošto je to bilo vreme neprohodnih, raskaljanih puteva, glavnu ulogu u prevozu imala je železnica. Trebalo je sve to brzo prevesti i uraditi, a pruge su bile prohodne i železnica je učinila da municija stigne na front tačno na vreme. Vojvoda Radomir Putnik je zato železnicu nazvao Petom Armijom srpske vojske.



Na osnovu stanja u Prvoj Armiji i izveštaja o protivniku, njen komandant, general Živojin Mišić izdaje naredbu da se tokom 2. decembra izvrši grupisanje trupa na desnom boku i da se otpočne sa pripremama za protivnapad koji bi otpočeo 3. decembra.
Njegov plan biva prihvaćen od strane srpske vrhovne komande i istog dana se izdaje naređenje svim trima srpskim armijama i Užičkoj vojsci o opštem protiv-napadu na Austro-Ugarske položaje. Trupe odbrane Beograda ostaju na svojim položajima sa zadatkom da brane pozadinu i bok Druge Armije.


Mišićev plan protiv-napada:

-Glavni udar sa tri divizije na pravac Ručići-Prostruga u cilju probijanja fronta 16. Austro-Ugarskog korpusa.

-Pomoćni udar jednom divizijom u pravcu Teočin-Suvobor.

Osnovna zamisao bila je da se brzo zauzme greben Suvobora i da se odatle izvrši udar u dolinu Kolubare ka Valjevu, sa jasnim ciljem presecanja Austro-Ugarskih trupa na dva dela. Stoga je Mišić naredio:

-Drinskoj diviziji I poziva da prodre na frontu Ručići-Kriva reka

-Reljinskom odredu i bataljonu na Golubcu da čuvaju desni bok divizije i izvrše napad na liniji Ugrinovci-Golubac

-Moravskoj diviziji II poziva da prodre na frontu Ručići-Ozrem

-Dunavskoj diviziji I poziva da prodre na frontu Ozrem-Lozanj

-Dunavskoj diviziji II poziva da prodre na frontu Lozanj-Brezna ka Banjanima i Teočinu

Pored toga on je zahtevao jaku artiljerijsku pripremu rečima: "....da ona svojom snažnom obilnom vatrom, ne štedeći u ovi mah municiju, još u prvim trenutcima, treba da slomi otpor neprijatelja i da prokrči put pešadiji."


Druga faza - Protivnapad:


U trenutku kada su evropske telegrafske agencije očekivale vesti o slomu srpske vojske i u trenutku kada je Peta Armija Austro-Ugarske vojske priređivala svečanu paradu po napuštenom Beogradu, otpočela je velika protiv-ofanziva celokupne srpske vojske.
Nakon velike artiljerijske pripreme koja je počela trećeg decembra u 3 sata izjutra, koja potpuno iznenađuje Austro-Ugare, navikle da Srbi štede municiju, u 7 sedam sati izjutra otpočinje napad.
Juriš Prve Armije potpuno slama preneraženi Austro-Ugarski 16. korpus koji se povlači ka Suvoboru. Austro-Ugarske trupe su potpuno iznenađene jer su smatrale da je srpska vojska nesposobna za odbranu a kamoli za protivudar.
Samo tog dana je zarobljeno 3 oficira, 400 podoficira i vojnika i četiri topa sa 1.000 granata.
Zbog povoljnog razvoja situacije, general Živojin Mišić naređuje produžetak napada na 16. korpus, koji nije imao nikakve rezerve i koji je bio u stalnom povlačenju sa ciljem ovladavanja grebenskog masiva Prostruga-Rajac-Suvobor.
Istovremeno, ostale srpske armije bivaju zadržane na početnim položajima jakim otporom Austro-Ugara. Zbog toga srpska vrhovna komanda naređuje Mišiću, da po osvajanju Suvobora, obustavi ofanzivu, dok se ne raščisti situacija na ostalim frontovima.
Oko podne 05.12. Prva Armija izbija na greben Prostruge i do kraja dana ga zauzima i tu se zaustavlja.
Istovremeno, Dunavska divizija I poziva uspeva da preseče odstupnicu Austro-Ugarskim trupama na Suvoboru i Maljenu i oko 23 časa izbija na Kondžulsko brdo i Čugulj.
Zato što njen komandan pukovnik Milivoje Anđelković Kajafa nije dobio na vreme naređenje o zaustavljanju i samoinicijativno je dao naređenje svojoj diviziji da goni neprijatelja.
Što je po mnogim vojnim stručnjacima donelo pobedu Srbiji u bitci.
Ovim uspesima Prve Armije 05.12.1914. probijen je front 16. korpusa Austro-Ugarske i iako su ostale armije bile na svojim početnim položajima, otočelo je gonjenje neprijatelja, dok je Timočka divizija I poziva (bila u sastavu Druge Armije) poslata kao pomoć Trupama odbrane Beograda.


Oskar fon Poćorek uviđa potpuni poraz 16. korpusa i proboj Austro-Ugarskog fronta, zbog čega 06.12. naređuje Šestoj Armiji da se povuče na levu obalu Kolubare, i to:

-16. korpusu da se povuče severno od Valjeva

-15. korpusu da se povuče na liniju Slovac-Lajkovac

-13. korpusu da što je moguće duže zadrži položaje kod Lazarevca

Istog dana Prva Armija srpske vojske izbija na liniju Gukoši-Mednik-Baćenac-Rudo-Maljen, što omogućava Trećoj Armiji uspeh na svom frontu i početak gonjenja neprijatelja, koji je primoran na povlačenje, da bi sačuvao sopstvene bokove.
Istog dana Užička vojska izlazi na obalu Drine, dok je Druga Armija, oslabljena prebacivanjem Timočke divizije I poziva, primorana na defanzivna dejstva.

