Fil i kora

Уредник: gresnica

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3814
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Fil i kora

Порукаод gresnica » 13 Јан 2016, 10:30

Фил и кора

Недавно је, у мом присуству, жена-психолог испричала случај из праксе. У некој породици, мало дете од 5-6 година, почело је да краде. У кући ровари по џеповима и узима све што му падне под руку. Беда. Оставити таквог клептомана без пажње и за кратко време и затвор би проплакао због њега. Родитељи су се обратили психологу.

Психолог је почео да ради са дететом помоћу бајки. Постоји таква пракса-терапија помоћу бајке. „Измисли“ -каже доктор детету „и испричај ми неку бајку или причу са чудесним ликовима тако да и ти будеш у њој.“ И дете је почело да измишља причу у којој је он час јеж, час меда и мора неодложно да пронађе маму. Мама се негде изгубила. И ето, он се спрема да иде на пут у шуме и иза брда у потрагу за изгубљеном мамом. На том месту мени још увек ништа није јасно, а доктору је скоро све јасно.




„Дете није Ваше?“- доктор насамо обазриво пита мајку. Ова пада у несвест. „Одакле Ви знате?!“ Заиста, дете је усвојено. Али је усвојено у тако малом узрасту, да у принципу, нико сем садашњих маме и тате о томе не може да зна, нити је у стању да предпоставља. И ево ту је срж догађаја. Дечије схватање је чедно и чисто. Он живи у породици, има родитеље који га воле. А у души, негде много дубље од онога что ми називамо свешћу, дете има рану. Осећа се као сироче, као човек који је изгубио мајку. Бол од те ране га наводи да се брине и да тражи. Тражи оно што при светлости дана никако не може да схвати и објасни али што се пројављује помоћу мита, бајке. И тако, чедо тражи мајку, а тај лоповлук је само етапа несвесног припремања за путовање, етапа прикупљања залиха.




Можете ли замислити колико дубоко могу бити скривени мотиви човечије делатности и колико далеки они могу бити од гласно изречених циљева! Мали човек се у тој ситуацији ничим не разликује од великог, у смислу-одраслог човека. Он може да мисли нешто о себи, нешто да говори и речи ће његове бити свеже и невине као вео невестин, као тек нападао снег. Али при томе, вођен унутрашњим импулсима, привремено ће се понашати, кријући се од сазнања и избацујући на површину из тамних и непознатих душевних дубина. Ево одакле наше регуларно чуђење када се на осуђеничкој клупи за нешто неочекивано и преисторијско одједном нађе „узоран породичан човек са одличним карактером и добрим послом“. И сви наши уздаси о хуманизму, 21-ом веку и високом образовању су толико жалосни и бескорисни када људи поступају не у складу са дипломом о високом образовању, већ у складу са античким митовима које чак нису ни читали.




Читава земља, не морамо ићи далеко, на нивоу декларације већ другу годину се представља као девојчица у трачицама и машницама и са шареним балонима у руци. А на нивоу подсвести при првом суочавању испарава девојчица и појављује се вампир.




Таква терапија бајкама, која је код детета открила скривену трауму, могућа је и у ситуацији са одраслима. Потребно је нешто прочитати, о нечему размислити, пробати нешто написати. Уопште, ако глаголи „читати“ и „писати“ присуствују у животу онда постоји и нада на сужавање зоне активности глагола „пуцати“ - „упуцати се“ и „обесити“-„обесити се“. Није без разлога неко рекао да ако 21.век не буде друштвени век, неће га ни бити. И тако, терапија бајкама за одрасле.




То је исто животна чињеница која је имала своје место на курсевима књижевности. Млади човек добија задатак да напише бајку или причу са измишљеним ликовима. Није задатак да се од њега направи Андерсен. Заправо, бајке је теже писати него романе. Задатак је да се активирају скривени механизми његовог унутрашњег света, тако како би их он сам увидео. При томе млади човек отворено говори како је он пацифист, борац за чисту екологију, а највеће негове жеље су да се у читавом свету победи дечије гладовање и да се пронађе лек против рака. Шта је он смислио? Смислио је причу о два дечака који су се са родитељима упутили у шуму на пикник и шале ради побегли у дубину шуме. И изашли су на широк руб над којим је сијао округли месец. Почели су гласно да вичу „Ау!“. И као одговор на њихов урлик са свих страна руба изашли су вукови. Изашли су двоношке не као животиње, већ као људи. И једног дечака су одмах појели, а другом одгризли руку. Он је успео да побегне. И побегао је из шуме и угледао светлост од оближњих села. А вукови су га јурили. И дотрчао је до најближег прозора, почео да удара у њега и да виче: „Пустите ме! Спасите ме!“. И врата су се отворила, а на прагу је стајао вук на две ноге, јер су они и живели у том селу...




И на том месту добро би било пробудити се, обрисати зној и издувати се. Али то није био сан, већ бајковита прича написана пацифистом који сања да победи болест рака и дечију глад. Ето тако. Ни више, ни мање. У детаљима можда и грешим, али општи смисао сам пренео без измена. Можете питати оне који воде књижевне секције и радионице. Они ће вам потврдити општи принцип и допунити приповедање чињеницама. Међу онима који објављују како воле све људе, велики је проценат нечим дубоко изтраумираних људи што постаје јасно после њиховог писања литерарног текста величине једне а4 стране.




Важно је не оно што си рекао наглас, а оно што ти се сни. И није важно оно што плива на површини твојег сазнања између редова новинских чланака. Важно је оно о чему мисли твоје скривено „Ја“, скривено од тебе самог. Зато је у Светом Писму толико уздаха и молитава о унутрашњем човеку, о тајни срца, о скривеним покретима душе. О смирењу, на крају крајева, јер човек који зна нешто више о себи већ не жели да се горди. И управо удаљавање од хришћанства претвара савременог човека у носиоца мрачне унутрашњости и ушећерене фразеологије. Жалост ту треба знати у лице. И нека исцељење од ње буде изузетно тешко (потпуно исцељење је могуће само приликом дуготрајне светости), сви ћемо ми бити поштенији, умеренији и обазривији знајући удаљеност између онога што се врти на језику и онога што врви на дну срца.


Протојереј Андреј Ткачов


Са руског Ива Бендеља
Извор: Православие.ру