Duša posle smrti

Уредник: gresnica

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Duša posle smrti

Порукаод gresnica » 16 Јан 2016, 02:12

ПРИЛОГ I

Православно учење Св. Марка Ефеског о стању душе после смрти



Многи, чак и сами православни хришћани, често не разумеју како треба православно учење о стању душе после смрти, а релативно недавна појава учења о "чистилишту" довела је до још веће забуне у умовима људи.

Само православно учење није ни на који начин двосмислено или нетачно. Оно је најјасније изложено у делима светога Марка Ефеског на Сабору у Фиренци 1436. г., сачињеним управо са циљем да дају одговор на латинско учење о " чистилишту".

За нас су ови радови нарочито драгоцени због тога што су потичући непосредно од последњег византијског оца, писани пре ових наших дана пуних разних богословских конфузија. Његови радови откривају нам изворе православног учења, и упућују нас како тим изворима треба приступати и разумети их.

Такве изворе представљају Свето Писмо, светоотачке беседе, црквене службе, житија светих, а такође и нека откровења и виђења загробног живота, попут оних која се описују у IV књизи "Разговора" светога Григорија Двојеслова.

Савремени академски богослови показују неповерење према последња два-три овде поменута извора, због чега се често осећају нелагодно када говоре на ту тему, а понекад испољавају и "агностичку суздржаност" у односу према њима.

С друге стране, списи светога Марка нам показују са колико се лакоће овим изворима баве истински православни богослови, а они којима је "нелагодно" можда самим тим неочекивано откривају своју зараженост савременим неверјем.

Од четири одговора светога Марка о чистилишту сачињених на Сабору у Фиренци, прва беседа садржи најјасније излагање православног схватања у полемици против латинских заблуда, због чега она чини главни део овог прилога. Остали одговори садрже, углавном, материјал који илуструје разматрана питања, а такође и одговоре на неке специфичније латинске наводе.

"Латинска поглавља" на која одговара св. Марко, написао је кардинал Чезарини, и у њима је изложено латииско учење о стању душе после смрти које је уобличено раније, на "унијатском сабору" у Лиону (1270. г.).

Ово учење запањује православног читаоца својим буквалним и "законским" карактером. Латини су у то време већ почели да Небеса и ад посматрају као на известан начин "окончане" и "апсолутне", а на оне који се тамо налазе - као да су већ у потпуности у оном стању које ће имати после Страшног Суда, због чега нема потребе молити се за оне који су на Небесима (јер су они већ постигли савршенство), нити за оне у аду (јер они никада не могу бити избављени или очишћени од греха).

Међутим, како мноштво верника умире у "средњем" стању - недовољно савршени за Небеса, али и недовољно порочни за ад - то је логика латинске аргументације потребовала некакво треће место за очишћење, где чак и они чији су греси већ опроштени, треба да претрпе казну или дају "задовољење" за своје грехе, пре но што се довољно очисте за усхођење на Небеса. Ове законске тезе чисто људског "правосуђа" (које практично одбацује неизрециву доброту и човекољубље Божје), Латини су доказивали буквалним тумачењем неких светоотачких текстова и неких виђења.

Готово сва та тумачења вештачки су исконструисана и спорна, јер чак ни стари латински Оци нису спомињали такво место какво је"чистилиште", већ су говорили само о "очишћењу" грехова после смрти помоћу "огња", како су (могуће, алегоријскл) писали неки од њих.

Са друге стране, у православном учењу које излажс свети Марко, верници који су умрли не исповедивши неке незнатне грехе, или не приневши плодове покајања код исповеђенш грехова, очишћују се од њих или самим тим што искусе смрт са страхом који она носи, или пак после смрти (када они бивају држани у аду), молитвама, Литуршјама Цркве и добрим делима која верни (живи) чине њих ради. Чак и грешницима, одређеним за вечне муке, могуће је на тај начин донети извесно олакшање.

Међутим, сада не постоји огањ који мучи грешнике у аду (јер ће всчни огањ почети да их мучи тек после Страшног Суда), а тим пре не постоји ни на некаквом трећем месту попут "чистилишта".

Сва виђења огња, која су људи имали, представљала су слике, или пророчанства о ономе што ће бити у будућем веку. Сваки опроштај грехова после смрти даје се, уз садејство људских молитава, само по благодати Божијој, која се простире чак и до оних који се налазе у аду, и никаква "отплата" или "задовољење" за већ опроштене грехе нису потребни.

Треба напоменути да списи светога Марка покрећу, углавном, конкретно питање о стању душе после смрти и готово се не дотичу разматрања онога што се са душом догађа непосредно после смрти. О том питању постоји обимна православна литература, али у Фиренци оно није било разматрано.

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 16 Јан 2016, 02:12

Прва беседа:

Оповргавање латинских поглавља која се тичу очишћујућег огња

1. Пошто смо дужни, чувајући наше Православље и црквене догмате које смо од Отаца примили, с љубављу одговорити на оно што сте ви изрекли, ми ћемо сваки аргумент и доказ, које сте ви писмено навели као опште правило, прво навести, да би затим следио кратак и јасан одговор и разјашњење свакога од њих.

И тако, у почетку ваше посланице ви овако кажете: "Ако су они који се искрено кају отишли из овога живота у љубави (према Богу) пре но што су успели достојним плодовима да пруже задовољење за своја сагрешења или поступке, њихове душе очишћују се после смрти очишћујућим мукама; али ради олакшања (или "ослобођења") од ових мука, њима корнсти она помоћ која им се указује од стране живих верника, као што су. молитве, Литургије, милостиња и друга добра дела".

На ово ја одговарам следеће: то да упокојенима у вери, несумњиво, помажу за њих одслужене Литургије, молитве и милостиња, обичај који је на снази од давнина, сведоче многе и различите изреке учитеља, како латинских, тако и грчких, речене или написане у разним временима и на разним местима. А што се тиче тога, да се душе ослобађају захваљујући некаквим очишћујућим мукама, које имају карактер помоћи, и привременом огњу, који има такву (очишћујућу) моћ - то ми не налазимо ни у Писму, ни у молитвама и пјенијима за покојнике, нити у речима Учитеља.

Но, ми смо примили да се чак и душама које се држе у аду и већ су предате на вечне муке, било заиста и искуствено, или у безнадежном ишчекивању истих, може указати нека мала помоћ, мада не на такав начин да би оне у потпуности биле ослобођене мука и добиле наду на коначно ослобођење.

А ово се види из речи Макарија Великог, египатског подвижника, кога је лобања коју је нашао у пустињи, по деловању силе Божје, поучила о овоме. И Василије Велики, у молитвама које се читају на Педесетницу, дословно каже следеће: "Који и на овај свесавршени и спасоносни празник очишћења, удостојаваш нас да ти се молимо и за оне који су у аду држани, обећавајући нам велику наду на побољшање онима који су заробљени због грехова који их заробише, и да ћеш Ти ниспослати Твоју утеху" (трећа коленопреклона молитва на вечерњем).

Ако су душе отишле из овог живота у вери и љубави, па ипак носећи на себи неки грех - било да су то мали греси, за које се она уопште није кајала, или велики, за које, мада се кајала, није успела да принесе плодове покајања, такве душе, ми верујемо, дужне су да се очисте од такве врсте грехова, али не на некаквом месту испаштања (јер нам тако нешто, као што рекосмо, ниуколико није било предато); већ једино да се очисте уз помоћ самог страха приликом исхода из тела, као што то изричито каже свети Григорије Двојеслов (в. IV, књ. "Разговора"); док ће друге бити принуђене да се очисте после исхода из тела, или још пребивајући на том земном месту, пре но што дођу на поклоњење Богу и удостоје се удела у блаженству, или, ако су њихови греси били тежи и дуготрајнији -то ће оне бити држане у аду, али не ради тога да би заувек пребивале у огњу и мукама, већ као они које у тамници држе под стражом.

Свима таквима, ми тврдимо, помажу молитве и Литургије које се за њих чине, уз садејство Божјег милосрђа, које сагрешења учињена по немоћи људској одмах презире и прашта, како говори Дионисије Велики у "Размишљањима о тајни свештеноупокојених", а друге грехе после извесног времена праведним судом или такође разрешује и прашта, и то - савршено, или олакшава одговорност за њих до коначног Суда.

И због тога не видимо никакву потребу за каквом другом казном или очишћујућим огњем. Јер, једне очишћује страх, а друге грижа савести прождире мучније од ма каквог огња, а неке очишћује сам ужас пред Славом Божјом и неизвесношћу будућег, које долази.

А да је то мучење и казна знатно већа него шта друго, показује и само искуство, и свети Јован Златоуст сведочи нам у готово свим или већини својих моралистичких омилија, тврдећи ово, а такође и божанствени подвижник Доротеј у своме слову "О савести".

А што се тиче тога да неизвесност будућег више раздире кажњене него сама казна, о томе говоре Учитељи, као на пример свети Григорије Двојеслов, који у беседи "поводом разарања града", каже следеће: "Ове ће примити неисказива светлост и виђење Свете и Царствене Тројице, а оне, заједно са осталима - боље рећи, пре него друге -мучење: бити одбаченим од Бога, и грижа савести, којој нема краја".

2. И тако, ми се Богу молимо и верујемо да ће се тиме спасти умрли, а не каквим другим мучењима или неком другачијем огњу, од оних мука и огња за које је објављено да ће бити вечни. И то да се душе умрлих, по молитвама, ослобађају од заточеништва у аду, као из неке тамнице, сведочи, међу многим другима, Теофан Исповедник, назван Начертани, јер је речи свога сведочанства за икону Христову, на челу исписане, крвљу својом запечатио. У једном од канона за умрле он се овако моли за њих: "Суза и уздисања рабе Твоје који у аду пребивају, ослободи, Спасе" (Октоих, суботњи канон заупокојене, гл. 6, песма 6. "Слава").

Чујеш ли? - "суза", рекао је, и "уздисања", а не некаквих казни и очишћујућег огња. Ако се понекад у овим песмама и молитвама и помиње огањ, то није неки привремени огањ који има очишћујућу силу, већ огањ вечни и казна којој нема краја.

3. Свети, подстицани човекољубљем и сажаљењем према своме роду, пожелеше и дрзнуше се на готово немогуће - да се моле за избављење у вери умрлих. Јер, тако говори и свети Теодор Студит, који је и сам Исповедник и сведок Истине, на самом почетку свог канона за упокојене: "Сви се помолимо Христу, опомињући се од века умрлих, да упокојене у вери и нади на живот вечни, избави од вечног огња" (Великопосни Триод, месопусна субота, канон, песма 1). И затим, у другом тропару, петој песми канона, говори следеће: "Огња вечнопалећег и таме нерасветиве, шкргута зуба, и црва који бесконачно мучи, избави, Спасе, све који у вери умреше". Где је ту "очишћујући огањ"?

И када би он уопште постојао, где би Светоме било прикладније да га спомене, него овде?

Бивају ли свети услишени од Бога, када се за ово моле, то ми не треба да истражујемо, али они сами су имали знање о томе, и Дух, који је у њима обитавао, и Којим покретани су они и говорили, и писали, знао је то: а у истој мери знао је и Владика Христос, Који је дао заповест да се молимо за непријатеље своје, и Који се молио за оне који су Га распели и надахнуо првомученика Стефана, кад су овога каменовали, да чини исто.

И мада ће, може бити, неко казати, да када се ми молимо за такве људе, не бивамо услишани од Бога, ипак ми све што од нас зависи испуњавамо; а ето, неки од Светих који се мољаху не само за верне, већ и за безбожнике, беху услишени, и својим молитвама их избавише од вечних мука, као на пример првомученица Текла - Теклонилу и Божанствени Григорије Двојеслов, како се приповеда - цара Трајана).

(У III поглављу показује се да се Црква моли такође и за оне који се већ наслађују блаженством у Богу, и који, разуме се, нису дужни да пролазе кроз "очишћујући огањ").

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 16 Јан 2016, 02:13

4. После овога, нешто даље, ви покушавате да докажете наведени догмат о очишћујућем огњу, позивајући се најпре на речено у Књизи о Макавејцима, у којој се каже: "Свето је и спасоносно молити се за умрле, да би они били разрешени од грехова", а затим узевши из Еванђеља по Матеју оно место где Спаситељ објављује да "који рече на Духа Светога, неће му се опростити ни у овоме вијеку, ни у будућем", ви говорите да се из овога може видети да

има отпуштења грехова у будућем животу.

Но да из овога ни на који начин не проистиче појам очишћујућег огња, то је јасније од сунца: јер чега заједничког може бити између опроштаја и - очишћења огњем и кажњавањем?

Јер, ако се отпуштење догађа због молитава или једино божанским човекољубљем, онда нема потребе за казном или очишћењем. Ако су казна, као и очишћење (Богом) установљени - јер се прво одвија благодарећи другоме, и они нису узалудни једино ако захваљујући њима, као последица, проистиче очишћење -онда се, како изгледа, узалудно врше молитве (за умрле) и прославља човекољубље Божије. И тако, овим наводима не само да се не доказује постојање очишћујућег огња, већ се оно оповргава: јер се њима опроштење грехова онима који су згрешили представља као деловање царске власти и човекољубља, а не као ослобођење од казни или очишћење.

5. Као треће, она изрека, узета из Прве посланице блаженог Павла Коринћанима, у којој он, расуђујући о зидању на Темељу који је Христос: "златом, сребром, драгим камењем, дрветом, сјеном, сламом" - додаје: - "јер ће

Дан показати, јер ће се огњем открити, и свачије ће се

дјело огњем испитати какво је.

Ако остане чије дјело што је назидао, примиће плату. Ако чије дјело изгори, биће оштећен, а сам ће се спасти, но тако као кроз огањ" (I Кор. 3: 11-13) - чини се да више од свега другога доказује појам очишћујућег огња, а у самој ствари више га од свега оповргава.

Јер, као прво, божански Апостол није га назвао очишћујућим, већ испитујућим; затим, он је објавио да кроз њега треба да прођу такође и добра и часна дела, а таквима, јасно, није потребно никакво очишћење. Затим, он каже да ће они, који приносе зла дела, пошто њихова дела сагоре, претрпети штету - а, међутим, они који се очишћују, не само да не трпе штету, већ још већма задобијају - да би затим рекао да се то има догодити "у онај дан", управо у дан Суда и будућег века, а претпостављати да ће постојати очишћујући огањ после тога страшног Доласка Судије и коначне пресуде, није ли то - савршена глупост?

Јер, Писмо нам не предаје ништа томе слично, но Сам Онај Који ће нам судити, говори: "И ови ће отићи у муку вјечну, а праведници у живот вјечни", (Мт. 25: 46), и још: "И изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда" (Јн. 5: 29). Тако да ни на који начин не остаје никакав међупростор; и пошто је све којима се суди разделио на два дела, једне поставивши десно, а друге чак - лево, и прве назвао "овцама", друге "јарцима".

Ни на који начин, међутим, није објавио да има и таквих који треба да се очисте тим (очишћујућим) огњем. Изгледа да је огањ о коме говори Апостол управо онај о коме говори пророк Давид: "пред њим је огањ који прождире, око њега је бура велика" (Пс. 50: 3), и још: "Огањ пред њим иде, и пали наоколо непријатеље његове" (Пс. 97: 3). Пророк Данило такође говори о овоме огњу: "Ријека огњена излажаше и тецијаше испред њега" (Дан. 7: 10).

Како Свети не носе на себи наквог злог дела и злог печата, овај огањ ће их пројавити још светлијима, као злато у пећи искушано, или као камен амијант, који, како кажу, када се стави у ватру изгледа као да је потамнео, али када се извади из ватре показује се још чистији, као водом омивен; као што су се показала тела света Три Отрока у пећи вавилонској.

Грешнике, пак, који са собом носе зло, захвативши, као материјал погодан за овај огањ, он ће одмах запалити, и "дело" њихово, то јест њихово зло настројење или деловање, сагорети и сасвим уништити, и лишиће их онога што су са собом донели, то јест лишиће их злог терета, док ће њих саме "спасти" - то јест биће заувек чувани и одржани да се не би подвргли уништењу заједно са својим злом.

6. И божански Отац Златоуст (кога зовемо "устима Павловим", као што овога "устима Христовим") такође сматра неопходним да овако протумачи ове редове у свом коментару Посланице (9 беседа на I Кор.), при чему Павле говори кроз Златоуста, како је то било јављено захваљујући виђењу Прокла, његовог ученика и наследника његовог престола3).

Свети Јован Златоусти је посветио посебан трактат искључиво овој изреци, због тога да оригенисти не би ове апостолске речи наводили као потврду свога начина мишљења (које, чини се, више одговара њима него вама), и да не би наносили зло Цркви, уводећи (учење) о крају адских мука и коначном исправљању и обновљењу (апокатастасис) грешника.

Јер, изрека да ће се грешник "спасти као кроз огањ", означава да ће он бити мучен у огњу, а неће бити уништен заједно са својим злим делима и злим душевним усмерењем. О томе говори и Василије Велики у "Моралијама", тумачећи речено у псалму:

"Глас Господњи сипа пламен огњени" (Пс. 29: 7): "Огањ, приправљен за мучење ђавола и ангела његових, раздваја се гласом Господа, тако да после овога у њему бивају две силе: једна - која пали, и друга - која просветљује; сила тог огња која мучи и кажњава сачувана је за оне који су заслужили муке, а просветљујућа и освећујућа сила намењена је да осијању ликујућих.

И тако, због тога, глас Господа расеца и раздваја пламен огња, да би мрачни део био мучен огњем, а несагорив део пребивао у светлу радости" (Свети Василије Велики, Беседа на Пс. 28).

И тако, као што се може видети, ово раздвајање и раздељивање огња биће онда када сви без изузетка буду морали да прођу кроз њега: светла и сјајна дела показаће им се још светлијим, а они који их носе постаће наследници светлости и примиће вечну награду; а они који доносе дела зла и погодна за сагоревање, биће кажњени изгубивши их, и вечно ће пребивати у огњу, наследивши спасење које је горе од пропасти, јер управо то и означава, у овом смислу, реч "спасти", да им се не би догодило да уништавајућом силом огња буду и сами сасвим уништени... Следећи ове Оце, и многи други од наших Учитеља схватили су ову изреку у том смислу. Ако би неко ово другачије тумачио, и "спасење" схватио као "ослобођење од казне", а "пролажење кроз огањ" - као "Чистилиште", онда он, ако се можемо тако изразити, тумачи изречено на потпуно погрешан начин.

И није ни чудно, јер он је човек, а многи чак и међу учитељима различито тумаче речи Писма, и нису сви у истој мери достигли тачан смисао. Није могуће да један исти текст, који се предаје у различитим тумачењима, одговара у једнаком степену свим својим тумачењима; али ми треба, изабравши најважнија међу њима и она која највише одговарају црквеним догматима, остала тумачења да поставимо на нижи степен.

Због тога ми нећемо напустити горе наведено тумачење Апостолових речи, чак и ако су Августин, или Григорије Двојеслов, или ко други од наших Учитеља дали такво (неодговарајуће) тумачење; јер таква тумачења не сведоче толико у корист схватања привременог очишћујућег огња, колико иду на руку Оригеновом учењу, које је, будући да је говорило о коначном исправљању душа кроз овај огањ и ослобођењу од мука, било забрањено и анатемисано од Петог Васељенског Сабора и коначно заједнички одбачено од Цркве као безбожно.

(У поглављима 7-12, свети Марко одговара на приговоре изазване цитатима из блаж. Августина, светог Амвросија, светог Григорија Двојеслова, светог Василија Великог, и других светих Отаца, показујући да су они били или неправилно схваћени или, могуће, погрешно цитирани, и да ови Оци у ствари уче православном учењу, а уколико не, њихово учење у том погледу не треба прихватати.

Даље, он указује на то да свети Григорије Ниски уопште не учи о "Чистилишту", већ се придржава још и горе Оригенове заблуде да ће вечни огањ имати свој крај, мада је могуће да су та места у његове текстове касније уметнули оригенисти.)

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 16 Јан 2016, 02:14

13. И, на крају, ви говорите: "Да је раније наведено истина, јасно је на основу правосуђа Божјег, које не оставља некажњеним ништа од онога што је безаконо учињено, и отуда неминовно проистиче да за оне, који нису претрпели казну овде, и не могу да је исплате на Небесима, нити у аду, треба допустити да постоји још неко, треће место, на коме се ово очишћење догађа, захваљујући коме се свако (такав) очишћује, и одмах узводи небеским радостима".

На ово ми одговарамо следеће, и обратите пажњу, како је то једноставно, и у исти мах праведно: опште је признато да је опроштење грехова у исто време и ослобођење од казне, јер онај ко добије опроштење, бива истовремено и ослобођен од казни које за њих следују.

Оно се даје у три вида и у различита времена:

прво - у време крштења,

друго - после крштења, кроз покајање и вршење одговарајућих добрих дела у овом животу,

треће - после смрти, благодарећи молитвама, милостињи, и другоме што Црква чини за умрле.

И тако, прво опроштење грехова не захтева никакав труд, догађа се једанпут, и опште је за све, као сијање светлости, гледање сунца и промене годишњих доба, јер је то - искључиво благодат, и од нас се не тражи ништа више, осим вере.

Друго је, међутим, мучно, као ономе ко "сваку ноћ кваси одар свој, сузама својим натапа постељу своју" (Пс. 6: 6), коме су болни и сами трагови греховних удара, који ходи плачући и скрушена лица и подражава обраћењу Нинивљана и смирењу цара Манасије.

Треће је такође мучно, јер је повезано са раскајањем и савешћу која је скрушена и пати због недоставка добра, али, у исто време, нипошто није свезано са казном, уколико заиста представља опроштење грехова, јер опроштење и казна ни на који начин не могу бити истовремени.

Штавише, у првом и последњем виду опроштења грехова највећи удео има благодат Божија, при суделовању молитава, а сасвим се мало тражи од нас. Средњи вид, напротив, мало има од благодати, а већи део припада нашем напору. Први вид отпуштења грехова разликује се од последњег и по томе што је прво - у једнакој мери отпуштење свих грехова, а последње - само оних грехова који нису смртни и за које се човек за живота кајао.

Тако мисли Црква Божја, и молећи за опроштење од грехова умрлих и верујући да им се оно дарује, она не одређује, као закон, ма какву казну за њих, добро знајући да Божја благодат у таквим случајевима превазилази Његово правосуђе.



Друга беседа

о чистилишном огњу



(...)

3. Ми тврдимо, да ни праведници још нису у потпуности примили свој удео и оно блажено стање које су себи овде припремили кроз дела - нити да се грешници после смрти одводе на место вечне казне у коме ће се вечно мучити.

И једно и друго неминовно треба да се догоди после Страшног Суда и општег васкрсења. Сада, пак, и једни и други налазе се на себи својственим местима:

први - у савршеном спокоју и слободни, налазе се на Небесима, с Анђелима и пред Самим Богом, и као да су већ на неки начин у Рају из кога је Адам ниспао, а пре њих ушао благоразумни разбојник - и често нас посећују у оним храмовима у којима се они славе, и слушају оне који их призивају и моле се Богу за њих, примивши од Њега тај изузетни дар и чине чудеса преко својих моштију, и наслађују се созерцавањем Бога и отуда посланим озарењем, много савршеније и много чистије него пре, док су били у животу;

други пак, заточени су у аду, "у тмини и сенци смрти, у рову преисподњем" (Пс. 87: 6) како говори Давид, а затим Јов: "У земљу тамну као мрак и у сјен смртни, гдје нема промјене и гдје је видјело као тама" (Јов. 10: 21-22).

И први пребивају у свакој радости и весељу, очекујући обећано им Царство и неизречена блага која тек што нису добили, а други, напротив, пребивају у свакој скучености и неутешним страдањима, као какви осуђеници који ишчекују пресуду Судије и предвиђају будуће муке.

Нити су први још примили наслеђе Царства и оних блага "што око не виде, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође" (I Кор. 2: 9), нити су други још предати на вечне муке и горење у неугасивом огњу. Ово учење ми држимо као предато од Отаца из давнина, а лако можемо до њега доћи и преко самог Светог Писма.

10. И тако, из свега тога јасно је да оно, што су неки од Светитеља видели у виђењима и откривењима у погледу будућих мука и оних који у њима пребивају, безбожника и грешника, представља само неку врсту праслике будућих ствари, и као на слици приказано, а не нешто што се уистину сада збива.

Тако, на пример, Данило, описујући овај будући Суд, каже: "Гледах докле се поставише пријестоли; суд сједе и књиге се отворише" (Дан. 7: 9, 10), а међутим јасно је да се ово није у стварности збивало, већ је у духу унапред откривено Пророку.

19. К томе, када разматрамо ваше доказе које сте навели из књиге о Макавејцима и Еванђеља, ми, говорећи просто и с љубављу према истини, видимо да они никако не садрже сведочанства о некаквој казни или очишћењу, већ говоре само о опраштању грехова.

Ви сте начинили неку зачуђујућу поделу, говорећи да сваки грех треба схватати из два угла:

1 - самоожалошћивање Бога, и

2 - казна која за ово следи.

Према овоме - ожалошћивање Бога заиста може бити опроштено после раскајања и одвраћања од зла, али казни подлеже у сваком случају, тако да, на основу оваквог схватања, нужно следи да они којима су греси опроштени и даље подлежу казни за њих.

Но ми дозвољавамо себи да кажемо да таква поставка овог питања противречи јасним и општепознатим истинама: ако се не догађа да Цар пошто је прогласио амнестију и опростио, опет подвргава казни преступнике, тим пре Бог, код Кога је међу многим другим особинама нарочито изражено човекољубље, ако и кажњава човека пошто је овај згрешио, после опроштења одмах га ослобађа од казне. И то је - природно. Јер, ако ожалошћивање Бога доводи до казне, онда када је кривица разрешена и када је дошло до помирења, сама последица кривице, тј. казна, нужно престаје.

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 16 Јан 2016, 02:15

Напомене уз прилог I

1 - У "Отечнику" епископа Игњатија читамо: "Једном је авва Макарије, идући пустињом, наишао на људску лобању која је лежала на земљи. Када авва дотаче лобању палмовом палицом коју је држао у руци, лобања се огласи људским гласом. Старац рече: ко си ти? Лобања одговори: ја сам био жрец идолопоклоника који су живели у овом месту, а ти си - авва Макарије, имаш у себи Светога Духа Божјег, и када се сажалиш над онима који се налазе у вечитим мукама и молиш се за њих, онда они добијају извесну утеху". Потом је лобања, испричавши светоме Макарију о адским мукама, овако завршила: "Нама, који нисмо знали за Бога, указује се макар извесно милосрђе; али они, који су познали Бога и одрекли Га се, и нису испуњавали вољу Његову, налазе се ниже од нас" ("Отечник", стр. 311-312).

2 - О овом последњем случају говори се у некима од раних житија св. Григорија, као на пример у његовом енглеском житију из осмога века: "Неки наши људи такође приповедају повест, коју су испричали Пимљани, о томе, како је душа императора Трајана била освежена и чак крштена сузама светога Григорија, повест дивну и за приповедача и за слушаоце. Нека се нико не чуди када кажемо да је био крштен, јер без крштења нико неће Бога видети, а трећи вид крштења, то је -крштење сузама. Једном, прелазећи преко Форума - величанствене творевине, коју је, како причају, подигао Трајан - светога Григорије је открио, пажљиво проучавајући Трајанов живот, да је он, иако је био идолопоклоник, чак учинио једно дело тако великог милосрђа, да се оно чинило више делом хришћанина, него паганина. А то се десило када је једном приликом Трајан на челу војске журно кретао против непријатеља, и сажаливши се над речима једне удовице, император читавог света се зауставио. Она је рекла: "Господару Трајане, ево људи који су убили мога сина и неће да ми плате одштету'. Он одговори: "Испричај ми о томе када се вратим, и ја ћу им наредити да ти плате одштету". Али она одговори: "Господару, ако се ти никада не вратиш, мени неће имати ко да помогне". И тада, стојећи под пуном бојном спремом, он нареди кривцима да истог часа у његовом присуству плате одштету коју су били дужни. Када је Григорије чуо ову причу, схватио је да је то оно о чему читамо у Писму: "Дајте правицу сироти, браните удовицу. Тада дођите, вели Господ, па ћемо се судити..." (Ис. 1: 17, 18).

Како Григорије није знао шта да учини да би утешио душу човека који га је на ове речи подсетио, он је пошао у цркву Светога Петра и проливао потоке суза, како је био у њега обичај, све док, најзад, није путем Божанског откривења добио уверење да су његове молитве услишене, пошто се никада није усуђивао да ово моли ни за ког другог идолопоклоника". ("Најраније житије Григорија Великог", саставио непознати монах из Уитбија).





Како Црква не приноси заједничке молитве за умрле невернике, јасно је да је ово избављење из ада било плод личне молитве св. Григорија. Мада је ово редак случај, он ипак даје наду онима чији су блиски људи умрли изван вере.

3 - У житију светога Прокла (20. новембар) приповеда се да је, када је свети Јован Златоусти радио на коментарима на посланице ап. Павла, свети Прокло је видео самог ап. Павла како се нагнуо над светим Јованом Златоустим и шапуће му у ухо.


Душа после смрти - Јеромонах Серафим Роуз