Poćorek naređuje Petoj Armiji da udari u bok i leđa srpskim armijama. Obuhvatni manevar je kasnio tri dana, što zbog svečane parade, što zbog blata u kome su se zaglavljivale dugačke kolone Pete Armije.
Na koti Varovnice-Kosmaj 06.12. Peta Armija se sukobljava sa Trupama Odbrane Beograda ojačanima Timočkom divizijom I poziva.
Posle dva dana žestokih borbi Trupe Odbrane Beograda odnose pobedu u ovoj bitci, i zato Poćorek naređuje Petoj Armiji da se povuče i da se zajedno sa Šestom Armijom utvrdi na liniji Stepojevac-Tolobac-Gradac-Parcanski vis-Koviona-Lina-Krajkova bara-Mostinje na Dunavu.
Međutim, već 08.12. 16. korpus biva potpuno razbijen, zbog čega Poćorek naređuje 15. i ostacima 16. korpusa da se povuku ka Šapcu a 13. korpusu da pomogne Petoj Armiji u pokušaju da održi položaje Ralja-Stepojevac-Obrenovac. Ovaj položaj je bio preširok za Petu Armiju pa se ona povlači na nove položaje Duboko (na Savi)-Sremčica-Cvetkov grob-Avala-Mostinje.

Srpska vrhovna komanda naređuje Prvoj Armiji da se zaustavi u Valjevu, obezbedi bok i pozadinu ostalih armija, koje će otpočeti proboj fronta Pete Armije a da istovremeno delom snaga nastavi proterivanje 15. i 16. korpusa koji su se u neredu povlačili ka Sremu i Bosni.
Prema naredbama, završna ofanziva za oslobođenje Beograda počinje 11. decembra udarom Treće Armije u pet sati odnosno Prve i Druge Armije u sedam sati ujutru.

Austro-Ugarski 15. korpus je, povlačeći se pred Drinskom divizijom I poziva, u roku od 27 časova prešao 40 kilometara i kod Šapca napustio teritoriju Kraljevine Srbije. Istovremeno su se ka Šapcu povlačili ostaci 16. korpusa koji su bežali pred Dunavskom divizijiom I i II poziva. Prebacivanjem ostataka 16. korpusa u Srem 12. decembra okončane su operacije u Kolubarskoj bitci.

Borbe su zatim nastavljene za oslobođenje Beograda i srpske armije su oslobodile Beograd. Peta Armija se prebacila preko Save jer je bila u opasnosti da bude potpuno uništena. 15. decembra u 10:45 minuta su se čule jake eksplozije koje su označavale kraj pohoda, Austro-Ugari su uništili svoje pontone i most na Savi.


Gubitci tokom bitke:


Gubitci Kraljevine Srbije:

Ukupno je 153.373 vojnika, 8.074 podoficira i 2.110 oficira izbačeno iz stroja.


Gubitci Austro-Ugarske monarhije:

Ukupno je 266.212 vojnika i podoficira i 7.592 oficira izbačeno iz stroja.


Značaj Kolubarske bitke:

Najveći značaj Kolubarske bitke je bio taj što Austro-Ugarska nije uspela svojim snagama da uništi Kraljevinu Srbiju. Nije uspela da zatvori front na Balkanu. Samim tim je Nemačka bila primorana da pošalje pomoć Austro-Ugarima, i time smanji broj ljudi na ostalim frontovima što je pomoglo Antanti.

Srpska pobeda je i odložila ulazak u rat Bugarske, koja je planirala da uđe na stranu Centralnih sila, takođe srpska pobeda je doprinela da Kraljevina Italija uđe u rat na strani Antante.

Kolubarska bitka je ušla u istoriju ratovanja kao jedinstven primer da se vojska, kojoj je predviđen potpuni slom, za kratko vreme reorganizuje, pređe u kontraofanzivu i nanese neprijatelju odlučujući poraz. Taktika pregrupisavanja Prve Armije i koncentrisanog udara na Šestu Armiju koju je izveo Živojin Mišić danas se izučava na vojnim školama širom sveta.

Posle Kolubarske bitke general Živojin Mišić je unapređen u čin bojnog vojvode, a to je u tom trenutku bio najviši čin u srpskoj vojsci.
Lično ga je odlikovao regent Aleksandar, iako su njih dvojica bili u neprekidnom sukobu i razmimolaženju mišljenja. Regent je rekao - da je dao priznanje čoveku koji nije izgubio glavu u trenutku kada je drugi već nisu imali.

Oskar fon Poćorek je smenjen posle bitke.
Pravi rodoljub nije onaj koji ne bi ostavio otadžbinu ako bi je zbog nepravde izgubio. Već onaj koji žudeći za otadžbinom na sve moguće načine pokušava da je povrati.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30309
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 19 Мар 2013, 13:41


Johnnyqdskik
~ pocetnik ~
~ pocetnik ~
Поруке: 6
Придружен: 13 Мар 2013, 10:21
Место: Mladenovac
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable

Порукаод Johnnyqdskik » 19 Мар 2013, 15:23

Pravi rodoljub nije onaj koji ne bi ostavio otadžbinu ako bi je zbog nepravde izgubio. Već onaj koji žudeći za otadžbinom na sve moguće načine pokušava da je povrati.


[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable